Luj Filip I

Luj-Filip I
Luj-Filip I (slika Franca Ksavera Vinterhaltera)
Lični podaci
Puno ime	Luj-Filip I
Datum rođenja	(1773-10-06)6. oktobar 1773.
Mesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	26. avgust 1850.(1850-08-26) (76 god.)
Mesto smrti	Klermon haus, Ujedinjeno Kraljevstvo
Porodica
Supružnik	Marija Amalija od Napulja i Sicilije
Potomstvo	Ferdinand Philippe, Duke of Orléans, Lujza od Orleana, Marie of Orléans, Louis, Duke of Nemours, Klementina od Orleana, François d'Orléans, Prince of Joinville, Charles d'Orléans, Duke of Penthièvre, Henri d'Orleans, Duke of Aumale, Antoine, Duke of Montpensier, Francisca van Orléans
Roditelji	Luj Filip II, vojvoda od Orleana Louise Marie Adélaïde de Bourbon
Dinastija	Orlean
Prethodnik	Šarl X
Naslednik	Luj XIX
Potpis

Luj-Filip I (franc. Louis-Philippe I; Pariz, 6. oktobar 1773 — Klermon haus, 26. avgust 1850), poznat i kao Kralj-građanin (Roi Citoyen), bio je francuski kralj od 1830. do 1848. (doba takozvane julske monarhije).

Divio se modelu engleske monarhije koju je pokušao da imitira. Njegovu vladavinu je karakterisao brz razvoj i bogaćenje proizvodne i finansijske buržoazije i ekstremno siromaštvo nižih klasa, čiji je revolt doveo do kraja njegovog režima.

Julska revolucija

Otvarajući palatu prestonom besedom (u proleće 1830), Karlo je prosto pretio predstavništvu. Palata odgovori adresom, u kojoj je bilo opravdanih prekora kralju; adresa je primljena s 221 glasom protiv 181. Kralj prvobitno odloži sednice do jeseni, ali uskoro (16. maja) izdaje ukaz, kojim raspušta palatu, žaleći se na nju i određujući nove izbore. Međutim na izborima prođu svi stari protivnici (221) i još nekoliko protivnika Polinjakova ministarstva. Tada Karlo (26. jula) izda pet ukaza, od kojih jednim raspusti i nesakupljenu palatu, drugim izmeni izborni zakon, trećim zavede strožu cenzuru itd. Ovo izazva u Parizu opšte nezadovoljstvo. Novinari s Tjerom na čelu izdadu proglas protiv ovih ukaznih naredaba i oglase ih za nezakonite; poslanici se počnu skupljati na savetovanja o ovim povredama ustavnim; prodavnice i radionice biše zatvorene, a radnici se uzbune i uz njih ustanu i drugi redovi društveni; pojavi se i narodna garda, koju je Karlo bio ukinuo pre tri godine. Za tri dana (27, 28 i 29. jula 1830) ustanici, hrabro se boreći na barikadama, pobede kraljevu vojsku. Živeći u to vreme izvan Pariza (u Sen-Klu), Karlo X, čim dozna za ustanak, obustavi ukaze i otpusti Polinjaka, pa se potom i sam odreče prestola u korist svoga mladoletnoga unuka vojvode Borodovskoga, sina ubijenoga vojvode Berijskoga. Nu narod u Parizu ne hte više ni čuti za Burbonce, i brzo se obrazova privremena vlada, a Karlo X s porodicom morade pobeći u Englesku. Premda je revoluciju uglavnom izvršio narod, ipak i privremena vlada i palata behu u rukama buržoazije, koju su pomagale i novine, objašnjavajući svetu smisao svršenoga prevrata. I republikanci namisle da se koriste događajima, ali je buržoazija bila protivna republici, sećajući se konventa i bojeći se obnavljanja demokratskih težnja u narodnoj većini. Najzad je rešeno da se očuva ustavna monarhija s malim izmenama u ustavu i s predavanjem krune s nazivom kralja Francuza a ne kralja Francuske vojvodi Luju Filipu Orleanskom. Lujev je otac bio član konventa i glasao je za kaznu Luja XVI. Sam se Luj u mladosti borio pod republikanskom zastavom (do Dimurijevog bekstva), a za Luja XVIII i Karla X beše uz liberale. Glavna je ustavna izmena u davanju zakonodavnoga predlaganja i izrade zakona palatama i u smanjinjivanju izbornoga cenza. Ova revolucija, kao prvi udar bečkom kongresu, dobi naziv julska, a za vladavinu se govorilo julska monarhija, julski presto itd. Konservativci dugo nazivahu Luja Filipa kraljem barikada.

