Пређи на садржај

Narodni mudžahedini Irana — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 134: Ред 134:




Izveštaj Ministarstva spoljnih poslova SAD-a tvrdi „da su se oružani sukobi MEK-a dogodili ranih 1970-ih godina, nakon toga juna 1981. godine, u drugoj polovini 1980-ih godina i u drugoj polovini 1990-ih godina do 2001. godine, usmereni prema državi (državnim službenicima iranskog režima), bezbednosnim snagama i državnim zgradama”.<ref name="Lincoln P. Bloomfield Jr. 2013 28">{{cite book|title=Mujahedin-E Khalq (MEK) Shackled by a Twisted History|author= Lincoln P. Bloomfield Jr. |year=2013|publisher=University of Baltimore College of Public Affairs|isbn=978-0615783840|pages=28}}</ref> MEK je prva grupa koja je izvršila [[Самоубиство|samoubilačke napade]] u Iranu.<ref>{{cite web |last1=Ramsey |first1=Jasmin |title=Iranian terrorist group has close US allies |url=https://www.aljazeera.com/indepth/opinion/2011/08/201184132732146192.html |website=aljazeera |accessdate=4 August 2011}}</ref>{{ko?|date=October 2018}} Prema infoplease.com, više od 16.000 ljudi je ubijeno u MEK-ovim napadima od 1979. godine. Od 26. avgusta 1981. godine do decembra 1982. godine izvedeno je 336 napada.
Izveštaj Ministarstva spoljnih poslova SAD-a tvrdi „da su se oružani sukobi MEK-a dogodili ranih 1970-ih godina, nakon toga juna 1981. godine, u drugoj polovini 1980-ih godina i u drugoj polovini 1990-ih godina do 2001. godine, usmereni prema državi (državnim službenicima iranskog režima), bezbednosnim snagama i državnim zgradama”.<ref name="Lincoln P. Bloomfield Jr. 2013 28">{{cite book|title=Mujahedin-E Khalq (MEK) Shackled by a Twisted History|author= Lincoln P. Bloomfield Jr. |year=2013|publisher=University of Baltimore College of Public Affairs|isbn=978-0615783840|pages=28}}</ref> MEK je prva grupa koja je izvršila [[Самоубиство|samoubilačke napade]] u Iranu.<ref>{{cite web |last1=Ramsey |first1=Jasmin |title=Iranian terrorist group has close US allies |url=https://www.aljazeera.com/indepth/opinion/2011/08/201184132732146192.html |website=aljazeera |accessdate=4 August 2011}}</ref>{{ko?|date=October 2018}} Prema infoplease.com, više od 16.000 ljudi je ubijeno u MEK-ovim napadima od 1979. godine.<ref name="hrq204">{{Citation|first1=Hamid Reza|last1=Qasemi|title=Eradicating Terrorism from the Middle East|series=Policy and Administrative Approaches|chapter=Chapter 12: Iran and Its Policy Against Terrorism|volume=17|editor=Alexander R. Dawoody|isbn=978-3-319-31018-3|doi=10.1007/978-3-319-31018-3|year=2016|publisher=Springer International Publishing Switzerland|page=201}}</ref> Od 26. avgusta 1981. godine do decembra 1982. godine izvedeno je 336 napada.<ref>{{Citation|first1=Hamid Reza|last1=Qasemi|title=Eradicating Terrorism from the Middle East|series=Policy and Administrative Approaches|chapter=Chapter 12: Iran and Its Policy Against Terrorism|volume=17|editor=Alexander R. Dawoody|isbn=978-3-319-31018-3|doi=10.1007/978-3-319-31018-3|year=2016|publisher=Springer International Publishing Switzerland|page=204}}</ref>


Tokom jeseni 1981. godine ubijeno je više od 1.000 državnih službenika među kojima su i [[Полицајци|policajci]], sudije i sveštenici. Kasnije su ubijeni i mnogi nisko rangirani građanski službenici i članovi [[Корпус Чувара Исламске револуције|Revolucionarne garde]]. [[Struan Stivenson]] i drugi analitičari su izjavili da su mete MEK-a bile samo vladine i bezbednosne institucije Islamse Republike. Vođa MEK-a, [[Masud Rajavi]], izjavio je da mete nisu bili civili:<blockquote>„U ime iranskog otpora, obećavam da ako neko sa naše strane prekorači crvenu liniju u vezi sa apsolutnom zabranom napada na civile i nevine osobe, namerno ili slučajno, on ili ona će biti spremni da im se sudi i prihvatiće svaku sudsku presudu, uključujući i isplatu štete.”</blockquote>Takođe, MEK nije uspeo da ubije neke ključne ličnosti, među kojima je i sadašnji vođa Irana, [[Али Хамнеј|Ali Hamnej]]. Kada su se pojačale bezbednosne mere za državne službenike, MEK je počeo da cilja na hiljade običnih građana koji su podržavali vladu i Hezbolah.
Tokom jeseni 1981. godine ubijeno je više od 1.000 državnih službenika među kojima su i [[Полицајци|policajci]], sudije i sveštenici. Kasnije su ubijeni i mnogi nisko rangirani građanski službenici i članovi [[Корпус Чувара Исламске револуције|Revolucionarne garde]].<ref name="Terrornomics73"/> [[Struan Stivenson]] i drugi analitičari su izjavili da su mete MEK-a bile samo vladine i bezbednosne institucije Islamse Republike.<ref name="Lincoln P. Bloomfield Jr. 2013 28"/><ref>{{cite book |last1=Stevenson |first1=Struan |title=Self-Sacrifice: Life with the Iranian Mojahedin |publisher=Birlinn|page=122|isbn=178027288X |url=}}</ref><ref name="auto26">{{cite journal |last1=Cohen |first1= Ronen|last2= |first2= |date= August 2018 |title= The Mojahedin-e Khalq versus the Islamic Republic of Iran: from war to propaganda and the war on propaganda and diplomacy|url= |journal= Middle Eastern Studies |volume=54 |issue=6 |pages= |doi= |access-date= }}</ref> Vođa MEK-a, [[Masud Rajavi]], izjavio je da mete nisu bili civili:
{{Quote
|text=„U ime iranskog otpora, obećavam da ako neko sa naše strane prekorači crvenu liniju u vezi sa apsolutnom zabranom napada na civile i nevine osobe, namerno ili slučajno, on ili ona će biti spremni da im se sudi i prihvatiće svaku sudsku presudu, uključujući i isplatu štete.”}}<ref name="auto17"/>
Takođe, MEK nije uspeo da ubije neke ključne ličnosti, među kojima je i sadašnji vođa Irana, [[Али Хамнеј|Ali Hamnej]]. Kada su se pojačale bezbednosne mere za državne službenike, MEK je počeo da cilja na hiljade običnih građana koji su podržavali vladu i Hezbolah.


