Ерик Р. Кандел — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
| Ред 49: | Ред 49: | ||
== Молекуларно-биолошка основа краткорочне и дугорочне меморије == |
== Молекуларно-биолошка основа краткорочне и дугорочне меморије == |
||
Током истраживања се показало да различити биолошки механизми учествују у формирању краткотрајне, односно дуготрајне меморије. У првом случају, након стимулације сензитивног нерва, примијећено је да долази до повећања концентрације цикличног аденозинмонофосфата (''cAMP'') и посљедичног повећања протеин киназе А (''PKA''). У другом случају, усљед пролонгиране стимулације као услова за формирање дугорочне меморије, претходно дефинисана каскада се наставља активацијом транскрипционог фактора - ''CREB'' што резултира синтезом протеина и структурним промјенама специфчним за стимулисану синапсу. |
Током истраживања се показало да различити биолошки механизми учествују у формирању краткотрајне, односно дуготрајне меморије. У првом случају, након стимулације сензитивног нерва, примијећено је да долази до повећања концентрације цикличног аденозинмонофосфата (''cAMP'') и посљедичног повећања протеин киназе А (''PKA''). У другом случају, усљед пролонгиране стимулације као услова за формирање дугорочне меморије, претходно дефинисана каскада се наставља активацијом транскрипционог фактора - ''CREB'' што резултира синтезом протеина и структурним промјенама специфчним за стимулисану синапсу.<ref>{{Cite journal|last=Kandel|first=Eric R.|date=2012-05-14|title=The molecular biology of memory: cAMP, PKA, CRE, CREB-1, CREB-2, and CPEB|url=https://doi.org/10.1186/1756-6606-5-14|journal=Molecular Brain|volume=5|issue=1|pages=14|doi=10.1186/1756-6606-5-14|issn=1756-6606|pmc=PMC3514210|pmid=22583753}}</ref> |
||
== Извори == |
== Извори == |
||
Верзија на датум 31. октобар 2020. у 14:13
| Ерик Кандел | |
|---|---|
 Кандел 2013. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ерик Ричард Кандел |
| Датум рођења | 7. новембар 1929. |
| Мјесто рођења | Беч, Аустрија |
| Пребивалиште | Њујорк, САД |
| Образовање | лекарХарвард колеџ Медицински факултет Универзитета у Њујорку |
| Научни рад | |
| Поље | психијатрија психоанализа неуронауке |
| Институција | Универзитет Колумбија |
| Ученици | Џејмс Шварц (James H. Schwartz) Келси Мартин (Kelsey Martin) Томас Кару (Thomas J. Carew) |
| Познат по | неурофизиологија учења и памћења |
| Награде | Диксонова награда за медицину (1983) Ласкерова награда (1983) Нобелова награда за физиологију или медицину (2000) |
Ерик Ричард Кандел (њем. Erich Richard Kandel; 7. новембар 1929) је аустријско-амерички неуронаучник и неуропсихијатар. Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину за истраживања у области биолошке основе процеса учења и памћења.
Дјетињство и образовање
Ерик Ричард Кандел је рођен 7. новембра 1929. године у Бечу. Његова мајка, Шарлота, потиче из породице Ашкенази Јевреја из Коломије у тадашњој Аустроугарској (данас Покутија на територији Украјине). Његов отац, Херман, је поријеклом из Олеска, такође у саставу ондашње Аустроугарске монархије. Почетком Првог свјетског рата су се преселили у Беч, гдје су се и упознали, а касније и вјенчали 1923. године. Ериков старији брат, Луис, рођен је 1924. године.
Ериков отац је посједовао продавницу играчака, у којој је радила и његова супруга. Породица Кандел је живјела у малом стану, у непросредној близини медицинског факултета, као и улице у којој је становао Сигмунд Фројд, чувени психијатар и зачетник психоанализе. У истом насељу је завршио основну школу, пратећи старијег брата и истовремено дивећи се његовом интелекту. У периоду када је Ерик почињао да чита и пише, Луис је владао Старогрчким језиком и свирао клавир.
