Линда Б. Бак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Линда Б. Бак
LindaBuck cropped 1.jpg
енгл. Linda B. Buck
Датум рођења (1947-01-29)29. јануар 1947.(69 год.)
Место рођења Сијетл
САД
Поље Биологија
Познат по Чуло мириса
Награде Nobel prize medal.svg Нобелова награда за физиологију или медицину (2004.)

Линда Б. Бак (енгл. Linda B. Buck; Сијетл, 29. јануар 1947) је америчка биологичарка, која је за откриће мирисних рецептора и организацију олфактивног (мирисног) система добила Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са др Ричардом Акселом 2004. године.

Живот и каријера[уреди]

Линда Б. Бак рођена је 1947 у Сијетлу, Вашингтон, као друго од троје женске деце, мајке (ћерке шведских имиграната) и оца електроинжењера (ирског порекла). Линдин отац проводио је велики део слободног времена измишљајући разне ствари у подруму породичне куће, што је касније имало утицаја на Линдин животни пут: „Могуће је да су интересовања мојих родитеља за истраживања и проналаске усадили у мени афинитет за науку, иако као дете никада нисам желела да једног дана будем научник (Аутобиографија Л. Б. Бак)“.

Основно образовање Линда је стекла на Универзитету у Вашингтону, који је био само неколико миља од њене куће. Како је одувек имала жељу да помаже другима прво је показивала склоност ка психологији, размишљајући о томе да ће постати психотерапеут. Временом, њено интересовање се проширило и она је размишљала о разним могућностима за наставак каријери. Како је више година повремено путовала, и живела на оближњем острву, најзад је открила да своје даљи рад треба да усмери према имунологији, која је на њу деловала фасцинантно и тако је постала биолог.

Године 1975., Линда започиње свој рад на одељењу за микробиологију на Универзитету Тексас, медицинског центра у Даласу (који је у то време пролазио кроз експанзивни развој у области имунологија, и постао главни центар у овој области у САД. „У Тексасу су сам научила да будем научник..(каже Линда).. Имала сам дивног саветник, Елен Витета, који је захтевао изузетност и прецизност у истраживањима, и навике које се морају стећи још у студенстским данима...“

Године 1980, Линда је прешла на Универитет Колумбија у Њујорку, где је започела рад на изради докторске тезе из имунологије са Бенвенутијем Пернисом. Године 1991, одлази у Бостон на место асистента професора на одсеку за неуробиологију Харвардске медицинске школе. У овој школи Линда је проширила своја сазнања о нервном систему и добила одличну подршку председник, Џерија Фицбаха, за будући рад и опремање сопствене лабораторије. Линда је 1994, постала истраживач Хауард Хјуз Медицинског института, који је великодушно подржавао њен рад наредних једанаест година. У овом периоду она је на Хардварду постала сарадник, а затим и редовни професор.

Године 1994, Линда је упознала Роџер Брента, изузетно паметног колегу и научник који је од тада постао њен партнер и важан део њеног живота.

Дело[уреди]

Бурек, пита, печење у рерни, покошена трава, сумпор, само су неки од 10.000 и више различитих мириса које наш нос може да детектује. Линда Бак је већи део својих истраживања посветила изучавању баш тих мириса и њихових молекула који владају у нашем окружењу. Након дугогодишњег рада она је открила специјализоване рецепторе у слузокожи носа, а затим зоне у мозгу задужене за интерпратацију одређених мириса. Њено револуционарно истраживање је омогућило сазнање о основним механизмима функционисања чула мириса.

Бак се први пут заинтересовала за изучавање мириса касних 1980-их, јер се у у то време јако мало знало о томе како организам региструје мирисе и како нервни систем препознаје молекуле разних мириса.... "За мене, је ово био монументални проблем и дивна слагалица на коју сам била упецана“ (наводи Бак у својим делима).

„У то време, мирисни рецептори још нису били откривени. Бак је кренуо да их пронађе. Радећи своју дисертацију са сарадницима у лабораторији Аксел на Универзитету Колумбија, и до 15 сати дневно неколико узастопних година, пре него што су је заједно са др Ричардом Акселом пронашла фамилију од око 1.000 гена који кодирају мирисне рецепторе у слузокожи носа“ .

За ова открића Линда Бак је заједно са колегом истраживачем Ричардом Акселом освојила 2004 Нобелову награду за физиологију или медицину.