Organizacija je preuzela odgovornost za atentat na [[Muhamed Džavad Bahonar|Muhameda Džavada Bahonara]]. MEK je optužen za ubistvo [[Ali Sajad Širazi|Alija Sajada Širazija]] i [[Asadolah Lajevardi|Asadolaha Lajevardija]], direktora iranskog zatvorskog sistema (1998. godine). MEK je izvršio atentat na [[Мухамед-Али Раджаи|Muhameda Alija Radžaija]] i [[Muhamed Džavad Bahonar|Muhameda Džavada Bahonara]], kao i na [[Muhamed Behesti|Muhameda Behestija]], [[Šef pravde Irana|šefa pravde Irana]].
Organizacija je preuzela odgovornost za atentat na [[Muhamed Džavad Bahonar|Muhameda Džavada Bahonara]]. MEK je optužen za ubistvo [[Ali Sajad Širazi|Alija Sajada Širazija]] i [[Asadolah Lajevardi|Asadolaha Lajevardija]], direktora iranskog zatvorskog sistema (1998. godine). MEK je izvršio atentat na [[Мухамед-Али Раджаи|Muhameda Alija Radžaija]] i [[Muhamed Džavad Bahonar|Muhameda Džavada Bahonara]], kao i na [[Muhamed Behesti|Muhameda Behestija]], [[Šef pravde Irana|šefa pravde Irana]].

Верзија на датум 12. мај 2019. у 23:46


Organizacija narodnih mudžahedina Irana ili


Druga imena

Članovi

Istorija

Ideologija

Pre revolucije

Prema Kecmanu, rana ideologija MEK-a je predmet rasprave, dok naučnici generalno opisuju ideologiju MEK-a kao pokušaj da se kombinuje „islam sa revolucionarnim marksizmom”, danas organizacija tvrdi da je uvek naglašavan islam i da su marksizam i islam nespojivi. Kecman piše da je njihova ideologij „priznavala stvaranje besklasnog društva koje bi se borilo protiv svetskog imperijalizma, međunarodnog cionizma, kolonijalizma, eksploatacije, rasizma i multinacionalnih korporacija”.[1]

Istoričar Ervand Abrahamijan je zapazio da su MEK „svesni da su pod uticajem marksizma, i modernog i klasičnog”, ali su uvek poricali da su marksisti zato što su znali da je taj termin bio kolokvijalan za „ateistički materijalizam” među iranskim narodom. Iz istog razloga, iranski režim je bio „željan da mudžahedine označi kao islamske marksiste i marksističke muslimane”.[2]

Prema Abrahamijanu, to je bila prva iranska organizacija koja je sistematski razvila moderno revolucionarno objašnjenje islama, koje se „oštro razlikovalo i od starog konzervativnog islama tradicionalnog sveštenstva i od nove populističke verzije koju su formulisali Ajatolah Homeini i njegove pristalice 1970-ih godina”.[3] Prema Džejmsu Pjaci, MEK je, oružanom narodnom borbom, radio na stvaranju društva u kojem ne bi postojala etnička, polna ili klasna diskriminacija.[4]

Tokom ranih 1970-ih godina, MEK je poricao vladine tvrdnje da je priznao marksizam kao ideologiju. Naser Sadeg je rekao vojnim sudovima da iako MEK poštuje marksizam kao „napredni metod društvene analize, oni ne mogu da prihvate materijalizam, koji je bio suprotstavljen njihovoj islamskoj ideologiji”. MEK se na kraju nije složio sa marksističkim grupama. Prema Seperu Zabiru, „oni su ubrzo postali neprijatelji broj 1 obe sovjetske marksističke grupe, Tudeh i Majoriti Fedajin”.[5]

Abrahamijan je rekao da je rana ideologija MEK-a predstavljala „kombinaciju muslimanskih tema, šiitskih pojmova mučeništva, teorija klasičnih marksista o klasičnim borbama i istorijskom determinizmu, i koncepata neomarksista o oružanoj borbi, gerilskom ratu i revolucionarnom junaštvu”.[6] Međutim, MEK tvrdi da to pogrešno prikazuje njihovu ideologiju da su marksizam i islam nespojivi i da je MEK uvek naglašavao islam. (Kecman 99.str)

MEK-ova ideologija revolucionarnog šiizma je zasnovana na tumačenju islama koji je veoma sličan onom od Alija Šariatija, da su „mnogi zaključili” da je inspirisan njime. Prema istoričaru Ervandu Abrahamijanu, jasno je da su „kasnijih godina” Šariati i „njegovi obilni radovi” „indirektno pomogli mudžahedinima”.[7]

U „prvom glavnom ideološkom radu” grupe, Huseinov pokret, čiji je autor jedan od osnivača grupe, tvrdilo se da je monoteistički poredak koji je propovedao prorok Muhamed potpuno ujedinio narod, ne samo zbog verovanja u jednog boga, već i zbog postojanja težnje besklasnog društva ka opštem dobru. „Šiizam, naročito Huseinov istorijski čin mučeništva i otpora, ima i revolucionarnu poruku i posebno mesto u našoj narodnoj kulturi.”[8]

Abrahamijan je opisao šta je jedan mudžahedinski ideolog je tvrdio:

„Reza je i dalje tvrdio da je pobunjenička zastava koju su podigli šiitski imami, naročito Ali, Hasan i Husein, bila usmerena protiv feudalnih zemljoposednika i eksploatisanja trgovačkih kapitalista, kao i protiv uzurpatorskih kalifa koji su izneverili Huseinov pokret. Za Rezu i mudžahedine dužnost svih muslimana je bila da nastave ovu borbu kako bi stvorili ’besklasno društvo’ i uništili sve oblike kapitalizma, despotizma i imperijalizma. Mudžahedini su predstavili svoj stav prema religiji sledećim rečima: ’Nakon godina opsežnog učenja o islamskoj istoriji i šiitskoj ideologiji, naša organizacija je došla do čvrstog zaključka da će islam, a naročito šiizam, igrati glavnu ulogu u inspirisanju masa da se pridruže revoluciji. To će se dogoditi pa zato šiizam, a posebno Huseinov istorijski čin, ima i revolucionarnu poruku i posebno mesto u našoj narodnoj kulturi.”[9]

Posle revolucije

Demonstratori MEK-a nose zastavu Lav and Sunce i zastavu 'Nacionalne oslobodilačke vojske Irana'

