Никотински ацетилхолински рецептор
Никотински ацетилхолински рецептори (nAChR) су холинергички рецептори који формирају лигандом контролисане јонске канале у ћелијским мембранама појединих неурона и на постсинаптичкој страни неуромаскуларног споја. Као јонотропни рецептори, nAChR су директно везани за јонске канале и не користе секундарне гласнике (попут метаботропних рецептора). Никотински ацетилхолински рецептори су најбоље испитани међу јонотропним рецепторима.[1]
Попут других типова ацетилхолинских рецептора (нпр. мускаринских ацетилхолинских рецептора - mAChR) nAChR се иницирају везивањем неуротрансмитера ацетилхолина (ACh). Док су мускарински рецептори исто тако активирани мускарином, никотински рецептори могу да буду активирани никотином. Из тог разлога се називају "никотинским" рецепторима.[1][2][3]
Постоје три типа никотинских рецептора: мишићни, ганглијски и ЦНС.[4]
Структура[уреди | уреди извор]
Они представљају типичне представнике јонских канала који се отварају посредством лиганда. Они су пентамери су. Пет подјединица може да буде један од 16 различитих чланова ове фамилије протеина. Свака од 5 подјединица садржи 4 трансмембрански алфа хеликса. По један од тих хеликса (М2) формира централну пору. Ацетилхолин се везује за ове подјединице (алфа) и то за две које су смештене екстрацелуларно.
Локализација[уреди | уреди извор]
- Рецептори мишићног типа су локализовани на неуромишићном споју скелетних мишића.
- Ганглиски тип се налази у ганглијама симпатикуса и парасимпатикуса, и одговоран је за трансмисију.
- ЦНС тип је широко дистрибуиран у мозгу и веома је хетероген у погледу молекулске структуре и локализације.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Пурвес, Дале, Георге Ј. Аугустине, Давид Фитзпатрицк, Wиллиам C. Халл, Антхонy-Самуел ЛаМантиа, Јамес О. МцНамара, анд Леонард Е. Wхите (2008). Неуросциенце (4тх изд.). Синауер Ассоциатес. стр. 122—6. ISBN 978-0-87893-697-7.
- ^ Siegel G.J.; Agranoff B.W.; Fisher S.K.; Albers R.W. & Uhler M.D. (1999). „Basic Neurochemistry: Molecular, Cellular and Medical Aspects”. GABA Receptor Physiology and Pharmacology (6th изд.). American Society for Neurochemistry. Приступљено 1. 10. 2008.
- ^ Itier V, Bertrand D (2001). „Neuronal nicotinic receptors: from protein structure to function”. FEBS Letters. 504 (3): 118—25. PMID 11532443. doi:10.1016/S0014-5793(01)02702-8.
- ^ H.P. Rang; M.M. Dale; J.M. Ritter; P.K. Moore. Pharmacology. ISBN 0-443-07145-4.
Литература[уреди | уреди извор]
- Х.П. Ранг; M.M. Дале; Ј.M. Риттер; П.К. Мооре. Пхармацологy. ISBN 0-443-07145-4.
- Пурвес, Дале, Георге Ј. Аугустине, Давид Фитзпатрицк, Wиллиам C. Халл, Антхонy-Самуел ЛаМантиа, Јамес О. МцНамара, анд Леонард Е. Wхите (2008). Неуросциенце (4тх изд.). Синауер Ассоциатес. стр. 122—6. ISBN 978-0-87893-697-7.
