Пређи на садржај

Соломон Романо

С Википедије, слободне енциклопедије
соломон романо
Лични подаци
Датум рођења(1919-11-27)27. новембар 1919.
Место рођењаСарајево,  Краљевство СХС
Датум смрти2006.(2006-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (86/87 год.)
Место смртиБеоград,  Србија
Професијавојно лице
Породица
СупружникЂурђина Романо
Деловање
Члан КПЈ од1940.
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411971.
Чингенерал-мајор
У току НОБзаменик политичког комесара у Пратећем батаљону Врховног штаба НОВ и ПОЈ

Одликовања
одликовања СФР Југославије:
Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден народне армије са златном звездом Орден за храброст
Орден за војне заслуге са златним мачевима Орден за војне заслуге са златним мачевима Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:

Соломон Романо (Сарајево, 27. новембар 1919Београд, 2006) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-мајор ЈНА.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 27. новембра 1919. године у Сарајеву. У родном граду је завршио четири разреда основне (1930), а потом још четири разреда Грађанске школе (1936). До 1939. похађао је и тромесечни курс графичког цртања и линореза. Био је активан у Савезу графичких радника и јеврејском удружењу Мататја. Истовремено био је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) од 1936, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1. децембра 1940. године. До окупације био је шегрт, а затим графички радник у штампарији Кајон (19361941).

После Априлског рата, отпуштен је са посла и време од капитулације до септембра 1941. провео је у Сарајеву. Од априла 1941. почео је да ради за Народноослободилачки покрет Југославије (НОП), као секретар омладинске организације у кварту. Првог септембра 1941. ступио је у Романијски партизански одред. Његови родитељи, браћа и сестре одведени су новембра 1941. у Јасеновац и Стару Градишку, где су убијени.

Романо је до фебруара 1942. био борац и омладински руководилац чете Романијског одреда, затим је до априла 1942. ратовао у 2. чети Омладинског батаљона исте јединице. Заробљен је са делом Штаба одреда од стране четника у Борикама, у источној Босни, али је успео да побегне приликом транспорта заробљеника за Београд. Лакше је рањен маја 1942. за време борби на Гату, у Херцеговини. Рат је наставио у 1. пролетерској бригади, где је до децембра 1942. деловао као борац и као заменик политичког комесара 2. чете. Од децембра 1942. до марта 1943. радио је као графичар у штампарији Борбе у Босанској Крајини, а до средине септембра 1943. био је на месту заменика политичког комесара 2. чете Пратећег батаљона Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Боравак при Врховном штабу омогућио му је да у Јајцу похађа виши политички курс (август и септембар 1943).

Наредну дужност обављао је у Инжињеријском батаљону Врховног штаба као заменик политичког комесара (септембар 1943. до фебруара 1944). Крај рата затекао га је на месту политичког комесара 1. железничке бригаде.

После рата и ослобођења Југославије, остао је у професионалној служби у Југословенској народној армији (ЈНА). Заузимао је позиције шефа Персоналног одељења Команде инжињерије Југословенске армије (1945), помоћника Начелника за инжињерију (1947), начелника Персоналног одељења Команде 3. војне области (1954), као и место начелника Кабинета помоћника Државног секретара за цивилну одбрану (19681971).

Чин капетана стекао је 1944, а мајора 1945. У чин потпуковника унапређен је 1948, док је пуковник постао 1953, а генерал-мајор 1970. године. Пензионисан је у том чину 1971. Посебно се истакао приликом формирања и руковођења инжињеријским јединицама Југословенске народне армије.[1]

Преминуо је 2006. године у Београду, у 87. години живота.

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања:

Од иностраних одликовања, истиче се Партизански крст Народне Републике Пољске.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Знаменити Јевреји Србије : биографски лексикон. Београд: Савез јеврејских општина Србије. 2011. стр. 207. ISBN 978-86-915145-0-1.