MEK kaže da traži promenu režima u Iranu mirnim sredstvima, s' namerom da zameni svešteničku vlast u Iranu sekularnom vladom.[10] Takođe tvrdi da se razdvojio od svoje prethodne revolucionarne ideologije u korist liberalnih demokratskih vrednosti, međutim, ne uspevaju da „predstave bilo kakve rezultate kojima bi dokazali sposobnost ili nameru da budu demokratski”.[11] Prema Kenetu Kecmanu, organizacija javno priznaje principe koji uključuju „demokratiju, zaštitu ljudskih prava, slobodnu tržišnu ekonomiju i mir na Srednjem istoku”, međutim, neki analitičari osporavaju da su oni istinski posvećeni onome što su izjavili.[1] Godišnji izveštaj Državnog sekretarijata SAD-a za 2009. godinu navodi da je njihova ideologija spoj marksizma, islamizma i feminizma.[12] Masud Banisadr smatra da „posmatrajući originalnu zvaničnu ideologiju grupe može se primetiti neka vrsta političkog oportunizma unutar njihovog kombinovanja grupa verovanja”.[13] Prema Kenetu Kecmanu, MEK je „pokušao da se pokaže dostojnim podrške SAD-a na osnovu njihove posvećenosti vrednostima koje su kompatibilne sa vrednostima SAD-a - demokratija, slobodna tržišna ekonomija, zaštita prava žena i manjina i mirni odnosi sa susedima Irana”. Prema izveštaju Državnog sekretarijata SAD-a iz oktobra 1994. godine PMOI koristi nasilje u pokušaju da sruši iranski režim.[14]

Pogled na izraelsko-palestinski sukob

Takođe pogledajte: Jordanski građanski rat

U početku MEK je kritikovao dinastiju Pahlavi zbog ujedinjavanja sa Izraelom i Južnom Afrikom, u kojoj je tada vladao aparthejd,[15] nazivajući ih rasističkim državama i zahtevajući ukidanje svih političkih i ekonomskih sporazuma sa njima.[16] MEK se protivio izraelsko-palestinskom mirovnom procesu[17] i bio je anticionista.[13]

Centralni kadar je uspostavio kontakt sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO) tako što je poslao izaslanike u Pariz, Dubai i Katar da se sastanu sa zvaničnim službenicima PLO-a. Jednom prilikom, sedam vodećih članova MEK-a je provelo nekoliko meseci u kampovima PLO-a u Jordanu i Libanu.[18] 3. avgusta 1972. godine bombardovali su jordansku ambasadu kako bi se osvetili kralju Huseinu koji je oslobodio svoje trupe na PLO 1970. godine.[19]

Nakon izgnanstva, MEK se pretvorio u „saveznika” Izraela u potrazi za svojim političkim oportunizmom.[13][20]

Vođa MEK-a, Marjam Rajavi, javno se sastala sa predsednikom države Palestine, Mahmudom Abasom 30. jula 2016. godine u Parizu.[21]

Pogled na SAD

Pre izgnanstva MEK je propovedao „antiimperijalizam” i pre i posle revolucije. Organizacija mudžahedina hvalila je pisce kao sto su Al-e Ahmad, Saedi i Šariati jer su bili antiimperijalisti.[22] Rajavi je u svojoj predsedničkoj kampanji, posle revolucije, upozoravao na ono što je on zvao „imperijalističkom opasnošću”.[23] To je bilo od fundamentalnog značaja za MEK, na toj osnovi su kritikovali iransku vladu, optužujući Islamsku Republiku za „predaju imperijalizmu” i nelojalnost prema demokratiji koja je, prema Rajaviju, bila jedino sredstvo za „zaštitu od američkog imperijalizma”.[24] Međutim, posle izgnanstva, Rajavi je smanjio pitanja imperijalizma, socijalne revolucije i besklasnog društva. Umesto toga, naglasio je ljudska prava i poštovanje „lične svojine”,[25] za razliku od „privatne svojine” koju kapitalisti smatraju identičnom „ličnoj svojini”, dok se marksisti ne slažu sa time.[26]

Seriju napada 11. septembra organizacija je javno osudila, ali su se njeni članovi u logorima radovali i nazvali je „Osveta boga Americi”.[27]

Organizacija zajednica iranskih Amerikanaca (OIAC), koja se udružila sa MEK-om, tvrdila je da su američki vazdušni napadi na navodna postrojenja hemijskog oružja u Siriji spasila mnoge živote.[28]

U januaru 1993. godine, novoizabrani predsednik, Klinton je napisao prihvatljivo pismo za Masuda Rajavija u kojem je izneo svoju podršku organizaciji.[29] Organizacija je dobila i podršku zvaničnih službenika SAD-a, među kojima su i Tom Ridž, Hauard Din, Majkl Mukasej, Luis Fri, Hju Šelton, Rudi Džulijani, Džon Bolton, Bil Ričardson, Džejms L. Džouns i Edvard G. Rendel.[30][31]

„Ideološka revolucija” i pitanje prava žena

27. januara 1985. godine Rajavi je imenovao Marjam Azodanlu za svog ravnopravnog vođu. U saopštenju se navodi da će to ženama dati jednaka prava u okviru organizacije i da će se na taj način „pokrenuti velika ideološka revolucija unutar mudžahedina, iranskog naroda i celog muslimanskog sveta”. U to vreme Marjam Azodanlu je bila poznata jedino kao mlađa sestra veteranskog člana i žena Mehdija Abrishamhija. Prema saopštenju Marjam i Mehdi su se razveli kako bi omogućili ovu „veliku revoluciju”. Kao rezultat toga brak je dodatno doprineo izolaciji mudžahedina i, takođe, uznemirio neke članove organizacije. To je bilo uglavnom zbog toga što je srednja klasa taj brak posmatrala kao nepristojan čin koji im je ličio na seksualnu razmenu žena (naročito kad je Mehdi objavio brak sa mlađom sestrom Musa Kiabanija). Zbog činjenice da se radi o ženama sa malom decom i suprugama bliskih prijatelja ovo se smatralo tabu temom u tradicionalnoj iranskoj kulturi. Efekat ovog događaja na sekulariste i modernu inteligenciju bio je podjednako nečuven kao i povlačenje privatnih događaja u javnu sferu. Mnogi su kritikovali Marjam Azodanlu jer je promenila svoje devojačko prezime (to nije uradila većina žena u Iranu, a nije ni ona sama to učinilla u svom prethodnom braku). Pitali su se da li je to u skladu sa onim što je ona tvrdila, da je odana feministkinja.[32]

Prema iransko-jermenskom istoričaru Ervandu Abrahamijanu. „uprkos suprotnim tvrdnjama mudžahedina, žene nisu podjednako zastupljene u njihovoj hijerarhiji. Knjiga mučenika pokazuje da su žene činile 15% običnih službenika u organizaciji, ali samo 9% njenog zapovedništva. Da bi to popravili, mudžahedini su neke žene mučenice koje su bile obični službenici posle smrti odlikovali, naročito one koje su bile povezane sa značajnim ličnostima koje su bile na rukovodećim položajima”.[33]

Prema državnim izveštajima o terorizmu 1990. godine objavljena je druga faza „ideološke revolucije” tokom koje su svi venčani članovi dobili naređenje da se razvedu i da se više ne venčavaju, zavetovajući se na „večni razvod”, izuzev Masuda i Marjam Rajavi. Ubrzo posle toga, sva deca (oko 800 njih)[13] su odvojena od svojih roditelja i poslata van zemlje kako bi ih usvojili članovi grupe u Evropi ili Severnoj Americi.[13][34]

