Kalcijum jodid

Из Википедије, слободне енциклопедије
Kalcijum jodid
Kalcijum jodid
Nazivi
IUPAC naziv
Kalcijum jodid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.030.238
RTECS EV1300000
UNII
Svojstva
CaI2
Molarna masa 293.887 g/mol (anhidrat)
365.95 g/mol (tetrahidrat)
Agregatno stanje beli prah
Gustina 3.956 g/cm³[3]
Tačka topljenja 779 °C (tetrahidrat) sa dekompozicijom
Tačka ključanja 1100 °C
64.6 g/100 mL (0 °C)
66 g/100 mL (20 °C)
81 g/100 mL (100 °C)
Rastvorljivost rastvoran u acetonu i alkoholima
Struktura
Kristalna rešetka/struktura Romboedralna, hP3
Kristalografska grupa P-3m1, No. 164
Geometrija molekula oktaedralna
Opasnosti
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
kalcijum fluorid
kalcijum hlorid
kalcijum bromid
Drugi katjoni
berilijum jodid
magnezijum jodid
stroncijum jodid
barijum jodid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Kalcijum jodid je neorgansko jedinjenje sa formulom CaI2. Ova bezbojna delikvescentna čvrsta materija je veoma rastvorna u vodi. Njene osobine su slične srodnim solima, kao što je kalcijum hlorid. On se koristi u fotografiji[3].

Reakcije[уреди]

Henri Moisan je prvi izolovao kalcijum 1898. redukujući kalcijum jodid čistim natrijumom[4]:

CaI2 + 2 Na → 2 NaI + Ca

Kalcijum jodid se može formirati tretiranjem kalcijum karbonata, kalcijum oksida, ili kalcijum hidroksida sa jodovodonikom:[5]

CaCO3 + 2 HI → CaI2 + H2O + CO2

Kalcium jodid sporo reaguje sa kiseonikom i ugljen dioksidom na vazduhu, pri čemu se oslobađa jod, koji je odgovoran za mutno žutu boju nečistih uzoraka.[6]

2 CaI2 + 2 CO2 + O2 → 2 CaCO3 + 2 I2

Reference[уреди]

  1. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. 3,0 3,1 Turner, Jr. Francis M., ур. (1920). The Condensed Chemical Dictionary (1st изд.). New York: Chemical Catalog Co. стр. 127. Приступљено 8. 12. 2007. 
  4. Mellor Joseph William; link (1912). Modern Inorganic Chemistry. New York: Longmans, Green, and Co. стр. 334. Приступљено 8. 12. 2007. 
  5. Gooch Frank Austin, Walker Claude Frederic; link (1905). Outlines of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 340. Приступљено 8. 12. 2007. 
  6. Jones Harry Clary; link (1906). Principles of Inorganic Chemistry. New York: Macmillan. стр. 365. Приступљено 8. 12. 2007. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]