Линда Б. Бак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Линда Б. Бак

енгл. Linda B. Buck
енгл. Linda B. Buck

Општи подаци
Датум рођења 29. јануар 1947.
Место рођења Сијетл (САД)
Рад
Поље Биологија
Познат по Чуло мириса
Награде Nobel prize medal.svg Нобелова награда за физиологију или медицину (2004.)

Линда Б. Бак (енгл. Linda B. Buck; Сијетл, 29. јануар 1947) је америчка биологичарка, која је за откриће мирисних рецептора и организацију олфактивног (мирисног) система добила Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са др Ричардом Акселом 2004. године.

Биографија[уреди]

Линда Б. Бак рођена је 1947 у Сијетлу, Вашингтон, као друго од троје женске деце, мајке (ћерке шведских имиграната) и оца електроинжењера (ирског порекла). Линдин отац проводио је велики део слободног времена измишљајући разне ствари у подруму породичне куће, што је касније имало утицаја на Линдин животни пут: „Могуће је да су интересовања мојих родитеља за истраживања и проналаске усадили у мени афинитет за науку, иако као дете никада нисам желела да једног дана будем научник (Аутобиографија Л. Б. Бак)“.

Основно образовање Линда је стекла на Универзитету у Вашингтону, који је био само неколико миља од њене куће. Како је одувек имала жељу да помаже другима прво је показивала склоност ка психологији, размишљајући о томе да ће постати психотерапеут. Временом, њено интересовање се проширило и она је размишљала о разним могућностима за наставак каријери. Како је више година повремено путовала, и живела на оближњем острву, најзад је открила да своје даљи рад треба да усмери према имунологији, која је на њу деловала фасцинантно и тако је постала биолог.

Године 1975., Линда започиње свој рад на одељењу за микробиологију на Универзитету Тексас, медицинског центра у Даласу (који је у то време пролазио кроз експанзивни развој у области имунологија, и постао главни центар у овој области у САД. „У Тексасу су сам научила да будем научник..(каже Линда).. Имала сам дивног саветник, Елен Витета, који је захтевао изузетност и прецизност у истраживањима, и навике које се морају стећи још у студенстским данима...“

Године 1980, Линда се преселила у Колумбија Универитет у Њујорку, где је започела рад на изради докторске тезе из имунологије са Бенвенутијем Пернисом. Године 1991, одлази у Бостон на место асистента професора на одсеку за неуробиологију Харвардске Медицинске школе. У овој школи Линда је проширила своја сазнања о нервном систему и добила одличну подршку председник, Џерија Фицбаха, за будући рад и опремање сопствене лабораторије. Линда је 1994, постала истраживач Хауард Хјуз Медицинског института, који је великодушно подржавао њен рад наредних једанаест година. У овом периоду она је на Хардварду постала сарадник, а затим и редовни професор.

Године 1994, Линда је упознала Роџер Брента, изузетно паметног колегу и научник који је од тада постао њен партнер и важан део њеног живота.

Дело[уреди]

Бурек, пита, печење у рерни, покошена трава, сумпор, само су неки од 10.000 и више различитих мириса које наш нос може да детектује. Линда Бак је већи део својих истраживања посветила изучавању баш тих мириса и њихових молекула који владају у нашем окружењу. Након дугогодишњег рада она је открила специјализоване рецепторе у слузокожи носа, а затим зоне у мозгу задужене за интерпратацију одређених мириса. Њено револуционарно истраживање је омогућило сазнање о основним механизмима функционисања чула мириса.

Бак се први пут заинтересовала за изучавање мириса касних 1980-их, јер се у у то време јако мало знало о томе како организам региструје мирисе и како нервни систем препознаје молекуле разних мириса.... "За мене, је ово био монументални проблем и дивна слагалица на коју сам била упецана“ (наводи Бак у својим делима).

„У то време, мирисни рецептори још нису били откривени. Бак је кренуо да их пронађе. Радећи своју дисертацију са сарадницима у лабораторији Аксел на Универзитету Колумбија, и до 15 сати дневно неколико узастопних година, пре него што су је заједно са др Ричардом Акселом пронашла фамилију од око 1.000 гена који кодирају мирисне рецепторе у слузокожи носа“ .

За ова открића Линда Бак је заједно са колегом истраживачем Ричардом Акселом освојила 2004 Нобелову награду за физиологију или медицину.

Библиографија[уреди]

Извори[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Линда Б. Бак
  1. ((en)) Nobelova nagrada - autobiografija
  2. ((en)) Nobel Citation
  3. ((en)) Webpage at the Fred Hutchinson Cancer Research Center
  4. ((en)) Webpage at Howard Hughes Medical Institute
  5. ((en)) BBC
  6. ((en)) Curriculum vitae of Linda Buck
  7. ((en)) Slideshow: Women Nobel Prize Winners in Science