11. дубичка пјешадијска бригада

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
11. пјешадијска бригада (дубичка)
11. пбр (дубичка).jpg
Грб 11. дубичке пјешадијске бригаде
Постојање1. мај 19931996.
Место оснивања:
Козарска Дубица
Формацијабригада
Јачина5.048[1]
просечно: 3.914[1]
ДеоВојске Републике Српске
Ангажовање
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Команданти
КомандантРаде Пралица (потпуковник)
Ратомир Маринковић (потпуковник)
Љупко Бореновић (пуковник)
Милоја Мисирача (пуковник)

Једанаеста дубичка пјешадијска бригада (11. пбр) је била војна јединица Војске Републике Српске, у саставу Првог крајишког корпуса. Формирана је 1. маја 1993. из 11. партизанске бригаде (11. партбр)[a] и 1. лпбр[b] „Козарска Дубица”.

Историја[уреди | уреди извор]

Прва мобилизација људи на подручју Козарске Дубице извршена је 30. јуна 1991. године ради одбране овог дела Поуња од евентуалних напада из Хрватске. Према подацима, у редовима 11. дубичке пјешадијске бригаде у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату просечно се борило 3.914 бораца (од тога 73 жена), њих 224[c] дало је своје животе за Републику Српску, док је 614 рањено.[2] Демобилизација је извршена почетком 1996.

Ратни пут[уреди | уреди извор]

Вод 1. пјешадијског батаљона на посавском ратишту са командирима батаљона мајором Зораном Родићем и командиром вода Бором Жабићем.
Први оборен Предатор МQ-1, који је званично ушао у наоружање војске САД јула 1995, оборен је над Посавином 11. августа 1995. од стране ПВО 11. дубичке бригаде. На слици су борци 11. бригаде са крилом Предатора.
T-34 у селу Лепница, Посавина, 1993.

Бригада је ратовала широм БиХ и Хрватске. Учествовала је у борбама на славонском, добојском, посавском, озренском и бихаћком ратишту.

Пре реорганизације као 11. партбр ослободила је Јасеновац на јесен 1991. Бригада је до јуна 1992. држала положаје у Западној Славонији, када је пребачена у Посавини по избијању рата у Босни. На лето 1992. бригада је преименована у 11. пјешадијску бригаду. Један батаљон бригаде (570 бораца) на челу са Пантелијом Ћургузом учествовао је у заузимању брда Цер и каснијим борбама код Мајића, Павловића и Томасовог брда у операцији ослобађања Коридора. Батаљон је у јунским биткама имао 7 мртвих и 38 рањених бораца.[3] Након пробоја Коридора, у Посавину су пребачена и преостала два батаљона бригаде. До краја октобра, Дубичана су помогли заузимање Костреша и Босанског Брода. У борбама је погинуло још 35 бораца, а око 200 је било рањено.[4]

Крајем маја 1992. Кризни штаб Босанске Дубице, основао је 1. пјешадијску бригаду од припадника Територијалне одбране. Бригада је имала задатак да одржи мир у општини будући да су сукоби у Приједору претили да се прелију и у Дубицу.[5]

Првог маја 1993, 11. дубичка бригада је проширена спајањем са 1. пјешадијском бригадом. У саставу је имала скоро 4.000 бораца и највећи део рата била је подређена Тактичкој групи 5. у саставу Првог крајишког корпуса ВРС.[6]

Током лета 1994, два батаљона бригаде су учествовала у одбрани Озрена током напада Армије Републике Босне и Херцеговине. Једна минобацачка батерија укључена је у састав Прве српске бригаде у операцији Штит 94 у противнападу на Бихаћ.

Након што су хрватске снаге заузеле просторе РСК у Западној Славонији у операцији Бљесак, бригада је основала пети батаљон како би појача одбрану матичне општине. После слома РСК у операцији Олуја, бригада је прикључена Оперативној групи 10 са тежиштем на реци Сави. Од избеглица из Хрватске, формирана су још два пешадијска батаљона.[7] У другој половини рата главни штаб је био у селу Крепшић, недалеко од Брчког. Након операције Уна 95, главни штаб се сели у Козарску Дубицу а у селу Крепшић бивши ГШ се трансформише у истурени штаб.

Највећа искушења бригада је доживела у хрватском покушају заузимања Дубице у операцији Уна 95. Напад је почео 18. септембра, пребацивањем хрватских извиђача из 2. гардијске бригаде ХВ на десну обалу Уне. До краја дана, припадници 11. дубичке бригаде, војне полиције, и специјалних јединица полиције зауставиле су хрватски напад на овом правцу. Одбрана је појачана доласком батаљона Центра војних школа ”Рајко Балаћ” и једном четом бригаде из Посавине. Следећег дана борци бригада су осујетили покушај пребацивања хрватских војника на десну обалу Саве. Погинуло је 25 бораца ВРС на територији општине Босанска Дубица.[8]

Састав[уреди | уреди извор]

Бригада је 1993. имала 4 пјешадијска батаљона, мешовито-артиљеријски дивизион (МАД), позадински батаљон (резерва) и штаб. Под штаб је спадала команда, извиђачки вод, чета војне полиције, чета везе, инжењерска чета, батаљон ПВО и вод АБХО (Атомско Биолошко Хемијска Одбрана). До краја рата формирана су још три пешадијска батаљона.

По анализи из 25. септембра 1994. од 3914 припадника бригада је имала 227 официра и 137 подофицира. Од наоружања 24 комада минобацача 82 mm, 24 комада минобацача 120 mm, 24 противоклопних ракета Маљутка. ПВО је располагала са 16 једноцевних противавионских топова 20/1 mm, 8 топова 20/3 mm и 12 ракета Стрела 2М. Артиљерија је имала 6 хаубица од 105 mm, 6 топова 76 mm ЗИС, 3 тенка Т-34 и један оклопни транспортер. Бригада је имала 511 моторних возила од мотоцикла, аутомобила, тешког лансирног моста ЛМТ4 до копача ровова. Бригада је имала и лаке ракетне бацаче 57 mm ЛРЛ, који су урађени у дубичкој „ФПМ Механики”.

Види још[уреди | уреди извор]

Фусноте[уреди | уреди извор]

  1. ^ партизанска бригада
  2. ^ лака пјешадијска бригада
  3. ^ 179 погинуло у борби, 60 умрло ван борбених дејстава

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • „Билтен”, информативни лист 11. пешадијске бригаде, Козарска Дубица
  • Мисирача, Милоја М. (2018). Да се не заборави: Козарска Дубица у отаџбинском рату 1991-1995: 11. пјешадијска бригада ВРС (дубичка) (1st изд.). Козарска Дубица, Бања Лука. ISBN 9789993841234. 
  • Јанковић, Марко (2018). Дубички 20. вијек (1st изд.). Бања Лука: Ризница духовног блага. ISBN 978-99976-619-8-2. 


Спољашње везе[уреди | уреди извор]