1994. godine za sledeću fazu „ideološke revolucije” je proglašen „samo-razvod”. Tokom ove faze, svi članovi su bili prinuđeni da predaju svoju individualnost organizaciji i da se pretvore u „ljudska bića nalik mravima”, tj. da slede naređenja prema instiktu.[13]

Označavanje MEK-a kao terorističke organizacije

Dole navedene države i organizacije su zvanično označile MEK kao terorističku organizaciju:

Trenutno su ih označili  Iran Označena od strane sadašnje vlade[35] od 1981. godine, kao i tokom dinastije Pahlavi[36] do 1979. godine
 Irak Označena od strane vlade posle 2003. godine[37][38]
Ranije su ih označili  Sjedinjene Američke Države Označena je 8. jula 1997. godine, a skinuta sa liste 28. septembra 2012. godine[39]
 Ujedinjeno Kraljevstvo Označena je 28. marta 2001. godine,[39] a skinuta sa liste 24. juna 2008. godine[39]
 Evropska unija Označena je maja 2002. godine,[39] a skinuta sa liste 26. januara 2009. godine[39]
 Kanada Označena je 24. maja 2005. godine,[40] a skinuta sa liste 20. decembra 2012. godine[41]
Ostali  Australija Nije označena kao teroristička organizacija, ali je dodata na „Konsolidovanu listu” koja pripada Rezoluciji 1373 Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija 21. decembra 2001. godine[42]
 Organizacija ujedinjenih nacija Grupa je opisana kao „uključena u terorističke aktivnosti” od strane Komiteta UN protiv mučenja 2008. godine[43][44]

1997. godine SAD su stavile MEK na listu stranih terorističkih organizacija koju objavljuje Ministarstvo spoljnih poslova SAD-a.[45] Klintonova administracija je izvestila Los Anđeles tajms da je „uključivanje narodnih mudžahedina bilo zamišljeno kao gest dobre volje prema Teheranu i njegovom novoizabranom predsedniku, Muhamedu Kataniju”.[46][47][48][45]

Od 2004. godine SAD su ovu grupu smatrale „neborcima” i „zaštićenim licima” po Ženevskim konvencijama, zato što je većina članova živela u izbegličkom kampu u Iraku više od 25 godina.[49] 2002. godine EU je, pod pritiskom Vašingtona, dodala MEK na listu terorista.[50] Državna sekretarka SAD-a, Kondoliza Rajs, je 2008. godine odbila zahtev MEK-a da se skine sa liste,[51] u isto vreme su vođe MEK-a započeli kampanju lobiranja, kako bi se uklonili sa liste promovisanjem sebe kao ostvarive klerikalne opozicije u Iranu.

MEK je imao „jaku” bazu u SAD-u koja je pokušala da ukloni grupu sa liste stranih terorističkih organizacija koju objavljuje Ministarstvo spoljnih poslova SAD-a i zbog toga da je pretvorila u zakonitog aktera.[52] 2011. godine nekoliko bivših rukovodilaca SAD-a, među kojima su i sekretar domovinske bezbednosti Tom Ridž, tri bivša predsedavajuća Združenog komiteta načelnika štabova SAD-a, dva bivša direktorka CIA-e, bivši komandant NATO-a Vesli Klark, dva bivša ambasadora SAD-a u Ujedinjenim nacijama, bivši državni pravobranilac SAD-a Majkl Mukasej, bivši šef štaba Bele kuće, bivši komandant marinskog korpusa SAD-a, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD-a Frans Taunsend i penzionisani savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Baraka Obame, general Džejms L. Džouns, su predložili da MEK bude uklonjen sa zvanične liste stranih terorista Ministarstva spoljnih poslova na osnovu toga što je MEK predstavljao ostvarivu opoziciju iranskoj vladi.[53]

Herš je saopštio imena bivših državnih funkcionera SAD-a koji su plaćeni da podržavaju MEK, među kojima su i bivši direktori CIA-e Džejms Vulsi i Porter Gos, gradonačelnik Njujorka Rudi Džulijani, bivši guverner Vermonta Hauard Din, bivši direktor FBI-a Luis Fri i bivši ambasador Ujedinjenih nacija Džon Bolton.[54]

Nacionalni savet otpora Irana je odbacio Heršove tvrdnje.[55]

Prema lordu Aleksu Karlilu organizacija je stavljena na listu terorista „jedino zbog toga što su gospodari insistirali na takvom postupku ukoliko bude bilo kakvog dijaloga između Vašingtona i Teherana”.[56]

Uklanjanje oznake

Ujedinjeno Kraljevstvo je MEK-u uklonilo oznaku terorističke grupe juna 2008. godine,[57] a nakon toga to je uradio i Savet Evropske unije 26. januara 2009. godine, posle čega je grupa nazvana „sedmogodišnja pravna i politička bitka”.[51][58][59] Takođe, oznaku su ukinule i SAD nakon odluke državne sekretarke Hilari Klinton[60] 21. septembra 2012. godine i na kraju oznaka je uklonjena i u Kanadi 20. decembra 2012. godine.[61]

Prvi osnovni sud Europskog suda u Luksemburgu je 2008. godine tvrdio da nema opravdanja za stavljanje MEK-a na listu terorista i zamrzavanje njihovih sredstava. Sud je zatim doneo presudu da se MEK ukloni sa liste terorista Evropske unije. Pokušaj vlade EU da sačuva MEK na listi terorista je odbio Evropski sud pravde, a ambasadori 27 država članica složili su se sa time da MEK treba ukloniti sa liste terorista EU. MEK je 26. januara 2009. godine uklonjen sa liste terorista EU i time je postao prva organizacija koja je uklonjena sa te liste.[39]

Apelacioni sud SAD-a je 16. jula 2010. godine naveo zahtev MEK-a , tvrdeći da je više od decenije ranije, 2001. godine, prestao sa vojnim operacijama protiv iranskog režima, raspustio vojne jedinice, odrekao se nasilja i predao svoja oružja američkim snagama u Iraku 2003. godine.[62]

Savet EU je uklonio organizaciji oznaku terorističke grupe, nakon što je Sud pravde EU 2008. godine osudio Francusku zato što nije objavila nove navodne dokaze o tome da MEK predstavlja terorističku pretnju.[58] Uklanjanje MEK-a sa liste omogućilo im je da zahtevaju desetine miliona dolara u zamrznutim sredstvima[59] i da lobiraju u Evropi za više novčanih sredstava. Takođe, uklonjena je oznaka terorista i od strane članova MEK-a u kampu Ašraf u Iraku.[51]

