Пређи на садржај

MQ-1 предатор

С Википедије, слободне енциклопедије
Предатор

Опште
Намена борбена
Посада Без посаде
Земља порекла  САД
Произвођач Џенерал атомикс
Први лет јул 1994.
Уведен у употребу јул 1995.
Повучен из употребе 2018
Први корисник Америчко ратно ваздухопловство
Број примерака 360
Димензије
Дужина 8,22 m
Размах крила 14,8 / 16,84 m
Висина 2,1 m
Површина крила 11,5 m²
Маса
Празан 512 kg
Нормална полетна 1.020 kg
Макс. тежина при узлетању 1.020 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 × Ротакс 914F
Снага 86 kW
Перформансе
Брзина крстарења 130–165 km/h
Макс. брзина на Hopt 217 km/h
Долет 1.100 km
Плафон лета 7.620 m

MQ-1 предатор је америчка беспилотна летелица (БПЛ), оперативно је користи ЦИА и неколико ратних ваздухопловстава западних земаља. У раним деведесетим годинама 20. века, ова је летелица била намењена само за извиђање са гледањем унапред, у смеру лета, помоћу камера и других сензора, али су касније на њу интегрисане две носеће линије за две ракете или за друго алтернативно наоружање. Због смештаја сензора (очију) у чеоном делу трупа, мотор јој је уграђен назад, са потисном елисом.[1]
Летелица је оперативно и борбено коришћена у ваздушном простору Југославије (Босна и Србија), Авганистана, Пакистана, Јемена, Ирака, Ирана, Либије, Сомалије и САД. БПЛ предатор може да дејствује на циљу удаљеном и до 740 km од места полетања (тактички радијус), може да крстарити изнад жељене локације у трајању и до 24 часа и да се врати у базу. Укупно је произведено 360 ових основних варијанти летелица, од којих 285 RQ-1 и 75 MQ-1. Произведено је до октобра 2007. године, 104 примерка летелица MQ-9, за остале варијанте и за касније време нема података. Предатор је пројектован са лако растављивих шест склопова, који се једноставно пакују у контејнер за транспорт. Контејнери, са склоповима предатора, транспортују се авионом Локид C-130 Херкулес, на било коју локацију земаљске кугле. На тај начин, летелице могу брзо бити пребазиране на велике удаљености, склопљене и оперативне.[2][3]

Од 2001. године, MQ-1 предатор, постао је примарна беспилотна летелица, за офанзивна дејства Америчког ваздухопловства и Централне обавештајне агенције, у Авганистану и Пакистану. Због борбене користи, класификација и начин борбене употребе ове летелице се држе као поверљиви подаци. Остварени почетни борбени резултати, били су основа за њен даљи развој у ефикаснијег наследника MQ-9 рипера, моћног борца, у и из ваздушног простора, на нивоу ефикасности авиона са људском посадом.

Циљ је да се широм света разместе ескадриле, са беспилотним летелицама предатор и са одговарајућим особљем, у намени тактичке подршке војним операцијама или другим специфичним задацима америчке војске и безбедносних агенција, а и у цивилним активностима и службама.[4][5]

Три пројекције Гната, из кога је развијен предатор.
Предатор лети на задатку извиђања, у близини обале јужне Калифорније, 5. децембра 1995. године, за потребе морнарице.

Централна обавештајна агенција (ЦИА) и Пентагон почели су да експериментишу са извиђањем, користећи предности беспилотних летелица, почетком 1980. године. Те предности су уочене још на основу искуства стеченог током рата у Вијатнаму, где су коришћене за ласерско обележавање циљева за навођење и дејство авијације. Предности ових летелица су многоструке, у односу на пилотиране авионе, мале су, лагане, јефтине, неупадљиве, немају посаду и ризика за њихово страдање. У раним деведесетим годинама 20. века, ЦИА се заинтересовала за развијену беспилотну летелицу Амбер. Власник компаније, која ју је развила, Аврам Карем (енгл. Abraham Karem), бивши шеф конструктора израелског ваздухопловства. Емигрирао је у САД, у касним седамдесетим годинама 20. века. ЦИА је тајно купила тих пет летелица и дали су им назив Гнат. Са Каремом је договорен развој тихог мотора за ту летелицу, пошто је постојећи био бучан као косилица за траву, у ваздушном простору. Нова развијена летелица је названа предатор.[6][7]

Каремова фирма „Генерални аутоматцки ваздухопловни системи“, добила је уговор за развој предатора, у јануару 1994. године, а фаза почетног концепта (демонстрација напредне технологије), трајала је од јануара 1994, до јуна 1996. године. Сама летелица је била дериват Гната. Током ове фазе, три комлета су купљена од фирме, који су се састојали од дванаест летелица и три станице за управљање са земље.

Од априла до маја, 1995. године, предатори су летели на војној вежби у Америци. Са њима су операције биле успешне. То је довело до одлуке да се тај систем размести на Балкану, касније у лето 1995. године.[1][8]

Предаторе су комбиновано користили у америчком ваздухопловству / морнарици, са заједничким центром за беспилотне летелице. Прва употреба, била је са простора Албаније, у операцијама против бивше Југославије.[8]

До почетка америчке кампање у Авганистану, 2001. године, ваздухопловство је купило 60 предатора, од којих су изгубили 20 примерака у борбеној употреби. Губици су настали са противваздухопловном одбраном противника и са удесима услед временских услова. Неки критичари у Пентагону су сматрали да је то висока стопа губитака и сматрали су као знак лоших оперативних процедура. Као одговор на губитке узроковане хладним временским условима лета, неки од каснијих предатора су били опремљени системом за одлеђивање, заједно са уградњом турбоелисног мотора унапређена и побољшана је сва опрема. Овај побољшани стандард, као „блок 1“ назван је RQ-1B, или MQ-1B. Наоружана варијанта је RQ-1L или MQ-1L.

Предаторов систем је првобитно обележен као RQ-1 предатор. где је „R“ америчка војна ознака за извиђача, а „Q“ се односи на систем беспилотне летелице. Број 1 означава први у низу система летелица изграђених као беспилотне извиђачке. Систем у предсеријској производњи, означен је као RQ-1A, док RQ-1B (не треба мешати са RQ-1 предатор B, који је постао RQ-9 рипер) означава серијску конфигурацију производње. То су појединачне ознаке система. Стандардне летелице, биле су означене са RQ-1K у предсерији, и RQ-1L за серијски стандард У 2002. Америчко ратно ваздухопловство званично је променила назив у MQ-1 („M“ означава више улога), што одражава и напредак примене наоружане летелице.[тражи се извор]

За Пентагон ово је постало главно оружје у америчком рату против тероризма. Први пут је употребљено током деведесетих, као извиђачке (шпијунске) летелице изнад Босне и Србије (Косова), њихове могућности и укупан број у међувремену су драматично порасли. Док их је на почетку овог века било једва педесетак, данас је само на ратиштима у Ираку и Авганистану ангажована већина од укупних око 7.000 БПЛ, чија технологија укључује сва савремена достигнућа аеро-наутике, роботике и електронике.

Предатор обједињује авионске механичке, електричне и електронске делове који се користе и у пилотираних летелицама, са људском посадом. Са овим приступком се успело у стварању поузданих летелица. Кључна опрема састоји се од радара са антеном са синтетичким прорезима (резолуција 0,3 m), две колор ТВ камере, инфрацрвеног система за шест области посматрања, ласерског даљиномера-означивача и радио електронских уређаја. Оптоелектронски уређаји, смештени су у сферном радому.[7][9][10]

Команде лета, остали системи и сензори

[уреди | уреди извор]
На Салону авијације у Паризу 2007. године.
Пилотска станица на земљи, за управљање са предатором, Ирак 7. август 2007.

