Коњи (породица)

Equidae
Obične zebre
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Perissodactyla
Porodica:	Equidae Grey, 1821.
Rod:	Equus Linaeus, 1758.
Savremene vrste
E. asinus - Domaći magarac E. africanus - Afrički divlji magarac E. caballus - Domaći konj E. ferus - Divlji konj E. grevyi - Grevijeva zebra E. hemionus - Onager E. kiang - Kijang E. quagga - Stepska zebra E. zebra - Brdska zebra

Konji (lat. Equidae) su raznovrsna porodica sisara iz reda kopitara, u kojoj se nalazi samo jedan savremen rod, Equus, i 41 izumrli rod. U ovu porodicu spadaju životinje koje se obično nazivaju konjima, magarcima i zebrama. Razgraničenje pojedinih vrsta je još i danas sporno. Domaći konj i domaći magarac, domestifikovani oblici divljih konja odnosno afričkih divljih magaraca, i danas imaju važnu ulogu kao jahaće i tegleće životinje i rasprostranjeni su u celom svetu.

Osobine

Konji su krupne domaće životinje sa velikom glavom i dugim ekstremitetima. Veličina i masa variraju; dužina od glave do repa je između 200 i 350 cm, rep je od 30 do 60 cm, a visina ramena im je od 100 do 160 cm. Krzno im je gusto i najčešće kratko, a većina vrsta ima na vratu, temenu i repu duže ili čak duge dlake (vidi griva). Boja krzna većine vrsta sa gornje strane je siva ili smeđa, a sa donje belkasto-siva. Kod više vrsta se mogu pojaviti pruge na ramenima i nogama, a sve tri vrste zebri poznate su upravo po svom upadljivom crno-belo prugastom krznu.

Glava i zubi konja

Lobanja konja

Glava konja je snažna, upadljivo izdužena a najveći deo je gornja vilica. I međučeljusna kost je izdužena. Nosna kost je duga i uska, a očne duplje su smeštene daleko nazad i nalazi se iza zuba. Vilični zglob je smešten visoko, a donja vilica je isto povećana. Oči su smeštene bočno na glavi, a uške su im duge i vrlo pokretljive.

Konji imaju u svakoj polovini vilice po tri sekutića, oblikovanih kao dleto. Očnjak po pravilu imaju samo mužjaci, ženke ga uopšte nemaju, ili je vrlo mali. Iza njih imaju prazninu, koja se naziva dijastema. U svakoj polovini vilice konji imaju najčešće tri pretkutnjaka (četvrti je retko prisutan, a kad postoji, uvek je prvi) i tri kutnjaka. Pretkutnjaci i kutnjaci su vrlo slično građeni i prilagođeni su za žvakanje tvrde hrane.

Rasprostranjenost i životni prostor

Divlje vrste žive u istočnim i južnim delovima Afrike i u centralnoj Aziji.

Tokom poslednjih vekova područja nastanjena konjima bitno su se smanjila. Sve do kraja pleistocena bili su rasprostranjeni u velikim delovima Evroazije, Afrike i u SAD. Na američkom kontinentu su iz nejasnih razloga izumrli pre oko 10.000 godina. Naslućuju se razni razlozi, lov novodošlih ljudi, klimatske promene posle zadnjeg ledenog doba, neka bolest ili sadejstvo svih ovih faktora. I u zapadnoj Evropi su izumrli verovatno pre oko 10.000 godina. U severnoj Africi i zapadnoj Aziji istrebljeni su u razdoblju antike. Do 20. veka održala se u Iraku i Iranu jedna populacija azijskog polumagarca. U istočnoj Evropi, poslednji divlji konji, tarpani, izumrli su u 19. veku.

Kao suprotnost tome, čovek je domaće konje i domaće magarce proširio po celom svetu, a u nekim zemljama danas u prirodi žive potomci obe vrste, odbegli i podivljali. Veliki broj podivljalih konja i magaraca žive danas u Australiji, ali mogu se naći i u SAD i drugim zemljama.