28. septembra 2012. godine Ministarstvo spoljnih poslova SAD-a je zvanično uklonilo MEK sa zvanične liste terorističkih organizacija, prebacujući rok za suđenje MEK-u za 1. oktobar.[60][63] Državna sekretarka, Hilari Klinton, izjavila je da je ta odluka doneta zato što je MEK odustao od nasilje i zato što je sarađivao u zatvaranju njihove paravojne baze u Iraku. Jedan državni službenik je negirao da je lobiranje nekih poznatih ličnosti uticalo na odluku.[64][65] Neki bivši državni službenici SAD-a intenzivno su odbacivali novi status i verovali su da MEK nije promenio svoje načine rada.[66]

MEK se zalagao da se ukloni sa liste stranih terorističkih organizacija, tako što je platio visokim državnim službenicima više od 50.000 dolara da daju izjavu da MEK treba ukloniti sa liste terorista.[67][68][69] Među njima su Rendel, koji je priznao da mu je plaćeno kako bi podržao MEK[70] i Hamilton, koji je rekao da mu je plaćeno da se „pojavi na panelu u hotelu Mejflover u Vašingtonu 19. februara”.[71] Onlajn medijska kuća Intersept je februara 2015. godine objavila da su Bob Menendez, Džon Makejn, Džudi Ču, Dejna Rorabaher i Robert Toričeli primili novčani doprinos kampanje pristalica MEK-a.[72]

Maja 2018. godine, Daniejl Bendžamin, koji je bio koordinator za borbu protiv terorizma od 2009. godine do 2012. godine, rekao je za Njujork tajms da mu je MEK ponudio novac u zamenu za njegovu podršku.[73]

Ervand Abrahamijan, Šaul Bakhaš, Huan Kol i Geri Sik između ostalog objavili „Zajedničku izjavu stručnjaka o MEK-u” u časopisu Fajnenšal Tajms, izjavljujući svoju zabrinutost zbog uklanjanja MEK-a sa liste terorista.[74] Nacionalni Savet iranskih Amerikanaca je osudio odluku, izjavljujući da „otvara vrata kongresnog kapitala MEK-u za izvršavanje terorističkih napada u Iranu” i „čini rat sa Iranom verovatnijim”.[60] Iranska državna televizija je, takođe, osudila uklanjanje grupe sa liste terorista, izjavivši da SAD smatra MEK „dobrim teroristima zato što ih SAD koriste protiv Irana”.[75]

Ubistva

Glavni članak: Lista ljudi koje su ubili narodni mudžahedini Irana
Takođe pogledajte: Ubistvo i terorizam u Iranu § Napdi MEK-a, Bombardovanje kancelarije premijera Irana 1981. godine i Bombardovanje 7. tira
Za više informacija pogledajte: Kategoriju: Ljudi koje su ubili narodni mudžahedini Irana
Ostaci bombe posle ubistva predsednika Muhameda-Alija Radžaija i premijera Mumaheda-Džavada Bahonara 1981. godine


Izveštaj Ministarstva spoljnih poslova SAD-a tvrdi „da su se oružani sukobi MEK-a dogodili ranih 1970-ih godina, nakon toga juna 1981. godine, u drugoj polovini 1980-ih godina i u drugoj polovini 1990-ih godina do 2001. godine, usmereni prema državi (državnim službenicima iranskog režima), bezbednosnim snagama i državnim zgradama”.[76] MEK je prva grupa koja je izvršila samoubilačke napade u Iranu.[77][ко?] Prema infoplease.com, više od 16.000 ljudi je ubijeno u MEK-ovim napadima od 1979. godine.[78] Od 26. avgusta 1981. godine do decembra 1982. godine izvedeno je 336 napada.[79]

Tokom jeseni 1981. godine ubijeno je više od 1.000 državnih službenika među kojima su i policajci, sudije i sveštenici. Kasnije su ubijeni i mnogi nisko rangirani građanski službenici i članovi Revolucionarne garde.[11] Struan Stivenson i drugi analitičari su izjavili da su mete MEK-a bile samo vladine i bezbednosne institucije Islamse Republike.[76][80][81] Vođa MEK-a, Masud Rajavi, izjavio je da mete nisu bili civili:

„U ime iranskog otpora, obećavam da ako neko sa naše strane prekorači crvenu liniju u vezi sa apsolutnom zabranom napada na civile i nevine osobe, namerno ili slučajno, on ili ona će biti spremni da im se sudi i prihvatiće svaku sudsku presudu, uključujući i isplatu štete.”

[82]

Takođe, MEK nije uspeo da ubije neke ključne ličnosti, među kojima je i sadašnji vođa Irana, Ali Hamnej. Kada su se pojačale bezbednosne mere za državne službenike, MEK je počeo da cilja na hiljade običnih građana koji su podržavali vladu i Hezbolah.

Organizacija je preuzela odgovornost za atentat na Muhameda Džavada Bahonara. MEK je optužen za ubistvo Alija Sajada Širazija i Asadolaha Lajevardija, direktora iranskog zatvorskog sistema (1998. godine). MEK je izvršio atentat na Muhameda Alija Radžaija i Muhameda Džavada Bahonara, kao i na Muhameda Behestija, šefa pravde Irana.

Obaveštajna i dezinformaciona kampanja protiv MEK-a

Prema Kecmanu, iranski režim je zabrinut zbog aktivnosti MEK-a i oni su glavna meta iranskog organa za unutrašnju bezbednost i njegove kampanje ubijanja stranih protivnika. Veruje se da je iranski režim odgovoran za ubistvo predstavnika NCR-a 1993. godine, kao i za ubistvo brata Masuda Rajavija 1990. godine. MEK tvrdi da je pošiljka iranskih minobacača 1996. godine bila namenjena agentima Irana protiv Marjam Rajavi.

Šahov režim je vodio propagandnu kampanju protiv MEK-a, optužujući ih „za izvršavanje razornih dela po naredbi stranih vladara” i tvrdeći da su „pucnjave i bombardovanja uzrokovali velike žrtve među prolaznicima i nevinim civilima, naročito među ženama i decom”. Takođe, dobijena su „javna priznanja” koja su optužila bivše saradnike za zločine, uključujući i promiskuitet. Režim je za MEK tvrdio da su „nevernici koji se pretvaraju da su muslimani” i koristili su termin licemeran iz Kurana kako bih opisali. Obeležje je kasnije koristila Islamska Republika kako bi diskreditovata MEK. Prema istoričaru Ervandu Abrahamijanu, iranski režim je „učinio sve što je mogao” kako bi diskreditovao MEK „kroz surovu kampanju, označavajući ih kao marksističke licemere i zapadnjačke zatrovane ’izabranike’ i kao ’kontrarevolucionarne teroriste’ koji sarađuju sa iračkim pan-arapskim pokretom i imperijalistima”.

Mansur Varaste smatra da iranska obaveštajna služba VEVAK usmerava i finansira dezinformacionu kampanju koju sprovode bivši protivnici režima, uključujući i MEK.