Његово најраније дјетињство је протекло у изузетно нестабилном периоду свјетске историје, обиљежено успоном Адолфа Хитлера и нацистичке Њемачке која је тежила да анектира Аустрију. Тадашњи аустријски канцелар, Курт фон Шушинг, је покушао да се успротиви припајању Аустрије Њемачкој, међутим није успио да сачува независнот државе. 14.3.1938. Хитлер је ушао у Беч и дочекан је са изузетно великим одушевљењем од стране Аустријанаца. Са друге стране, антисемитизам, као један од постулата фашистичке идеологије, је кулминирао у ноћи између 9. и 10.11.1938, познатој као и Кристална ноћ, у којој су брутално уништене све јеврејске зграде и радње, као и синагоге.
Догађаји из овог периода ће касније снажно утицати на Ерикову одлуку да проучава људско понашање како би могао да разумије како је „једно високо образовано и културно уздигнуто друштво које је цивилизацији подарило музику Хајдна, Моцарта и Бетовена у сљедећем тренутку посрнуло у варварство.” [1]
Због тадашње политичке ситуације, породица Кандел емигрира у Њујорк (САД) 1939. године. Ерик у Сједињењим Америчким Државама завршава основну и средњу школу, а потом уписује студије европске историје и књижевности. Инспирисан догађајима који су обиљежили његово дјетињство у Бечу, пише дипломски рад на тему „Однос три њемачка писца ка националсоцијализму: Карл Цукмајер, Ханс Кароса и Ернст Јингер” (енг. The Attitude Toward National Socialism of Three German Writers: Carl Zuckmayer, Hans Carossa, and Ernst Junger).
Током студија упознаје колегиницу Ану Крис (њем. Anne Kris) чији су родитељи, Ернст и Маријана Крис (њем. Ernst Kris, Marianne Kris) били чувени психоаналитичари. У том раздобљу свог живота, под утицајем Аниних родитеља, Ерик бива фасциниран психоанализом и могућношћу истраживања људског ума. Из тих разлога, 1952. уписује студије медицине на Медицинском факултету Универзитета у Њујорку (енг. New York University School of Medicine) како би специјализирао психијатрију, а касније постао квалификовани психоаналитички оријентисан психотерапеут. На посљедњој години студија се заинтересовао за биолошку основу медицинских наука и одлучио да се опроба у научноистраживачком раду у лабораторији на Универзитету Колумбија (енг. Columbia University) под менторством Хари Грандфеста (енг. Harry Grundfest).
Рани научноистраживачки рад
У лабораторији на Универзитету Колумбија Ерик се први пут сусреће са различитим методама неурофизиологије, као што је на примјер интрацелуларно регистровање електричне активности неурона помоћу микроелектрода. Такође, под утицајем Штефен Куфлера (мађ. Stephen Kuffler) упознаје се са начином извођења експеримената на бескичмењацима. Убрзо након тога се прикључује лабораторији за неурофизиологију при Националном институту за ментално здравље (енг. National Institute of Mental Health).
Ту се сусреће са најновијим научним достигнућима којa ће одредити даљи ток његових интересовања. Неурохирург Вилијам Сковил (енг. William Scoville) описује случај пацијента којем је билатерално уклоњен темпорални режањ мозга, укључујући оба хипокампуса, у циљу терапије епилептичних напада. Посљедица те интервенције је била немогућност формирања дуготрајне меморије. [2] Карл Лешли (енг. Karl Lashley) истражујући кору великог мозга пацова у циљу одређивања потенцијалног центра меморије, долази до закључка да се сјећања чувају дифузно у кортексу. [3] Инспирисан са једне стране психијатријом, са друге стране биолошком основом психе, истраживање ћелијских и молекуларних механизама учења и памћења се намеће као идеално подручје за проучавање. Вођен том идејом, Ерик заједно са Алден Спенсером (енг. Alden Spencer) почиње да испитује електрофизиолошка својства неурона хипокампуса.
У току истраживања закључују да је хипокампус изуетно сложена структура са великим бројем нервних ћелија и још више синапси између њих. Стога, Кандел се окреће тражењу једноставних експерименталнх животиња чије једноставно понашање може бити модификовано учењем. Вјеровао је да су механизми учења и памћења филогенетски очувани и да би анализа истих процеса на једноставним организмима могла да да̄ увид у универзалне механизме присутне код комплекснијих бића, укључујући и човјека. Након обимне анализе, зауставља се на џиновском морском пужу, лат. Aplysia depilans чије су предности биле посједовање малог броја великих нервних ћелија, које су могле лако да се идентификују.
Размишљајући о методама истраживања, долази до идеје примјене Павловљевог класичног условљавања на неуронске синапсе.