Konji daju prednost otvorenim prostorima kao što su stepe i savane, ali i u suvim staništima polupustinja i pustinja. Jedino je evropski tarpan bio pretežno stanovnik šuma.

Način života

Socijalno ponašanje

Iako se konji mogu sresti kako pasu i po danu, to su ipak životinje aktivne pretežno u sumrak i noću. Kod nekih vrsta, kao na primer kod Grevijevih zebri i afričkih divljih magaraca, mužjaci zaposedaju „svoju“ teritoriju za parenje koji može biti i veći od 10 km², što je najveća poznata teritorija kod svih biljojeda. Iako se neke životinje okupljaju u grupe, kod ovih životinja nema trajnih veza među odraslima. Kod nekih vrsta, (kao, npr. divlji konj Pševalskog, brdske i stepske zebre) mužjaci bdiju nad krdom koje predvodi ženka. U tom slučaju može doći do okupljanja većih krda sa utvrđenom hijerarhijom. Sporazumevaju se sa drugim jedinkama gestovima, načinom kako drže uši, vilice i rep, ali i glasom.

Hrana

Glavni članak: Ishrana konja

Konji su pravi biljojedi, i jedu pre svega travu, a ponekad, u različitoj količini lišće i druge delove biljaka. Većina vrsta pije vodu svaki dan, iako mogu izdržati bez vode i duže vreme.

Domaći konj

Neprijatelji

Konji imaju čitav niz prirodnih neprijatelja, što su pre svega zveri kao što su hijene, vukovi, divlji psi i velike mačke. Kao većina kopitara, i konji imaju vrlo izražen nagon za begom. Telo konja građeno je za brzo i ustrajno trčanje, pa oni uvek pokušavaju, ako je to ikako moguće, pobeći. Ipak, priterani u ćošak, konji mogu svojim kopitima i ugrizom napadačima naneti ozbiljne i bolne povrede.

Razmnožavanje

Skotnost kod konja traje između 330 i 410 dana, najduže kod grevijevih zebri, najkraće kod domaćih konja. Na svet dolazi u pravilu samo jedno mladunče. Ono je relativno teško (dostiže između 9 i 13% mase majke) i vrlo razvijeno, tako da već koji sat nakon dolaska na svet može slediti majku. Nakon 0,5 i 1,5 godina mladunče prestaje sisati. Polna zrelost nastupa u dobi od tri do šest godina, pri čemu se mužjaci, zbog socijalne strukture, mogu razmnožavati u kasnijoj dobi od ženki. U prirodi je najduži životni vek konja oko 40 godina, dok domaći konji mogu doživeti skoro 60 godina.

Evolucija konja

Veličina tela, lobanja i ekstremiteti odabranih rodova

Najbliži srodnici konja su tapiri i nosorozi, i zajedno čine red kopitara (Perissodactyla). Tapiri i nosorozi su međusobno bliži srodnici. Iz tog razloga se porodica konja ponekad, zajedno s izumrlim precima svrstava u zaseban podred Hippomorpha. Prva vrsta u lozi konja, Eohippus angustidens („konj praskozorja“), bila je veličine manjeg psa, na prednjim stopalima je imala 4 prsta, a na zadnjim 3. Živela je pre 55 miliona godina. Porodica konja (Equidae), potiče iz Severne Amerike, gde je nastala pre 55 miliona godina.

