Rekaški Šokci

Rekaški Šokci

Ukupna populacija
41 (2021)
Regioni sa značajnom populacijom
Rekaš
Jezici
šokački i rumunski
Religija
katolicizam

Rekaški Šokci su etnička grupa nastanjena u mestu Rekaš, županija Timiš, Rumunija. Govore rekaškim govorom i srpskog su porekla. Danas ih je preostalo nekoliko desetina, dok ih je nekada bilo preko hiljadu. Rimokatoličke su veroispovesti.

Istorija

Hrvatski istoričar Stjepan Krpan u svojoj monografiji o rekaški Šokcima iz 1990, na osnovu oskudnih istoriografskih podataka i usmene istorije, donosi pretpostavke o vremenu doseljavanja Šokaca u ove delove Banata. Šokci su se doselili krajem 17. i početkom 18. veka, u krajeve istočno i severno od Temišvara, u Rekaš i nekoliko sela (Radna, Milova, Bolč i Sarviši). U samom Rekašu naselili su pretežno severni i zapadni deo naselja, koji je po njima nazvan Šokački kraj ili Šokačka strana. Prema usmenoj istoriji mesto njihovog porekla je istočna Slavonija, odnosno mesto Babina Greda kod Vinkovaca. Neposredno nakon 1890. godine, na svoje posede u Rekašu, grof i veleposednik Ambrozi je naselio Hrvate poreklom iz Gorskog kotara. Oni su kao drvoseče radili u okolini Ostrogona, zbog čega su ih u Rekašu zvali Graneri (nemačko ime za Ostrogon je Gran). Malobrojni Graneri su se tokom vremena utopili u Šokce. Početkom 20. veka Šokci su, uz Nemce bili bogati zemljoposednici. Prema Krpanu, oni su još u 18. veku održavali veze sa bačkim Šokcima i Bunjevcima u okviru Habzburške monarhije. Njihov kulturni preporod započinje krajem 19. veka, a posebno je snažan u međuratnom periodu. Krpan ukazuje na značaj hrvatskog književnog društva Svetog Jeronima iz Zagreba, koje je Šokce snabdevalo potrebnim knjigama i časopisima.

O kulturnim odnosima rekaških Šokaca sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavijom, i Srbima iz Banatske Crne Gore i Temišvara, povremeno je izveštavala lokalna temišvarska srpska štampa. Arsenije Bugarski prenosi dopis Šokačkog zemljoradničkog društva u Rekašu, poslat verovatno početkom 1922. godine, Ministarstvu za zemljoprivredu u Beogradu u kome se moli za knjige za uzdržavanje i očuvanje naše nacionalne svesti. U dopisu se navodi da su u Rekaš nastanjeni oko 1660. godine, da su rimokatolici koji čitaju latinicu, a da deo (10 %) čita i ćirilicu i da broje preko 1.100 duša. Uspostavljanjem novih državnih granica 1919. Šokci iz Rekaša su izgubili vezu sa svjim nekadašnjim kulturnim centrima (Zagreb i Subotica). Uz beležnika Jocu Ćosića dopis je potpisao i Petar Pelić kao predsednik Društva. Na ovu molbu ministar poljoprivrede i voda doneo je rešenje 5. maja 1922. da se u Rekaš pošalje 51 naslov knjiga i časopisa, kao i slika kralja Petra. Poslati materijal je stigao u Rekaš verovatno tokom jula 1922, u pet paketa, a Ćosić i Pelić su potvrdili prijem. Temišvarski časopis Glasnik, koji počinje da izlazi krajem 1921. godine, već sledeće godine počinje da štampa i vesti iz Rekaša. Tako 1922. Glasnik javlja o uspešnoj zabavi održanoj u Rekašu čiji je organizator Joca Ćosić, opštinski podbeležnik. U članku se kaže da je zabava imala moralni i materijalni uspeh, uz komentar da ovaj narod ne broji više od 1.200 duša. Sledeće 1923. godine Glasnik piše da je 14. aprila Rekaško šokačko pevačko društvo proslavilo 35 godina postojanja i tom prilikom priredilo zabavu sa igrankom. Zabavu je posetila i jednu tačku programa ispunila Temišvarska pevačka družina. Već u sledećem broju Glasnik objavljuje obiman članak Rekaški Šokci i njihov nacionalni život Joce Ćosića, koji pominje osnivanje Šokačkog pevačkog društva 1888, kontakte sa drugim Šokcima i Bunjevcima (u Rekašu su čitali Šokačku i bunjevačku vilu i Neven). Da te 1023. godine u Rekašu (u sredini Banatske Crne Gore) postoje Šokačko zemljoradničko društvo, Šokačko pevačko društvo i Šokačka čitaonica. Joca Ćosić posebno naglašava borbu tokom koje su šokci ostavljeni sami sebi bez ikakve moralne pomoći mogli očuvati kroz 300 god. svoje čisto narodno obeležje, bez da su primili upliv tuđeg jezika ili običaja. Šokačko pevačko društvo priredilo je 4. maja 1924. u čast stogodišnjice rođenja Branka Radičevića svečanu zabavu sa igrankom, na kojoj je učestvovalo i pevačko odeljenje srpskog društva Sloga iz Temišvara. Glasnik je javio da su goste iz Temišvara na rekaškoj železničkoj stanici dočekali podbeležnik Joca Ćosić sa orkestrom. Sledeće godine Glasnik objavljuje Ćosićev članak o svetosavskoj zabavi u Kraljevcu, na kojoj je prisustvovalo rekaško šokačko omladinsko društvo Kolo čiji je predsednik Ivan Katalinić prikazao šaljiv monolog Pijanicu. U dva broja 1934. Glasnik detaljno izveštava o kanonskoj poseti episkopa Georgija Banatskoj Crnoj Gori. Tom prilikom, episkopu je u ime državne vlasti domaćin bio opštinski beležnik Joca Ćosić:

„ Po svršenoj molitvi preosvećeni je u gostoljubivom domu opštinskoga beležnika Joce Ćosića primio mesne deputacije i učestvovao na banketu koju Mu je sam opštinski beležnik u svome domu priredio. ” — Glasnik, 1934. godine

Posle Drugog svetskog rata Rekašani prolaze kroz period kolektivizacije, a posle Rezolucije Informbiroa, Šokci, ako i svi drugi pripadnici jugoslovenskih manjina u Rumuniji, prekidaju kontakte sa matičnom zemljom, Jugoslavijom. Posle rumunske Revolucije 1989, malobrojni preostali Šokci delimično su povratili svoja imanja, a od 1991. dobijaju i hrvatsko državljanstvo. Danas se bave vinogradarstvom, seoskim turizmom, lokalnom industrijom i uslužnim delatnostima.

Demografija

U Rekašu su Šokci starosedeoci, a nakon povlačenja osmanske vlasti iz Banata, 1724. počinje kolonizacija nemačkog stanovništva iz različitih nemačkih krajeva, ubrzo tokom 18. veka slede novi talasi nemačkih kolonista. Prva jevrejska porodica je doseljena 1816, kasnije stižu i druge. Poslednje plansko naseljavanje je bilo od 1899. kada je 100 mađarskih katoličkih porodica iz tamiške, torontalske, čamadske i čongradske županije naseljeno u deo Rekaša nazvan Mađarsko selo, kasnije Novo selo. Mađari su u svom delu 1902. podigli jedan zvonik. Talas iseljavanja u Ameriku započinje prvih godina 20. veka, tada počinje opadanje broja Šokaca.

Na austrougarskom popisu 1880. godine u Rekašu je bilo 3.663 stanovnika. Na ovom, kao i na sledećem popisu iz 1890. Šokci su popisani kao Srbi. Na popisu 1900. popisani su kao Šokci, tada je Rekaš imao 4.104 stanovnika. Etnički sastva je bio sledeći:

Etnički sastav prema popisu iz 1880. godine‍
Nemci			1.820	49,7%
Srbi			1.364	37,3%
Rumuni			170	4,6%
Mađari			148	4%

Etnički sastav prema popisu iz 1900. godine‍
Nemci			1.955	47,6%
Šokci			1.163	28,3%
Mađari			749	18,2%
Rumuni			166	4%

Po okončanju Drugog svetskog rata, januara 1945. iz Rekaša je u Sovjetski Savez na prinudni rad deportovano više od 200 Nemaca. Sedamdesetih godina počinje ubrzano iseljavanje Nemaca, a posle Revolucije 1989. skoro svi Nemci napuštaju Rekaš. Osim Rumuna, u posleratnom periodu posebno je i broj Roma. Na popisu 1992. Šokci se popisuju kao Hrvati, ali su se neki izjasnili i kao Srbi. Većina Srba je doseljena iz sela Banatske Crne Gore. Etnički sastav je bio sledeći:

Etnički sastav prema popisu iz 1992. godine‍
Rumuni			3.543	70%
Mađari			930	18,3%
Nemci			202	4%
Romi			156	3,1%
Srbi			129	2,5%
Hrvati			99	1,9%

Danas se Šokci uglavnom popisuju kao Hrvati. Na popisu 2021. godine u opštini Rekaš je bio 41 Hrvat.

Govor

Rekaški Šokci govore šokačkim ekavskim govorom, ali je zbog mogućnosti praćenja hrvatskih medija u Rumuniji na hrvatskom standardnom jeziku, namenjenim daleko brojnijim Karaševcima, dvostruko ugrožen i prestižom standardnog jezika. Na popisu 2021. u opštini Rekaš 27 stanovnika se izjasnilo da im je hrvatski maternji jezik.

Religija

Rekaš je bio sedište rimokatoličke parohije 1392. godine kojom je upravljao sveštenik Jakob. Za vreme osmanske vlasti (1551—1716) u Rekašu su misionarili franjevci provincije Bosne Srebrene, a Rekaš je bio i misijska stanica katoličkih sveštenika. Šamu Borovski navodi da je rimokatolička crkva u Rekašu sagrađena 1780. godine, mada je pre 1740. postojala u mestu drvena crkva. Njoj je Ivan Vučetić 1722. godine darivao zlatni kalež, u koji je bio ugraviran tekst na latinskom Joannes Vuchetich donavit Ecclie Recasiensis anno 1722. Njegovo darivanje rekaške crkve se može dovesti u vezu sa franjevcem Aleksandrom Kalanekom iz Brinja, koji je u to vreme bio u misijskoj službi u Rekašu, a iz Brinja je i plemićka porodica Vučetić. Prema Jozefu Šulcu, prva poznata rekaška crkva bila je na lokalitetu Szent Lelek (Sentiljak), udaljenom oko 2 kilometra severozapadno od današnje crkve, odakle je donesen deo gotičkog kamenog dovratnika, koji je smešten u jednoj sporednoj crkvenoj prostoriji. Iz stare crkve, sačuvana je i kamena krstionica iz 1726. godine. Prema Jozefu Šulcu, franjevci su upravljali rekaškom parohijom do 1792. godine, a po Jozefu Šticlu, do 1769. godine. Njih su nasledili biskupski sveštenici, koji su kasnije bili i dekani. Rekaški dekanat je obuhvatao osim rekaške i desetak okolnih parohija. Prve matične knjige uvedene su u parohiji 1743. godine. Među rekaškim sveštenicima bio je i Aleksandar Berković, koji je ovde službovao od 1893. do 1896. godine. Rođen je u Neuzini kod Velikog Bečkereka (Zrenjanin) u porodici hrvatskih predijalaca, čiji su se preci tamo doselili krajem 18. veka iz Glinske Poljane kod Petrinje. Studije teologije završio je na bogosloviji Pazmaneun u Beču, a za sveštenika je zaređen 1882. godine u Zagrebu. Od 1888. do 1893. obavljao je razne službe u biskupskom ordinarijatu i predavao na bogosloviji u Temišvaru. Jozef Šticl beleži da je bio markantna pojava koji je Šokce hteo kroatizirati. Jedan od njegovih kapelana je bio Ivan Kolesar iz Perleza, koji je posle njegovog odlaska postao rekaški paroh i dekan. Za vreme njegovog službovanja izgrađena je današnja crkva u neogotskom stilu, započeta 1914. godine, a završena i osvećena 1918. godine. Kolesar je jedno vreme bio i predsednik Šokačkog pevačkog društva, u kome su tokom dvadesetih godina 20. veka delovali kapelani i parosi nemačkog porekla. Glavni oltar rekaške crkve je posvećen Svetom Ivanu Krstitelju, a na taj praznik (24. jun) održava se šokačka ruga (crkvena godina) koju obeležavaju Šokci, Dok Nemci imaju svoju crkvenu godinu (kirvaj) prve nedelje oktobra, a Mađari svoju crkvenu godinu (buča) na Veliki Gospođin (15. avgust). Šokački tragovi u crkvi se vide na nekoliko mesta. Tako su dve stanice puta krsta na istočnom zidu crkvene lađe obeležene šokačkim opisima slika, i to 7. stanica Isus drugi put pada pod krstom i 8. stanica Isus teši plačeće žene. Obe slike su izrađene i postavljene 1933. godine darovima Šokaca. Jedan oslikani crkveni prozor, vitraž na istočnom zidu, koji prikazuje Svetog Vendelina, zaštitnika životinja, dar je supružnika Ivana i Katarine Jankulov, a izrađen 1918. godine. Hristov kip Ecce homo u prirodnoj veličini dar je Joce Kožara 1935. godine, u zahvalnost za ozdravljenje. U crkvi se nalazi kopija slike Crna Marija, čiji je original po legendi donesen iz stare postojbine, potom zastava Šokačkog pevačkog društva i šokačka zastava, odnosno plavi barjak sa velikom slikom Svetog Đurđa na konju i posvetom na kojoj piše: Na slavu Božju darovali bogoljubni Šokci 1926. Verskim knjigama za bogosluženje Šokci su snabdevani uglavnom iz Budimpešte, Subotice i Zagreba. Hrvatski katolički sveštenik Ante Jagić u svom radu Hrvati u Banatu iz 1924. piše o rekaškim Šokcima sledeće: Stariji ljudi su knjige i pismo na nešem jeziku, da ih razlikuju od njemačkih i mađarskih knjiga, zvali „Dalmatinska knjiga”.