Dolazak na presto

Revolucija od 1830. godine izvršena je u ime narodnoga suvereniteta (to jest najviše vlasti). To je i novi kralj usvojio, i nazvao se Luj Filip I, po milosti Božjoj i volji narodnoj kralj Francuza. Valjalo je izraditi nov ustav, i to je onaj ustav (charte) od 1830. godine. Taj ustav nije bio oktroisan, to jest dat narodu po kraljevoj volji, nego ga je narod propisao, a kralj na njega pristao i zakleo se da ga poštuje. Član 14, na koji se Karlo X pozivao, bude ukinut. Cenzura, to jest nadziravanje štampe, bi na svagda zabranjena. Skupština dobi pravo da bira sebi predsednika. Ustavom su se obećavali zakoni o poroti, narodnoj vojsci, administraciji i slobodnoj nastavi. — Ustav bude 1831. godine dopunjen dvama zakonima. Članstvo u Gornjem Domu, koje je bilo nasledno, bude pretvoreno u doživotno, i smanji se izborni cenzus (poreska stopa) od 300 na 200 dinara. Tada je bilo 150 000 birača (a 200 000 godine 1848).

Tako se to pitanje reši u korist narodne skupštine, i ona je imala najveću vlast, a ne kralj. Izgledalo je da je u Francuskoj utvrđena parlamentarna vladavina. Ali su još jednako postojale dve nepomirljive stranke, koje su bile rđavo raspoložene prema ustavu: — na desnoj strani legitimisti, koji nisu hteli priznati kralja otmičara, a na levoj republikanci, koji su se tužili da su prevareni 1830. godine. Kralj pak, pri svem tom što se pretvarao kao da se pokorava skupštinskoj većini, nije hteo vršiti ulogu ustavnoga kralja. On je hteo da sam bira sebi ministre, da s njima radi i da upravlja politikom ministarstva; umesto da svoju vladavinu podešava prema volji skupštinske većine, on se trudio da stvori većinu, koja bi bila poslušna kraljevoj volji.

Vlada buržoazije

Julska revolucija smanji izborni cenz samo u toliko, u koliko je bilo korisno za buržoaziju — vlasnike, poslodavce. Pobeda je ovih bogataša bila veća u Francuskoj, no u Engleskoj posle izbornih reforama (1832). U Engleskoj i konservativci pomognu da kroz parlamenat prođu fabrički zakoni u korist radnika (prvi zakon o zaštiti dečjega rada), a u Francuskoj to bejaše sasvim nemogućno. Buržoazija je ovde bila tako jaka i bezobzirna, da se isključivo brinula za svoju korist. U četrdesetim je godinama Gizovo ministarstvo imalo stalnu većinu u palatama i bilo je u potpunoj saglasnosti s kraljem, a uz to je i kod vlade i kod buržoazije vladalo čvrsto verovanje u stalnost položaja. Uopšte je vlada julske monarhije tačno ispunjavala samo spoljašnjost ustavnosti. Parlamentarni je život tekao u redu, a ministarska je promena vršena prema pobedi stranaka, koje su u borbu unosile dosta oduševljenja i govorničkog bleska, ali je ovaj život imao i drugu stranu i to veoma ružnu: potkupljivanje na izborima i podmitljivost narodnih predstavnika, od kojih mnogi behu i državni činovnici, zavisni od vlade. Stoga su vlada i palata izgubile svaki ugled, a stranačka je borba bila bez ikakva značaja. Jedno se vreme bila u buržoaziji osnovala stranka, koja je težila da iz palate izgna državne činovnike i da smanji cenz, a opozicija je većinom trošila svoju snagu na kritikovanju spoljašnje politike vladine. Tjer je bio glavni protivnik Gizov. Kada je on bio ministar, tako je samostalno vodio spoljašnje poslove, da umalo nije doveo do rata (1840), ali se Gizo, na protiv, približi Meterniku, s kojim se čak dogovori o zajedničkom radu protiv demokratskih pokreta u Italiji i Španiji. Najzad što se tiče unutrašnjih poslova, ni Luj Filip, koji se odlikovao velikim uporstvom, ni do krajnosti oholi Gizo, ni većina parlamentska nisu želeli napustiti vlast i nisu činili nikakve ustupke javnom mnjenju. Posledica je ovakoga stanja — februarska revolucija, koja obori julsku monarhiju.

Od 1830. do 1835.