Aplysia depilans - фокус на неурофизиолошке механизме понашања
1964. године Кандел одлази на постдокторске студије у Париз, како би сарађивао са Ладиславом Током (фран. Ladislav Tauc). Они су изоловали абдоминални ганглион морског пужа, као и периферне нерве са којима је повезан. Унутар тијела нервних ћелија ганглиона су поставили микроелектороде које су детекотовале постсинаптичке потенцијале изазване стимулацијом два сензорна нерва - први је изазивао мали ексцитаторни постсинаптички потенцијал, други знатно већи. Та два стимулуса су упарена респективно. Резултати су показали да је на постсинаптичкој мембрани одређених ћелија ганглиона, иницијални слабији стимулус био знатно фацилитиран као посљедица репетитивног упаривања са другим снажнијим стимулусом.[4]
По повратку у Њујорк, Кандел оснива лабораторију специјализовану за проучавање неуробиологије понашања при Медицинском факултету Универзитета у Њујорку, обнавља сарадњу са Спенсером и започиње исту са Џејмс Шварцом (енг. James Schwartz). Тим је одлучио да се фокусира на прочување једноставног рефлекса повлачења шкрга и могућност модификације истог приликом процеса учења. Такође, дефинисали су потенцијални неурофизиолошки супстрат измјене рефлексне активности, као посљедицу учења методом класичног условљавања.[5][6][7]
Сљедећи корак у истраживању је представљао дефинисање молекуларних промјена које се одвијају на синапсама током процеса учења.
Молекуларно-биолошка основа краткорочне и дугорочне меморије
Током истраживања се показало да различити биолошки механизми учествују у формирању краткотрајне, односно дуготрајне меморије. У првом случају, након стимулације сензитивног нерва, примијећено је да долази до повећања концентрације цикличног аденозинмонофосфата (cAMP) и посљедичног повећања протеин киназе А (PKA). У другом случају, усљед пролонгиране стимулације као услова за формирање дугорочне меморије, претходно дефинисана каскада се наставља активацијом транскрипционог фактора - CREB што резултира синтезом протеина и структурним промјенама специфчним за стимулисану синапсу.[8]
Извори
- ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 2000”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-29.
- ^ Squire, Larry R. (2009-01-15). „The Legacy of Patient H.M. for Neuroscience”. Neuron. 61 (1): 6—9. ISSN 0896-6273. PMC 2649674
. PMID 19146808. doi:10.1016/j.neuron.2008.12.023.
- ^ Bruce, D. „Fifty years since Lashley's In search of the Engram: refutations and conjectures”. Journal of the History of the Neurosciences. 10 (3): 308—318. ISSN 0964-704X. PMID 11770197. doi:10.1076/jhin.10.3.308.9086.
- ^ Kandel, E R; Tauc, L. „Heterosynaptic facilitation in neurones of the abdominal ganglion of Aplysia depilans.”. The Journal of Physiology. 181 (1): 1—27. ISSN 0022-3751. PMC 1357435 . PMID 5866283.
- ^ Carew, T. J.; Walters, E. T.; Kandel, E. R. (1981-12-01). „Classical conditioning in a simple withdrawal reflex in Aplysia californica”. Journal of Neuroscience (на језику: енглески). 1 (12): 1426—1437. ISSN 0270-6474. PMID 7320755. doi:10.1523/JNEUROSCI.01-12-01426.1981.
- ^ Kupfermann, I; Carew, T J; Kandel, E R (1974-09-01). „Local, reflex, and central commands controlling gill and siphon movements in Aplysia.”. Journal of Neurophysiology. 37 (5): 996—1019. ISSN 0022-3077. doi:10.1152/jn.1974.37.5.996.
- ^ Castellucci, V.; Pinsker, H.; Kupfermann, I.; Kandel, E. R. (1970-03-27). „Neuronal mechanisms of habituation and dishabituation of the gill-withdrawal reflex in Aplysia”. Science (New York, N.Y.). 167 (3926): 1745—1748. ISSN 0036-8075. PMID 5416543. doi:10.1126/science.167.3926.1745.
- ^ Kandel, Eric R. (2012-05-14). „The molecular biology of memory: cAMP, PKA, CRE, CREB-1, CREB-2, and CPEB”. Molecular Brain. 5 (1): 14. ISSN 1756-6606. PMC 3514210 . PMID 22583753. doi:10.1186/1756-6606-5-14.