Pred crkvom se nalazi spomenik poginulima u Prvom svetskom ratu, u vreme kada je Rekaš pripadao Austrougarskoj monarhiji, a poginuli građani su bili u ratu poraženoj strani. Spomenik ima četiri jednake stranice, na svakoj su ispisana imena poginulih druge nacionalnosti, nemačka, mađarska, rumunska i šokačka. Rekaš ima dva katolička groblja, oba u vlasništvu katoličke parohije. Prvo groblje u Rekašu se nalazilo na mestu porte današnje katoličke crkve, na prostoru sadašnjeg groblja prve sahrane su započele 1777. godine, kapela je sazidana 1853, a nešto kasnije groblje je ograđeno kamenim zidom. Groblje je prošireno 1865, drveni grobljanski krst je obnovljen 1869, a 1896. je postavljen kameni krst. Groblje je obnovljeno 2008. staranjem nemačke zajednice. Na starom katoličkom groblju sahranjeni su Nemci i Šokci.

Hodočašća u Mariju Radnu i Rigoš

Na dan hramovne slave (Mala Gospa, 8. septembar) Šokci su odlazili na hodočašće u katolički manastir Marija Radna kod Lipove. Ovaj manastir su posećivali i Karaševci, kečanski Hrvati, banatski Bugari iz Vinge i Bešenove, a nekada i bački Bunjevci i Šokci. U 16. veku u Mariji Radni su boravili i bosanski franjevci, a u mestu Radna su ranije živeli Šokci ikavsko štokavskog govora. Hodočašća Rekašana u Mariju Radnu datiraju još od početka 18. veka. Ranije su pripreme za hodočašće počinjale dve-tri nedelje pre Malog Gospođina. Tada su se nedeljom skupili šokački mladići kod onog momka koji je bio određen da te godine u proceionu (procesija) nosi Isukrsta (krst). Po pravilu, taj momak je bio najstariji među regrutima te godine za kataniju (vojsku). Drugi i treći po starosti nosiće uz njega u procesiji križeve (crkvene barjake). Momak kod koga su se skupili, odvozio bi ih kolima na ritove preko Begeja, podalje od sela, da bi tamo srpovima koje su poneli nažnjeli što više site. Birali su one stabljike koje su bile visoke praveći od njih snopove. Nažnjeli bi 20 do 25 snopova, natovarili u kola i dovezli u selo, u dvorište onog momka odakle su pošli. Uveče bi se opet na istom mestu skupili, svaki bi uzeo po snop i krenuo prema kući svoje devojke, i potom bacio snop preko plota u njeno dvorište. Onaj koji nije imao devojku bacio bi snop preko plota u dvorište slobodne devojke. Uveče su devojke, njihove majke, bake i njihove komšinice zašiljenim prutom kalale stabljiku po stabljiku site, te vadile njenu srčiku, meku poput pamuka. Kad su je povadile iz svih stabljika, odnele bi je kući glavnog momka. Njegova majka, rođake i komšinice, kojima je iz crkve već bio donesen krst, splele bi od sitine srčike venac, pričvrstile na raspeće i ukrasile šarenim vrpcama. Dana 7. septembra, rano ujutru, skupili bi se hodočasnici u rekaškoj crkvi ili na groblju. Nakon kraće molitve, izašli bi i poređali se u procesiju, koju su predvodila tri momka, najstariji sa krstom i druga dvojica sa crkvenim barjacima i krenuli bi put manastira. Tada su pevali marijanske pesme iz stare pesmarice Vienca, a prva je bila Svi uglas jezici sad se složite. Procesiju je pratilo desetak zaprežnih kola sa starijim ženama, muškarcima i decom. Išlo se, moleći se i pevajući pesme. Procesija se kretala sporednim putevima preko Hrnjakova, Nadaša, Buzade i Bogde prema Lipovi. Kada su hodočasnici prolazili šumom, ili ako bi zapretila kiša, devojka onog momka koji je nosio krst, pokrivala je raspeće belom maramom, a na maramu se krst stavljao i onda kada su hodočasnici ručali. Torbe sa jelom, rađanske torbe, obično veličine 50x50 centimetara, sašivene od ćilima i podstavljene domaćim platnom, sa poklopcem i uprtom od uzice, vozile su se tom prilikom na pratećim kolima. Uveče, istog dana, rekaška procesija bi stigla u Radnu. Tada su pevali pesme, potom bi otišli u crkvu i tamo ostavili krst i crkvene barjake, a onda bi potražili prenoćište (kvarilj). Prenoćište je bilo skromno, sa slamom na podu koja je bila prekrivena pokrivačima, u jednoj prostoriji bi prenoćilo od 15 do 20 hodočasnika. Sutradan bi svi otišli na misu koju je služio karaševski sveštenik ili onaj koji je poznavao govor Šokaca. Potom bi hodočasnici pošli na Kalvariju iz crkve. Nakon molitvi svaki je Rekašanin stavljao na maramu prostrtu na trvvi neki novčani prilog. Prethodno bi ga poljubio i glasno rekao, ili pomislio, u čije ga zdravlje daje. Novčane darove slali su po hodočasnicima i oni koji nisu mogli poći u Radnu. Tim se novcem plaćala misa u Radni, a ako je nešto ostalo, plaćala se radnjanska misa koja se služila u Rekašu dve-tri nedelje nakon hodočašća, ili bi se kupio neki dar za rekašku crkvu, a to je obično bila neka sveta figura (slika). Nakon ručka, na praznik Male Gospe, boravili su hodočasnici u crkvi, u molitvi ili pesmi, ili u hladu pred crkvom, gde su trgovci nudili i prodavali raznovrsnu sitnu robu, najčešće suvenire povezane sa Radnom i njenom zavetnom crkvom. Tada bi momak koji je nosio krst kupio svojoj devojci, koja je vodila o krstu brigu, neki dar. I sledeći dan su rekaški hodočasnici noćili u Radni, a onda bi sutradan, vrlo rano, kretali u procesiji kući, pošto su obavili oproštajni deo pobožnosti, i tada se pevala pesma. Išlo se istim putem, kao i u dolasku, a duže su se odmarali i ručali u Bogdi. Pred kraj dana su stizali u Rekaš, tada bi svratili na groblje i produžavali su ka crkvi gde bi ih dočekao sveštenik. Posle kraće molitve, ostavivši krst i barjake u crkvi, hodočasnici bi se razišli svojim kućama. Danas se na hodočašće odlazi automobilom ili drugim prevoznim sredstvima, retko u malim procesijama.

Sve do polovine 20. veka rekaški Šokci su hodočastili i u Bogdu, mesto koje se nalazi 25 kilometara severno od Rekaša. Južnije od Bogde, na kilometar udaljenosti, u šumi se nalazi lokalitet Rigoš gde je smeštena kapela sa zavetnim kipom Gospe Lurdske. U neposrednoj blizini je bilo kupalište sa zgradom za smeštaj i prehranu gostiju. Na hodočašće Rekašani su polazili dan uoči praznika Svete Ane (25. jul). Toga dana su se skupljali u rekaškoj crkvi, gde se obavljala uobičajena molitva, potom je jedan dečak uzimao krst a druga dvojica crkvene barjake, pa bi hodočasnici izavši iz crkve formirali procesiju. Iza nosilaca krsta i barjaka išla su deca, potom devojke i žene, a na kraju momci i ostali muškarci. Pre napuštanja Rekaša, svraćali su na groblje i tamo se pomolili za upokojene. Procesiju su pratila poneka zaprežna kola u kojima su se vozile starije žene koje nisu mogle pešačiti. Tu su bile i torbe sa jelom koje su hodočasnici poneli od kuće. Nakon više sati pešačenja, moleći se i pevajući radnjanske (rađanske) pesme, stigli bi u Bogdu a onda su produžavali ka Rigošu. Prvo su išli u crkvu gde su obavljali molitvu, a zatim bi potražili prenoćište. Pobožnosti su obavljali tokom popodneva i večeri. Sutradan, na praznik Svete Ane, imali su rekaški hodočasnici svoju misu, koju je služio bogdaanski sveštenik na nemačkom jeziku. Nakon mise, hodočasnici su jeli, a zatim u procesiji krenuli za Rekaš. Na ulazu u selo su ih dočeivale žene i deca, priključivali se procesiji i tako svi zajedno polazili na groblje. Sa groblja su se uputili ka crkvi, odakle su već odjekivala crkvena zvona, pozdravljajući hodočasnike. Na crkvenim vratima procesiju je dočekivao sveštenik, koji je za hodočasnike i ostale vernike služio misu i držao propoved.

Običaji

Rođenje

Veliki događaj u porodici je bilo rođenje deteta. Pod rodilju, u iščekivanju srećnog događaja stavljali su vreću da lakše rodi. Rađanju je prisustvovala babica, ona je novorođenče prihvatila, okupala ga i zavila u pelenčice (pelene). Od trenutka rađanja idućih osam dana pored rodilje je i danju i noću gorela sveća da čuva novorođeno dete od šumske mame koja bi ga mogla promeniti. Narednih šest nedelja majka detetu nije smela okrenuti leđa. Rodilju su posećivale žene iz bliže rodbine te joj donosile ponude (darove), obično kolače i voće, ostajale kraj nje i sa njom razgovarale kako bi je zabavile. Po rođenju deteta svekrva, jetrva ili neka druga žena u kući ispekla je pogaču koju je babica odnela kumi, koju je obavestila da se spremi za krštenje. Deca u toj kući i iz rodbine, kojima je takođe bila slata pogača, pošto su od nje dibila komad, trebala su trčati kako bi novorođenče što pre prohodalo i bilo živahno. O srećnom događaju bi bio obavešten i kum, koji je bio veoma važna osoba u rodbini. Na kumstvo se mnogo pazilo i ono se održavalo kroz generacije sve dok se jedna porodica ne bi ugasila. Veoma retko se pored starog kuma tražio novi, jer bi zapostavljanje starog kumstva za kuću bila velika sramota. Na krštenju, naročito nekada, kum je davao ime detetu. Događalo se da za to roditelje novorođenčeta nije ni pitao, naročito ako je kumčetu naumio dati svoje ime. Po dolasku sa krštenja, za date bi se kazalo da su ga odneli nekršteno a doneli kršteno. Dete je na vratu, na uzici ili lančiću, u maloj platnenoj vrećici nosilo ušiven zapis, koji se sastojao od neke verske sličice ili napisane kratke molitve. Tu su bila i tri zrna žita, tri grumena tamjana i tri zrna maka. Žito je trebalo da prenoći da dete bude dobro kao plod od koga se dobija hleb, tamjan će učiniti da ono bude milo kao miris tamjana, a po maku će dete biti plodno poput te biljke. Zapis je trebao biti zaštita od uroka i bolesti. Devke ili curice sa navršenih 12—13 godina slate su da se drže sa devojkama te pomalo i same postajati divojke, a deca (dečaci) ponavršenoj 14 ili 15 godini počeli su odlaziti u društvo momaka te su i sami postajali momci. Postavši momak, mladić je dobio nove haljine, momačku posvečenu ili prazničnu odeću, isto tako se i devojka počela oblačiti po divojački, uređujući na praznike i nedeljom frizuru na način odširoko i obnavljajući svoju odeću za Božić, Uskrs, a ponekad i na crkvenu godinu.