Lični grb Luj-Filipa I

Od 1830. do 1835. godine otimale su se oko vlasti dve stranke, koje su zajednički izvršile revoluciju, roajalistička levica i republikanci. Da bi učinio da ga prime i republikanci, koji su vladali opštinom, Luj Filip se bejaše sprijateljio s njihovim vođama, Lafajetom i Lafitom, i sastavio mešovito ministarstvo od pet republikanaca i četiri roajalista. Borba se započela u samome ministarstvu; naprednjačka stranka (parti du mouvement— republikanci) htela je demokratsku politiku i mešanje u korist pobunjenih naroda u Evropi; nazadnjačka stranka (parti de la résistance — roajalisti) htela je sačuvati vladavinu građanskoga staleža i mir s velikim silama. Kralj, kao pristalica nazadnjačke stranke, hteo je pustiti da se istroše ljudi naprednjačke stranke, pa ostavi same republikance u ministarstvu (Lafit) i u pariskoj opštini. Mislilo se da će se oni uplesti u rat s Evropom. Narod se prepade, troprocentna renta pade na 52,70, a petprocentna renta na 82.50 dinara.(Državne obveznice na učinjeni zajam) Skupština napusti Lafita i kralj uze roajalističko ministarstvo (Kazimir Perije, 1831). Republikanska stranka bejaše izgubila svaki izgled da će preko skupštine doći na vlast; ona pokuša da po novo pokrene revoluciju od 1830. godine, uredi radnička društva, pokrenu novine i proizvede više meteža u Parizu. Vlada naredi da se zabranjuju novine i tajna društva, pomoću narodne vojske uguši meteže, a u isto doba savlada i pobunjene legitimiste na zapadu. Posle tako zvanoga procèsmonstre — užasnoga suđenja — i izdavanja septembarskih zakona protiv štampe red bi povraćen 1835. godine.

Od 1835. do 1840.

Od 1835. do 1840. godine borba se vodila u skupštini između dve stranke, centrovoga levoga krila (Tjer) i doktrinara, koji su obrazovali centrovo desno krilo (Gizo); ali je tu bila i jedna srednja trupa, tako zvana treća partija (tiers-parti), i još dve krajnje grupe. Osem toga mesto da kralj ministarstvo poveri stranci koja ima većinu, i da ga drži sve dotle, dok ono ne izgubi većinu, on je za ministre uzimao svoje prijatelje izvan skupštinske većine i otpuštao je ministre, koji nisu hteli voditi njegovu politiku. Ministarstva su brzo padala pred kakvim udruženjem stranaka (koalicijom) ili pred kraljevim otporom; od 1832. do 1840. godine bilo ih je osam. To je doba veličanstvenih besedničkih bitaka; pretresanje skupštinske adrese kralju 1838. god. Trajalo je 12 dana, a izgovoreno je 128 beseda. Ali takva parlamentarnost nije mogla uspeti da zasnuje kakvu dugotrajnu vladavinu.

Gizo

Godine 1840. kralj se konačno pridruži centrovu desnom krilu i poveri ministarstvo Gizou. Njegov se sistem obezbeđenja skupštinske potpore sastojao u tom, da utiče da se izberu poslanici bez političkoga ubeđenja, koji će biti uvek gotovi da glasaju za ono, što ministarstvo hoće. On se nije osvrtao na politička ubeđenja birača i poslanika, nego na njihove lične interese, pa je davao biračima pravo prodaje duvana, otvaranja novčanih zavoda (berza) i državne službe, a poslanicima razne položaje. Ta su sredstva bila u toliko moćnija, što poslanici nisu dobivali nikakvu naknadu, a skoro je polovina skupštine bila sastavljena od činovnika. Gizova je politika bila da izbegava svaki spor u Evropi, a u Francuskoj da ne čini nikakvih promena. Taj je način vladanja trajao osam godina; većina se jednako povećavala i nikad nije bila jača nego posle izbora 1846. godine. Ali je masa narodna bivala sve nezadovoljnija; vladi se zameralo zbog njene „ćorave" („borne", jednooke) politike i njenoga sistema korupcije (kvarenja), i tražile su se popravke: — 1., smanjiti cenzus, a dodati sposobnosti (capaciéts, kvalifikacije), to jest dodati biračima po cenzusu i ljude školovane (od 1827. godine oni su bili i u listi porotnih sudija); — zabraniti poslanicima da budu u državnoj službi. — Francuska je tada bila podeljena na dva tabora: s jedne strane kralj, ministri, skupština i birači po cenzusu, složni da sve odbace, koji su sami imali svu vlast, jer su oni sačinjavali sav pravni narod (pays légal), — s druge strane protivnička stranka (opozicija), sastavljena od svega ostaloga |što je imalo političkoga ubeđenja, no bez ikakvih sredstava za rad.

Po izgledu je to bila čisto parlamentarna vladavina; izgledalo je da je kralj izvršilac volje skupštinske većine, i to skupštine izabrane. Ali, zahvaljujući cenzusu i izbornom potkupljivanju (korupciji), skupština, umesto da predstavlja narod, nije bila ništa drugo do skup kraljevih slugu. Engleska parlamentarna vladavina, pod rukovođenjem jednoga ministra, koji je bio profesor engleske istorije, bila je predstavljena samo jednom fasadom (prednjom stranom kakve zgrade), iza koje se održavala kraljeva lična vladavina.

