Пређи на садржај

Тупољев АНТ-40

С Википедије, слободне енциклопедије
Тупољев АНТ-40

Једини сачувани примерак авиона Тупољев АНТ-40 у музеју Монино
Опште
Намена лаки бомбардер
Посада 3
Земља порекла  СССР
Произвођач пројектант ОКБ Тупољев, произвођач: Фабрика авиона No22 „Горбунов“ (Москва) и Фабрика авиона No125 (Иркутск)
Први лет 7. октобар 1934.
Почетак производње 1936. до 1941.
Уведен у употребу 1936.
Повучен из употребе 1950. (Шпанија и Финска)
Статус неоперативан
Први корисник ВВ Совјетског Савеза
Број примерака 6.992
Димензије
Дужина 12,57 m
Размах крила 20,33 m
Висина 3,48 m
Површина крила 56,00 m²
Маса
Празан 4.768 kg
Макс. тежина при узлетању 7.880 kg
Макс. спољни терет 600 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 2 x Микулин М-103
Снага 2 x 810 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 450 km/h
Тактички радијус кретања 2.300 km
Плафон лета 7.800 m
Брзина пењања 570 m/min

Тупољев АНТ-40, Тупољев СБ, СБ-2, АНТ-40 и СБ-2бис (АНТ-41) је био совјетски лаки бомбардер из периода 30-их година двадесетог века био је међу најбољим бомбардерима Шпанског грађанског рата, а у Другом свјетском рату већ је застарео. Пројектовао га је ОКБ 156 Тупољев (Опитни конструкциони биро - Тупољев). До јуна 1941. године био је најзаступљенији бомбардер у саставу Совјетског војног ваздухопловства 94% свих бомбардера били су АНТ-40/СБ.

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]
А.Н.Тупољев (1944.)

Совјетско министарство ваздухопловства је 1933. године расписало конкурс за нацрт бомбардера великих брзина, засновавши свој захтев на тактици да бомбардер мора бити бржи од тадашњих ловаца и да је то најбоља одбрана од њих. ОКБ 156 Тупољев (Опитни Конструкциони Биро - Тупољев) је почетком 1934. године предложио тактичко техничке услове за лаки бомбардер са следећим карактеристикама: максимална брзина 350 km/h на висине 4.000 m, брзина слетања 90 km/h, плафон лета од 7.000 до 8.000 m а радијус лета 800 km. Предвиђено је било да авион може да понесе 500 kg бомби а да за властиту заштиту буде опремљен са 4 до 6 топова /алтернативно митраљеза са 500 до 1.000 комада муниције по оружју. Што се тиче мотора предложене су две варијанте: радијални мотор са ваздушним хлађењем Рајт Циклон Р-1820-Ф-3 са 9 цилиндара (касније произведен по лиценци са ознаком М-25) или Хиспано-Суиза 12 Ybrs, V12 линијски, водом хлађени мотор (касније рађен по лиценци под ознаком М-100). Радећи на пројекту овог бомбардера коришћена су искуства стечена на пројектима АНТ-21, АНТ-29, АНТ-30 и АНТ-38 (разрађен предлог ОКБ Тупољева за брзи бомбардер).

Почетком марта месеца 1934. године донета је одлука да се праве два прототипа ових авиона, један са радијалним, а други са V12 линијским мотором. Радни назив овог пројекта је био СБ-1. Пројектант овог авиона је био А. А. Архангелски.[1] Први лет прототипа СБ-1 са М-25 радијалним моторима је извео 7. октобра 1934. године пробни пилот К. Попов.[2], иако није испунио све захтеве из тактичко-техничке спецификације, авион је ушао у серијску производњу 1936.[3] Израда другог прототипа СБ-2 са V12 линијским мотором М-100 почела је 15. маја 1934. а завршена 30. децембра 1934. године. Истог дана пробни пилот И. Зуров је обавио први пробни лет а фабричко тестирање авиона је завршено 21. јануара 1935. године. Авион је на фабричком тестирању постигао брзину од 430 km/h на висини од 4.000 m знатно боље од пројектованих карактеристика и тиме задовољио све услове из Тактичко-Техничке спецификације[2] Након што су завршена тестирања авиона АНТ-40-2 (СБ-2), која су показала да је бољи од АНТ-40-1 (СБ-1), он је постао основни производни тип овог авиона. Израђен у великом броју током 1930-их година, а у Великом отаџбинском рату СССР од 1941. је већ био застарио.