Svadba

Kad je momak stasao za ženidbu, stariji ukućani nastojali su da mu nađu devojku, koja neće samo odgovarati njemu, nego i njihovom ukusu i potrebama kuće. U prošlosti izbor životnog partnera bila je stvar roditelja i bliže rodbine, a momak se i nije baš pitao. I na drugoj strani, u dvojačkoj kući, bilo je tako. Roditelji i rodbina nastojali su da devojci nađu pogodnog mladića, a da ona to nije ni znala. Ipak, u novije doba, izbor devojke postala je lična stvar samog momka. On je po navršenih 18 godina, postao pravi momak, sposoban za ženidbu, a devojka se mogla udati sa navršenih 16 godina. Bilo je slučajeva kada su se momci ženili sa 17, kao i kad su navršili i prešli 20 godina, a devojke su se udavale sa 14 ili 15 godina. Kad su se momak i devojka sporazumeli da se uzmu, što će reći da ona momka begendiše (da joj se sviđa), oboje bi obavestili svoje roditelje o toj odluci. Potom je neka mladićeva tetka, strina ili ujna otišla devojčinim roditeljima da ih upita jesu li saglasni da svoju kćer daju za tog momka. Ona ga je pri tome hvalila, ističući njegovo poštenje i marljivost, kao i bogastvo kuće i red koji u njoj vlada. Svoje izlaganje svodila je na zaključak kako je to za devojku prilika života. Kad su u tom razgovoru devojčini roditelji dali svoj pristanak, a i sama devojka to pred svima ponovila, izaslanica je mogla momku i njegovim roditeljima doneti dobre vesti. Koji dan kasnije, otišli su momkovi roditelji devojčinoj kući i tamo dogovorili prošnju, te se pogodili sa njenim roditeljima što će ona kao tal (miraz) doneti u momkovu kuću. Dogovorili su se i oko dara koji će devojka dobiti od njegovih roditelja.

Prosidba

Do dana prošnje, devojka je uz pomoć svojih drugarica i rođaka, takođe devojaka, priredila i zakitila nekoliko jabuka kojima će darivati prosce. Na dan prošnje, koja se obavljala obično subotom, predveče se u devojačkoj kući skupila najbliža rodbina, te su tako svi sa ukućanima očekivali dolazak uprosnika (prosaca). Kad se dobro smrklo, momkovi su roditelji krenuli, u pratnji najbliže rodbine, devojčinoj kući. Došavši do njenog praga, oni su se zaustavili, te su ukućanina koji ih je dočekao upitali, jesu li oni, putnici iz dalea, na dobrom putu. Oni su pošteni ljudi koji traže golubicu za svog goluba, a došli su na taj prag jer su čuli da u toj kući ima upravo ono što traže. Na to su vratima prišli i drugi ukućani i gosti da se uvere jesu li došljaci pošteni ljudi a ne neki vandraši ili skitnice kojih bi se trebalo čuvati. Videvši da su pridošlice čestiti ljudi, pustili su ih u kuću. Svi su gosti posedali za sto, momkovi roditelji na čelo. Tad se razgovor o traženoj golubici nastavio. Kad su domaćini gostima rekli da u njihovoj kući ima takva golubica sa šarenim perjem, zatražili su gosti da je vide. No da bi se ta želja ispunila, morali su posegnuti u svoje kese i izvaditi srebrenjake. Bili su voljni da plate, ali su se pribojavali da golubici nije možda krilo pribito, ili pak perje počupano. Konačno su gosti pristali da plate 100.000 forinti, što je značilo jednu srebrnu petokrunu. Bila je to svota koju su ugovorili momkovi i devojčini roditelji kao dar devojci od strane njegovih roditelja. Potom je jedno momče iz devojine rodbine uvelo u sobu traženu golubicu. Kako bi se prosci uverili da ona nije šepava, kao ni da joj nisu pribita krila, momče ju je triput okrenulo ispod rukiju, odnosno ruku. Pošto su se prosci na svoje oči uverili da je predstavljena devojka upravo ona koju traže, ona je prišla stolu gde joj je buduća svekrva predala u vezanom peškiru jabuku, prsten i ugovoren novčani iznos. Do kraja Prvog svetskog rata taj je iznos bio srebrna petokruna. Kad je to primila, devojka je poljubila u obraz budućeg svekra i svekrvu, na što su joj oni uzvratili poljupcima u obraz. Onda su stolu pristupili i devojčini roditelji, te stavši nasuprot momkovih, s njima su se sprijateljili, govoreći jedni drugima: Da su nam deca srećna i pametna. Ljubili su se unakrst, svako sa jedne sa svakim sa druge strane. Iz iste boce su popli malo vina i rakije. Kad su to obavili, mladina rodbina zatražila je da vidi goluba, budućeg zeta. Momak koji je u pratnji svojih rođaka i prijatelja u međuvremenu stigao, nalazio se u drugoj sobi. Pošto se ustanovilo da je on zaista golub, par golubice, a pre nego što je počeo svečani ručak i veselje, utanačili su roditelji mladenaca dan venčanja, što je bivalo obično nakon tri nedelje. Iduće tri nedelje mladenci u crkvi su bili najavljeni ili na rekaškom, oni su se vikali. Ručak i veselje, nakon prvog dela prošnje, znali su potrajati do ranih jutarnjih sati. Pre odlaska kući, svaki je gost dobio od devojke jakuku sa pozlaćenim ruzmarinom. Jabuku umotanu u beli peškir koju je devojka dobila od momkove majke morala je okačiti o klin u gredi na plafonu. Svakog dana ju je morala prenositi sa mesta na mesto, kako se prošnja ne bi pokvarila. Sutradan, u nedelju, isprošena devojka odlazila je na igru (ples), sa pozlaćenim ruzmarinom i cvetovima u kosi, što je bio znak da je isprošena i da je postala snaša.

Svadbene pripreme

Svadbe su se najčešće obavljale u kasnu jesen pa do praznika Svete Kate (25. novembra), te od Božića pa do poklada. Nakon prosidbe mladoženjini roditelji su obavestili kuma da se sprema za svadbu, istovremeno oni su se pobrinuli i za starog svata. To je obično bio neki momak iz sela sa kojim je mladoženja bio dobar prijatelj, i kome će, kad se on bude ženio, biti na svadbi stari svat. Po običaju, kum i stari svat su snosili neke svadbene troškove, kao plaćanje svirača, pa se tako deo troškova koji je pripao starom svatu vraćao u njegovim svatovima. Strai svat je mogao biti i mlađi oženjen čpvek. Mladoženja je o skoroj svadbi obavestio i devera ili deverskog tatu, koji se kao i kum nasleđivao. Njegov pomoćnik na svadbi biće deverić, dečak ili momčić. Mladoženja nalazi i buklijaša, momka koji je u nedelju pre svadbe, pošto je kod mladoženje doručkovao, dobio spisak svih svatova, i otišao, ponekad sa mladoženjom, najpre kod kuma, pa do starog svata i devera, te ih pozvao da se pripreme za svadbu. On je sa sobom nosio, cvećem okićene i crvenom maramom povezane, dve čuture, veću sa vinom i manju sa rakijom. Stupivši u kuću i pozdravivši ukućane, upitao je: Jeste li radi gostima? na šta je domaćin odgovorio: Jesmo dobrima. Na te reči buklijaš je govorio: Poklon i čaša dobre volje od vašega (imenuje mladoženju i srodstvo) koji vas lepo moli da se pripravite i da mu dođete na veselje u ponedeljak (kaže datum). Nakon poziva ukućani piju iz buklija čime potvrđuju da su poziv primili. Ako neki ukućanin, koga takođe treba pozvati, nije prisutan, buklijaš mu natoči iz buklije čašu vina ili čašicu rakije i zamoli ukućane da mu, kad se vrati, daju da to popije, pa na taj način i on bude pozvan. Pozvavši sve koje je trebalo, buklijaš se vrati mladoženjinoj kući i tamo ostane na večeri. Dužnost buklijaša je da kuma, starog svata i devera posećuje pred svadbu tri dana uzastopno i da ih upozorava kako je taj dan blizu. Sredinom nedelje, pred svadbu, mlada se raspletene i ukrašene kose, u pratnji jedne devojčice iz rodbine uputi u selo da meće deveruše, da na svadbu poziva devojke iz rodbine i svoje drugarice. Sve one, njene vršnjakinje, kao i one nešto mlađe i starije, biće na svadbi njene deveruše. Tih dana prenosio se u mladoženjinoj kući i ugovoreni mladin miraz. Obično se radilo o jednom krevetu sa posteljinom i ormaru sa fiokama. Ponekad je mlada dobijala i jednu kravu ili junicu, dve do tri ovce, a od nekretnina jedan do dva lanca zemlje, ređe tri ili četiri. Sve je to zavisilo od materijalnog stanja njene porodice.

Svadbeni dan

Svadba je obično počinjala u ponedeljak, buklijaš je izjutra otišao diverskoj mami, deverovoj ženi, te nju i deverića, njenog sina ili dečaka iz rodbine, odveo mladoženji da prime dar za mladu. Taj dar se sastojao od venčane odeće i cipela. Devrska mama u pratnji njih dvojice, nosila je mladi dar, ali pre uručivanja, stavila je u cipele tri oraha, kako bi mlada u iduće tri godine imala dece. Potom su se njih troje vratili mladoženjinoj kući. Svadbeno veselje počinjalo je za mladoženjine svatove kod starog svata. Već ranog jutra on je na svoju kuću istakao barjak. Radilo se o šarenom tkanom ćilimu i marami od kašmira, što je bilo ukrašeno šimširovim lišćem i šarenim pantljikama. Onaj muški svat koji je prvi došao, bio bi na svadbi čauš, svat koji će svojim šalama i ponašanjem doprinositi dobrom raspoloženju. Od starosvatice čauš je dobio crveno-belu maramu koju je omotao oko svoje šubare ili šešira. Drugi po redu pristigli svat, obično dečak, trebao je biti barjaktar. On je išao pred svatovskom povorkom i nosio onaj barjak koji je bio istaknut na kući. Obično su bila dva barjaktara koji su se smenjivala u nošenju barjaka i vikanju iju-iju-u-u. Nakon što su stigli dever i njegova žena i deverić, svatovi su počeli služiti se jelom i pićem, pa su onda krenuli kumu. Išlo se polako, uz svirku lutaša (svirača) i pesmu svatova, u povorci koju su predvodili barjaktari. Uz njih je bio čauš, pa buklijaš, zatim stari svat, starosvatica i drugi svatovi. Kod kuma su svatovi bili ponuđeni kolačima i pićem, a onda su zajedno sa njim krenuli prema kući mladoženje, poređani kao na putu od starog svata ka kumu. Kod mladoženje su lepo primljeni. Svaki odrasli muški svat dobio je na ulazu u kuću po bocu vina. U sobi je svatove očekivao jedan stariji ukućanin ili neko iz najbliže rodbine, kome su čestitali rečima: Na zdravlje veselje! i nudili ga vinom iz boca. On je smeštao kuma, starog svat i devera na počasna mesta za stolom. Tu su svatovi bili posluženi pićem, a mladi su zapevali i zaigrali. Pre polaska ka snaši, mladoženja je dobio blagoslov od svojih roditelja, a žene su ga posipale pšenicom i kukuruzom po glavi i poprskale ga svetom vodicom, potom su svi krenuli mladinoj kući. Nekada, do početka 20. veka, mladi su se nosile krže, vrsta svatovskog kolača, koji su pripremali kum, a ponekad i stari svat i dever. Po sećanju Marije Jankulov-Ilin, rođene Stanić-Borkonj, poslednja krža nošena je na svadbi Đuke Katinog-Jojkinog, neposredno pred Prvi svatski rat. Krža je bila hleb pokriven čerezima, kolačima od testa rezanim točkićem i pečenim u vrućem topljenom salu, koji je bio stavljen u veću drvenu činiju. U hleb je bilo zabodeno unaokolo 10-15 senija ili prutova, odnosno onoliko darova koliko je mlada spremila za glvane svatove sa momkove strane. Prutovi su bili povezani tankom žicom, a na vrhu nalazila se jabuka okićena šimširovim lišćem. O prutove i o žicu bili su pričvršćeni licitarski kolači i paprenjaci. Kumovu kržu čauš je morao nositi, od mladoženjine do mladine kuće, na glavi. Darovi sa krže, po jedna prut sa kolačima podeljeni su glavnim svatovima kod mlade.