Sistematika

porodica Equidae

rod †Epihippus

rod †Haplohippus

rod †Heptaconodon

rod †Eohippus

rod †Minippus

rod †Orohippus

rod †Pliolophus

rod †Protorohippus

rod †Sifrhippus

rod †Xenicohippus

rod †Eurohippus

rod †Propalaeotherium

Eohippus, skelet

rekonstrukcija izgleda roda Protorohippus

potporodica †Anchitheriinae

rod †Anchitherium

rod †Archaeohippus

rod †Desmatippus

rod †Hypohippus

rod †Kalobatippus

rod †Megahippus

rod †Mesohippus

rod †Miohippus

rod †Parahippus

rod †Sinohippus

potporodica Equinae

rod †Merychippus

rod †Scaphohippus

rod †Acritohippus

tribus †Hipparionini

rod †Eurygnathohippus

rod †Hipparion

rod †Hippotherium

rod †Nannippus

rod †Neohipparion

rod †Pseudhipparion

rod †Proboscidipparion

rekonstrukcija izgleda roda Hipparion

tribus Equini

rod †Astrohippus

rod †Calippus

rod †Dinohippus

rod Equus

rod †Hippidion

rod †Onohippidium

rod †Pliohippus

rod †Protohippus

rod †Heteropliohippus

rod †Parapliohippus

Savremene vrste

Južne stepske zebre

Broj vrsta konja je još uvek sporan. Najčešće se razvrstavaju u sedam ili osam vrsta:

• Divlji konj (Equus ferus) je u prirodi izumro u 1960-im, kad je izumro divlji konj Pševalskog (Equus ferus przewalski). Koristeći primerke ove vrste koje su živele u zoološkim vrtovima, u međuvremenu su u toku puštanja na slobodu ovih konja u Mongoliji, Kini i drugim zemljama. Procenjuje se, da danas slobodno živi oko 2.000 jedinki. Divlji konj je izvorni oblik domaćih konja.
• Afrički divlji magarac (Equus asinus), nazvan još i divlji magarac ili pravi magarac, u prirodi je visoko ugrožen. Još vrlo malo jedinki živi u Eritreji, Etiopiji i Somaliji. Afrički magarac je izvorni oblik domaćeg magarca.
• Azijski magarac (Equus hemionus), često nazivan i polumagarcem ili konjskim magarcem, rasprostranjen je sa više podvrsta (onager, kulan i drugi) od Irana do Indije i Mongolije. Neki zoolozi smatraju ove podvrste samostalnim vrstama, pa bi se prema tome, zavisno o gledištu, moglo naći jedna, dve, tri ili čak do šest vrsta azijskih magaraca. Za razliku od afričkih, azijski magarac nikada nije domesticiran.
• Kijang (Equus kiang) je ranije smatran podvrstom azijskog magarca, ali on je krupniji i sličniji konju od njega. Vrsta živi na tibetanskoj visoravni i područjima uz nju.
• Grevijeva zebra (Equus grevyi) je prepoznatljiva po svojim vrlo uskim prugama. Još samo nekoliko hiljada jedinki živi u Keniji, Somaliji i Etiopiji, i smatraju se ugroženom.
• Brdska zebra (Equus zebra) živi u dve podvrste u Namibiji i Južnoj Africi. Ovo je najmanja vrsta zebri.
• Stepska zebra (Equus guagga) živi južno od Sudana do Južne Afrike. Vrsta je prepoznatljiva po tome što joj je i stomak prugast, a između pruga ima svetlije, „zasenčene“ pruge. Kvaga, zebra izumrla krajem 19. veka, imala je pruge samo na glavi i vratu. Danas se smatra da je bila podvrsta stepske zebre, ali ponekad se navodi kao samostalna vrsta.

Tačni srodnički odnosi među pojedinim vrstama ove porodice ni danas nisu razjašnjeni u potpunosti. Sve tri vrste zebri verovatno imaju zajedničku liniju predaka, kao i magarci (afrički, azijski i kijang). Divlji konj je verovatno u najudaljenijem srodstvu od ovih vrsta i verovatno se još vrlo rano odvojio od linije zajedničkih predaka zebra-magarac.

Poznati su i razni hibridi između pojedinih vrsta.