Током ратова у бившој Југославији, пилот предатора је седео са неколико специјалиста у комбију, у близини полетно слетне стазе на аеродрому беспилотних летелица. Са директним радио-сигналима управљали су са летелицом у фази полетања и почетног успона. Онда је комуникација пренета на војне сателитске мреже, повезане са пилотом у комбију. Пилоти су имали временско кашњење од неколико секунди између померања своје командне ручице и одговора летелице.[11] Већ 2000. године, побољшани су комуникациони системи (употребом JSTARS), повећана је раздаљина пилот — летелице и поузданост управљања летом. Више није било потребно користити систем управљања са директним радио — сигналима у току полетања и почетног успона летелице. Цео лет се могао контролисати путем сателитског преноса сигнала, из било ког командног центра са одговарајућом опремом. ЦИА је предложила да се то испита над Авганистаном, где је и остварен први лет са потпуно даљинским управљањем и са борбеном операцијом предатора. Управљање пилота је било из агенције у Ленглију у Вирџинији.[12][13]

Летелица предатор и његови сензори су контролисани из земаљске станице преко линије C-опсега, са приказом података у реалном времену, преко сателитског Ku-опсега. Током лета, посада је у контролној пилотској станици на земљи са два оператерска приказивача.[14][15] Летелица је опремљена AN/AAS-52 мулти-спектралним „нишанским системом“, у носу је камера у боји (обично је користи пилот за управљање са летом), дневна ТВ камера са променљивом блендом (отвором), и инфрацрвена камера променљиве бленде (за слабу видљивост / ноћ). Камере преносе пуну видео слику у току лета. Постоји довољно пропусног опсега на везама за размену података за два видео екрана који се истовремено користите, али само са једног видео извора (сензора) у калоти летелице (радому). На основу пројектног ограничења, може се користити само један сигнал у једном тренутку, на оба приказивача. Могу се користити камера за дневну светлост променљиве бленде, или инфрацрвени оптоелектронски сензор истовремено, са радаром са синтетичким отвором, ако је летелица са њим опремљена.[15][16]

Сви каснији предатори су опремљени ласерским означивачем (маркером), који омогућава пилоту да идентификује и обележава мете за остале ваздухоплове, па чак и да обезбеди ласерско обележавање циљева за авионе са посадом. Овај ласер на MQ-1, има приоритетно задатак да означава циљеве за своје ракете AGM-114 хелфајер.[1][9]

Критеријуми развоја

[уреди | уреди извор]
Пилот управља са предатором из командне станице на земљи.

Летелица предатор, састоји се из шест основних склопова, који се могу једноставно одвојити и спаковати у контејнер, сандук. Ово омогућава брз и лак транспорт и брзо распоређивање система на удаљеним дестинацијама, широм света. Највећи део система је управљачки сто у контролној станици, који је пројектован са точковима. Исти се навози у транспортни авион Локид C-130 Херкулес.[14][17] Сателитске везе за размену података са предатором иду преко система који се састоји из сателитских антена и пратеће опреме за подршку. Ова веза омогућава комуникацију између земаљске станице и летелице, када је иста ван линије визуре, и размена података према мрежама које обезбеђују секундарну интелигенцију летелици. RQ-1 систем захтева припремљену тврду полетно слетну стазу са јасном видљивошћу (погледај слику, профил лета), у свим правцима, из земаљске станице за управљање са летелицом у ваздушном простору.[17] У почетку коришћења БПЛ, све компоненте система налазиле су се на једном аеродрому. Сада Америчко ратно ваздухопловство користи концепт „даљинског управљања“, када се сателитски систем везе за размену података налази на другој локацији, а повезан је са командним земаљским столом преко оптичког кабла. Ово доприноси повећању жилавости система и већој шанси преживљавања од противничких борбених дејстава.[1]

Федерална ваздухопловна администрација (FAA), 18. маја, 2006. године, донела је решење о коришћењу летелица M/RQ-1 и M/RQ-9 у цивилним наменама, за претраживање преживелих у катастрофама и непогодама. При тим операцијама су доминантни сензори који региструју топлоту људског тела. На овим летелицама постоји таква инфрацрвена дигитална камера, која региструје присуство живих људских тела, са висине лета до 3 km.[18]

До сада је регистрован најдужи лет (аутономија лета) од 40 часова.[19]

Типични профил лета беспилотне летелице, у задацима извиђања[4]
MQ-1 предатор, са неутралним ракетама AGM-114 хелфајер, на иложби 2006. године, у павиљону у Едварсу.

Развој наоружане верзије

[уреди | уреди извор]

После искуства, у операцијама против Србије, Америчко ратно ваздухопловство је одлучило да иде даље у развоју и борбеној примени беспилотних летелица. Као и сви локални ратови и ова агресија је послужила као полигон за испитивање БПЛ, као новог оружја, што је касније валоризовано у рату у Авганистану и Ираку. Крило предатора је ојачано и на њега су постављена два спољна носача и инсталације за ношење оружја. Летелица је опремљена одговарајућим ласерским озрачивачем. Наоружана БПЛ је почела детаљно да се испитује 21. фебруара, 2001. године. Извршена су успешна гађања стационарних резервоара горива, са три противоклопне ракете хелфајер. Резултати су били задовољавајући. Шема тога оружја је веома успешна, комбинација дискретне (неприметне) летелице и надзвучне ракете, ефикасна је комбинација за борбу. Са тим дискретним оружјем, занемарљиво је упозорење противнику, у току приласка припреме за напад. Изненађења су извеснија па су и већи ефекти напада.[2][20]

На основу постигнутих резултата ЦИА, у зиму 2000-2001. године, захтевана су ракетирања потенцијалних склоништа Бин Ладена, са наоружаним летелицама предатор. Под тим притиском захтева, убрзано је наоружавање и борбена употреба предатора.

Резултати настављених испитивања, 22. маја и 7. јуна 2001. године, били су задовољавајући. Прецизност гађања са ракетама, била је одлична. Међутим, са наоружаним предратором се тек кренуло у ракетирање, после напада „кула“ у Њујорку, 11. септембра 2001. године.[2][20][21]

Наоружани предатор са ракетама AGM-114 хелфајер, пред полетање и у борбеном дејству.

Пројекат

[уреди | уреди извор]

Основни склопови летелице:[7][17][22][23]

Размештај основне опреме.

Мотор Ротакс 914 TC.

MQ-1 предатор погони четворотактни мотор Ротакс 914 TC, са четири цилиндра. Са воденим хлађењем главе, а тело цилиндра, ваздухом. Опремљен је са два карбуратора, електронским паљењем и са редуктором преносног односа 2,41. Обезбеђује излазну снагу од 74,6 kw при 5.500 обртаја у минути, а максималну од 85,8 kw при 5.800 обртаја у минути.[9][15][23]

Беспилотна летелица поседује два резервоара за гориво, октанске вредности између 95 и 100. Напајање мотора се одвија преко инсталације горива, са изведеним одговарајућим конструктивним мерама безбедности, као што је случај пожара и механичких оштећења. Предатор има 2 до 6 помоћних спремника за гориво, када остане без напајања из главних резервоара, повећава му се аутономију лета.[23][24]

Систем APX 100.
Ракета AGM-114 хелфајер.
Шема принципа функције система SAR

Систем комуникација између предатора и командног пункта, изведен је са коришћењем два начина:

  • „C-опсег“, или
  • „Ku-опсег“.