Uz svirku i pesmu, povike barjaktara i šale čauša, svadbena povorka stiže kod mladine kuće. Tamo su ih pred kućnim vratima primili mladini roditelji, te svakom odlaslom muškom svatu darivali po bocu vina. Ulazeći u kuću svatovi su pozdravljali ukućane i druge goste rečima: Jeste l’ radi gostima? na šta je odgovarano: Jesmo dobrima, a pridošli bi dodali: Na zdravlje vam veselje. Gosti su potom posedali za sto, zatekavši tu deverskog tatu. Glavna mesta za stolom su imali kum, stari svat i dever. Deveruše su išle od jednog do drugog svata i kitile ih pozlaćenim ruzmarinom. Posluženi pićem, svatovi su ustali da prate mladence u crkvu na venčanje. Mlada odevena u venčanicu i sa belim kupovnim vencem (venak), načinjenim od voska oko tankih žica, sa nosačem i cvetićima na njemu, i mladoženja, stali su na kućni prag i tu su ih mladini roditelji blasoslovili bacajući po njima žito i kukuruz, i prskajući ih svetom vodicom.

Na čelu povorke su bili barjaktari i čauš, pa momci i deveruše, stari svat u paru sa mladoženjom, kum sa mladom, i ostali svatovi, koje su pratili svirači. Mladenci su pristupili venčanju u crkvi nakon što su se tog dana, ujutro, ispovedili i pričestili, a potom obavili građansko venčanje. Na izlazu iz crkve, po obavljenom venčanju, opet se formira svadbena povorka, sa malo izmenjenim redosledom, kum je išao uz mladoženju, a stari svat uz mladu. Povorka je krenula prema mladoženjinoj kući, gde su ih čekali njegovi roditelji. Njegova majka je predala mladi dva hleba i dve boce vina, što je ona unela u sobu i stavila na sto pred sobnog starišinu. Potom se mlada vraća do ulaznih vrata ljubeći svakog gosta i ukućanina, koji su je za to darivali sitnim novce. Veće darove mladencima su svatovi i rodbina doneli ranije i ostavili ih u mladoženjinoj kući. Tada su u sobu ulazili kum, stari svat, dever i ostali muški svatovi, i nakon što su muški svatovi dobili po bocu vina, uputili su se na svoja mesta za stolom govoreći: Na zdravlje vam veselje. Tada je počinjalo veselje, pesma i igra. Već je bilo kasno uveče, te je deo mlađih svatova, na čelu sa buklijašem, čaušem i barjaktarom, u pratnji svirača, krenuo po kumu, starosvaticu i deversku mamu koje su bile već otišle svojim kućama da obave neke poslove. Kazali su: Idemo za deveruše. Od jedne deveruše, koja je već to bila spremila, uzeli su ogledalo i obesili ga deverskom petlu o vrat. Pošto su im se pridružile žene po koje su pošli, nosili su tog petla sa ogledalom mladoženjinoj kući da ga time daruju. On će biti zaklan i pojeden na deverskoj večeri, dan nakon svadbe, kad se deverski tata i deverska mama pozivaju na večeru. Vrativši se svatovima, kuma, starosvatica i devrska mama su zauzele svoja mesta za stolom.

Za večeru se jela goveđa supa od živine, govedina ili piletina sa umakom od paradajza ili hrena, pečeno teleće ili pileće meso i kuglof i kolači. Pilo se vino i rakija, nazdravljalo se, pevalo i igralo. U ponoć je bilo izvršeno privezivanje snaše. Ona, deveruše, čauš, buklijaš i još neki svatovi sa njene strane, odvojili su se od svatova i zatvorili u malu sobu ili komoru. Stari svat, dever i njegova žena, deverić i drugi sa mladoženjine strane, došli su pred vrata komore želeći da uđu. Kako to ovi u prostoriji nisu dozvoljavali, dolazilo je do prigovora sa jedne i druge strane o otkupu golubice sa perjem (mlade). Kada su ti razgovori bili uspešno obavljeni i stari svat i drugi platili obećanu otkupnu cenu, reklo se kesu sa hiljadu dukata, a u stavri jedna srebrna krupa, ušli su ka mladoj. Dver je dao čaušu otkupninu, a ovaj je prepustio mladu deveriću koji je korbačem počeo udarati one svatove oko mlade. Prethodno su mu deveruše prebacile vezani peškir preko ramena i svezale ga na suprotnoj strani pod pazuhom. Peškir je bio obično tkan od prutanog čenara, finog domaćeg platna, na krajevima izvezen belom pamučnom i zlatnom žicom, sa tri uspravne grančice sa svake strane. Bio je dug do 1,75 m, a širok do 40 cm. Sa upaljenim svećama u rukama pratile su deveruše i svi koji su bili u sobi sa mladom ili tamo u međuvremenu pridošli, mladu u veliku sobu, u kojoj su ih očekivali drugi svatovi. Tada su deveruše zapevale pesmu Majka Maru priko grada zvala, koja se pevala u trenutku opraštanja mlade od njenog devojaštva. Za to vreme mladoženja je stajao za stolom između kuma i starog svata, sa šeširom na glavi. Mlada je došla do stola, stala nasuprot mladoženji, skinula veo sa glave i bacila ga prema njemu, on je veo uhvatio i vratio joj ga. Kada su to ponovili tri puta, kada je mladoženja bacio veo mladi na glavu, ona je, pošto je izljubila sve svatove, u pratnji deverske mame otišla u komoru gde je veo definitivno skinut i stavljena konđa, kapa udate žene na koje se stavljala marama. Dok je tako sređena mlada ulazila u sobu ka svatovima, mlađi svatovi su znali zapevati pesmu Mlad se nemoj ženiti / jer ćeš se pokajati / Žena konđu stepe / pa čoveku mete / život mi se dopada. Dvverić, stalno je prateći, uveo je mladu u sobu i oslovio svatove rečima: Šta smo tražili, to smo i dobili. Na te reči, uz svirku svirača, on je sa snašom počeo igrati snašinu igru. To su nastavljali jedan za drugim i ostali svatovi i svaki je od njih, odigravši sa njom, darivao mladu sitnim novcem. Nakon svatova sa mladom su igrali mladoženjini roditelji, a poslednji igrač je bio mladoženja. Za to vre,e svatovi su se znali šaliti na mladoženjim račun, pevajući pesme poput Žena konđu plete / pa čoveku mete.... Mladu je čuvao deverić da joj neko od svatova ne bi odneo neki komad odeće ili pak cipelu, jer bi tada on taj predmet morao otkupiti. Zato je pri svakom pokušaju nekog svata da se ičeg mladinog dokopa, nemilosrdno bičem udarao ne pazeći kuda. Sa pesmo i igro i dalje se nastvljalo. Do početka 20. veka, bio je običaj da mlada daruje mladoženjinu rodbinu, bili su to njeni ručni radovi. Iavezla je na mušku košulju sitna vezuljica, sitni vez, izvezla je na njoj ogrlicu ili okovratnik, izradila je zaponke, muške narukvice, zatim vrpce kojima su devojke vezale široke rukave ženske posvečane, praznične košulje, ili je sašila celu košulju, ponekad i više njih. Sve te i druge darove, doneo je na sepetu, vrsti košare, čauš, teih u njenom prisustvu stavio na sto. Prikazivanje darova, odnosno darivanje, započinjao je rečima: Faljen Isus, kume, stari svate, a i devere, i svi gosti zvani i izabrani. Naša snaša lepo se postarala i za svojega (npr. kuma koga prozove po imenu) lep dar pripravila, košulju od najlepšeg pamučnog beza izvezla. Ovoliko je dugačka i ovoliko je široka, pa neka ju nosi u zdravlju! Darovi su uz čauševo govorenje redovno predavani mladoženjinim sestrama, braći, roditeljima. Ako je u svatovima bio kapelan ili mešter (učitelj) i njih je mlada darivala, pri čemu je čauš u šali spominjao njihove eventualne veze sa nekom devojkom ili ženom u selu.

U zoru su svatovi počinjali igrati posebne svatovske iggre, jedna od njih je bila igra perine. U kolo što se vodilo i na dvorištu, uhvatili su se muški i ženski, a jedan igrač držeći u ruci perinu ili jastuk, igrao je sam. Potom je dšao pred neku devojku u kolo, stavio pred nju jastuk i pošto su oboje na njega kleknuli, poljubili su se. Momak se uhvatio u kolo, a devojka je uzela jastuk i igra se nastavljala. Poslednji igrač sa mladom je bio mladoženja , koji je, poljubivši se sa njom, jastuk bacio preko kućnog krova. U igri metlom igralo je više muških i ženskih parova, pred njima je bio jedan mladić, kome je partnerica bila metla. Igračima u parovima cilj je bio da stanu na metlu koja im se motala pred nogama. U jednom času, na dati znak svaki igrač je trebao promeniti devojku sa kojom je dotad igrao. Ako nekome to nije uspelo da brzo izvede, igrač sa metlom se dokopao jedne igračice i tako zaigrao sa njom, a metlu prepustio onom koji je ostao bez igračice. Obe igre su bile poznate i kod Rumuna. Kad se već razdanilo počinjala je omiljena igra ljevka. U tome je učestvovalo deset igrača, samo muškarci. Ovu šaljivu igru izvodili su svatovi u dvorištu, kao i na stazi pred kućom. Ljevka se igrala samo na svadbama na Šokačkoj strani. Igrači su stali jedan za drugim, stavivši svaki onom ispred sebe, ruke na ramena. Prvi među njima je bio čauš, on je držao u ruci tanak i savitljiv prut, dug 3—4 m. Svi igrači su poigravali, koračajući uvek po taktu koji je prutom davao čauš. On je pevao: Skoči gore, ljevko! S one strane seko!. Ako je neki od igrača sporije reagovao, pa ostao izvan reda, prednjak, opazivši ga, udario ga je prutom. On je ponovo zapevao: Na ’vu te udarim, na ’vu te opalim! I vrebao je kojeg će dohvatiti. Njegovo pevanje se nastavljalo: Kapu dole, ljevko!. Na to su svi igrači bacali svoje kape na zemlju. Potom se, dok se igralo između kapa, začula čauševa zapovest: Kapu gore, ljevko! Svaki od igrača je trebao hitro dohvatiti svoju kapu, a onaj koji je to učinio sporije, osetio je na sebi udarac. Kad se završilo sa ljevkom, mlada je uzimala metlu da pomete sobu. U tome su je ometali svatovi, pa je teškom mukom mogla završiti metenje. Potom je u pratnji deverića pošla na najbliži seoski bunar da za kuću donese vode. To je bio njen prvi radni nastup u novom domu. Ako je na putu srela muško čeljade, kazalo se da će joj prvo dete biti muško, dok je susret sa ženskom osobom bio znak da će rodoti žensko. Osobu koju je srela, poljubila je, a ona ju je darivala sitnim novcem. Zatim su se svatovi spremali da pođu svojim kućama. Svi su zajedno otpratili kuma, pa starog svata i devera njihovim kućama, a onda je svaki svat otišao na svoju stranu. Buklija i čauš vratili su se mladoženji, gde su pomagali u spremanju sobe za drugu večer, prijateljsku večer ili deversku večer, na koju bi se na poziv buklijaša skupila najbliža rodbina i mladini roditelji. Tom prilikom, u ranija vremena, deverić je darivao mladu posebnim darom. On joj je poklanjao preslicu i pauzak, izrađen od ovčje kože hire, obojen crvenom bojom. Na njemu je bilo napisano mladino ime i godina venčanja. Od nje je dobio šlingovanu maramicu sa ušlingovanim svojim imenom. Veselje najbliže rodbine potrajalo je do iza ponoći. Potom su mladenci odlazili u ložnicu, a svatovi se razišli. Ranije mladoženja nije spavao prvu noć sa mladom, nego je to bila deveruša ili deverić. Njima je krevet bio pripremljen u komori. U ložnicu su mladenci išli tek druge večeri nakon svadbe.

U Šokačkom krju sve dane te nedelje mlada nije izlazila dalje na sokak. Takođe, nije smela pogledati u ogledalo, da ne bi brzo ostala trudna. Iduće nedelje išla je sa mladoženjom i njegovom najbližom rodbinom svojoj roditeljskoj kući. Govorilo se da mlada nosi kolač, što je ustvari i činila. Nakon ručka gosti su se kod mladinih roditelja zabavljali do kasno uveče, pa se vratili svojim kućama. Time su svadbene svečanosti bile završene.