Иако је авион направљен по спецификацији из 1933. године, угледавши се на америчке двомоторне бомбардере B-10 и B-12, био је по летним особинама, бољи не само од њих него и од касније направљеног британског лаког бомбардера Бристол Блејнхема. На бази авиона АНТ-40 пројектовани су и произведени авиони АНТ-41(Т-1)[тражи се извор] поморски бомбардер торпедоносац (са точковима или пловцима) који је био већих димензија, тежи, имао је већи радијус и снажније моторе. Непосредно пред рат (1940. године) направљена је варијанта АНТ-40 авиона који је имао ознаку Ар-2[4] и у односу на претходника био је бољих карактеристика. Ових авиона је произведено око 190 примерака. Карактеристике основних типова авиона АНТ-40 и 41 су приказани у табели која следи. Сви авиони овог типа служили су у Војном ваздухопловству Совјетског Савеза док им или нису истекли ресурси или замењени модернијим авионима за бомбардерске намене Петљаков Пе-2 и Тупољев Ту-2.

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Авион АНТ-40 је био лаки двомоторни, троседи бомбардер, једнокрилац потпуно металне конструкције, са затвореним кокпитом и увлачећим стајним трапом система трицикл. Два предња главна точка, димензија 900 x 200 mm, опремљени кочницама, су се увлачила у простор носача мотора испод крила помоћу хидрауличних цилиндара а трећи не увлачећи ("клавирски") точак је био смештен на репу авиона. Труп авиона је био кружног попречног пресека. У носу авиона је била кабина за навигатора који је уједно био и нишанџија и предњи стрелац. У куполи на горњој површини трупа био је у обртној куполи смештен задњи стрелац. У утроби авиона било је простора за смештај бомби укупне тежине од 500 до 600 kg. Авион је могао да понесе једну бомбу од 500 kg или 2 по 250 kg или 5 до 6 бомби од 100 kg, код каснијих верзија авиона, овај капацитет је знатно повећан до 1.600 kg бомби. Авион је имао крила металне конструкције обложена алуминијумским лимом. Облик крила је био трапезаст са заобљеним крајевима. На крилима су постављена два мотора у почетку су то били радијални ваздухом хлађени мотори Рајт „Циклон“ снаге 535 kW а затим су уграђивани V12 линијски, водом хлађени мотори М-100, рађени по лиценци Хиспано-Суиза 12 Y снаге 619 kW, истовремено су уграђене металне елисе променљивог корака типа Хамилтон, и на крају су уграђивани најснажнији V12 линијски, водом хлађени мотори М-103 снаге 810 kW са трокраким елисама променљивог корака. У зависности од врсте мотора авион је имао максималну брзину од 325 до 450 km/h, (Ар-2 чак 512 km/h). Управљачке команде авиона су биле хидрауличне.

Карактеристике

[уреди | уреди извор]
Авион Тупољев АНТ-41
Карактеристика АНТ-40-1 (СБ-1) АНТ-40-2 (СБ-2) АНТ-41 (СБ-2 бис) АНТ-41 (Т-1) Ар-2 АНТ-46/ДИ-8
Дужина 12,30 m 12,57 m 12,57 m 15,54 m 12,50 m 12,24 m
Висина 3,40 m 3,48 m 3,48 m 3,86 m 3,56 m 3,40 m
Размах крила 19,00 m 20,33 m 20,33 m 25,73 m 18,00 m 20,33 m
Површина крила 46,30 m² 52,00 m² 56,00 m² 88,94 m² 48,20 m² 56,00 m²
Тежина празног авиона 3.132 kg 4.060 kg 4.768 kg 5.846 kg 4.516 kg 3.487 kg
Максимална тежина 4.717 kg 5.732 kg 7.880 kg 9.376 kg 8.150 kg 5.553 kg
Врста мотора клипни-радијални клипни-линијски клипни-линијски клипни-линијски клипни-линијски клипни-радијални
Мотори 2 × М-25 2 × Микулин М-100 2 × Микулин М-103 2 × М-34ФРН 2 × Микулин М-105Р 2 × Gnome-Rhone 14Krsd
Снага 2 × 535 kW 2 × 619 kW 2 × 810 kW 2 × 940 kW 2 × 820 kW 2 × 596 kW
Максимална брзина 325 km/h 420 km/h 450 km/h 505 km/h 512 km/h 382 km/h
Плафон лета 6.800 m 6.600 m 7.800* m 9.500 m 10.500 m 9.000 m
Радијус 2.000 km 1.600 km 2.300 km 2.100 km 1.500 km 1.800 km
Брзина пењања 385 m/min m/min 570 m/min m/min 768 m/min 440 m/min
Тежина бомби / торпеда 500 kg 500 kg 1.600 kg 2.000 kg 1.600 kg kg