Први систем се може користити директно, када је растојање између летелице и пункта за управљање мало и без препрека, при директној међусобној видљивости, без заклањања (углавном у слетању, полетању и испитивања). Међутим, када је удаљеност већа, овај систем је мање ефикасан посредством сателитске везе и тада се користи „Ku-опсег“. Пренос информација (сигнала), између контролног пункта и летелице, у принципу, остварује се преко сателита.[22][23][25] [а]

APX-100 је систем који се користи за аутоматску идентификацију летелица, када су у контакту две или више, или када је нека од њих захваћена са радарским зрацима. Тада се мора извршити међусобна идентификација, са одговором на питање дали је „пријатељ“ или „непријатељ“? Посебно је поверљива функција овог уређаја и коришћене шифре са њим, што се не сме компромитовати. то га искључује са листе лаке набавке на тржишту наоружања и војне опреме.[23][27]

Инерцијални навигациони систем (INS/GPS) омогућава да се лети само са једним од два извора навигационих података или два у исто време, када је навигација поузданија. Тада је навигација са мањом вероватноћом грешке и могуће је мање одступање, од жењеног.[23]

AGM-114 хелфајер је ракетни систем на предатору. Ова ракета је вођена са ласером, за дејство ваздух-земља. Максимални домет јој зависи од варијанте и износи 7 до 8 km.[23][28]

Пријемник / предајник arc-210 је говорни и фрекфентни преносни систем, који омогућује учешће до два укључења мултифункционалног преноса гласа и података на фреквенцијама између 30-512 MHz, преко сателита или директно на кратким удаљеностима. Обезбеђује 3 типа преноса сигнала: стандардни, безбедни или заштићени режим од засићења.[23][29]

Оптоелектронски сензори AN/AAS-52(V) сачињавају систем, који пружа велики домет детекције више циљева истовремено, са коришћењем топлотних (инфрацрвених) и других сензора ( давача). Подаци се користе у реалном времену и трансформишу се у ласерско навођење ракета AGM-114 хелфајер, на редефинисане локације циљева. Омогућавају детекцију 360° у хоризонталној и +60 / -120° у вертикалној равни. Мале је тежине и погодан је за мале летелице.[15][17][23]

SAR је савремена технологија радара са „синтетичким отвором“, чија дефиниција је карактеристична са употребом релативног кретања између антене и њених циљних региона и са тиме се обезбеђују посебне дугорочне варијације кохерентних сигнала, који се користе за добијање финијих резолуција у односу на могућности скенирања са конвенционалним. Настао је као напредни технолошки облик решења, у односу на претходна (SLAR). Виртуелна антена или синтетички отвори (софтверски), симулирају много већи пречник од физичког (реалног), од 5 dm физичког, софтверски се симулира пречник од 15 m.[15][22][23][30]

Радар је постављен на летелицу која се креће (лети), јер се таласи емитују и праћење је при кретању на путу. Фотографије се добијају, за различите позиције терена, са високом резолуцијом.[22]

Карактеристике система SAR

  • Континуално мапирање
  • Висока резолуција (0,3 m)
  • Дужина средње линије траке мапе 4,4—10,8 km
  • Са висине од 2,0—7,6 km
  • Ширина траке мапе 800 m, при брзини летелице од 25—35 m/s
  • Маса система SAR 76,9 kg[31]

Мапирање

[уреди | уреди извор]

Трака генерисане мапе са системом SAR, представља континуалну слику са резолуцијом од 0,3 метра. Фокусирана слика се приказује на приказивачу контролне станице, компримовано послато са системом веза са предатора, посредством сателита. Слика је скролована, оператер има могућност да изабере и зумира њене делове од 1k ( то је око 800 m) за радно коришћење на командној плочи командне станице. Слика се такође стално снима и чува на меморијској траци.

Постоје 2 начина рада. Мод 1, када се региструје не центрирана мапа на траци. То је мапа чији центар се помера у односу на кретање летелице. Мод 2, класичан је појас снимања мапе. Мапирање се реализује у односу на унапред одређену реперну линију, независно од кретања летелице.

Радар је тако пројектован да генерише карту са бочним снимањем терена до 45 степени изван правца вектора брзине лета летелице. Карта тла је 800 m широка, при брзини летелице од 25-35 m / s (као трака). При брзинама изнад 35 m / s, ширина траке карте се смањује, пропорционално са повећањем брзине.

Подсистем за мапирање аутономно функционише извршавајући низ, унапред планираних задатака, учитаних као инструкције пре полетања, које се могу мењати и току мисије и са изменом целог профила лета. Компримоване и континуалне слике SAR нису доступне у режиму рада са C-опсегом. Оне се могу преносити преко 1,5 Mb / s, широкопојасних веза података са Ku-опсегом, преко сателита до приказивача података на земаљској контролној станици.[13][22][23]

Систем веза и мапирање.

Пројекат структуре и материјали за њену израду

[уреди | уреди извор]
Употребљени материјал за израду структуре предатора.

Предатор је пројектован по одвојеним склоповима, који се међусобно повезују са једноставним системом елемената за везу. Тај прилаз је осмишљен тако да се лако и брзо може трансформисати у целину и у одвојене склопове. Може се расклопити опрема, крила, стајни органи, репне површине и мотор. Подешен је да буде лак за транспорт у шест склопова, а када се десе кварови и оштећења, лака је поправка са заменом делова и склопова.[23]

Труп се састоји од низа оквира од композита са угљеничним влакнима и од легура алуминијума. Слојевите структуре, од стиропора, уграђене су у трупу за прихват опреме, међупростор је испуњен пеном, да би се обезбедила већа конзистентност. Мотор је уграђен на репном делу трупа са потисном елисом. На тај начин је ослобођен предњи део летелице за уградњу сензора (очију).[23]

Увлачећи стајни органи, типа трицикл, израђени су од легуре алуминијума, а и сегменти трупа у којима се налазе сензори.[7]

Репне површине су исто израђене од композитних материјала. Специфичне су по облику слова „V“. Ово решење интегрише аеродинамичку намену и улогу вертикалног и хоризонталног репа и побољшава стабилност летелице, смањује укупни отпор и штити задњи део трупа и мотор, са елисом, од оштећења при слетању под великим углом. У томе случају оштећују се те површине, а мања је то штета, а и лакша је и бржа њихова замена. Аеродинамичка шема са „V“ репом од композита смањује радарски одраз од мотора, пошто је грађен од метала, са „V“ репом је скривен. Нападне ивице и крај крила, пресвучена су титанијумом са уграђеним микроскопским рупицама, кроз које се излива антифриз, за спречавање залеђивања и деформисање аеропрофила са формираним ледом. Композитна структура крила је ојачана, за прихват спољних терета, услед ношења наоружања и допунских резервоара горива.[7][23][32]

Композитни материјали су доминантно присутни у изради структуре предатора. У принципу, спољни слој (оплата), израђена је од композитних материјала који се састоји од карбонских влакана, са више слојева платна, постављени под различитим угловима усмерења њихових влакана, због оптимизације носивости и крутости (влакна су отпорна на истезање). Ови слојеви су међусобно лепљени се епоксидним смолама, а потом „печени“ у аутоклаву. То је технологија која се користи у авио-индустрији, у производњи структура авиона.[7][23]

Композитна структура је оптимизирана са рачунарским моделирањем, а затим помоћу ласера прецизно су ​​резани делови (кројени) и склапани у завршни склоп. На крају, израђени делови, још једном се рачунарски проверавају кроз калибрацију (прецизно мерење). Овај поступак је спор и захтева високо квалификоване кадрове. Главна предност овог система (поред високог квалитета), је ако се уведе мала промена иста се лако измени у рачунарском моделу, то је безболно за производни процес.[23]

Међутим, у неким деловима и местима на летелици, на којима је потребно више еластичности, коришћена су стаклена влакна за израду композита.[17][23]

Варијанте

[уреди | уреди извор]

RQ-1 предатор

[уреди | уреди извор]

RQ-1 предатор је основна варијанта, са наменом извиђача, код које је RQ-1A, из предсеријске производње. Први серијски производи имају ознаку RQ-1B. Касније партије производње имају ознаку, изведену под RQ-1L и RQ-1K. Након увођења у оперативну употребу варијанте MQ-1, почело је ваздухопловство да конвертује све дотадашње летелице RQ-1, на овај стандард. На крају су све летелице RQ-1 конвертоване у стандард MQ-1, до 2005. године.[1][33]

RQ-1 је био распоређен у 11., 15. и 17. извиђачку ескадрилу, у Америчком ратном ваздухопловству, у бази Индиан Спрингс. Због релативно мале снаге мотора, летелице су захтевале дугачку полетно слетну-стазу, до 1,5 km, као за веће авионе са посадом. Укупно је произведено 285 летелица RQ-1.[1][17]

MQ-1 предатор

[уреди | уреди извор]
MQ-1 предатор.