Tokom bombardovanja hrama imama Reze u Mašhedu ubijeno je 25 ljudi i povređeno najmanje 70 ljudi, iranski režim za to odmah okrivio MEK. Mesec dana posle napada, sunitska grupa, koja sebe naziva „islamsko-iranski pokret”, preuzela je odgovornost za napad (kao i za napad na džamiju Maki u Zahedanu 1994. godine). Uprkos tome, iranska vlada je i dalje smatrala da je MEK odgovoran za oba napada. Prema NCRI-ju, na suđenju novembra 1999. godine, ministar unutrašnjih poslova, Abdulah Nuri, priznao je da je napad izvršio iranski režim kako bi se suprotstavio MEK-u i kako bi ukaljao njihov ugled. Prema anonimnom državnom službeniku SAD-a, Ramzi Jusef je napravio bombu, a agenti MEK-a koji je postavili u hram.

Jonah Aleksander je izjavio da su agenti Ministarstva obaveštajnih poslova i sigurnosti (MOIS-a) vodili „prikupljanje obaveštajnih podataka, dezinformacija i prevratničke operacije protiv pojedinačnih protivničkih režima i protivničkih vlada. ... Prema evropskim obaveštajnim i bezbednosnim službama, sadašnjim i bivšim članovima MEK-a i drugima koji su se slagali sa njima, ove obaveštajne mreže uznemiravaju, prete i na kraju pokušavaju da namame protivnike i njihove porodice nazad u Iran kako bi ih krivično gonili”.


Prema Abasu Milaniju, lobisti, koji su plaćeni od strane iranskog režima, vodili su kampanju protiv uklanjanja MEK-a sa liste terorista nazivajući ga „opasnim kultom”. Takođe, bilo je i izveštaja da je Islamska Republika manipulisanja medijima Zapada kako bi izazvala lažne optužbe protiv MEK-a.

Okružni sud SAD-a je 2018. godine optužio dva navodna iranska agenta za „vođenje tajnog nadgledanja izraelskih i jevrejskih ustanova u SAD-u i sakupljanje obaveštajnih podataka o Amerikancima povezanih sa političkom organizacijom koja želi da sruši sadašnju iransku vladu”. Tokom sudskog procesa je otkriveno da su dva navodna iranska agenta uglavnom sakupljala informacije vezane je za aktivnosti u kojima je uključen MEK.

Dezinformisanje preko regrutovanih članova MEK-a

U izveštaju Kongresne biblioteke SAD-a Odeljenja za federalna istraživanja iz decembra 2012. godine, koji se bavi profilisanjem MOIS-a, opisuje se tako je MOIS regrutovao bivše članove MEK-a i „iskoristio ih kako bi pokrenuli dezinformacionu kampanju protiv MEK-a”. Jedan iranski emigrant, koji živi u Evropi, svedočio je na sudu i dao iskaz u kojem je detaljno opisao šta je sve radio kao plaćeni agent MOIS-a, uključujući i zadatak koji posebno podržava „rasprostranjenu kampanju kojom bi ubedili Hjuman rajts voč da MEK krši ljudska prava” u kojoj su ih „agenti podsticali da daju izveštaj u tom pogledu”. Takođe, poznato je da MOIS regrutuje i iznuđuje ne-irance da demonizuju MEK.

Islamska Republika Iran takođe je poznata i po otmicama i mučenju zarobljenih članova MEK-a i njihovih porodica.

Aktiviste i pristalice MEK-a, Farzad i Sabam Madadzade, uhapsila je iranska policija 2009. godine. Prema Farzadu, iranski oficiri su mučili njega i njegovu sestru i hteli su da on prizna zločine koje nije počinio: „Rekli su mi ’pojavi se i daj izjavu protiv PMOI-a, MEK-a i NCRI-a... Bacili bi me na zemlju i šutirali kao fudbalsku loptu između tri osobe... Nekoliko puta su to uradili ispred moje sestre kako bi je slomili”.

Ubijanje članova MEK-a izvan Irana

Od 1989. godine do 1993. godine Islamska Republika Iran je ubila veliki broj članova MEK-a. Između marta i juna 1990. godine ubijena su tri člana MEK-a u Turskoj. Dr Kazem Rajavi (član Nacionalnog Saveta) je ubijen 24. februara 1990. godine u Ženevi. Januara 1993. godine još jedan član MEK-a je ubijen u Bagdadu.

Marta 1993. godine je ubijen izaslanik NCRI-ja u Italiji. Maja 1990. godine član MEK-a je ubijen u Kelnu. Februara 1993. godine član MEK-a je ubijen u Manili. Aprila 1992. godine član MEK-a je ubijen u Holandiji. Avgusta 1992. godine član MEK-a je ubijen u Karačiju. Marta 1993. godine dvojica motociklista su ubila predstavnika NCRI-ja Muhameda Huseina Nakdija u Italiji. To je dovelo do toga da je Evropski parlament osudio Islamsku Republiku Iran za političko ubistvo.

Maja 1994. godine agenti Islamske Republike su ubili dva člana MEK-a u Iraku. Maja 1995. godine pet članova MEK-a su ubijena u Iraku. 1996. godine dva člana MEK-a su ubijena u Turskoj (uključujući i člana NCRI-ja Zahru Rajabi); iste godine dva člana MEK-a su ubijena u Pakistanu i još jedan u Iraku.

Pokušaji ubistva

23. septembra 1991. godine je izvršen pokušaj ubistva Masuda Rajavija u Bagdadu. Avgusta 1992. godine član MEK-a je otet i odveden u Iran. Septembra 1992. godine provaljeno je ustanovama MEK-a u Bagdadu. Januara 1993. godine bombardovan je autobus MEK-a ali nije bilo žrtava. Krajem 1993. godine anonimni naoružani napadači su napali urede Er Frans-a i francusku ambasadu u Iranu nakon što je Francuska dozvolila da Marjam Rajavi i 200 članova MEK-a uđu u Francusku.