* овим авионом је пилот Михаил Алексејев 2. септембра 1937. године поставио светски рекорд попевши се на висину од 12.246,5 m са оптерећењем од једне тоне.

Варијанте

[уреди | уреди извор]
  • АНТ-46/ДИ-8 - двоседи тешки ловац верзија авиона АНТ-40, први лет 1935, са мотором Gnome-Rhone 14Krsd снаге 596 kW, наоружан са два топа Кучевски АПК-4 кал. 76,2 mm, од пројекта се одустало кад су топови Курчевски доживели дебакл.[5][6]

Наоружање

[уреди | уреди извор]
Авион Ар-2 силуета авиона у три пројекције
  • Стрељачко: 4-6 митраљеза 7.62 mm ШКАС
  • Бомбе: од 500. до 1.600 kg (у зависности од типа авиона, погледај табелу са карактеристикама)

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Авион АНТ-40 и 41 су имали трочлану посаду пилот, навигатор који је истовремено био и нишанџија и радио-оператер који је истовремено био и задњи стрелац. У периоду од 1936. до 1941. произведено је укупно близу 7.000 примерака свих типова овог авиона. У Совјетском Савезу се овај авион производио у две фабрике No22 из Москве у којој је произведено 5.695 примерака и No125 из Иркутска у којој је произведено 1.136 примерака, у Чехословачкој се овај авион лиценцно производио под ознаком Авиа B-71, а произведено је укупно 161 примерак.[7]


Корисници авиона су били СССР, Кина, Монголија, републиканска Шпанија, Чехословачка, и Словачка. По основу заробљавања до ових авиона су дошли нацистичка Немачка, Бугарска,(Немачка је продала авионе Авиа B-71 заробљене при окупацији Чешке, Бугарској и Кини)[7] Финска и шпански Франкисти. Овај авион је учествовао у многим ратним дешавањима пре свега у Шпанском грађанском рату, Јапанско Кинеском рату 1938. и 1939, одбрани Монголије од јапанског напада 1939. године, у Совјетском рату с Финском 1939—1940. и у Отаџбинском рату. Након Другог светског рата неколико примерака авион АНТ-41УСБ (школски авион са дуплим командама) коришћен је у пољском војном ваздухопловству за обуку пилота бомбардера.

Шпански грађански рат

[уреди | уреди извор]

Прва контингент од 31 авион типа АНТ-40/СБ стигао је у шпанију октобра 1936. године као помоћ Совјетског Савеза шпанској Републиканској армији. Ови авиони су први пут коришћени за бомбардовање аеродрома Севиља 28. октобра. Посаду ових авиона су сачињавали совјетски добровољци. Борбена употреба у Шпанији је показала да је авион одличан, а због велике брзине и висине лета противничким ловцима је било тешко да их пресретну. Брзина лета и пењања бомбардера СБ је крајем 1930-их година била већа од брзине многих ловаца, па је због тога и резултат примене овог авиона био изнад очекивања. Други контингент такође од 31 авион је стигао у Шпанију јула месеца 1937. године и имао је за циљ да попуни губитке у 12. групи шпанске Републиканске авијације и формира нову 24. групу. Када су Немци опремили Легију Кондор ловцима Месершмит Bf 109ц тада бомбардери АНТ-40 више нису могли да се уздају у своју брзину па су губици били већи. Трећи контингент је стигао у Шпанију јуна 1938. године такође са 31 авион што омогућава настављање активности бомбардера и поред великих губитака. Пошто се Грађански рат у шпанији завршава марта 1939. године биланс је следећи: 73 авиона је изгубљено од којих 40 акцијом непријатеља, 19 авиона је заробила франкова армада која их је искористила за формирање своје бомбардерске авијације. Руски мотори М-100 код ових авиона су замењени француским моторима Хиспано-Суиза 12 Y и то је трајало до капитулације Француске. Због отежаног снабдевања резервним деловима ови авиони су замењени знатно модернијим бамбардерима Јункерс Ју 88 а преостали исправни авиони АНТ-40 су служили за обуку пилота и споредне задатке.[8]