MQ-1 предатор је развијен за намену у рату против тероризма, посебно у току потрага за Осамом бин Ладеном у Авганистану. У тим задацима, америчка војска се суочила са проблемом који је протекао у испреплетаним задацима откривања циљева и ваздушних напада на њих, у току трајања лета од неколико сати. То је био очигледан разлог за оспособљавање беспилотне летелице за обе врсте задатака, извиђање циљева и борбена дејства по њима. Из тога је произашао захтев за развој MQ-1 предатора.[9][17][33]

Ова верзија не само да извиђа и да детектује циљеве, већ се користи и за борбу против истих. Опрема укључује и додатни више спектрални нишански систем, са којим се управља двема самовођеним ракетама AGM-114 хелфајер, уз ласерско обележавање циља. Тако је MQ-1 предатором направљена пионирска прекретница у употреби беспилотних летелица као борбених средстава.[17][33]

Као и код RQ-1, верзија MQ-1 представља предсеријску производњу, прва серијска партија производње је распоређена у 17ту ескадрилу у Индиан Спрингс Невада, под ознаком MQ-1B. Реконструисана варијанта RQ-1K и L, воде се под ознакама MQ-1K и L. У марту 2011. године, испоручене су последње беспилотне летелице америчком ваздухопловству. Укупно је произведено 75 летелица MQ-1. Оне ће у будућности бити све замењене са MQ-9 рипером.[9][17]

MQ-9 рипер.

MQ-9 рипер је резултат обимног развоја, заснованог на стандарду MQ-1. Ова летелица је имала радни назив „предатор B“, а добила је званичан војни назив MQ-9 рипер. Поред осталог, у односу на MQ-1, на њој је интегрисан елисномлазни мотор TPE-331-10. Летелица MQ-9 је већа од MQ-1 и поседује већи долет, плафон, брзину, носивост и асортиман наоружања. Носивост јој је петнаест, а брзина крстарења три пута већа од претходне MQ-1. Може дуже време аутономно да лети по програмираној путањи без посредовања оператора (пилота). Има већи капацитет оружја, што је довело до већег ефекта у борби, са ракетама и бомбама.[34][35] Први лет прототипа је одржан 2. фебруара 2001. године. MQ-9 рипер је прва беспилотна летелица способна за откривање и праћење подморница. Од 25. септембра 2007. године, Америчко ратно ваздухопловство користи MQ-9 рипер у Авганистану. Искуства су позитивна и почела је њихова масовна производња и обука људства за њихово коришћење.[19][35][36]

Развој летелице MQ-9 рипер, одвијао се у кооперацији три државе, Америка, Уједињено Краљевство и Италија. Остварени резултати су испунили сан да се борбена дејства остварују у и из ваздушног простора са летелицама без људске посаде, са управљањем са њима из удаљених станица на земљи. Произведено је 57 примерака летелица MQ-9.[19][35]

upright = 1.7
MQ-9 рипер у полетању и у лету, у Авганистану.

MQ-1C греј игл

[уреди | уреди извор]
MQ-1C греј игл.

MQ-1C греј игл је надградња MQ-1 предатора, са повећаним долетом и са вишенаменским својствима. Развој је покренуло и финансирало Америчко ратно ваздухопловство. На конкурсу су се надметала два конструктивна решења MQ-1C хреј игл (раније се звао „вариор“) и RQ-5 хантер. У августу 2005. године, војска је саопштила одлуку о избору летелице MQ-1C хреј игл и додељено је 214 милиона долара за уговор за развој система и његову физичку демонстрацију. Војска је намеравала да набави 11 система, сваки од ових јединица састоји се од 12 летелица и пет контролних земаљских станица. Овај укупни програм је коштао једну милијарду . америчких долара Летелице MQ-1C хреј игл, уведене су у оперативну употребу 2009. године.[2]

Америчко ратно ваздухопловство је за њих предложило назив MQ-12 Вариор, а Америчко Министарства одбране се одлучило за назив MQ-1C греј игл.[37]

Одлучено је, 3. септембра 2010. године, да се на летелицу MQ-1C греј игл, интегришу ракете AGM-114 хелфајер. Тако наоружане, летелице су распоређене у Авганистан, крајем 2010. године.[38]

MQ-1C греј игл постиже плафон средње величине, велику аутономију лета и поседује велику отпорност. Повећан му је размах крила и интегрисан му је Дизел-мотор, развијен на бази Мерцедесовог. Ово је Дизел-мотор, који користи авионско гориво, обезбеђујући летелици боље перформансе на великим висинама. Аутономија лета је 36 часова на висинама до 7.600 m, са радијусом од 400 km.[33]

Предња купола за смештај сензора је повећана. Визуелна индикација је побољшана, са синтетичким прорезом антене радара, уведен је систем генерисања слике терена на земљи и вишеспектрални нишан AN/AAS-52 испод носа летелице.[33]

Летелица може да носи терет од 360 kg, укључујући у то ракете AGM-114 хелфајер и навођене бомбе GBU-44/B.[33]

Предатор C

[уреди | уреди извор]
Предатор C.

Предатор C је беспилотна летелица у развоју, за потребе америчког ваздухопловства. За разлику од његових претходника MQ-1 предатора и MQ-9 рипера, Предатор C („авенгер“) покреће двопроточни турбомлазни мотор, а у пројекат је укључена и технологија смањене уочљивости за сензоре са земље и са летелица противника. Оружје је смештено у унутрашњости трупа, посебно је обликован облик издувног дела мотора, у функцији смањења уочљивости. Први лет прототипа, изведен је 4. априла 2009. године.[39]

Предатор C ће поседовати исти асортиман оружја као и MQ-9, са радаром са антеном са синтетичким прорезима (електронско скенирање) SAR и верзију оптоелектронског нишана (EOTS), као и авион F-35.[40]

Предатор C ће користити исту аеродромску инфраструктуру као и летелице MQ-1 и MQ-9, укључујући и земаљску станицу за управљање са летом и постојеће комуникационе мреже за све операције укључујући и извршавање борбених задатака.[40]

Морнарица, 3. маја 2010. године, донела је одлуку да развије подваријанту предатора C, која ће испунити њихове захтеве и потребе. Морнарички Предатор C мора да садржи увлачећи оптоелектронски / инфрацрвени сензор, наоружање интегрисано у контури летелице (унутрашње) и бродско склапање крила. Структура летелице, биће пројектована тако да прихвата одговарајућу опрему за слетање на палубу, репну куку, уређај за заустављање и друге специфичности палубних летелица.[41][42]

Историја оперативне употребе

[уреди | уреди извор]

До марта 2009. године, Америчко ратно ваздухопловство, примило је од испоручиоца 195 примерака MQ-1 предатора и 28 MQ-9 рипера и увело их је у оперативну употребу.[43] MQ-9 рипери су 244 пута лансирали ракете у Ираку и Авганистану, у 2007. и 2008. години. Извештаји америчког ваздухопловства приказују да су у току оперативне употребе, до марта 2009. године, изгубили 70 летелица. Педесет пет је изгубљено због отказа опреме, операторских грешака, или лоших временских услова. Четири летелице оборене су у Босни, на Косову и у Ираку. Преко једанаест су изгубљене на удесима на борбеним задацима. То су амерички подаци.[44]

Последњи MQ-1 предатор је предат јединицама америчког ваздухопловства 3. марта, 2011. године. Од свог првог лета у јулу 1994. године, укупна флота летелица MQ-1, реализовала је више од 900.000 часова лета, одржавајући просечну исправност на нивоу од 90%.[19] Током почетне фазе развоја, у току процене програма, у априлу 1996. године, амерички министар одбране је одредио да ратно ваздухопловство буде оперативно одговорно за употребу предатора. За ту намену, формиране су 3 специјалне извиђачке ескадриле (11., 15. и 17.), у ваздухопловној бази у Невади и 163. извиђачки пук ваздухопловне националне гарде у Калифорнији.[45]

У 2005. години, препоручено је избацивање из оперативне употребе 147. извиђачког пука 15 борбених авиона F-16 фајтинг фалкон, што је и усвојено. Замењени су са 12 беспилотних летелица MQ-1 предатор, које су биле потпуно оперативне до 2009. године.[44][46]

Америчко ратно ваздухопловство је објавило одлуку, 21. јуна 2009. године, о стварању нове ескадриле са MQ-1 предаторима, у ваздухопловној бази Витеман (енгл. Whiteman). Иста је постала оперативна у фебруару 2011. године.[47]

Први оборен Предатор, којег је оборила ПВО 11. дубичке бригаде над Посавином 11. августа 1995.
MQ-1 предатор оборен је при НАТО агресији на СРЈ, 1999. године. Олупина је изложена у
Музеју ваздухопловства у Београду.