Februarska revolucija

1848, kao i 1830. godine, vlada je imala protiv sebe dve vrste protivnika: dinastička levica zahtevala je izmenu izbornoga sistema i otpuštanje Gizova ministarstva, ali je pri tom htela zadržati parlamentarnu monarhiju, a republikanska je stranka htela oboriti kraljevstvo.

Levica, kojom su upravljali Tjer i Baro, da bi pokrenula javno mnenje, priređivala je bankete, na kojima je tražila reformu (popravke), ali nije zaboravljala da po običaju nazdravi i kralju. Nju su podržavali novinari, građanstvo i pariska narodna garda, koju su sačinjavale sve poreske glave.

Republikanska se stranka bila po novo uredila posle 1840. godine. Nju je predstavljao samo jedan jedini poslanik (Ledri-Rolen) i samo jedan list Réforme (s manje od 2000 pretplatnika), ali je ona imala uza se jedan deo pariskih radnika, Luj-Blanovih učenika, koji su želeli socijalnu (društvenu) promenu. Socijalisti (tako su ih nazvali) su se tužili, da su radnici primorani, samo da bi imali rada, da primaju onakve pogodbe, kakve im stave njihovi gospodari, vlasnici fabrika; oni su hteli, da država uzme na sebe tu dužnost da organizuje rad, otvarajući radionice, gde bi sama upotrebljavala radnike.

Borba se zapodela oko pitanja o izmeni izbornoga sistema, koje je skupština bila odbacila (11. februara 1848). Zatim vlada bejaše zabranila jedan banket, i levica je samo protestovala, ali nije pokušala da se odupre. Kao i 1830. godine revoluciju započe republikanska stranka. Ona se lati oružja i pogradi barikade, po istočnom delu Pariza, a narodna garda, koja je gospodarila u zapadnom kraju, stane protiv Gizova ministarstva. U to se doba narodna garda smatrala kao predstavnik pariskoga javnoga mnenja i navikli su se bili, da samo o njoj jedinoj vode računa; ona je 1830. godine pomogla, da se utvrdi orleanska dinastija, a u ustavu je bilo napisano: „Ustav i sva prava koja su njim osveštana čuvaće patriotizam i hrabrost narodne garde“. Luj Filip ustupi pred narodnom gardom, otpusti Gizoa i uze ministarstvo iz levice. Pobedila je stranka koja je htela popravke (23. februara).

Ali republikanska stranka produži revoluciju. Ona priredi jednu noćnu manifestaciju. Vojska je bila tim iznenađena i pucala je na manifestante, te je bilo i mrtvih, a republikanci uzmu leševe i pronesu ih kroz Pariz. Sutradan stadoše oni i napadati: svetina osvoji Tiljerije, nagrte u Burbonsku Palatu i primora skupštinu, da oglasi da je kraljevska porodica zbačena s prestola i da sastavi privremenu vladu (24. februara). Ovoga puta savez između levice i republikanaca doneo je republikancima pobedu. — Cela je unutrašnjost bila rojalistička i strahovala je od republike, ali je bila toliko naviknuta da prima iz Pariza sasvim gotov oblik vladavine, da je bez otpora primila revoluciju i dopustila, da vlast preduzmu komesara, koje posla privremena vlada.

Porodično stablo

16. Filip II Orleanski

8. Luj Orleanski, vojvoda od Orleana

17. Françoise Marie de Bourbon

4. Luj Filip Orleanski

18. Ludvig Vilhelm Badenski

9. Auguste of Baden-Baden

19. Sibylle of Saxe-Lauenburg

2. Luj Filip II, vojvoda od Orleana

20. François Louis, Prince of Conti

10. Louis Armand II, Prince of Conti

21. Marie Thérèse de Bourbon

5. Louise Henriette de Bourbon

22. Louis III, Prince of Condé

11. Louise Élisabeth de Bourbon

23. Louise Françoise de Bourbon

1. Luj-Filip I

24. Luj XIV

12. Louis Alexandre, Count of Toulouse

25. Madame de Montespan

6. Louis Jean Marie, Duke of Penthièvre

26. Anne Jules de Noailles, Duke of Noailles

13. Marie Victoire de Noailles

27. Marie-Françoise de Bournonville

3. Louise Marie Adélaïde de Bourbon

28. Rinaldo d'Este, Duke of Modena

14. Francesco III d'Este, Duke of Modena

29. Charlotte of Brunswick-Lüneburg

7. Maria Teresa Felicitas d'Este

30. Filip II Orleanski (= 16)

15. Charlotte Aglaé d'Orléans

31. Françoise Marie de Bourbon (= 17)

Literatura

• Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. 
• Senjobos, Šarl (1908). Istorija savremene civilizacije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Spoljašnje veze

• Muzej Luja Filipa