Pogreb

Kada je neki teški bolesnik bolovao i bio pred samrti, pored njega se uvek nalazio jedan od ukućana ili bliže rodbine, govorilo se da ga čuvaju. Običaj je bio da se njemu ispunjavaju sve želje, kao i da mu dovedu sveštenika koji ga je ispovedio, pričestio i podelio mu poslednje pomazanje. Kada oni koji su uz njega primete da je počeo uzdisati, zapalili su već pripremljenu sveću i stavili je umirućem u ruku. Odeću u kojoj će biti pokopan stavljaju na krevet. Nakom što je izdahnuo, okupali su ga i obukli u odelo, kako je umrli za života želeo. Onda ga stavljaju na dasku, na sto, a u visini glave, sa svake strane, gorela je po jedna sveća. Pod pazuh ili u šaku stavili su pokojniku novčić kojim će platiti lađaru za prevoz na onaj svet. Dok mrtavac ili mrtvac leži na stolu, žena, majka i druge ženske osobe iz najbliže rodbine ga zapevaju, naricanjem oplakuju. Naricaljka sadrži vrline umrlog koje narikača iznosi i njegovu brigu za porodicu koja u žalosti bez njega ostaje. Preko noći mrtvac nije smeo ostati sam, kraj njega je uvek bio neko od ukućana, rodbine i suseda. Svi oni mrtvaca čuvaju, a vreme im je prolazilo u pričanju o mrtvome, o poslovima, vremenskim prilikama i drugim stvarima. Muškarci su se kartali i pijuckali rakiju, a žene su se tiho molile, odnosno pripovedale. Prisutni su morali i jesti, jer se tada daje prva pomana, pomen, obično paprikaš ili suvo meso. Pre nego što mrtvaca stave u sanduk, jedna žena, najčešće udovica, treba da rasčini sanduk, da ga iznutra premaže ugašenim krečom. Posle toga ona izmeri sanduk sa dva pamučna konca, jednim belim i jednim crnim. Crni konac ostavljala je u sanduku, a beli je davala ukućanima koji su ga stavili pod gredu na krovu. Taj konac će čuvati da se pokojnik ne bi pretvorio u vukodlaka, pokojnica u vešticu, i da se umrli ne bi vraćao kući i uznemiravao ukućane. Ponekad se u sanduk umrlome stavlja i molitvenik. Kad mrvatca u sanduku iznesu iz sobe u dvorište, ukućani se još neko vreme zadrže u kući dok jedna žena ne vrati stvari na mesto. To je zbog toga ako se mrtvac vrati, da ne prepozna mesto gde je živeo.

Nakon opela mrtvaca odvoze na groblje pored Petrovačkog puta. Na čelu pogrebne povorke mladići nose krst i crkvene zastave, a u povorci su rodbina, susedi, prijatelji i poznanici. Po završetku molitve i blagoslova sanduk se spušta u iskopanu raku, pa na njega svako od prisutnih baca grumen zemlje, a rodbina po novčić i cveće. Na zatrpanom grobu se pobode drveni krst sa imenom i prezimenom, kao i godinom rođenja i smrti pokojnika, a nakon nekog vremena, umesto drvenog krsta se stavlja kameni ili mermerni spomenik sa podacima o pokojniku, često sa slikom. Idućih šest nedelja ukućani posećuju grob i mere ga koncem. To je činjeno kako bi se pomoglo onom ukućaninu koji se nije dobro osećao, ili da će olakšati bol za umrlim onome iz bliže rodbine, koji je za mrtvacem posebno žalio, kao majka za detetom. Po povartku sa sahrane, domaćin ili neki drugi muškarac iznosi pred one koji su kopali raku, rodbinu i ukućane, tri, pet ili sedam boca rakije, jednu bocu on sam otvori i svima nazdravi: Zdravo za pokojnika (kaže ime) dušu! Nakon toga malo otpije, daje redom bocu rodbini, pa svako malo popije. Otvaraju se i druge boce, te se iz njih malo otpije. Ko bocu otvori, pre nego što otpije izgovara: Bog da mu primi! Dok se jede supa, te goveđe ili svinjsko kuvano ili pečeno meso, u sobi gori sveća koju je pokojnik imao u ruci dok je umirao. Drugo veče nakon sahrane daju ukućani umrlog treću večer. Prisutnoj deci daju hleba, soli i kolača. Odraslima, uz druga jela, nudi se kiselo testo i kolač. Kada prođe šest nedelja od smrti, meću trpezu od šest nedelja. Nakon uobičajenog obroka, najbliža rodbina deli međusobno pokojnikovu odeću. Onaj koji deli odevne predmete govori: Za dušu pokojnog (kaže ime). Ko šta dobije izgovara: Da mu Bog primi.

Božić

Posle praznika Svete Katarine (25. novembra), nastupa adventsko vreme koje traje sve do Božića. To je bio period kada se nisu održavale svadbe i kada nije bilo zabava sa igrom. Tada se održavao zapovedarni post koji se nakada u kućama Šokačke strane strogo poštovao. Tri dana pre Božića deca su, veseleći se nadolazećem prazniku govorila: Danas dan, sutra dan, prekosutra Badnji dan! Badnjak je bio poslednji dan posta. Prvi muški posetilac svake kuće tog dana bio je položenik. Kad je ušao u kuću, njega su smestili za mali stočić pored peći. Na njemu je domaćin krunio kukuruz, a položenik je za to vreme oponašao glasove domaćih životinja, konja, krave ili svinje. Odlaslog položenika domaćin je poslužio rakijom, a dečaka darivao sitnim novcem. Domaćica i druge žene u kući imale su na Badnjak pune ruke posla. Pekle su hleb za više dana, a pojedinim hlebovima su davale imena poput Sunce, Mesec, Zvezda. Muškarci su hranili stoku, čistili i spremali po dvoru, dvorištu. Tog dana jelo se malo, a muškarci su češće uzimali rakiju. Predveče je domaćin doneo u jednoj košari čiste slame i stavio je u kuhinju iza vrata. Potom je jedan lončić napunio zrnima žita, kukuruza, ječma, zobi, pasulja, i stavio nekoliko češnjeva belog luka i jedan srebrni novčić. Domaćica je u sve to stavila tri svećice povezane crvenom tlaninom. Bio je to božić. Kada su svi poslovi u kući i oko nje bili obavljeni, jedan dečak ili neko od mlađih ukućana, uzimao je u ruku božić, a pod pazuhom rukovet slame. Iz njega je izvadio tri slamčice, zapalio ih i njima upalio tri svećice u posudi. S time u ruci najpre je ulazio u veliku, pa u malu sobu i govorio: Faljen Isus! Na zdravlje vam stari Badnjak i mladi Božić! Mnogo godina proveli u zdravlju. Da vam polje rodi žitom, vinogradi da su vam rodni, a marva da vam se plodi. Mir i sloga da vlada u ovu kuću! Uz to je po podu rastresao malo slame. Domaćin mu je malo otpozdravljao, a kada je završio sa izricanjem dobrih želja, domaćin je kazao: Amen. Potom je uzeo malo slame i stavio pod stolnjak na stolu. Onda su obojica isti obred ponovili u dvorištu, štali i bašti, ostavivši svugde po malo slame. Nakon toga su ukućani sedali za sto da večeraju. Na stolu je bio hleb u obliku Meseca, pasulj, kuvana suva riba, testo ili uštipci sa orasima i makom, med, beli luk, jabuke i drugo voće. Posuda sa upaljenim svećama stajala je posred stola. Svi odrasli su pili rakiju, a onda je svaki ukućanin uzimao po češanj belog luka, umočio ga u med i pojeo. Za vreme jela, domaćin je uzeo goruće sveće, okrenuo ih nadole i zabio ih u zrna. Pritom je pazio da vrućim vrhovima sveća uhvati što više zrna, kao i novčić, jer bi to trebalo značiti da će iduća godina biti rodna i da će u kući biti novca. Nakon što su večerali, domaćin je šorao orasi, bacao ih po sobi da ih deca skupljaju, lome i jedu. Iza toga su pevali božićne pesme kolede, a muškarci su se i kartali. Nešto pre ponoći, svi odrasli ukućani, a i deca, kretali su u crkvu na misu, koju su zvali pstirska misa. Ona je svake treće godine bila šokačka. Deo ukućana koji nije išao, u rane jutarnje sate Božića bio je na zornicu. Po dolasku iz crkve u kućama Šokačkog kraja se ručalo. Ovaj rani obrok se sastojao od kuvane kobasice i kuvanih rebara sa umakom od tormaka ili hrena. Na Božić, prvi, drugi i treći dan, rodbina, susedi, poznanici i prijatelji međusobno su čestitali jedni drugima praznik reima: Na zdravlje ti Božić! na šta se odgovaralo: Živ i zdrav bio!

Koleda

Glavni božićni običaj među rekaškim Šokcima bilo je izvođenje koledam koledanje. Nakon praznika Svete Katarine izabrao je koledarski vojvoda, nekada i sam koledan, osam momaka koje je on sledeće četiri nedelje učio pevati kolede, igrati odgovarajuće igre i činiti sve drugo što upotpunjuje taj običaj. Momci zvani koleđani, bili su obično starosti između 16 i 20 godina, ali je bilo i mlađih i starijih. Oni su se obavezali da će redovno dolaziti na probe, marljivo učiti pesme i igre i raditi sve drugo to im njihov vojvoda bude tražio. Na tim probama, obično kod samog vojvode, prisustvovali su i seoski dečaci, koji su se od malih nogu pripremali za izvođenje ovog običaja. Koleda i drugih pesama koje su se pevale bilo je oko 80 i svaki koleđan morao ih je naučiti napamet, uz to igre i posebne koleđanske šale. Svaki od njih, u to vreme pripremanja, popbrinuo se i za odeću. U koleđansku nošnju spadale su bele vunene čakšire, koje im je istkala koleđanova majka ili baka na svojim stativima, razboju, crne kožne čizme, bela košulja istkana od pamuka i ćemer, zatim plavi čohani prusluk, prsluk sa po jednom platnenom trakom preko ramena, te naglavi čakonj, kapa sa šiltom, slična vojničkoj, koja se vezala remenčićem ispod brade i bila okićena cvećem. Na rukama je svaki koleđan imao mufle, narukvice pletene od vune u živim bojama. Na prstima desne ruke nosio je praporke, kojima je pesmi i igri davan takt. Vojvoda je bio obučen u uobičajeno odelo, a njegova šubara je bila okićena cvećem. Osam koleđana je bilo podeljeno u dve grupe sa po četiri izvođača. Tako da su po grupama naizmenično pevali, dok su igrali zajedno. Predvodnik prve grupe bio je tancovođa, a druge kolovođa. I jedan i drugi morali su biti ponajbolji pevači i igrači. Najmanji i najmlađi među koleđanima bio je gulivreća, koji je sa sobom nosio vreću i u nju stavljao darove: kobasice, suvo meso, kolače i drugo. Ponekad je taj posao obavljao čovek unajmljen iz Šokačkog kraja, koji nije učestvovao u koledanju, već je bio sakupljač darova, za šta je bio plaćen. Darove u novcu primao je sam vojvoda. Koleđane je ponekad pratio i jedan svirač na violini, lutaš, obično rekaški Rom, koji je svojom svirkom pratio koleđansko pevanje dok su prelazili iz kuće u kuću.

Obilazak kuća u Šokačkom kraju započinjao je na Badnje veče. Najpre su koleđani odlazili knezu, predsedniku opštine, ako je bio Šokac, i otpevali mu koledu Božićku Bože, koja se inače pevala samo na Badnje veče i do ponoći, ili koledu U kneškom dvoru često oriše. Nakon toga posećivali su svaku šokačku kuću, bez obzira da li je bila imućnija ili siromašnija. U svakoj od njih su koleđane dočekivali, primali, slušali, darivali i ispraćali vrlo rado. Vojvoda sa štapom u ruci, išao je na čelu koleđanske družine, za njim koleđani, u dva reda po četvorica, od kojih su čelni bili tancovođa i kolovođa. Dok su išli od jedne do druge kuće pevali su neku koledu za putom. Kad su došli pred vratima kuće gde ih je čekao domaćin, vojvoda ga je zapitao: Da li ste radi koleđanima? Odgovor je naravno bio potvrdan pa su koleđani predvođeni svojim vojvodom, ulazeći u kuću, zapevali: Otvarajte vrata, vrata su vam zlatna, srebrom okovana, zlatom obojena. Ušavši u sobu, čestitali su svim okupljenim ukućanima praznik rečima: Na zdravlje vam stari Badnjak i mladi Božić! Na to je vojvoda seo za sto i upitao domaćina koju koledu želi da mu njegovi koleđani otpevaju. Kad je ovaj izrazio svoju želju, četvorica koleđana su mu pevanjem i igrom ispunila želju, dok su druga četvorica mirovala. Može se reći da je svaka kuća imala svoje kolede. Vojvoda je ponekad prekidao pevanje koleđana, i izdavao im koleđanske zapovesti kojima je naređivao da se izvede neka šala. Po završetku šale, usledio bi glasan smeh ukućana, pa se sa pevanjem nastavljalo. Vojvodinih zapovesti ili šala je bilo 25. Nakon pevanja i šala koje su koleđani izveli, domaćin im je uručio darove. Najčešće su to bili komad suvog mesa, kobasica, pleteni kolač, vino i novac. Za svaki primljeni dar, stojeći i držeći dar u ruci visoko nad glavom, vojvoda se posebno zahvaljivao. Nakon toga koleđani, stojeći u polukrugu pred stolom, držali su desnu ruku i njome lagano tresli kako bi praporci pričvršćeni na njoj što jače zvečali. Kadtad se domaćin znao sa koleđanima našaliti, pa im je umesto npr. prave kobasice koja je još na burendovu ili svinjokolji bila određivana za koleđane, podvalio kobasicu punjenu piljevinom. To je vojvoda odmah opazio pa je dar bez zahvaljivanja predao gulivreći, koji je nije stavljao u vreću tamo gde darovi inače idu, nego ju je obesio na domaćinov prozor uz šaljivo zahvaljivanje kojim blago prekorava domaćina za tu podvalu. Ostavši u pojedinoj kući 15—20 minuta, negde i duže, koleđani su na čelu sa vojvodom napuštali kuću pevajući: Mir iz kuće, Bog u kuću, mi s mesta, Bog na mesto, živite, bogatite, dok je Bog, Božja volja. Sam Bog vam dao mlogo leta i sretnih godina! Obilazak svih kuća za vojvodu i koleđane bio je veoma naporan. Oni su u tim posetama, na Badnje veče, prvi i drugi dan Božića, dolazili u kućama na ručak i večeru, kako bi se okrepili jelom i pićem za pesmu i igru za dalje obilaske. Od pića su smeli uzimati samo po malo rakije, vina nimalo, kako ne bi promukli. Na Božić, prepodne, sa koledanjem se prekidalo, pa su koleđani prisustvovali velikoj misi u rekaškoj crkvi. Kad su sa koledanjem završili, otišli bi vojvodi i tamo na jednake delove podelili sve darove, te se razišli svojim kućama. Prema Stjepanu Krpanu, poslednje koledanje u Rekašu je bilo 1946. godine.