Први прекоморски распоред предатора извршен је на Балкан, од јула до новембра 1995. године, под називом Номад вигил (енгл. Nomad Vigil). Летелице су распоређене у бази Гјадер, Албанија, са наменом извиђања простора бивше Југославије. Неколико предатора је изгубљено током ове мисије, од противавионског дејства одбрамбених снага Војске Југославије и услед удеса.[48][49]

Неколико је уништено у току агресије на Југославију, НАТО бомбардовања 1999. године:[8][44][50]

  • Летелица № 95-3017 је изгубљена 18. априла, 1999. године. Узрок је приписан проблемима у систему горива и залеђивања узгонских површина.
  • Летелица № 95-3019 је изгубљена 13. маја, када је оборена од снага Војске Југославије, са мобилном ракетом земља-ваздух Стрела-1М, изнад села Биба. Српска телевизијска екипа снимила је ово обарање.
  • Летелица № 95-3021, оборена је 20. маја у близини места Талиновац, од одбрандбене против-авионске ватре.

Укупно до 18. јануара 2010, Америчко ратно ваздухопловство је изгубило 58 беспилотних летелица типа предатор. Подаци према америчким и југословенским изворима су контрадикторни. Непобитне су чињенице, да је југословенска војска оборила два пилотирана авиона, већи број беспилотних летелица и крстарећих ракета и оштетила је, без доказа о обарању, већи број свих врста летелица.[51]

Против Савезне Републике Југославије коришћене су беспилотне летелице у задацима извиђања. На основу стечених искустава да је по откривању циља рационално одмах и дејствовати по њему, покренут је развој верзије извиђача са борбеним могућностима. Југославија је била полигон за испитивање и доказивање беспилотних летелица, у војној оперативној употреби. Касније су борбене варијанте коришћене у Авганистану, Пакистану и у Либији.[8][44]

Авганистан

[уреди | уреди извор]
Предатор са ракетама AGM-114C хелфајер, одлази на полетње.

У заједничкој акцији Пентагона и агенције ЦИА, 2000. године, покушавано је лоцирање склоништа Осама бин Ладена, у Авганистану. Спроведена је акција, под називом Авганистанске очи, која је подразумевала 60 дана пробне мисије предатора, широм земље. Први експериментални лет, одржан је 7. септембра 2000. године. Резултати видео-снимака су били импресивни. Веровало се да ће беспилотне летелице одиграти кључну улогу у проналаску склоништа Бин Ладена, што би био циљ за крстареће ракете или наоружање пилотираних авиона. Десет од 15 направљених летова предатора изнад Авганистана цењене су као успешни. У најмање два лета, предатора примећен је високи мушкарац у белој хаљини (туници), на фарми близу Кандахара. Веровало се да је уочена личност Бин Ладен.[52][53] Пошто су се у октобру 2000. године, временски услови погоршали, отежано је предаторима да лете из базе у Узбекистану, па је та врста извиђања привремено суспендована.[54]

У ваздухопловној бази Нелис, 16. фебруара 2001. године, Америчко ратно ваздухопловство је са Предратора лансирало три ракете AGM-114C хелфајер, на земаљски циљ. Наоружани предатори, добили су ознаку MQ-1A. У првој недељи јуна, 2001. године, хелфајер ракета је успешно лансирана на реплику базе боравка Бин Ладена у Авганистану, која је подигнута на полигону у Невади. Лансирана ракета са предатора је експлодирала унутар једне од соба реплике зграде, са чиме је закључено када би било људи у тој соби исти би били убијени. Наставак извиђачких летова је почео 4. септембра, 2001. године. Предатори тада нису носили ракете и ако су били оспособљени за оружје, пошто није постојала дозвола Узбекистана, из чијих база су узлетали на извршавање задатка.

После давања сагласности за ракете, исте су брзо испоручене у базу. Предатори и ракете су 16. септембра 2001. године, били спремни за борбене мисије. Прва борбена мисија предатора са ракетама, била је 18. септембра. Следеће значајне су биле касније:[55]

  • Под сумњом да је у конвоју спортско-теренских возила један од вођа Ал Каиде, извршен је напад са дејством наоружаних предатора 4. фебруара, 2002. године.
  • ЦИА је са предатора лансирала пројектил хелфајер, у утврђено талибанско митраљеско гнездо 4. марта 2002. године, одакле је погођен амерички хеликоптер CH–47 Чинук, који се срушио на планини у Авганистану. Претходни покушаји да се изврши тај задатак, са пилотираним авионима F-15 игл и F-16 фајтинг фалкон, остали су без успеха. Ова акција је одржана током операције Анаконда. Изгледа да је то прва употреба беспилотних летелица, у задацима блиске ваздушне подршке.[56][57]
Година Број
напада
Број погинулих од БПЛ
милит. цив. неп. укупно.
2004 1 3 2 2 7
2005 3 5 6 4 15
2006 2 1 93 0 94
2007 4 51 12 63
2008 36 223 28 47 298
2009 54 387 70 92 549
2010 122 788 16 45 849
2011 73 420 62 35 517
2012 48 268 5 33 306
2013 21 128 4 0 132
укупно 364 2.274 286 270 2.830

Пакистан

[уреди | уреди извор]

Од маја 2005. MQ-1 предатори су опремљени ракетама хелфајер, које су се успешно користиле у ликвидацији истакнутих оперативаца Ал Каиде. Са борбеном употребом предатора, изазван је велик број цивилних жртава, посебно 13. јануара 2006. године, када је погинуло 18 лица. Ови напади су део америчког рата против тероризма, са тежњом да се победе Талибани и Ал Каида у Пакистану. Већина ових напада су изведени на циљеве у подручју дуж авганистанске границе на северозападу Пакистана.[60] Генерално су коришћене беспилотне летелице MQ-1 предатор, а однедавно и MQ-9 рипер, са ракетама AGM-114 хелфајер. Беспилотне летелице су постале кључно америчко оружје за борбу против Ал Каиде.[61][62][63] Према пакистанском мишљењу, амерички напади су се одвијали са погрешним прилазом. Влада Пакистана јавно осуђује те нападе, али тајно дели са Американцима и користи прикупљене обавештајне податке.[64]

Процене резултата напада се разликују, у томе јесу ли изгинули недужни цивили или милитантни талибани, припадници Ал Каиде.

Према тајним изворима, које је Викилекс објавио, Пакистан је прећутно пристао на борбене летове беспилотних летелица у њиховом ваздушном простору.[65][66] Америка стално тражи повећање броја тих летова, а пакистански министар унутрашњих послова је изјавио:

Напади су често повезани са антиамеричким протестима, у Пакистану.[67][68]

Пакистански премијер Наваз Шариф, у току званичне посете Вашингтону октобра 2013. године, затражио је од председника Барака Обаме да заустави нападе са беспилотним летелицама. Барак Обама је обећао да ће предузети мере да се испита како да се Пакистану отклони та забринутост због тих напада. Председник САД није изричито споменуо то питање, пред новинарима у заједничком саопштењу објављеном после састанка, рекао је да су односи између две земље на принципима поштовања суверенитета и територијалног интегритета.[69][70]

Шариф је већ у уторак, у говору на конференцији у Вашингтону изјавио је да је употреба беспилотних летелица није само кршење суверенитета земље, већ то иде и на рачун борбе против тероризма у Пакистану.[69]

У проблематику убијања „са даљинским управљчем“ америчких непријатеља, увукао је извештај хуманитарне организације „Амнести интернешел“ и немачку обавештајну слушбу. У томе извештају се тврди да немачка служба обавештава и доставља Американцима податке о циљевима.[71]

ЦИА је 3. новембра 2002. године, са предатором из француске војне базе у Џибути, поново извршила напад на терористе. Лансирана је ракета хелифар на њихов аутомобил у Јемену. Убијен је Сениан ал Хартхи, лидер Ал Каиде, који се сматра да је одговоран за бомбашки напад на америчку крстарицу. То је била прва директна америчка оружана акција против тероризма изван Авганистана.[60][72][73][74]

„Беџ“ припадника јединица са предатором, у Ираку.

