Плуг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Орање плугом који вуче трактор.

Плуг је оруђе за основну обраду земљишта. Постоје различите врсте плугова, од којих је најчешћи раони плуг. Поред раоних постоје и: дискосни (радни део је диск), тањирасти (радни део тањир), чизел плугови (радни део у облику мотичица). У случају да на извесној дубини постоји водонепропусни слој пре орања (или заједно са њим) врши се подривање различитим типовима подривача.

Историјат[уреди]

Плуг се развио из ручног рала и мотике још у неолиту на подручју Месопотамије. У 2. миленијуму се употребљавао у северној Италији и јужној Шведској, а у 1. миленијуму на читавом подручју Средоземља, у источној Европи и Кини.

Америка, јужна Африка, Аустралија и Океанија нису познавале плуг све до европске колонизације ових области. Први плугови су били израђени од дрвета, а за вучу је служила стока (волови, биволи, деве, јакови, коњи итд). Иако су већ антички народи окивали плугове, тек је 18. век донео значајан напредак у њиховој конструкцији. Поједини делови се замењују комадима од кованог гвожђа. У 19. веку преовладавају челични плугови фабричке производње, код којих се за вучу употребљавају машине. Данас се углавном производе плугови који се користе за тракторску вучу.

Раони плуг[уреди]

Основни радни део раоног плуга, плужно тело, врши деформацију, дробљење, превртање, мешање и премештање земљишне пластице (траке земљишта на коју наилази плужно тело). Плужно тело се састоји из: раоника, плужне даске, плаза и козлаца. На плужно тело и рам плуга постављају се помоћни радни делови: цртало, претплужник, перо, а ређе подривач. При раду плуга хоризонтално одсецање пластице врши раоник, а вертикално, предња ивица плужног тела или цртало ако је присутно. Плужна даска одрезану пластицу окреће и одлаже на страну прислањајући је на претходно изорану.

Делови раоног плуга[уреди]

Делови плуга (објашњење ознака делова је у тексту).

Раоник (А): најчешће се користе два типа: трапезоидни и раоник у облику длета. Раоник се учвршћује на козлац помоћу завртњева са упуштеном главом како би били у равни радне површине. Ивица оштрице раоника са правцем кретања плуга склапа угао од 35-42°. Пошто раоник пружа највећи отпор од свих делова плуга (око 50%) израђује се од специјалних квалитетних челика, а пре употребе се мора добро отковати и наоштрити.

Плужна даска (B): односно њена радна површина подељена је на два дела: предњи „груди“ и задњи „крило“. Израђује се од трослојног челика, тако да је средњи слој мекши, што обезбеђује еластичност. По радној површини плужна даска се цементира у циљу смањења отпора (око 10% од свих делова плуга) и лепљења земље. Постоје четири основна типа плужних дасака: цилиндрична даска, полуспирална даска, спирална и културна. Први тип добро дроби, али слабије преврће пластицу; друга два типа добро преврћу, али слабо дробе пластицу; док последњи тип код кога су груди цилиндроидне, а крило благо спирално, обједињује добре особине прва три типа.

Плаз (C): је правоугаона челична плоча на доњем делу козлаца уз зид бразде. Он прима бочне силе притиска пластице на површину раоника и плужне даске и спречава померање плужног тела према неораном делу. Крај плаза највише се троши па су чести плазови са измењивом петом.

Козлац (D): везује раоник, плужну даску и плаз са рамом плуга (E). Могу бити високи и ниски у зависности од типа рама (раван или савијен). Део козлаца на који се везују плужна даска и раоник назива се седло. Оно је издубљено према закривљености раоника и даске. Са супротне стране истог краја је место за причвршћивање плаза, а на супротном крају козлац се везује за рам уз помоћ завртњева или стеге.

Цртало (F): је радни део плуга за вертикално, уздужно обрезивање пластице. Постоје дискосна (чешћа) и цртала у облику сечива (само за врло дубока орања). Цртало се померањем коленастог носача поставља 1-2 cm бочно у односу на раоник ка необрађеној површини да плужно тело не запиње о зид бразде.

Претплужник: је сличан плужном телу, само је мањи и нема плаз. Претплужник се поставља на 25-30 cm испред врха главног плужног тела. Коришћењем претплужника горњи слој пластице са биљном масом се реже и баца на дно бразде, а плужно тело тад боље дроби пластицу.

Перо (G): је челична летва која се са задње стране везује за крај плужне даске. Перо наставља рад плужне даске - обликовање изоране пластице.

Подривач: се ретко поставља јер захтева компликованију и јачу конструкцију плуга. Улога подривача је разбијање патоса бразде, односно растресање подораничног слоја неструктурних земљишта. Постављају се тако да раде 5-15 cm дубље од плужног тела.

Подела раоних плугова[уреди]

Плуг за глатко орање -тробраздни обртач.

Постоји неколико основних подела раоних плугова. Према начину премештања пластице могу бити: равњаци (пластица се премешта на десну страну па се поорана површина оре на слог или разор) и раони плугови за глатко орање (са подједнаким бројем левих и десних плужних тела који изменом могу да одлажу пластицу десно или лево). У оквиру другог типа у зависности од конструкцијског решења разликују се: обртачи (смењивање левих и десних плужних тела врши се обртањем плуга по хоризонталној оси за 180° или 90°, балансни (смењивање се врши тако што се лева плужна тела подижу а десна спуштају, и обрнуто), плугови са два рама (имају два посебна рама који се наизменично спуштају и подижу).

Према начину дизања плугова при окретању на увратини и транспорту плугови се деле на: вучене (рам са радним деловима се диже а точкови плуга остају на земљи; имају два главна точка леви - лединаш и десни -браздаш, а могу имати и задњи точак), ношене (дижу се хидрауличним уређајем трактора; без точкова су или имају један, задњи, који се диже са плугом) и полуношене (предњи део се диже хидрауличним уређајем а задњи спуштањем задњег точка; имају један или два задња точка и понекад лединаш). Вучени плугови су све мање у употреби.

Ако се као критеријум узме број плужних тела плугови се деле на једнобраздне и вишебраздне(од 2 до 5 плужних тела, ређе 6-8). [1][2]

Извори[уреди]

  1. ^ Грбић, М. (2010): Производња садног материјала – Технологија производње украсних садница. Универзитет у Београду, Београд. ISBN 978-86-7299-174-1.
  2. ^ Мићић, Ј. & Милинковић, И. (1991): Пољопривредне машине. Универзитет у Београду, Пољопривредни факултет, Београд


Спољашње везе[уреди]