Uskrs

Na prvi dan Uskrsa, izjutra pre velike mise, deca su odevena u posvečene haljine odlazila kod rođaka noseći sa sobom krčažić napunjen vodom, pisamce i po dva kolača. Došavši u kuću kod rođaka, govorili su: Faljen Isus, ovo je za dušu mojega (kaže srodstvo i ime). Pružili su taj krčažić, pisamce i kolače, a zauzvrat dobivali su isto takav dar, takođe za mrtve duše, pri čemu je darovatelj rekao ime i srodstvo pokojnika. Za Uskrs se u svakoj kući pripremala barena, kuvana šunka i kobasica, pekao se kolač i farbala se jaja. Nakon mise i ručka sva je šokačka mladež svečano odevena odlazila na mesto Nadol, praćena majkama, tetkama, strinama, bakama i drugom ženskom rodbinom i drugim znatiželjnicima, da se vidi je li u proteklom periodu nastala neka nova simpatija. Tog dana još se nije igralo uz muziku, pa su devojke ponavljale pesmu Oj cveće različe, ljeljo, jesi l’ skoro brano? Kad su to, ruku pod ruku, laganim hodom u dugom redu otpevale, praćene momcima među kojima se sigurno nalazilo i onih kojima se neka od njih begenisala, sviđala, pa i više od toga, dolazilo je do najsvečanijeg čina tog skupa, do biranja paunice i pauna. Birali su ih prisutni momci i devojke, Najlepša, u belo obučena devojka, bila je proglašena paunicom, a najnaočitiji momak je bio izabran za pauna. Tad su momci i devojke poveli kolo uz pevanje prigodne pesme Paun pase, trava raste, moj paune. Običaj biranja paunice i pauna počeo se gubiti u prvoj polovini 20. veka.

Na drugi dan Uskrsa, popodne, nakon dugih nedelja posta, začula se svirka i počinjala je igra. U proteklom periodu, u sigrama ili igrama, svaki je momak sebi našao devojku sa kojom će na mestu Nadol ili u dvorani kraj krčme zapraviti igru, otplesati prvi, pa potom četvrti i sedmi ples. Plesanje tih plesova sa određenom devojkom značilo je da su namere momka prema njoj ozbiljne. Samom približavanju devojci, neposredno pre početka plesa, prethodio je pogled momka, znak dat glavom ili prstom. Sastavši se tako, momak je devojku okrenuo ispod ruke, pa su onda u paru započeli plesati. To su sa velikim interesovanjem pratile majke i druge žene iz rodbine jer je iz partnerstva u plesu znala nastati prava ljubav koja je dovodila do braka. Ako su se momak i devojka pre toga bili posvađali, a momak joj zabranio da pleše sa drugim momkom, kao i drugim momcima da plešu sa njom, ona je tada ostajala bez plesača. Događalo se da su se u taj spor umešala i devojčina braća, pa su se momci podelili u dva tabora, jedan za momka, drugi protiv njega. Tada je dolazilo do sukoba, a i tuče, u čemu su ponekad učestvovali i očevi momka i devojke. Kad su se vremenom momak i devojka pomirili, a i time njihove pristalice, roditelji su i dalje znali ostati nepomireni. Takvi su događaji davali obilne građe za svakojaka pričanja i ogovaranja, najviše među ženskim svetom na Šokačkoj strani. Događalo se, i to vrlo često, da se momak oženio devojkom sa kojom je plesao prvi, čevrti i sedmi ples, ali je neretko bilo i slučajeva da se ta veza nije održala, pa se momak oženio drugom devojkom.

Šokačka ruga

Crkvena godina Šokaca u Rekašu ili po njihovom šokačka ruga, slavi se na praznik Svetog Ivana Krstitelja (24. juna). Tog dana je u crkvi velika misa šokačka, propoved, kao i ostali delovi misnog obreda. Pre praznika svaki je momak iz Šokačkog kraja tražio sebi par, devojku sa kojom će toga dana učestvovati u izvođenju ruge. Na dan praznika prisustvvali su momci i devojke, navučeni u posvečene haljine, odeveni u svečanu odeću, velikoj misi u crkvi, koja je bila šokačka, znači isključivo sa upotrebom narodnog jezika, osim latinskog pre Drugog vatikanskog sabora. Nakon mise svrstali su se momci i devojke pred crkvom u parove, na čelu kojih je bio momak sa devojkom, svojom simpatijom, koja je za tu priliku obavezno morala obnoviti odeću. Ona je nosila rugu. Ruga je bila granati ruzmarin, zvali su ga i po nemačkom Strauss, okićen svilenim raznobojnim pantljikama i zlatnožutim papirićima. Iza spomenutog para bili su svrstani momci po starosti, svaki sa devojom za koju se pobrinuo u dane pre praznika. Tako poređani, u pratnji svirača, otpratili su momka sa čela kolone do kuće njegove devojke, gde je ostao na ručku. Ostali su se razišli, tako da je svaki momak bio gost na ručku kod devojke sa kojom je činio par. Nakon ručka opet su se skupili kod devojke sa rugom, poređali se u parove kao i prethodni put, praćeni sviračima, te otišli u krčmu gde je bilo zakazano veselje. Tamo se do večeri plesalo, pevalo i zabavljalo, a potom je počela licitacija ruge. Momak koji je ponudio najveću svotu novca, dobio je rugu, te je uručio svojoj devojci. Njih dvoje su, momci i devojke u parovima, otpratili ka devojčinoj kući na večeru, a nakon večere došli su svi po njih i zajedno su otišli na zabavu u krčmu, i tamo nastavili sa veseljem koje su bili započeli u popodnevnim satima. Zabava je obično trajala celu noć, do zore, kad su devojku sa rugom otpratili kući. Ona će dogodine, u paru sa svojim momkom, započeti rugu. Ruzmarin se kitio svake godine, a tridesetih godina 20. veka bilo je 15 parova momaka i devojaka u povorci sa rugom. Poslednji par koji je početkom Drugog svetskog rata započeo rugu, bili su Jakob Ambruš-Žiža i Ana Kožar. Nakon toga ovaj se običaj prestaje izvodoti.

Narodno verovanje

Boraveći u Rekašu, Stjepan Krpan je zabeležio neka šokačka narodna verovanja. Kad žena dovrši šivenje dečje košulje ili nekog drugog odevnog predmeta, onda je kroz njega puštala jedno guščje pero kako bi taj odevni predmet bio lagan kao pero. Treći dan nakon što se otelila krava, domaćica je od mleka dobijenog u te dane što ga nije posisalo tele, skuvala provaru, i donela da je njena i komšijska deca pojedu. Deca su sedela na jednoj vreći i kad su ponuđeno mleko pojela, žena im je nakvasila kosu i od nje napravila roščiće. Sa takvom kosom deca su odlazila u štalu i tamo oponašala mukanje krave. To je činjeno zato da se tele ne bi ureklo i da vukodlak ne bi kravi uzimao mleko. U jedna petak pre setve pšenice, iznosio je domaćin iz kuće seme pšenice, tog dana se u kući nije ložila vatra da klasje žita ne bi obolelo od glovnice. On je malo semenske pšenice pomešao sa belim lukom, da bi zrno bilo krupno poput češnjeva, te sa soli, i to doneo u najbližu njivu. Pri tome, tokom setvenih dana, domaćin je u džepu nosio srebrni novčić koji se na Božić nalazio u posudi sa zrnevljem. Taj novčić je trebalo pomoći da žito bude čisto poput srebra. Poslednji komad njive pod pšenicom ostajao je nepokošen, pa je to klasje požnjeveno srpom. Iz jednog korena žetelice su izabrale tri stabljike, iz drugog i trećeg isto toliko, pa su tu rukovet ukrasile cvećem i vezale šarenom tkaninom. To su donele kući, na slavu Boga što je dao bogatu žetvu.

Na dan Svetog Filipa i Jakoba (1. maj), donosila je izjutra domaćica u štalu tanjir sa nekoliko posoljenih kriški hleba i nekoliko grudvica soli i to davala marvi da jede, kako bi ih to na paši štitilo od bolesti. Vilino kolo zvali su ono mesto na pašnjaku sa nešto tamnijom travom u krugu, jer je to mesto gde su noću vile kolo vodile. Uoči praznika Svetog Tome (21. decembra), svi ukućani su se trebali po dlanovima i tabanima namazati belim lukom, kako bi ih to odbranilo od vukodlaka. Uoči Tudorovice, dana koji se pada u subotu nakon Pepelnice, devojke su gazile svoje krevete i govorile: Krevete, ja te gazim Tudore, ja te molim da mi u san pokažeš mojega suđenoga! Nakon toga su legle i nisu ništa više govorile u uverenju da će im u san doći momak koji im je bio suđen. Verovalo se da se uoči Blagovesti (25. mart), na mestu gde je zakopan zlatan i srebrni novac vide plamenovi koji ne peku, nego se samo nijaju. Ako bi se na tom mestu kopalo, a da se ne izusti nijedna reč, našao bi se ćup sa novcem.

Kad je padao grad, najstariji je ukućanin uzimao sekiru, izlazio pred kućna vrata i zasekao njome u zemlju, kako bi gospodar oblaka Vulvaš otišao i tako prestali padati kamenčići, led. Kad je dete prstom upiralo u dugu, stariji su mu rekli da se ugrize za prst kako se ne bi osušio. Među živinom u dvorištu znala je ponekad harati neka pošast. Tada je domaćica obesila uginulu kokošku na plot ili o granu nekog drveta, da zaraza i umiranje prestanu. Ugledavši vrtež, kovitlac prašine, čovek je morao reći: Vir, vir, Božji put. To ga je štitilo od bolesti. Mušica koja obleće oko svetilje ili sveće nije se smela dirati, jer ona predstavlja dušu nekog pokojnika iz kuće. U crnim kišonosnim i gradonosnim oblacima skrivala se hala, zmaj u liku velikog guštera koji je iz oblaka na zemlju prosipao mlazeve kiše i slao grad.. Tu je neman vodio Vulvaš. Kad bi posmatrač ugledao uzani crni oblak, govorio bi da je to rep hale. Kada je zvonilo podne, nije se trebalo nigde poći, iako je čovek u taj čas naumio negde krenuti, jer se put ne bi dobro završio. Uoči petka i nedelje, nije se prelo, vezlo, šilo i krpilo.