Ирачки авион МиГ-25 оборио је предатора, који је извиђао у њиховом ваздушном простору, 23. децембра 2002. године. Ово је био први случај у светској ваздухопловној историји, да се пилотирани авион бори у ваздушном простору са беспилотном летелицом. За ракете ваздух-ваздух AIM-92 стингер, на предатору, ирачки ловци су били топлотни извори за самонавођење. У овом конкретном сусрету МиГ-а и предатора, лансирана је ракета стингер, са беспилотне летелице на авион. Та ракета, у току свога лета, била је „заведена“ са термичким зрачењем од већ лансиране ракете са авиона МиГ-25 и престала је да се наводи на издувник авиона. У тој ситуацији свога промашаја, предатор је погођен са ракетом лансираном са авиона и уништен је.[44][75] Раније су још два предатора оборени од стране ирачких ракета земља-ваздух, а један од њих 11. септембра 2001. године.

Током почетне фазе америчке инвазије на Ирак, 2003. године, одређени број старијих предатора су коришћени као мамци за ирачку противваздухопловну одбрану, да би се иста изложила откривању и уништавању. Од јула 2005. до јуна 2006. године, 15. извиђачка ескадрила учествовала је у више од 242 одвојених напада. При томе је било ангажовано 132 војника, лансирано је 59 ракета хелифар, надгледано је 18.490 циљева, реализовано је 2.073 летова, са више од 33.833 часова налета.[7][44][76]

Предатор са ракетама AGM-114C хелфајер, у лету.

MQ-1 предатори америчког ваздухопловства, били су укључени у извиђачке и борбене летове у Операцији Уједињени заштитник. MQ-1B је лансирао прву ракету хелифар у сукобу 23. априла, 2011. године.[77][78]

MQ-1 предатори америчког ваздухопловства врше надзор границе између САД и Мексика и САД и Канаде. Овај задатак врше под Министарством домовинске безбедности (енгл. Department of Homeland Security). По потреби, БПЛ предатори врше акције на позив локалних органа реда.[79]

MQ-1 предаторе користи италијанско ваздухопловство од краја 2004. године, а британско од 2006. Два цивилна регистрована ненаоружана предатора, користи канцеларија саветника за националну безбедност на Филипинима од 2006. године.[44][80]

Корисници

[уреди | уреди извор]
Корисници БПЛ MQ-1 предатор
Држава, и инсттитуција

MQ-9 Рипер у примени 2010.

 САД

Америчко ратно ваздухопловство

Централна обавештајна агенција

 Уједињено Краљевство[81]
 Италија
 Турска

Карактеристике

[уреди | уреди извор]
Параметри MQ-1B предатор[9] MQ-1C греј игл[33] MQ-9 рипер[19][82]
Дужина 8,23 m 8,00 m 10,97 m
Распон крила 14,84 m 17,00 m 20,12 m
Висина 2,10 m 2,10 m 3,80 m
Тежина празног 512 kg 2.223 kg
Нормално тежина при полетању 850 kg 1.815 kg
Максимална тежина при полетању 1.020 kg 1.451 kg 4.763 kg
Капацитет резервоара 405 lit
Максимална брзина 222 km/h 482 km/h
Брзина крстарења 180 km/h 250 km/h без спољних оптерећења: 313 km/h са спољним оптерећењима: 276 km/h
Минимална брзина 100 km/h 120 km/h
Плафон 7.620 m 8.840 m 15.400 m
Тактички радијус 740 km 400 km
Долет 3.704 km 3.065 km
Максимална аутономија 40 сати О,36 сати 30 сати
Носивост 204 kg 488 kg
Оружје: 2 х AGM-114 хелфајер 4 х AGM-114 хелфајер 7 линија до 1 088 kg
Погон Ротакс-914-TC-клипни мотор Тхилерт клипни мотор Елисномлазни мотор TPE-331-10
Снага 78 kW 100 kW 670 kW

† Може да носи:

  • А- варијанта са бомбама
    • На две унутрашње линије 680 kg
    • На две средње линије 340 kg
    • На две спољне линије 68 kg
    • Централна се у овом случају не користи
  • Б- варијанта са ракетама или комбинација ракете + бомбе
    • 14 AGM-114 хелфајер, ракете ваздух-земља или 4 хелфајер ракете + 2 ласерски навођене бомбе GBU-12 од 230 kg ласерски навођене бомбе.
    • Испитује се интеграција комбинације директно навођених бомби GBU-38 и ракете ваздух-ваздух кратког домета AIM-92 Стингер.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ C-опсег и Ku-опсег су карактеристике електромагнетних таласа, који се користе у комуникацијама.
    • C-опсег (енгл. C band) је у фреквентном домену од неколико сантиметара таласне дужине (од 7,5 до 3,75 cm). Користи се за земаљске и сателитске радио уређаје. Захтева велику пријемну сателитску антену, пречника од 2,5 до 3 метра.
    • Ku-опсег (енгл. Ku}- band) је у фреквентном домену мање таласне дужине (од 1,67 до 1,13 cm). Користи се за комуникацију, са ограничењима због снажне апсорпције радио таласа од стране водене паре (влаге). Примарно се користи за радар и сателитске комуникације.[22][25][26]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ „RQ-1 PREDATOR” (на језику: (језик: енглески)). vectorsite.net. 17 / 01 sep 13. Приступљено 15. 10. 2013. „RQ-1 PREDATOR  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ а б в г „MQ-1 ARMED PREDATOR / MQ-1C GRAY EAGLE” (на језику: (језик: енглески)). vectorsite.net. 17 / 01 sep 13. Приступљено 15. 10. 2013. „MQ-1 ARMED PREDATOR / MQ-1C GRAY EAGLE  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Grier, Peter (11. 12. 2009). „Drone aircraft in a stepped-up war in Afghanistan and Pakistan” (на језику: (језик: енглески)). csmonitor.com. Приступљено 15. 10. 2013. „Drone aircraft in a stepped-up war in Afghanistan and Pakistan 
  4. ^ а б William W. Bierbaum. „UAVs” (на језику: (језик: енглески)). airpower.maxwell.af.mil. Архивирано из оригинала 19. 8. 2007. г. Приступљено 15. 10. 2013. „UAVs 
  5. ^ BRIAN SKOLOFF and TRACIE CONE (Aug. 28, 2013). „Drone launched to monitor Yosemite fire” (на језику: (језик: енглески)). ocregister.com. Приступљено 15. 10. 2013. „Drone launched to monitor Yosemite fire  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ „General Atomics Predator” (на језику: (језик: енглески)). spyflight.co.uk. Архивирано из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 15. 10. 2013. „General Atomics Predator 
  7. ^ а б в г д ђ е „AMBER / GENERAL ATOMICS GNAT-750” (на језику: (језик: енглески)). vectorsite.net. 17 / 01 sep 13. Приступљено 15. 10. 2013. „AMBER / GENERAL ATOMICS GNAT-750  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  8. ^ а б в г Pike, John (6. 11. 2002). „RQ-1 Predator MAE UAV” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Приступљено 15. 10. 2013. „RQ-1 Predator MAE UAV 
  9. ^ а б в г д ђ „MQ-1B PREDATOR” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. 1. 5. 2012. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 15. 10. 2013. „MQ-1B PREDATOR 
  10. ^ „Више ратова због дронова (на језику: (језик: енглески)). politika.rs. 15. 10. 2013. Приступљено 15. 10. 2013. „Више ратова због дронова' 
  11. ^ Garamone, Jim. „Predator demonstrates worth over Kosovo” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Архивирано из оригинала 16. 11. 2012. г. Приступљено 20. 10. 2013. „Predator demonstrates worth over Kosovo 
  12. ^ „General Atomics MQ-1 Predator” (на језику: (језик: енглески)). thecoder.weebly.com. Приступљено 16. 10. 2013. „General Atomics MQ-1 Predator 
  13. ^ а б „SECTION 3 - OPERATIONS” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Приступљено 16. 10. 2013. „SECTION 3 - OPERATIONS 
  14. ^ а б „UAV Ground Control Station (GCS)” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. 30. 7. 1997. Приступљено 16. 10. 2013. „UAV Ground Control Station (GCS) 
  15. ^ а б в г д „SECTION 2 - DESCRIPTION” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Приступљено 16. 10. 2013. „SECTION 2 - DESCRIPTION 
  16. ^ Staff Sgt. Amy Robinson (8. 2. 2006). „FAA authorizes Predators to seek survivors” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 16. 10. 2013. „FAA authorizes Predators to seek survivors 
  17. ^ а б в г д ђ е ж з „MQ-1 Predator” (на језику: (језик: енглески)). Приступљено 17. 10. 2013. „MQ-1 Predator 
  18. ^ „FAA authorizes Predators to seek survivors” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. 8. 2. 2006. Архивирано из оригинала 29. 06. 2012. г. Приступљено 16. 10. 2013. „FAA authorizes Predators to seek survivors 
  19. ^ а б в г д „MQ-9 REAPER (PREDATOR B)” (на језику: (језик: енглески)). vectorsite.net. 17 / 01 sep 13. Приступљено 16. 10. 2013. „MQ-9 REAPER (PREDATOR B)  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  20. ^ а б Baker, Sue. „Predator missile launch test totally successful” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 16. 10. 2013. „Predator missile launch test totally successful 
  21. ^ „Al-Qaeda: A CIA protégé” (на језику: (језик: енглески)). geocities.com. 12. 3. 2008. Архивирано из оригинала 27. 10. 2009. г. Приступљено 17. 10. 2013. „Al-Qaeda: A CIA protégé 
  22. ^ а б в г д ђ „TESAR (Tactical Endurance Synthetic Aperture Radar)” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. 9. 11. 1997. Приступљено 16. 10. 2013. „TESAR 
  23. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ „General Atomics MQ-1 Predator” (на језику: (језик: шпански)). foro-chiledefensa.foro-chile.net. Архивирано из оригинала 18. 10. 2013. г. Приступљено 17. 10. 2013. „Atomics MQ-1 Predator 
  24. ^ „Willkommen bei BRP.” (на језику: (језик: немачки)). brp-powertrain.com. Архивирано из оригинала 7. 10. 2013. г. Приступљено 16. 10. 2013. „Willkommen bei BRP. 
  25. ^ а б „Satellite Communications” (на језику: (језик: енглески)). en.allexperts.com. 8. 4. 2006. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 17. 10. 2013. „Satellite Communications 
  26. ^ „C Band” (на језику: (језик: енглески)). tech-faq.com. 6. 4. 2019. Приступљено 17. 10. 2013. „C Band 
  27. ^ „AN/APX-100 Mark XII/Mode S IFF Transponder” (на језику: (језик: енглески)). raytheon.com. Приступљено 16. 10. 2013. „AN/APX-100 [мртва веза]
  28. ^ „AGM-114 Hellfire Modular Missile System (HMMS)” (на језику: (језик: енглески)). globalsecurity.org. Приступљено 17. 10. 2013. „AGM-114 Hellfire Modular Missile System (HMMS) 
  29. ^ „RT-1939(C) AN/ARC-210 Gen5 Programmable Digital Communication System” (на језику: (језик: енглески)). rockwellcollins.com. Приступљено 17. 10. 2013. „AN/ARC-210 
  30. ^ „Slotted Waveguide Antennas” (на језику: (језик: енглески)). antenna-theory.com. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 17. 10. 2013. „Slotted Waveguide Antennas 
  31. ^ „Synthetic Aperture Radar” (на језику: (језик: енглески)). sandia.gov. Архивирано из оригинала 19. 10. 2013. г. Приступљено 17. 10. 2013. „Synthetic Aperture Radar 
  32. ^ „Putting it together – science and technology of composite materials” (на језику: (језик: енглески)). science.org.au. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 18. 10. 2013. „technology of composite materials 
  33. ^ а б в г д ђ е 2/q-1.html „RQ/MQ-1 предатор” Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (на језику: (језик: енглески)). designation-systems.net. Приступљено 18. 10. 2013. „RQ/MQ-1 Предатор 
  34. ^ „'Reaper' moniker given to MQ-9 unmanned aerial vehicle” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. Архивирано из оригинала 27. 05. 2012. г. Приступљено 18. 10. 2013. „Reaper 
  35. ^ а б в „MQ-9 Reaper” (на језику: (језик: енглески)). globalsecurity.org. Приступљено 16. 10. 2013. „MQ-9 Reaper 
  36. ^ „The Rise Of The Droids” (на језику: (језик: енглески)). strategypage.com. Приступљено 18. 10. 2013. „The Rise Of The Droids 
  37. ^ Scott Gourley in Denver (24. 8. 2010). „AUVSI: It's Official: 'Grey Eagle' (на језику: (језик: енглески)). shephardmedia.com. Архивирано из оригинала 06. 08. 2012. г. Приступљено 18. 10. 2013. „Grey Eagle 
  38. '^ „'Grey Eagle' weaponized UAS slated for Afghanistan” (на језику: (језик: енглески)). army.mil. Приступљено 18. 10. 2013. „Grey Eagle' for Afghanistan 
  39. ^ „AVENGER (PREDATOR C)” (на језику: (језик: енглески)). vectorsite.net. Приступљено 18. 10. 2013. „AVENGER (PREDATOR C) 
  40. ^ а б „GA-ASI Successfully Executes First Flight of Predator C Avenger” (на језику: (језик: енглески)). ga-asi.com. 20. 4. 2009. Архивирано из оригинала 22. 4. 2009. г. Приступљено 18. 10. 2013. „First Flight of Predator C 
  41. ^ Robbins, Gary (4. 5. 2010). „More drones, smaller Navy” (на језику: (језик: енглески)). utsandiego.com. Приступљено 18. 10. 2013. „Navy drones 