Кина

[уреди | уреди извор]

Првих 62 авиона АНТ-40/СБ Совјетски Савез је испоручио Кини до октобра 1937. године у којима су летели Совјетски добровољци. Прве акције су изведене већ у децембру нападајући јапанске бродове на реци Јангце и аеродром на Тајвану. Следећа испорука још 60 авиона је уследила почетком 1938. године и ти авиони су коришћени против јапанских снага у току 1938 и 1939. године у биткама код Вухан-а, Халхин Гол и Номонхан. Велики губици присиљавају да се кинески АНТ-40 привремено повуку из борбе, док није испоручено 100 авиона 1941. године којима су надокнађени губици. Поред борбених активности ови авиони су коришћени у операцијама спаљивања плантажа опијума. Када долази до распламсавања грађанског рата у Кини ови авиони који су били на располагању кинеским националистима су 1946. године повучени из Кине.

Монголија

[уреди | уреди извор]

Два пука АНТ-40 распоређених у Монголији први пут су коришћени 26.јуна 1939. године против Јапанаца који су изводили офанзиву против удружених снага Монголије и Совјетских снага. Ови авиони су после почетних губитака од јапанских ловаца Накаџима Ки-27 примениле тактику лета на висинама од 6.100 метара где је Јапанцима било тешко да их пресретну. Тако је настављена акција ових авиона док се није завршила успешна офанзива совјетских и монголских снага против Јапанаца и потписивања споразума о прекиду ватре у септембру 1939. године.

Учешће у Совјетско-Финском рату и финском ваздухопловству

[уреди | уреди извор]
Авион Тупољев АНТ-40 (СБ-2) финског ваздухопловства

Када је новембра месеца 1939. године Совјетски Савез напао Финску у том сукобу су учествовали и бомбардери АНТ-40. Летећи без пратње на мањим висинама ови бомбардери су били релативно лак плен финских ловаца и против авионске артиљерије. Коришћење скија уместо точкова је додатно успоравало ове авионе тако да је за 15 недеља овог рата изгубљено око 100 ових авиона. Осам ових авиона је финска војска заробила у току рата довела их у исправно стање и касније користила у ратним операцијама. Седам ових авиона је било са моторима М-103 а једам са мотором М-100. У току 1941. године након почетка ратних операција Немачке против Совјетског Савеза, немачка војска је заробила известан број бамбардера АНТ-40. Неке од ових авиона Немци су користили за своје потребе а највећи број заробљених авиона продали својим савезницима. То се десило и у и овом случају 16 авиона са резервним моторима Немци су продали Финцима који су комплетирали 24 бомбардера АНТ-40 са моторима М-103 и уврстили их у своје ратно ваздухопловство. Два обновљена авиона су коришћена као школски авиони за обуку пилота бомбардера и навигатора а остали су углавном коришћени за против подморничку борбу. Према финским изворима овим авионима су потопљене три подморнице и један трговачки брод од 4.000 бруто регистарских тона. У току рата финско ваздухопловство је изгубило 7 ових авиона у удесима а ниједан у борби. АНТ-40 је повучен из борбене употребе 1945. а дефинитивно је укинут 1950. године.

Велики Отаџбински рат

[уреди | уреди извор]

Када је Немачка напала Совјетски Савез јуна месеца 1941. године на западним границама Совјетског Савеза било је лоцирано између 1.500 и 2.000 бомбардера угланвом АНТ-40/СБ. Координираном акцијом немачког ратног ваздухопловства на 66 аеродрома уништено је гро ваздухопловства Совјетског Савеза. Преостали авиони АНТ-40 и 41 су били инфериорни у односу на немачке авионе те није било неке њихове озбиљније примене јер нису могли да се одупру ловцима а били су осетљиви и на лаку против авионску артиљерију тако да се нису могли користити против немачких мотомеханизованих јединица без већих губитака. Због тога су ови авиони коришћени као ноћни бомбардери против артиљерије на фронтовима око опкољеног Лењинграда и Москве, на делу фронта против Финске, на Далеком истоку или за не борбене употребе: обука пилота, снабдевање, вучу једрилица и слично.