Konji i ljudi

Domaći konji vuku plug

U ljudskoj istoriji su domaći konji i domaći magarci imali važnu ulogu kao jahaće, tegleće i radne životinje. Tačno vreme domestifikacije ovih vrsta nije moguće utvrditi, ali se procenjuje da je magarac domesticiran 4.000 godina p. n. e., a konj nešto kasnije.

Čovek ih je raširio po celom svetu. Motorizacija poljoprivrede kao i širenje automobilskog saobraćaja su snažno potisnuli korišćenje konja i magaraca, i danas se u industrijalizovanim zemljama koriste još samo u sportu i kao hobi. U manje razvijenim područjima, konji i magarci se još uvek intenzivno koriste. Još jedno područje njihovog korišćenja je i izvor mesa za ljudsku prehranu. Koristi se i mleko kobila i magarica, a i njihova koža se koristi. Ipak, za razliku od drugih domaćih životinja, njihovo korišćenje u ove svrhe je drugorazrednog značenja.

Ukrštanje vrsta

Mula

Različite vrste unutar porodice konja mogu se ukrštati, mada su dobijeni potomci obično sterilni. Ukrštanjem se mogu dobiti:

• mula, potomak mužjaka magarca i ženke konja. Mule su najčešći hibridni tip i poznate su po svojoj izdržljivosti.
• mazga, potomak ženke magarca i mužjaka konja. Mazge su manje od mula i nisu toliko jake.

Takođe se magarci i konji mogu ukrštati sa zebrama.

Literatura

• Belknap, Maria (2004). Horsewords: The Equine Dictionary (Second izd.). North Pomfret, VT: Trafalgar Square Publishing. ISBN 978-1-57076-274-1. 
• Bongianni, Maurizio (1987). Simon & Schuster's Guide to Horses and Ponies. New York: Fireside. ISBN 978-0-671-66068-0. 
• Dohner, Janet Vorwald (2001). „Equines: Natural History”. Ur.: Dohner, Janet Vorwald. Historic and Endangered Livestock and Poultry Breeds. Topeka, KS: Yale University Press. str. 400—401. ISBN 978-0-300-08880-9. 
• Edwards, Elwyn Hartley (1994). The Encyclopedia of the Horse. London, UK: Dorling Kindersley. ISBN 978-1-56458-614-8. OCLC 29670649. 
• Ensminger, M. E. (1990). Horses and Horsemanship: Animal Agricultural Series (Sixth izd.). Danville, IN: Interstate Publishers. ISBN 978-0-8134-2883-3. OCLC 21977751. 
• Giffin, James M.; Gore, Tom (1998). Horse Owner's Veterinary Handbook (Second izd.). New York: Howell Book House. ISBN 978-0-87605-606-6. OCLC 37245445. 
• Harris, Susan E. (1993). Horse Gaits, Balance and Movement. New York: Howell Book House. ISBN 978-0-87605-955-5. OCLC 25873158. 
• McBane, Susan (1997). The Illustrated Encyclopedia of Horse Breeds. Edison, NJ: Wellfleet Press. ISBN 978-0-7858-0604-2. OCLC 244110821. 
• Miller, Robert M. (1999). Understanding the Ancient Secrets of the Horse's Mind. Neenah, WI: Russell Meerdink Company Ltd. ISBN 978-0-929346-65-6. OCLC 42389612. 
• Price, Steven D.; Spector, David L..; Rentsch, Gail; Burn, Barbara B., ur. (1998). The Whole Horse Catalog: Revised and Updated (Revised izd.). New York: Fireside. ISBN 978-0-684-83995-0. 
• Sponenberg, D. Phillip (1996). „The Proliferation of Horse Breeds”. Horses Through Time (First izd.). Boulder, CO: Roberts Rinehart Publishers. ISBN 978-1-57098-060-2. OCLC 36179575. 
• Whitaker, Julie; Whitelaw, Ian (2007). The Horse: A Miscellany of Equine Knowledge. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-37108-1. 

Spoljašnje veze

Подаци везани за чланак Equidae на Викиврстама