Predskazanje vremena

Sveta Kata, sneg na vrata je bila uzrečica kojom je najavljivan dolazak zime i snega. Praznik Svete Lucije (13. decembar) i Badnji dan (24. decembar) deli vremenski razmak od dvanaest dana. Pošto godina ima dvanaest meseci, onda je tih prazničnih dvanaest dana bilo upoređivano sa dvanaest meseci iduće godine. Stari su ljudi gledali i u kalendar zapisivali kakvo je vreme bilo pojedinog od tih dvanaest dana. Ako je 13. decembra celog dana bila hladnoća i mraz, verovali su da će januar sledeće godine biti takav, ili ako je 14. decembra, prepodne vejao sneg, mislili su da će takvo vreme biti u prvoj polovini februara, ili ako je 20. decembra bilo suvo vreme, verovalo se da će u mesecu avgustu iduće godine biti suša. Sunčani dan na Svetu Mariju (2. februar), bio je povod da se zaključi kako je medved izavšaši iz svog brloga, mogao videti svoju ladu, senku. Zato će zima potrajati još šest nedelja. Nije bilo dobro ako je na praznik Svetog Matije (24. februar) bilo lepo sunčano vreme, jer će taj svetac poslati još zime i leda. Zato se smatralo da je dobro ako je toga dana bilo hladno vreme, a bare i potoci zaleđeni. Tada se govorilo kako će uskoro Sveti Matija led razbiti, odnosno Sveti Matija led probija. Ako je na Svetog Medarda (8. jun) padala kiša, govorilo se da će kišovito vreme potrajati još punih četrdeset dana. Mnogo paučine u polju, u dane rane jeseni, značilo je da će ta jesen biti duga. Mislilo se takođe da nije dobro kad se u jesen po poljima vide mnoge hunke, humke zemlje pod kojima su miševi nakupili dovoljno hrane za nastupajuću zimu, koja bi mogla biti duga. Kad je oko punog meseca bio mutan oblak, značilo je da će biti kiše. Takvo vreme će biti i nakon letnje sparine. Severozapadni vetar, što ga zovu mađarac, donosi hladnu kišu. Vetar koji duva sa juga, za kojeg kažu da je iz Doline ili srbijanac, doneće sa sobom sigurno toplu kišu.

Narodno bajanje

Prva lekarska intervencija organizovane zdravstvene zaštine u Rekašu je zabeležena početkom 19. veka, a verovatno ih je bilo i ranije, međutim, još mnogo godina nakon toga u Šokačkom kraju se smatralo da je bolest posledica uroka ili pak zalade, prehlade. Bolesnike su lečile žene bajalice, koje su znale tajne formule lečenja svih bolesti. Verovalo se da je posledica prehlade gušobolja, grubobolja ili neka druga bolest. Mnoge bolesti je uzrokovao urok. Ako je neko po izgledu bio lep ili po naravi mio, pa se zato drugima dopadao, što su i oni javno pokazivali, mogao je biti urečen, pa bi se onda razboleo. Da neko ne bi takvog čoveka urekao, trebalo je kada ga vidi pljunuti prema njemu i reći: Da te ne ureknem. Kada neko u kući oboli, ukućani odluče da pošalju jedno žensko čeljade bajalici. Ono je sa sobom ponelo praznu bočicu. Ako je neko na putu upitao kuda ide, ona je odgovorila: Kako brz pita, tako brz lek bio. Po doalsku bajalici, ona je odgovarala njena pitanja, ko je bolestan, šta ga boli i slično. Bajalica je malo naložila vatru, pa kad se ona razgorela, uzela je nekoliko žeravica. Zatim je sipala vode u donesenu bočicu, uzete tog dana iz bunara, koja dotad nije bila dirana. Potom je počela govoriti samo njoj poznate reči i to nadopunjavala gestikulacijama i grimasama lica. Kada je to obavila stavila je u bočicu sa vodom žeravice, uz njih dve—tri stabljike sirka iz metle, što je bila na vratima sobe. Potom je kazala da je obolela osoba stala na vilin trag, pa će biti potrebno da se vodom iz bočice umije, a ostatak da popije na gladno srce, na prazan stomak. Ovako su se lečile prehlada, groznica, glavobolja, kašalj i još neke bolesti.

Obrazovanje

Početkom 1856. sagrađena je posebna škola za šokačku decu, ali je krajem 19. veka, zbog malog broja dece, morala da se ujedini sa nemačkom školom. Od 1899. počinje naseljavanje Mađara u Rekaš, koje je trajalo do Prvog svetskog rata, zbog čega se ubrzo otvara mađarska škola, koju su pohađala i rumunska deca iz Rekaša i okoline. Nakon 1922. godine rumunska država preuzima administraciju u Rekašu, i osniva rumunsku školu. Tada se šokački đaci iz nemačke konfesionalne škole prebacuju u srpskohrvatsku državnu školu. Sve do 1933. u Rekašu su postojale škole na rumunskom, mađarskom, nemačkom i srpskohrvatskom jeziku kao zasebne ili kao sekcije državne škole. Temišvarski Glasnik javlja 1936. o dolasku kontraktualnih učitelja iz Jugoslavije (novi učitelji Hrvati rimokatoličke vere) i otvaranju hrvatskih škola u Rumuniji, tada je u Rekaš stigao učitelj Srećko Morović. Glasnik 1938. u okviru Iskaza dece u državnim manjinskim srpsko-hrvatskim školama izveštava da u Rekašu školske 1937/38. od prvog do četvrtog razreda ima 35 učenika, a od petog do sedmog razreda ima oko 30 učenika. Školovanje je trajalo šest godina, od 1934, se prelazi na školski sistem od sedam razreda, a 1965. na osam razreda. Srpskohrvatska školska sekcija je ukinuta 1960, a nemačka 1986. zbog nedostatka učenika.

Narodna nošnja

Rekaški kapelan i učitelj, Joso Mamužić iz Subotice, o šokačkoj narodnoj nošnji je 1873. zapisao:

„ Ovde nam je puk šokački, koji običaje ima košto i naš Subatički, samo ovi su narodni znak i narodnost bolje zaderžali, nego naši izrođeni subačani, jer oni u haljini još i sad se drže kroja - oh kako je to lepo - bilo od vune oni predu pa je debelo ko kabanično platno, - pa ji gledam, onda sam i 70 godina stariji, jel’ imao sam majku (staru) koja mi je od haljina naši stari pripovidala, pak - sad kondabi viđo moje didove, didove u cerno zamotani unučadi pomađareni, konda bi kajali svoju starinu, - al od ovog više nemožem! ”

Sakupljač narodne nošnje rekaških Šokaca i pošiljilac više od dvadeset takvih predmeta 1924. godine Etnografskom muzeju u Zagrebu, Joca Ćosić, napisao je o šokačkoj nošnji:

„ Šokci u Rekašu bili su na glasu, da se oni čisto narodni nose i da na nji nije uticala nošnja Rumuna i Švaba koji se u okolini nalaze. Ova njina vrlina poticala ih je na to te su oni sa pažnjom brinuli sve predmete i stvari koje su im od svoji stari ostajale. ”

Tako je bilo do Prvog svetskog rata, kada je narodna nošnja među muškim i ženskim svetom bila još uvek jedini način odevanja. Nakon rata došlo je do svojevrsnog pojednostavljivanja nekih delova nošnje, jer na tržištu nije bilo onih artikala od koji su šokačke žene tkale domaće platno, potrebno za izradu delova nošnje. Ta nošnja i dalje je ostala način odevanja u Šokačkom kraju, što je potrajalo dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Sredinom četrdesetih godina devojke su se još uvek nosile šokački, ali neki delovi njihove odeće (bluze) bile su šivene na gradski način. U to vreme momci su oblačili gradska odela ili njima sličnu odeću. Naredne decenija samo su starije žene bile odevene u suknje, bluze i marame, sve u crnoj boji, i na način koji je posećao na nekadašnju narodnu nošnju. Muški svet posle Drugog svetskog rata, oblači se isključivo gradski, stara muška nošnja, ako je u kući sačuvana, služi za to da su u nju obuče i ukopa, ako je to za života želeo, najstariji umrli ukućanin.

Muške i ženske košulje, muške gaće, ženske skute, jastučnice i druge odevne i upotrebne predmete, izrađivali su od beza, platna otkanog na stativama (razboju). To platno tkale su žene od kudelje (konoplja), ili od kombincije konoplje pamuka raznih vrsta i kvaliteta. Nekada je konoplju sejala svaka kuća. Kada sazri, počupaju je, onda bi je vezali u kitice (snopiće), te nakon što su je otukli i orunili seme, odnesu je u neku od bara južno od sela, složili bi snopiće u vodu i motkama ih pričvrstili da se konoplja kiseli (dobro namoči). Nakon desetak dana namakanja, vade je i suše, i potom odnose kući. Posao oko obrade obavljale su najviše žene. One suvu konoplju najpre stuku, zatim je trle trlicom, i onda je češljaju na grebenu. Nakon toga, obrađenu konoplju, sada već kudelju, žena je prela uz pomoć preslice, namotajući nit na vreteno. Otuda je nit išla na motčicu, pa na motovilo, gde su se izbrojale žice u pasma. Tada se sve prenelo navijanjem na snovača i tu se dobila osnova koju su žene namotale na veliko vratilo stativa. Ova sprava se unosila u sobu nakon božićnih praznika i tamo ostajala do proleća. Pojedine žice (niti) osnove udenule su žene najpre u nita, obešena preko kotačića o jednu poprečnu letvicu, pa u brdo sa zupcima učvršćeno na razboju u brdila. Njima kao i samim brdom tukao se otok, odnosno niti potke. Na pritisak tkaljine noge na podnožnice koje su bile na tlu, nita su se dizala i spuštala. Veliko vratilo sa namotanom osnovom zapinjalo se zapinjačom, dok je za okretanje malog vratila na koje se namotalo otkano platno, služila svraka. Kratka trščana cev, na koju se sukanjem namotala nit potke, bila je uglavljena u čunku koji je tkalja provlačila kroz zev među žicama osnove svaki put nakon što je udarcem brda i brdila prema sebi pridodala novu nit potke. Kad je sve što je bilo osnovano i stavljeno na veliko vratilo bilo otkano, tkalja je izmerila dužinu platna na aršine (laktove), dok je širinu iskazala u polama. Potom je otkano platno smotala i zavila u trupe (trube). Platno su žene belile, tako što su ga namakale više dana kad je bilo sunca, proprajući ga u hladnoj vodi, pa ga potom sušile na travi. Ovim pranjem se dobijala veća belina platna.

Muška nošnja

U mušku nošnju spada košulja, gaće, čakšire i pukse, prusluk (prsluk), čuraklja (kaput), ćemer, šešir, šubara, opanci i čizme. Sve rublje, muško i žensko, žene su po kućama krojile i same na ruke šile. Ako je nekoj od njih to bolje polazilo za rukom, ona je te poslove radila i drugim, zadužujući ih da joj tu uslugu na neki način vrate. Deo košulje, za koju je ranije trebalo i do 20 aršina platna, je ogrlica ili okovratnik, koji se vezao jednim gajtanom ili užom tkaninom, a u novije vreme kopčao se dugmetom. Nekada su okovratnik devojke ukrašavale uskim vezom. Rukav je na ramenu, gore, napred i pozadi, imao našitak koji su zvali oplata, a pod pozuhom nalazio se ušitak latica. Preostali deo košulje koja je išla do petnaestak centimetara iznad kolena zvao se stan. Njegov gornji deo sa prednje strane u visini prsa, imao je oždrelje, sa desne strane s petljama (rupicama), a sa druge strane s dugmetima. Dugmeta je bilo više nego rupica, koja su nagusto prišivena, služila kao ukras. Prsni deo je bio ponekda ukrašen sa nekoliko skupina od po dva-tri reda uskih rubića. Rukavi su se završavali zaponcima (manžetnama) koje su bile prišivene zrnčastim ubodom.

Gaće su se nad oždreljem vezivale uvlačnikom. Zadnji gornji deo gaća zvao se dance, nogavice su bile široke. U 19. veku širina obe nogavice je premašivala jedan metar, a njihov donji deo ulazio je u čizme. Na donjem kraju bile su porubljene obametom. I košulja i gaće su bile od istog materijala, domaćeg beza, ako se radilo o svečanoj ili prazničnoj nošnji, bili su od belog čenara, tanjeg prutastog platna, koje je bilo tkano od finijeg pamuka. Kad se dečak zamomčio, počeo se za praznike opasivati ćemerom. Na kožnoj podlozi širokoj 8—10 cm i dugoj 75—80 cm, bila je pričvršćena vezom ukrašena platnena vrpca široka koliko i kožna podloga. Na jednom kraju ćemera nalazio se ušiven pregradak koji se zatvarao kožnim poklopčićem. To je bio buđilaroš koji je služio kao novčanik. Na svakom kraju samog pojasa bila su zašijena po tri remenčića, sa jedne strane s predicama, a sa druge s rupicama radi kopčanja. Ćemer su nosili momci, mlađi oženjeni ljudi za praznike i nedeljom, kada su se svečanije odevali.

Na glavi je svaki muškarac nosio crni šešir sa povećanim obodom, momak je na desnom uhu nosio obodac, naušnicu, obično zlatnu, koja se nije skidala. Bila je u obliku okrugle pločice obima jednog centimetra i pričvršćivala se za donji kraj uške na šaraf. Naušnicu su momci nosili do polovine 20. veka.

