Стојан Аралица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојан Аралица
Stojan Aralica.jpg
Стојан Аралица сликар
Датум рођења(1883-12-24)24. децембар 1883.
Место рођењаШкаре, Оточац
 Аустроугарска
Датум смрти4. фебруар 1980.(1980-02-04) (96 год.)
Место смртиБеоград
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Потпис
Aralica.png

Стојан Аралица (Шкаре, Оточац, 24. децембар 1883Београд, 4. фебруар 1980) је био српски сликар и графичар, који је био члан Удружења ликовних уметника Србије, Српске академије наука и уметности и ЈАЗУ.

Биографија[уреди]

Стојан Аралица: Мотив из Оточца (1971)

Сликар и графичар Стојан Аралица је прве поуке из сликарства добио у приватној школи Хенриха Книра у Минхену. Године 1910., уписује се у класу Карла Мара на минхенској Високој школи за ликовну уметност, а две године касније прелази у класу Лудвига Хертериха. По избијању Првог светског рата враћа се у Загреб и отвара приватну сликарску школу. Потом одлази у Праг, где похађа графички одсек Академије за ликовну уметност, код Аугуста Бремса, а потом код Макса Швабинског[1]. део живота је провео у Риму, Паризу, Стокхолму а једно време је провео у селу Брестач код Руме, где је радио као учитељ. После 1948. године се настањује у Београду где остаје до краја живота.

Његов опус чини преко 1500 уметничких дела. Он се хронолошки може поделити на минхенску, париску, загребачку и београдску фазу, са јасно одређеним стилским обележјима. У првој фази видљиви утицаји академизма и сецесије. Почиње са портетима и сакралним мотивима, да би потом наставио да ради портете и актове. У Паризу из основа мења уметнички приступ, а најчешћи мотиви су му пејзаж и мртва природа. У време када је живео у Загребу сликао је властити доживљај предела са Јадрана. То је најуспешније доба његовог стваралаштва, са сликама пуним топлине, светлости и интезивне чисте боје. Његово дело је пуно ведрине и оптимизма, са истанчаним осећајем за боју и прозрачну атмосферу медитеранског поднебља. Најзначајније слике: „Мотив из Лошиња“, „Жена са сламним шеширом“, „Портрет Б. Петронијевића“, „Пут“ и др.[2]

Доминантан сликарски стил му је у духу париског постимпресионизма и лирске апстракције.

Дописни члан САНУ постаје 14. 11.1965; редовни од 7. марта 1968. године. Био је члан ЈАЗУ (Југословенске Академије Знаности и Уметности) у Загребу, члан је УЛУС-а и уметничких група Облик, Дванаесторица и Шесторица. Самостално је излагао у Загребу, Осијеку, Карловцу, Београду, Сплиту, Стокхолму, Сомбору. У Оточцу је 1972. основао фонд Стоајна Аралице.

Умро је у Београду, 4. фебруар 1980. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Група „Облик“[уреди]

Заједно са својим колегама Петром Палавичинијем и Бранком Поповићем, Јован Бијелић је 1926. године формирао групу „Облик“ коме приступају: Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Тома Росандић, Вељко Станојевић, Сретен Стојановић, Сава Шумановић и Марино Тартаља као чланови оснивачи, а касније овој групи приступају: Игњат Јоб, Зора Петровић, Иван Радовић, Мате Размиловић, Ристо Стијовић, архитект Драгиша Брашован. Ову групу су сачињавали већ афирмисани ликовни уметници. Правила групе су донета на седници од 8. новембра 1930. године а Министарство унутрашњих послова их је потврдило 20. јула 1932. године.[3] Касније су групи приступали и остали уметници као и сам Стојан Аралица.

Признања[уреди]

У току живота и рада Стојан Аралица је добио многа признања:

Награде[уреди]

  • 1959. октобарска награда Београда,
  • 1963. Седмојулска награда,
  • 1970. Споменица у част новоизабраног члана САНУ,
  • 1973. Награда АВНОЈ-а,
  • 1974. Прва плакета Председништва САНУ за допринос науци и уметности,
  • 1977. Ровињска награда сликару.

Одликовања[уреди]

  • Орден рада са црвеном заставом,
  • Орден заслуга за народ,
  • Орден братства и јединства.
  • Орден Републике са златним венцем

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Музеј Гацке Оточац: Меморијална збирка Стојана Аралице. Приступљено 7. 1. 2010. 
  2. ^ Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Приступљено 5. 4. 2013.
  3. ^ Тихић, Смаил (1972). Јован Бијелић-Живот и дело (на ((sr))). YU-Сарајево: „Веселин Маслеша“,

Литература[уреди]

  • Српска енциклопедија Том 1. (2010). „АРАЛИЦА, Стојан”. (на језику: (на језику: српски)). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд. стр. 299страна. ISBN 978-86-7946-078-3. Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 225страна. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900—1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533стране. 

Спољашње везе[уреди]