Коришћење авиона АНТ-40 у цивилном ваздухопловству

[уреди | уреди извор]
Цивилна верзија авиона Тупољев АНТ-40 (ПС-40) Аерофлота

Совјетска ваздухопловна компанија Аерофлот је 1938. године добила известан број авиона АНТ-40 који су конвертовани у путничке авионе ови авиони су добили ознаку ПС-40, могли су да превезу 6 путника и терета. Конверзијом ислужених бомбардера АНТ-41 у току 1940. године добијени су теретни авиони са ознаком ПС-41, у ове авионе су уграђени крилни резервоари за гориво тако да је ослобођен простор у трупу авиона за смештај путника и терета. Ови авиони су у Аерофлоту углавном служили за превоз поште.

Сачувани примерци авиона АНТ-40/СБ

[уреди | уреди извор]

Иако је АНТ-40/41 био произведен у преко 7.000 примерака, а одређен број преживео све ратове у којима је учествовао, негде 70-их година 20. тог века је констатовано да не постоји ни један сачувани примерак овог веома значајног авиона. Совјетски часопис „Ваздушни Транспорт“ је на основу анкете сазнао да је у пределу Бајкала принудно слетео, због снежне олује један АНТ-40 и затим напуштен. Формирана је експедиција на челу са Јевгениј Коноплев која је на основу тих података пронашла авион и то у прилично добром стању. Авион је пренет у Москву где су га волонтери из ОКБ Тупољева потпуно обновили. Обновљени примерак овог авиона је априла месеца 1982. године приказан јавности у Централном музеју баздухопловства у Монину крај Москве. За сада је то једини сачувани примерак овог авиона.

Земље које су користиле овај авион

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Кто есть кто”. Airforce.ru. Приступљено 7. 4. 2011. 
  2. ^ а б „ОАО «Туполев»”. Tupolev.ru. Приступљено 7. 4. 2011. 
  3. ^ „Архангельский СБ 2РЦ (АНТ-40)”. Airwar.ru. Приступљено 7. 4. 2011. 
  4. ^ „Архангельский АР-2”. Airwar.ru. Приступљено 7. 4. 2011. 
  5. ^ Duffy, Paul; Kandalov, Andrei.“ANT-46/DI-8”, Tupolev: The Man and His Aircraft (на ((en))). . Shrewsbury UK: Airlife Publishing. 1996. pp. 87. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  6. ^ „DI-8 / ANT-46, Tupolev”. Ctrl-c.liu.se. 2. 4. 1997. Архивирано из оригинала 09. 06. 2011. г. Приступљено 7. 4. 2011. 
  7. ^ а б Duffy, P.; Kandalov, A.; (1996),"Tupolev: The Man and His Aircraft"; poglavlje: “ANT-40; ANT-41/T-1”,
  8. ^ „В. В. Гагин: Воздушная война в Испании”. Airforce.ru. Приступљено 7. 4. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: руски). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir (2005). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Hinckley, England: Midland Publishing. стр. 70—79. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-1-894102-24-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). „ANT-40, SB”. Tupolev Aircraft since 1922 (на језику: (језик: енглески)). London: Naval Institute Press. стр. 89. ISBN 978-1-55750-882-9. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei (1996). „ANT-40; ANT-41/T-1”. Tupolev: The Man and His Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Shrewsbury UK: Airlife Publishing. стр. 80—84. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР до 1938 гг (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-03112-3. 
  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкциий самолетов в СССР 1938-1950 гг (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 978-5-217-03103-0. 
  • Chant, Christopher (1977). „Tupoljev SB-2”. Drugi svjetski rat - Avioni (на језику: српски). Zagreb: Alfa. стр. 112—113. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: немачки). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 
  • Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тупољев_АНТ-40&oldid=28841817”