Muškarci su obuvali crne boksane čizme sa visokim tvrdim sarama, metalnim potkovicama na peti, koje su se kod plesa čule udaranjem čizme o čizmu. Čizme su kupovali na sajmovima od obućara. Ranije su nosili opanke na kajiševi, sa remenčićima za vezanje, a zvali su ih i granerski opanci. Nogu su obmotavali obojcima, a kasnije su obojke zamenili vunenim čarapama.

U muško odelo spadao je i čohani prusluk (prsluk) u tamnoplavoj boji, sa kugličastim hromiranim dugmetima kojih je bilo oko 30. Nekada su dugmeta bila nanizana na rubu desne strane prsluka, dok se isti broj rupica nalazio i na levoj strani. Posle Prvog svetskog rata dugmeta su bila prišivena na vrpci od čohe iste boje kao i prsluk. Vrpca je sa nekoliko dugmeta gore prikopčana na desnu, a dle na levu stranu prsluka, pa je vrpca išla preko prsiju dijagonalno s desna na levo. Prsluke su šili lokalni krojači. Imućniji muškarci nosili su u levom džepiću prsluka sat čiji je lančić išao do jedne od gornjih rupica iste strane prsluka, gde je bio pričvršćen. Za radne radne dane muška nošnja je bila ista, samo znatno prostija.

Zimi su muškarci nosili još i čakšire od domaćeg vunenog sukna, pukse od kupljenog materijala, čuraklju (kaput) od čohe i šubaru. Da bi se dobilo sukno za čakšire, žene su trebale obraditi. Nakon šišanja ovaca u kasno proleće, ili na početku leta, one su, razvrstavši je po boji i dužini, vunu dobro oprale, potom su je osušenu očešljale na grebenima. Onda su je mavale, pa potom na preslici prele i ispredene niti namotale na vreteno. Sa vretena su niti premotane u klupka, i vuna je bila priređena za tkanje. Nakon snovanja, navijanja i uvođenja niti, tkalo se, pa se dobilo vuneno sukno koje su Rekašani odnosili na doradu u brdsko selo Valiug pored Rešice. Tamo su to sukno majstori namakanjem, presanjem i glađenjem doradili, ostavivši njegovu prirodnu belu boju, i pripremili ga za krojenje i šivenje. Sukno se platno nosilo kod lokalnog krojača koji je čakšire sašio po meri. Pukse su krojači šili od kupovnog sukna, obično u tamnoj boji. U čakšire su navlačili kajiš ili remen, da bi ih pritegli uz telo. Gornji prednji deo sa razrezom ili ušicama zvali su prednjac, a zadnji dance. I čakšire i pukse su bile dosta uske.

Od zimske muške odeće nosili su i kožuh ili grudnjak, podstavljen ovčijim krznom, dok mu je gornja strana, od čiste kože, bila napred ukrašena detaljima u boji. Kožuh se kopčao sa strane, njega su izrađinvali ktznari ili kožuhari. Čuraklju ili kraći zimski kaput šili su domaći krojači, a bila je od kupovnog čohanog sukna u tamnoj boji, toplo podstavljena, sa dva reda tamnih dugmeta. Ranije su stariji muškarci nosili i duge zimske kapute, koji su se počeli gubiti početkom 20. veka. Stariji muškarac, pušač, imao je lulu sa dugim kamišem, dok su neki od njih žvakali bageu (loš duvan ili bagoš). Sredinom tridesetih godina 20. veka momci su uz bele vunene čakšire, čizme i šubaru počeli nositi i tanke kapute, a na njih su navlačili kratki čohani ili kožni kaput. Šubara je bila od strigana, od astrahanskog krzna, čija je unutrašnja strana bila podstavljena ovčijim krznom. Bila je visoka, prema gore lagano se sužavala, a njen vrh bio je redovno utisnut prema temenu. Ovu nošnju su počeli nositi dečaci već pri polasku u školu. Dotada su leti nosili samo dugu košulju, a zimi su se oblačili u pantalonice i kaputiće koje im je sašio krojač ili su im roditelji kupili gotove na sajmu. Sredinom tridesetih godina 20. veka svi su dečaci bili još odeveni u takvu nošnju, dok su im prsluci bili od kupovnog sukna i bez kugličastih dugmeta.

Ženska nošnja

U posvečanu (prazničnu) devojačku nošnju, koju su počinjale oblačiti sa 14—15 godina, odnosno kada su bile okrenute ili zadevojčene, ubrajala se košulja ili oplećak, skuti ili posuknja, roklja ili suknja, bluza, kicelja ili pregača, prsluk, velika marama, pojas i zaponci (vrpce za rukave), čuraklja ili vrsta zimskog kaputa. Ženska košulja ili oplećak bila je izrađivana od konoplje ili pamuka, samo od njegove finije vrste što je tkanjem davalo čenar. U nju je išlo sedam aršina ili lakata platna. Išla je do pojasa i imala izrez za vrat, bez proreza na prsima. Oko izreza je bio ukras vezen pamukom crvene ili plave boje. Rukavi su bili dugi i široki, i samo za njih je trebalo četiri aršina platna. Duž košulje nalazio se ponekad i neki priplet. Rukavi su se na donjem kraju, iznad zglobova šaka, vezali zaponcima kroz uvlak ili preko rukava. Vezice su bile izvezene raznobojnim pamukom ili vunom i obrubljene zupcima. Na krajevima su bile metalne kukice ili okanca, pa su zaponci skopčali i stegnuli rukave, koji su preko vezica nabrano i bogato padali. Početkom dvadesetih godina 20. veka umesto tih vezica upotrebljavali su mašne, obično svilene, kojima su se rukavi vezali ispod lakata. Za uske rukave, vezane i šlingane, nije trebalo ni vezica ni mašni. Devojka je oblačila više skuta ili podsuknji, četiri do pet, a u svaku od njih utrošeno je do deset lakata platna, istog onakvog od kakvog je sašiven oplećak. Na donjem kraju podsuknje znao je biti vezan ukras od belog pamučnog konca, sa lišćem i cvetićima. U novije vreme su donje podsuknje bile uštirkane, pa su se, vezane u struku uvlakom, naglašeno širili na dole. Na podsuknju je dolazila široka suknja od teške svile, koja se u pojasu vezala, a na košulju, od početka dvadesetih godina 20. veka, velika svilena marama sa kitama, nekada retkim i kraćim, a kasnije dugim i gušćim. Veliku maramu devojka je ogrtala oko vrata, pa preko ramena, da bi njene krajeve napred pod prsima prekrstila te ih pozadi u visini pojasa spojila, najčešće sigurnosnom iglom. Umesto marame devojka je mogla obući bluzu od svile ili drugog materijala. Ranije su devojke često nosile kratke crvene prsluke, sa velikim izrezom napred, ukrašene vezom od srme. Na prsluku se kopčala samo donja dugmad. Na suknju je napred privezivala kicelju ili pregaču, koja je obično bila od svile, sva obrurbljena čipkom, kojom je katkad bila prošarana i cela pregača. Početkom 20. veka devojke i žene opasavale su se pojasom , širokim 7—8 cm, a dugim oko 80 cm, izrađenim od domaćeg platna, na kome je bio vez od raznobojne vunice. Oko vrata devojka je vezala vrpcu od crnog samta, o kojoj je sa prednje strane visila neka medaljica, zatim lančić sa krstićem ili medaljicom - suvenirom iz Radne, neretko đerdan. Takva se vrpca stavljala i preko glave, temena, od uha do uha, a pričvršćena je bila na potiljku, neposredno povrh vrata. Već od detinjstva ženski je svet nosio naušnice koje su zvali oboci. U ruci je devojka nosila prekićenu šlinganu ili kačkanu maramicu, u čijem jednom uglu su se mogli pročitati inicijali njenog imena i prezimena. Kada se spremala za polazak u crkvu, maramicom je sa obe strane obmotala svoj molitvenik. Na njenim su nogama bile svilene ili končane štrinfe ili čarape, potom cipele. Uz posvečanu odeću išla je na praznike i isto takva frizura. Devojka je sa 14—15 godina bila češljana odširoko, odnosno kosa je nisko pričešljana, od sredine glave išla na levo i na desno, a od uha do uha, preko glave sezala je pletenica na koju su sa svake strane bili pribadačima pričvršćeni umetnuti gusti cvetovi, samo na veće praznike i nedeljom. Pozadi na glavi bio je pričvršćen cop, upletena tuđa kosa iste boje u obliku ovalne ploče. Tako počešljane devojke išle su u crkvu na misu preko cele godine, kao i na zabave. Samo neke žene u Šokačkom kraju znale su napraviti svečanu frizuru odširoko. Svakoj od njih dolazilo je subotom ili uoči praznika, po 5—6 devojaka da im za sutradan naprave frizuru. Za tu uslugu devojke su ženama plaćale. Sa pravljenjem frizure odširoko prestalo se u prvoj polovini 20. veka.

Devojčice školskog uzrasta oblačile su se za praznike slično devojkama, a to se može reći i za curice od 5—6 godina, ali nešto pojednostavljenije u delovima odeće i frizuri. Zimi su se devojke preko ramena i leđa ogrtale velikom vunenom maramom zvanom birka, ili su oblačile štofovanu ili plišanu čuraklju.

Slično kao devojke, oblačile su se mlađe udate žene koje su nosile i maramu kojom su povezivale glavu. Marama je bila od svile i drugih materijala, sa dugim gustim resama. Frizura udate žene bila je složena u konđu. Sastojala se od žičanog ili drvenog obruča, veličine oko 15 cm, oko kojeg je bila uvijena pamučna tkanina vezana koncem, pa je obruč bio debljine velikog prsta. Ako je kosa neke žene bila slabija, omot na žici morao je biti deblji. O taj obruč, koji se stavljao na potiljak, žena je oplela i sa dve svoje pletenice ili vitke pričvrstila kosu. Pletenice su išle od potiljka pa gore preko temena. Na tako smotanu i učvršćenu kosu dolazio je čepac, vrsta kapice. Čepac je bio od domaćeg platna i uz rub ukrašen vezom od crvenog i plavog pamuka. Na donjem delu imala je nekoliko petlji za stezanje o kosu u konđi. Žena je konđu pre spavanja obično skidala, a ujutru je iznova stavljala, ali se događalo i da je sa konđom spavala. Konđa se prvi put namešta u ponoć, na dan svadbe, i nju je udata žena nosila tokom celog života.

Pokrivalo za glavu žena srednjih i starijih godina, takođe je bila marama. Marama je za žene srednjih godina bila tamnijih boja, a za starije žene crna, bez resa. Maramu kvadratnog oblika žena je pre stavljanja na glavu preklopila skoro po dijagonali, pa je manji deo marame dolazio na glavu, a veći je ostao odozgo. Marama se, zašiljena povrh čela, vezala pod bradom dvema njenim vrhovima, i tako je bivala ovalnim okvirom za ženino lice. Marama se o konđu obično pričvršćivala pribadačima. Žene su se češljale svakih nekoliko dana, leti ređe, a zimi češće. One mlađih i srednjih godina leti su nad oplećkom nosile jednostavne svilene marame sa retkim resama, stavljene pozadi preko ramena, prekrštene na prsima i onda vezane pozadi. Takve marame, jednostavnijih materijala, bez resa, nosile su i stare žene. Duge suknje i pregače od jednostavnog platna, tamnije ili sasvim crne, sa sličnom pregačom, spadale su u nošnju žena srednjih i starijih godina. Pod njima su bili skuti, a povrh njih košulje. Hladnijih dana žene su oblačile bluze, a na njih je dolazila čuraklja, živih boja za mlađe i tamnijih za sredovečne i starije žene. Žene su od obuće nosile cipele, a ranije opanke. Idući u prazničnoj nošnji nedeljom i za praznike u crkvu, žena je uz maramicu nosila molitvenik, a stare žene i brojanice. Nekada su starije žene zimi nosile džubu, zimski kaput od crnog debelog štofa, sa velikim okovratnikom lisičjeg krzna , kojim su bili obrubljeni i rukavi i donji deo kaputa. Radnim danima žene su se odevale jednostavnije, bez ukrasnih dodataka na odeći i frizuri.

Poznate ličnosti

• Joca Ćosić, šokački kulturni i prosvetni radnik
• Jon Kožar, rumunski pozorišni reditelj, profesor glume, istraživač i glumac

Literatura

• Krpan, Stjepan (1990). Hrvati u Rekašu kraj Temišvara. Zgreb. 
• Bugarski, Arsenije (2020). „Podaci o rekaškim Šokcima u Arhivu Jugoslavije”. Temišvarski zbornik: 165—168. 
• Sikimić, Biljana (2023). „Jezički pejzaž groblja u Rekašu (Rumunija): Šokci i Srbi”. Ishodišta: 313—338.