Veze sa stranim akterima

Obaveštajne i operacionalne sposobnosti

Propagandna kampanja

Izveštaj o ljudskim pravima

Prikupljanje sredstava

Iskazi Islamske Republike Iran protiv MEK-a

Društveni položaj iranske opozicije

Označavanje MEK-a kao kult

Dokumentarni filmovi

Vidi još

Reference

  1. ^ а б Kenneth Katzman (2001). „Iran: The People's Mojahedin Organization of Iran”. Ур.: Albert V. Benliot. Iran: Outlaw, Outcast, Or Normal Country?. Nova Publishers. стр. 99. ISBN 978-1-56072-954-9. 
  2. ^ Abrahamian, Ervand (1989). Radical Islam: The Iranian Mojahedin. I.B. Tauris. стр. 100—101. ISBN 978-1-85043-077-3. 
  3. ^ Abrahamian, Ervand (1989). Radical Islam: The Iranian Mojahedin. I.B. Tauris. стр. 1. ISBN 978-1-85043-077-3. 
  4. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :1.
  5. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto30.
  6. ^ Abrahamian, Ervand (1989). Radical Islam: The Iranian Mojahedin. I.B. Tauris. стр. 100. ISBN 978-1-85043-077-3. 
  7. ^ Abrahamian 1982, стр. 490.
  8. ^ Abrahamian 1982, стр. 491.
  9. ^ Keddle, Nikki R. Modern Iran: Roots and Results of Revolution, First Edition. New Haven Connecticut: Yale University Press, 2006. 220–221.
  10. ^ „This article is more than 6 years oldIran condemns US for 'double standards' over MEK terror de-listing”. The Guardian (на језику: енглески). 
  11. ^ а б Mark Edmond Clark (2016), „An Analysis of the Role of the Iranian Diaspora in the Financial Support System of the Mujahedin-e-Khalq”, Ур.: David Gold, Terrornomics, Routledge, стр. 73, ISBN 978-1-317-04590-8 
  12. ^ Christopher C. Harmon, Randall G. Bowdish (2018), „Advertising: The People's Mujahideen e Khalq”, The Terrorist Argument: Modern Advocacy and Propaganda, Brookings Institution Press, стр. 170, ISBN 978-0-8157-3219-8 
  13. ^ а б в г д ђ Eileen Barker (2016). Revisionism and Diversification in New Religious Movements. Routledge. стр. 174. ISBN 978-1-317-06361-2. 
  14. ^ Kenneth Katzman (2001). „Iran: The People's Mojahedin Organization of Iran”. Ур.: Albert V. Benliot. Iran: Outlaw, Outcast, Or Normal Country?. Nova Publishers. стр. 107. ISBN 978-1-56072-954-9. 
  15. ^ Abrahamian 1992, стр. 98.
  16. ^ Abrahamian 1992, стр. 185.
  17. ^ Dennis Piszkiewicz (2003), Terrorism's War with America: A History, Praeger Security International, Greenwood Publishing Group, стр. 168, ISBN 978-0-275-97952-2 
  18. ^ Abrahamian 1992, стр. 127.
  19. ^ Abrahamian 1992, стр. 140.
  20. ^ Thomas Juneau, Sam Razavi (2013), Iranian Foreign Policy Since 2001: Alone in the World, Routledge Studies in Middle Eastern Politics, Routledge, стр. 124, ISBN 978-1-135-01389-9 
  21. ^ Marian Houk (9. 8. 2016). „Why Abbas-MEK meeting made waves everywhere but Palestine”. Al-Monitor. Приступљено 5. 12. 2016. 
  22. ^ Abrahamian 1992, стр. 229.
  23. ^ Abrahamian 1992, стр. 197.
  24. ^ Abrahamian 1992, стр. 209.
  25. ^ Abrahamian 1992, стр. 245.
  26. ^ Marx, Karl; Engels, Frederick (1848). Manifesto of the Communist Party. Moscow: Progress Publishers. стр. 98—137. Приступљено 15. 4. 2019. 
  27. ^ Elaine Sciolino (30. 6. 2003), „Iranian Opposition Movement's Many Faces”, The New York Times, Приступљено 25. 6. 2017 
  28. ^ Yazdian, Payam; Bahraminejad, Shahram; Lipin, Michael. „Iranian Opposition Groups: Syria Strikes Saved Lives”. voanews. Приступљено 14. 4. 2018. 
  29. ^ Adam Tarock (1998). The Superpowers' Involvement in the Iran-Iraq War. Nova Science Publishers Inc. стр. 197. ISBN 978-1560725930. 
  30. ^ Darren E. Tromblay (2018). Political Influence Operations: How Foreign Actors Seek to Shape U.S. Policy Making. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 63. ISBN 978-1538103319. 
  31. ^ „Who are the Iranian opposition and who will rule if the regime falls?”. 5. 1. 2018. 
  32. ^ Abrahamian 1982, стр. 251–253.
  33. ^ Abrahamian 1982, стр. 233–234.
  34. ^ Anthony H. Cordesman, Adam C. Seitz (2009), Iranian Weapons of Mass Destruction: The Birth of a Regional Nuclear Arms Race?, Praeger Security International Series, ABC-LIO, стр. 325—326, ISBN 978-0-313-38088-4 
  35. ^ Theodoulou, Michael (2011-07-26). „US move to delist MEK as terror group worries Iran's opposition”. The National (Abu Dhabi). Abu Dhabi Media. Приступљено 2013-12-26. „The MEK, dedicated to overthrowing Iran's Islamic regime and considered a terrorist group by Iran ...” 
  36. ^ „Three US Civilians Slain By Guerrillas in Teheran”. The New York Times. 29. 8. 1976. стр. 1. „the three civilian victims were killed by members of the same self-styled "Islamic Marxist" anti-Government terrorist group that was officially blamed for the assassination of two American colonels in Teheran last year” 
  37. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом cah.
  38. ^ Abigail Hauslohner (5. 1. 2009), „Iranian Group a Source of Contention in Iraq”, Time, Приступљено 5. 12. 2016, „But when the US military formally transferred control of Camp Ashraf back to the Iraqi government on Jan. 1, the MEK's fate suddenly became an issue. The group is a source of contention for Iran and the US, Iraq's two biggest allies, who are increasingly vying for influence as Baghdad's post–Saddam Hussein Shi'ite government asserts its independence. All three countries label the MEK a terrorist organization.” 
  39. ^ а б в г д ђ Ben Smith (7. 3. 2016), BRIEFING PAPER Number CBP 5020: The People's Mujahiddeen of Iran (PMOI) (PDF), The House of Commons Library research service, Приступљено 5. 12. 2016 
  40. ^ „CANADA LISTS IRANIAN OPPOSITION ORGANIZATION AS TERRORIST ENTITY”, Radio Free Europe/Radio Liberty, 26. 5. 2005, Приступљено 5. 12. 2016 
  41. ^ „Ottawa drops Saddam Hussein-linked Iranian group from terror list in bid to ramp up pressure against Tehran”, National Post, 20. 12. 2012, Приступљено 5. 12. 2016 
  42. ^ Nigel Brew (5. 12. 2012), „Delisting the Mujahideen-e-Khalq (MeK)”, FlagPost, Приступљено 5. 12. 2016 
  43. ^ United Nations Committee against Torture (2008), Jose Antonio Ocampo, ур., Selected Decisions of the Committee Against Torture: Convention Against Torture and Other Cruel, Inhuman Or Degrading Treatment Or Punishment, 1, United Nations Publications, p. 212, Communication N 2582004 section 7.2, ISBN 9789211541854, E 08 XIV4; HR/CAT/PUB/1, „The MEK has been involved in terrorist activities and is therefore a less legitimate replacement for the current regime.” 