  42. ^ „GA-ASI Introduces Sea Avenger UAS for UCLASS Carrier Operations” (на језику: (језик: енглески)). ga-asi.com. 3. 5. 2010. Архивирано из оригинала 11. 7. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2013. „Introduces Sea Avenger UAS 
  43. ^ CHRISTOPHER, DREW (16. 3. 2009). „Drones Are Weapons of Choice in Fighting Qaeda”. The New York Times (на језику: (језик: енглески)). Приступљено 19. 10. 2013. „Drones Are Weapons of Choice in Fighting Qaeda 
  44. ^ а б в г д ђ е „MQ-1 Predator UAS: Aircraft profile” (на језику: (језик: енглески)). aviationspectator.com. Архивирано из оригинала 13. 10. 2013. г. Приступљено 22. 10. 2013. „MQ-1 Predator UAS: Aircraft profile 
  45. ^ „CREECH AFB, NEVADA” (на језику: (језик: енглески)). nvahof.org. Приступљено 19. 10. 2013. „CREECH AFB, NEVADA 
  46. ^ „Remarks by Secretary Gates at the United States Air Force Academy” (на језику: (језик: енглески)). defense.gov. Приступљено 18. 10. 2013. „Secretary Gates at the United States Air Force Academy 
  47. ^ „Officials choose bases for MQ-1, MQ-9 ground control stations” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. Архивирано из оригинала 17. 07. 2012. г. Приступљено 19. 10. 2013. „bases for MQ-1, MQ-9 
  48. ^ „A LOOK AT REPLACING HUMAN OPERATORS WITH ADVANCED TECHNOLOGY” (fas.org) (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Приступљено 18. 10. 2013. „OPERATORS WITH ADVANCED TECHNOLOGY 
  49. ^ „YUGOSLAV EVENTS CHRONOLOGY MAY-AUGUST 1995” (на језику: (језик: енглески)). uta.edu. Архивирано из оригинала 02. 04. 2012. г. Приступљено 18. 10. 2013. „YUGOSLAV EVENTS CHRONOLOGY MAY-AUGUST 1995 
  50. ^ „RQ-1 Predator accident report released” (на језику: (језик: енглески)). fas.org. Архивирано из оригинала 4. 3. 2010. г. Приступљено 19. 10. 2013. „RQ-1 Predator accident report released 
  51. ^ Geens, Stefan (24. 2. 2009). „About those missing Predator drones: It wasn't censorship after all” (на језику: (језик: енглески)). ogleearth.com. Приступљено 20. 10. 2013. „those missing Predator drones 
  52. ^ „9/11 Commission Final Report, chapter 6” (PDF) (на језику: (језик: енглески)). 9-11commission.gov. стр. 189—90. „Commission Final Report  | accessdate=20. 10. 2013.}}
  53. ^ {{Cite web|url=http://www.9-11commission.gov/report/911Report_Ch6.htm%7C title =FROM THREAT TO THREAT| quote = FROM THREAT TO THREAT | author = |date=| format = | publisher = 9-11commission.gov | location = | language = (језик: енглески)
  54. ^ Coll 2005, стр. 532, 534.
  55. ^ „Tenet Testimony to the 9/11 Commission” (PDF) (на језику: (језик: енглески)). 9-11commission.gov. 24. 3. 2004. стр. 16. Приступљено 20. 10. 2013. „Tenet Testimony to the 9/11 Commission 
  56. ^ „Predator passes 20,000-hour mark in Afghanistan” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. 28. 5. 2013. Архивирано из оригинала 04. 07. 2013. г. Приступљено 20. 10. 2013. „Predator passes 20,000-hour mark in Afghanistan 
  57. ^ „PREDATOR 107 SOARS PAST 20,000 FLIGHT HOURS” (на језику: (језик: енглески)). janes.com. 27. 6. 2013. Приступљено 20. 10. 2013. „PREDATOR 107 SOARS PAST 20,000 FLIGHT HOURS 
  58. ^ „The Drone War in Pakistan” (на језику: (језик: енглески)). newamerica.net. Архивирано из оригинала 21. 4. 2014. г. Приступљено 9. 10. 2013. „The Drone War in Pakistan 
  59. ^ „Out of the blue” (на језику: (језик: енглески)). economist.com. 30. 7. 2011. Приступљено 21. 10. 2013. „Out of the blue 
  60. ^ а б „CIA Aircraft Kills Terrorist” (на језику: (језик: енглески)). abcnews.go.com. 13. 5. 2005. Приступљено 20. 10. 2013. „CIA Aircraft Kills Terrorist 
  61. ^ Peter Bergen, Katherine Tiedeman (3. 6. 2009). „The Drone War” (на језику: (језик: енглески)). newamerica.net. Архивирано из оригинала 22. 10. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013. „The Drone War 
  62. ^ MARK MAZZETTI and SOUAD MEKHENNET (11. 12. 2009). „Qaeda Planner in Pakistan Killed by Drone”. The New York Times (на језику: (језик: енглески)). Приступљено 21. 10. 2013. „Qaeda Planner in Pakistan Killed by Drone 
  63. ^ Bill Roggio and Alexander Mayer (1. 10. 2009). „Analysis: A look at US airstrikes in Pakistan through September 2009” (на језику: (језик: енглески)). longwarjournal.org. Приступљено 21. 10. 2013. „A look at US airstrikes in Pakistan through September 2009 
  64. ^ „Official Confirms U.S. Using Pakistan Base to Launch Attacks” (на језику: (језик: енглески)). foxnews.com. 19. 2. 2009. Архивирано из оригинала 4. 7. 2012. г. Приступљено 20. 10. 2013. „Pakistan Base to Launch Attacks 
  65. ^ Hodge, Amanda (19. 2. 2009). „Pakistan allowing CIA to use airbase for drone strikes” (на језику: (језик: енглески)). theaustralian.com.au. Приступљено 21. 10. 2013. „Pakistan allowing CIA to use airbase for drone strikes 
  66. ^ Allbritton, Chris (20. 5. 2011). „Pakistan army chief sought more drone coverage in '08: Wikileaks” (на језику: (језик: енглески)). reuters.com. Архивирано из оригинала 16. 10. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013. „Pakistan army chief sought more drone coverage in '08: Wikileaks 
  67. ^ OPPEL, RICHARD A. Jr. (23. 1. 2009). „Strikes in Pakistan Underscore Obama's Options”. The New York Times (на језику: (језик: енглески)). Приступљено 20. 10. 2013. „Strikes in Pakistan Underscore Obama’s Options 
  68. ^ Shah, Saeed (Monday 24 November 2008). „Deadly pilotless aircraft that have helped fuel anti-American feeling in tribal belt” (на језику: (језик: енглески)). theguardian.com. Приступљено 21. 10. 2013. „anti-American feeling in tribal belt  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  69. ^ а б „Šarif protiv napada bespilotnim letjelicama” (на језику: (језик: српски)). grid3.rs. 24. 10. 2013. Приступљено 24. 10. 2013. „Šarif protiv napada bespilotnim letjelicama [мртва веза]
  70. ^ „Obama izbegao odgovor o dronovima” (на језику: (језик: српски)). b92.net. 24. 10. 2013. Приступљено 23. 10. 2013. „Obama izbegao odgovor o dronovima 
  71. ^ М. З. Р. (24. 10. 2013). „Асистенти за ликвидације” (на језику: (језик: српски)). Вечерње новости. стр. 17. „Асистенти за ликвидације  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  72. ^ „November 3, 2002: CIA Assassinates Al-Qaeda Suspects with Remote Drone One Day Before US Elections” (на језику: (језик: енглески)). historycommons.org. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 22. 10. 2013. „November 3, 2002: CIA Assassinates Al-Qaeda Suspects with Remote Drone One Day Before US Elections 
  73. ^ Priest, Dana (8. 11. 2002). „U.S. Citizen Among Those Killed In Yemen Predator Missile Strike” (на језику: (језик: енглески)). tech.mit.edu. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013. „Yemen Predator Missile Strike 
  74. ^ Corcoran, Mark (2. 3. 2004). „The Yemen Option” (на језику: (језик: енглески)). abc.net.au. Архивирано из оригинала 6. 9. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013. „The Yemen Option 
  75. ^ Krane, Jim (11. 2. 2009). „Pilotless Warriors Soar To Success” (на језику: (језик: енглески)). cbsnews.com. Архивирано из оригинала 16. 10. 2013. г. Приступљено 21. 10. 2013. „Pilotless Warriors Soar To Success 
  76. ^ Staff Sgt. D. Clare (8. 16. 2006). „California Air National Guard embraces new mission” (на језику: (језик: енглески)). archive.is. Архивирано из оригинала 01. 08. 2012. г. Приступљено 21. 10. 2013. „California Air National Guard embraces new mission  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  77. ^ Ola Galal & Anthony Capaccio (23. 4. 2011). „Qaddafi Forces Struck by First U.S. Drone as Rebels Say They Hold Misrata” (на језику: (језик: енглески)). bloomberg.com. Приступљено 22. 10. 2013. „Qaddafi Forces Struck by First U.S. Drone as Rebels Say They Hold Misrata 
  78. ^ The Associated Press (15. 9. 2012). „Libyan officials: U.S. drones behind airport closure” (на језику: (језик: енглески)). blog.al.com. Приступљено 21. 10. 2013. „Libyan officials: U.S. drones behind airport closure 
  79. ^ Local cops used Predator drone to arrest North Dakota farm family, Daily Mail, 13th December 2011
  80. ^ Romero, Alexis (Alexis Romero). „Philippine military denies US drone strike” (на језику: (језик: енглески)). abs-cbnnews.com. Приступљено 22. 10. 2013. „Philippine military denies US drone strike  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  81. ^ „UK to receive delayed Reapers before end of 2013” (на језику: (језик: енглески)). janes.com. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 16. 10. 2013. „UK to receive delayed Reapers before end of 2013 
  82. ^ „MQ-9 Reaper - Specifications” (на језику: (језик: енглески)). globalsecurity.org. Приступљено 18. 10. 2013. „Specifications 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]