Црквени сабор — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 18. март 2018. у 05:32

Црквени сабор је општи назив за разне врсте колективних црквених тела, по правилу састављених од епископи и других представника Цркве (презвитери, ђакони, монаси или лаици). Црквени сабори се сазивају ради расправљања и разрешења разних питања из области црквеног устројства и теолошких доктрина. Могу бити васељенски, помесни и остали. Помесни сабори деле се на митрополитске, епископске и патријаршијске. За историју Цркве најзначајнији су васељенски (екуменски) сабори, које поред Православне цркве признају и Католичка црква, Старокатоличка црква, Англиканска црква и неке друге хришћанске заједнице. Православна црква признаје седам васељенских сабора, док Католичка у опште аборе убраја још и Цариградски сабор из 869-870. године, пет латеранских сабора, два лионска и два ватиканска сабора.

Хришћанска црква је од свог настанка била грађена као заједница, а највише тело Цркве представљало је све њене вернике. Први од таквих сабора био је апостолски Јерусалимски сабор, одржан око 50. године. Пошто је рана Црква била расута по дијаспори широм Средоземља, утемељење њеног канонског система било је могуће само на скупу од највећег угледа, који би окупио јерархе из читавог хришћанства, што је временом довело до одржавања васељенских сабора. Теолози су потврду ауторитету саборске институције налазили у Јеванђељу, односно у речима самог Христа:

"Врло сам жељео да ову пасху једем са вама прије него што пострадам..." (Лк, 22, 15)

Види још

Извори

Историја средњовековне цркве - Џозеф Линч (стр. 534-535)
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Поповић, Радомир В. (2011). Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа. Књ. 2. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
+{{Хришћанство}}
 {{друго значење3|Сабор}}
-'''Црквени сабори''' су формална тела која доносе одлуке, а сачињавају их [[епископ]]и и представници [[Црква|Цркве]] ([[свештеник|свештеници]], [[Ђакон|ђакони]], [[монаштво|монаси]] или [[лаик|лаици]]). Сазивају се ради расправљања и разрешења спорних питања црквене доктрине и дисциплине. Могу бити [[Васељенски сабори|васељенски]] и [[Помесни сабори|помесни]]. Помесни сабори деле се на митрополитске, епископске и патријаршијске. За историју [[црква|хришћанске Цркве]] најзначајнији су васељенски или екуменски сабори које су признале и [[Католичка црква|Католичка]] и [[Православна црква]]. Православна црква данас признаје седам првих васељенских сабора, док Католичка екуменским сматра још [[Осми васељенски сабор]], пет [[Латерански сабори|латеранских концила]], два [[Лионски сабори|лионска]] и два [[ватикански сабори|ватиканска сабора]].
+'''Црквени сабор''' је општи назив за разне врсте колективних црквених тела, по правилу састављених од [[епископ]]и и других представника [[Црква|Цркве]] ([[Презвитер|презвитери]], [[Ђакон|ђакони]], [[монаштво|монаси]] или [[лаик|лаици]]). Црквени сабори се сазивају ради расправљања и разрешења разних питања из области црквеног устројства и теолошких доктрина. Могу бити [[Васељенски сабори|васељенски]], [[Помесни сабори|помесни]] и остали. Помесни сабори деле се на митрополитске, епископске и патријаршијске. За историју [[Црква|Цркве]] најзначајнији су васељенски (екуменски) сабори, које поред [[Православна црква|Православне цркве]] признају и [[Католичка црква]], [[Старокатоличка црква]], [[Англиканска црква]] и неке друге хришћанске заједнице. Православна црква признаје седам васељенских сабора, док Католичка у опште аборе убраја још и Цариградски сабор из 869-870. године, пет латеранских сабора, два лионска и два ватиканска сабора.
-Хришћанска црква је од свог настанка била грађена као заједница. Највиши орган Цркве морао је неизоставно да окупља њене вернике. Како је рана Црква била расута по дијаспорама широм [[Средоземље|Средоземља]], утемељење њеног канонског система било је могуће само на скупу од највећег угледа, који би окупио јерархе из читавог хришћанства. И одлука да нејевреји могу ући у хришћанску заједницу донесена је на једном помесном сабору, одржаном у Назарету 40. године. Теолози су потврду ауторитету саборске институције налазили у [[Јеванђеље|Јеванђељу]]. Тако се [[Папа Иноћентије III|Инокентије III]], приликом отварања [[Четврти латерански сабор|Четвртог латеранског концила]], обратио прелатима цитирајући самог Христа:
+Хришћанска црква је од свог настанка била грађена као заједница, а највише тело Цркве представљало је све њене вернике. Први од таквих сабора био је апостолски [[Јерусалимски сабор]], одржан око 50. године. Пошто је рана Црква била расута по дијаспори широм [[Средоземље|Средоземља]], утемељење њеног канонског система било је могуће само на скупу од највећег угледа, који би окупио јерархе из читавог хришћанства, што је временом довело до одржавања васељенских сабора. Теолози су потврду ауторитету саборске институције налазили у [[Јеванђеље|Јеванђељу]], односно у речима самог Христа:
 ''"Врло сам жељео да ову пасху једем са вама прије него што пострадам..."'' (Лк, 22, 15)
@@ Ред 11: / Ред 12: @@
 == Извори ==
-* Историја средњовековне цркве - Џозеф Линч (534-535)
+* Историја средњовековне цркве - Џозеф Линч (стр. 534-535)
+* {{Cite book|ref=harv|last=Острогорски|first=Георгије|authorlink=Георгије Острогорски|year=1969|title=Историја Византије|location=Београд|publisher=Просвета|url=https://books.google.rs/books?id=glVoAAAAMAAJ}}
+* {{Cite book|ref=harv|last=Поповић|first=Радомир В.|author-link=Радомир В. Поповић|title=Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа|year=2011|volume=Књ. 2|location=Београд|publisher=Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију}}
 [[Категорија:Хришћанство]]