  44. ^ Crane, Keith; Lal, Rollie. Iran's Political, Demographic, and Economic Vulnerabilities. Rand Publishing. ISBN 978-0833043047. 
  45. ^ а б Graff, James (14. 12. 2006). „Iran's Armed Opposition Wins a Battle — In Court”. Time. Архивирано из оригинала 28. 4. 2011. г. Приступљено 13. 4. 2011. 
  46. ^ Manshour Varasteh (2013). Understanding Iran's National Security Doctrine. Troubador Publishers. стр. 93–94. ISBN 978-1780885575. 
  47. ^ Shane, Scott (21. 9. 2012). „Iranian Group M.E.K. Wins Removal From U.S. Terrorist List” — преко NYTimes.com. 
  48. ^ Schoeberl, Richard (12. 3. 2015). „It's Time to Lift the 'Terror Tag' From Iranian Opposition Group MEK”. Fox News. 
  49. ^ „Iranian exile group removed from U.S. terror list”. CNN. 28. 9. 2012. 
  50. ^ Taheri, Amir (25. 6. 2003). „France paints an abstract picture to please Iran”. Gulf News. 
  51. ^ а б в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом UPI2009.
  52. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto8.
  53. ^ „Take Iran opponent MEK off terror list”. CNN. 12. 9. 2011. 
  54. ^ Hersh, Seymour M. „Our Men in Iran?”. 
  55. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Porter.
  56. ^ Carlile, Alex (12. 10. 2012). „Iran fears the MEK's influence, as its protests over terror delisting show”. The Guardian. Приступљено 21. 7. 2017. 
  57. ^ „Proscribed terrorist groups or organisations” (PDF). Home Office. 15. 7. 2016. Приступљено 27. 9. 2016. „The Mujaheddin e Khalq (MeK) also known as the Peoples' Mujaheddin of Iran (PMOI) was removed from the list of proscribed groups in June 2008 as a result of judgments of the POAC and the Court of Appeal.” 
  58. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Runner.
  59. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Reuters2009.
  60. ^ а б в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом NYT 2012.
  61. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto5.
  62. ^ Lincoln P. Bloomfield Jr. (2013). Mujahedin-E Khalq (MEK) Shackled by a Twisted History. University of Baltimore College of Public Affairs. стр. 18. ISBN 978-0615783840. 
  63. ^ „Federal Register /Vol. 77, No. 193 /Thursday, October 4, 2012 /Notices 60741 10 17 CFR 200.30–3(a)(12)” (PDF). 4. 10. 2012. Приступљено 2015-02-07. 
  64. ^ Quinn, Andrew (28. 9. 2012). „US drops Iranian MEK dissident group from terrorism list”. Reuters. 
  65. ^ „Delisting of the Mujahedin-e Khalq”. U.S. Department of State. Приступљено 20. 10. 2015. 
  66. ^ Jonathan R. White (2016), Terrorism and Homeland Security, Cengage Learning, стр. 239, ISBN 978-1-305-63377-3 
  67. ^ Andrew Dawson (2016), The Politics and Practice of Religious Diversity: National Contexts, Global Issues, Routledge Advances in Sociology, Routledge, стр. 162—163, ISBN 978-1-317-64864-2 
  68. ^ Joby Warrick and Julie Tate (26. 11. 2011), „For Obscure Iranian Exile Group, Broad Support in U.S.”, The New York Times, Приступљено 1. 12. 2016 
  69. ^ Glenn Greenwald (23. 9. 2012), „Five lessons from the de-listing of MEK as a terrorist group”, The Guardian, Приступљено 1. 12. 2016 
  70. ^ Scott Shane (13. 3. 2012), „U.S. Supporters of Iranian Group Face Scrutiny”, The New York Times, Приступљено 1. 3. 2018, „Mr. Rendell, a former chairman of the Democratic National Committee, said he had given seven or eight speeches since July calling for the M.E.K. to be taken off the terrorist list and estimated that he had been paid a total of $150,000 or $160,000. Mr. Rendell said he had been told that his fees came from Iranian-American supporters of the M.E.K., not from the group itself.” 
  71. ^ Barbara Slavin (1. 3. 2011), „US: Iranian "Terrorist" Group Courts Friends in High Places”, Inter Press Service, Приступљено 1. 3. 2018, „Hamilton, a former chairman of the House Foreign Relations Committee who headed the prestigious Woodrow Wilson Center for 12 years until last fall, told IPS that he had also been paid "a substantial amount" to appear on a panel Feb. 19 at the Mayflower Hotel in Washington.” 
  72. ^ Ali Gharib, Eli Clifton (26. 2. 2015), „Long March of the Yellow Jackets: How a One-Time Terrorist Group Prevailed on Capitol Hill”, The Intercept, Приступљено 30. 3. 2018 
  73. ^ Nilo Tabrizy (7. 5. 2018), „M.E.K.: The Group John Bolton Wants to Rule Iran”, The New York Times, Приступљено 20. 5. 2018, „The amusing thing is that the MEK will try to buy pretty much anyone, you know. I was approached to do events in support of the MEK. I know a number of other former government officials who found them truly detestable also were approached. You know, it's really something to have someone on the phone offering you 15,000$ of 20,000$ to appear at a panel discussion, because that doesn't happen for former diplomats everyday.” 
  74. ^ „Joint Experts' Statement on the Mujahedin-e Khalq”. Financial Times. 10. 8. 2011. 
  75. ^ „Iran condemns US for 'double standards' over MEK terror de-listing”. The Guardian. Associated Press. 29. 9. 2012. 
  76. ^ а б Lincoln P. Bloomfield Jr. (2013). Mujahedin-E Khalq (MEK) Shackled by a Twisted History. University of Baltimore College of Public Affairs. стр. 28. ISBN 978-0615783840. 
  77. ^ Ramsey, Jasmin. „Iranian terrorist group has close US allies”. aljazeera. Приступљено 4. 8. 2011. 
  78. ^ Qasemi, Hamid Reza (2016), „Chapter 12: Iran and Its Policy Against Terrorism”, Ур.: Alexander R. Dawoody, Eradicating Terrorism from the Middle East, Policy and Administrative Approaches, 17, Springer International Publishing Switzerland, стр. 201, ISBN 978-3-319-31018-3, doi:10.1007/978-3-319-31018-3 
  79. ^ Qasemi, Hamid Reza (2016), „Chapter 12: Iran and Its Policy Against Terrorism”, Ур.: Alexander R. Dawoody, Eradicating Terrorism from the Middle East, Policy and Administrative Approaches, 17, Springer International Publishing Switzerland, стр. 204, ISBN 978-3-319-31018-3, doi:10.1007/978-3-319-31018-3 
  80. ^ Stevenson, Struan. Self-Sacrifice: Life with the Iranian Mojahedin. Birlinn. стр. 122. ISBN 178027288X. 
  81. ^ Cohen, Ronen (август 2018). „The Mojahedin-e Khalq versus the Islamic Republic of Iran: from war to propaganda and the war on propaganda and diplomacy”. Middle Eastern Studies. 54 (6). 
  82. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto17.

Spoljašnje veze

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Narodni_mudžahedini_Irana&oldid=21878479”