Библиографија[уреди]

  • Ngai J, Dowling MM, Buck L, Axel R, Chess A (1993). „The family of genes encoding odorant receptors in the channel catfish”. Cell 72 (5): 657—66. doi:10.1016/0092-8674(93)90395-7. PMID 7916654. 
  • Ngai J, Chess A, Dowling MM, Necles N, Macagno ER, Axel R (1993). „Coding of olfactory information: topography of odorant receptor expression in the catfish olfactory epithelium”. Cell 72 (5): 667—80. doi:10.1016/0092-8674(93)90396-8. PMID 8453662. 
  • Vassar R, Ngai J, Axel R (1993). „Spatial segregation of odorant receptor expression in the mammalian olfactory epithelium”. Cell 74 (2): 309—18. doi:10.1016/0092-8674(93)90422-M. PMID 8343958. 
  • Chess A, Simon I, Cedar H, Axel R (1994). „Allelic inactivation regulates olfactory receptor gene expression”. Cell 78 (5): 823—34. doi:10.1016/S0092-8674(94)90562-2. PMID 8087849. 
  • Vassar R, Chao SK, Sitcheran R, Nuñez JM, Vosshall LB, Axel R (1994). „Topographic organization of sensory projections to the olfactory bulb”. Cell 79 (6): 981—91. doi:10.1016/0092-8674(94)90029-9. PMID 8001145. 
  • Dulac C, Axel R (1995). „A novel family of genes encoding putative pheromone receptors in mammals”. Cell 83 (2): 195—206. doi:10.1016/0092-8674(95)90161-2. PMID 7585937. 
  • Mombaerts P, Wang F, Dulac C; et al. (1996). „Visualizing an olfactory sensory map”. Cell 87 (4): 675—86. doi:10.1016/S0092-8674(00)81387-2. PMID 8929536. 
  • Amrein H, Axel R (1997). „Genes expressed in neurons of adult male Drosophila”. Cell 88 (4): 459—69. doi:10.1016/S0092-8674(00)81886-3. PMID 9038337. 
  • Wang F, Nemes A, Mendelsohn M, Axel R (1998). „Odorant receptors govern the formation of a precise topographic map”. Cell 93 (1): 47—60. doi:10.1016/S0092-8674(00)81145-9. PMID 9546391. 
  • Vosshall LB, Amrein H, Morozov PS, Rzhetsky A, Axel R (1999). „A spatial map of olfactory receptor expression in the Drosophila antenna”. Cell 96 (5): 725—36. doi:10.1016/S0092-8674(00)80582-6. PMID 10089887. 
  • Belluscio L, Koentges G, Axel R, Dulac C (1999). „A map of pheromone receptor activation in the mammalian brain”. Cell 97 (2): 209—20. doi:10.1016/S0092-8674(00)80731-X. PMID 10219242. 
  • Vosshall LB, Wong AM, Axel R (2000). „An olfactory sensory map in the fly brain”. Cell 102 (2): 147—59. doi:10.1016/S0092-8674(00)00021-0. PMID 10943836. 
  • Gogos JA, Osborne J, Nemes A, Mendelsohn M, Axel R (2000). „Genetic ablation and restoration of the olfactory topographic map”. Cell 103 (4): 609—20. doi:10.1016/S0092-8674(00)00164-1. PMID 11106731. 
  • Scott K, Brady R, Cravchik A; et al. (2001). „A chemosensory gene family encoding candidate gustatory and olfactory receptors in Drosophila”. Cell 104 (5): 661—73. doi:10.1016/S0092-8674(01)00263-X. PMID 11257221. 
  • Wong AM, Wang JW, Axel R (2002). „Spatial representation of the glomerular map in the Drosophila protocerebrum”. Cell 109 (2): 229—41. doi:10.1016/S0092-8674(02)00707-9. PMID 12007409. 
  • Wang JW, Wong AM, Flores J, Vosshall LB, Axel R (2003). „Two-photon calcium imaging reveals an odor-evoked map of activity in the fly brain”. Cell 112 (2): 271—82. doi:10.1016/S0092-8674(03)00004-7. PMID 12553914. 
  • Cutforth T, Moring L, Mendelsohn M; et al. (2003). „Axonal ephrin-As and odorant receptors: coordinate determination of the olfactory sensory map”. Cell 114 (3): 311—22. doi:10.1016/S0092-8674(03)00568-3. PMID 12914696. 
  • Eggan K, Baldwin K, Tackett M; et al. (2004). „Mice cloned from olfactory sensory neurons”. Nature 428 (6978): 44—9. doi:10.1038/nature02375. PMID 14990966. 
  • Barnea G, O'Donnell S, Mancia F; et al. (2004). „Odorant receptors on axon termini in the brain”. Science 304 (5676): 1468. doi:10.1126/science.1096146. PMID 15178793. 
  • Shykind BM, Rohani SC, O'Donnell S; et al. (2004). „Gene switching and the stability of odorant receptor gene choice”. Cell 117 (6): 801—15. doi:10.1016/j.cell.2004.05.015. PMID 15186780. 
  • Lomvardas S, Barnea G, Pisapia DJ, Mendelsohn M, Kirkland J, Axel R (2006). „Interchromosomal interactions and olfactory receptor choice”. Cell 126 (2): 403—13. doi:10.1016/j.cell.2006.06.035. PMID 16873069. 

Извори[уреди]

  1. (енглески) Nobelova nagrada - autobiografija
  2. (енглески) Nobel Citation
  3. (енглески) Webpage at the Fred Hutchinson Cancer Research Center
  4. (енглески) Webpage at Howard Hughes Medical Institute
  5. (енглески) BBC
  6. (енглески) Curriculum vitae of Linda Buck
  7. (енглески) Slideshow: Women Nobel Prize Winners in Science