Буњевци
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Буњевци | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Укупна популација | ||||||
|
око 80.000 |
||||||
| Популација | ||||||
|
||||||
| Језици | ||||||
| Српски (штокавски икавски) | ||||||
| Религија | ||||||
| Доминира католичка | ||||||
| Етничке групе | ||||||
Буњевци су јужнословенски народ, насељени претежно у северној Бачкој (највише у Суботици), али их спорадично има и у Барањи, Банату, као и у Бач-кишкун и пештанској жупанији данашње Мађарске. Католичке су вероисповести, а културно и политичко средиште им је Суботица, у којој, према попису из 2002, чине 11% становништва. Претежно говоре српским језиком (икавски изговор). Према попису становништва из 2002. године, Буњеваца је у Србији било 20.012, од којих је 19.766 живело у Војводини. 1910. године било је Буњеваца и Шокаца у некадашњој бачкој и барањској жупанији око 90.000. Раније су их бележили као Далмате, католичке Раце и Илире.
Данас се у Србији сматрају националном мањином. На основу вишевековног присуства и бившег постојећег статуса Буњеваца као националне мањине у Аустроугарској монархији, у Мађарској је покренут покрет за признавање буњевачке националне мањине. Међутим, 2007. је њихова иницијатива одбијена.
Садржај |
[уреди] Историја
О имену, пореклу као и времену доласка Буњеваца у крајеве, у којима сада живе, много је расправљано. Највероватније је, да су они у ове крајеве дошли из краја од Неретве до Сплита (Буне, Пољице, Имотског и Сиња). То доказују историја, њихова традиција, антрополошки и други показатељи.
Као презиме први пут је забележен етноним Буњевац у Мароку у Барањи 1570. године, а то презиме и данас тамо налазимо. У већој маси населили су се Буњевци у ове крајеве око 1600. године, после неуспеле побуне против клишког санџак-бега. 1687. дошао их је већи број са својим свештеницима и ступио у службу аустријске војске, те су били распоређени по градовима Бачу, Баји, Суботици, Сомбору и Сегедину. Касније су се населили у Аљмашу (Бачалмашу), Бајмоку, Бајши и Чантавиру. 1731. године служило се у једној бајској цркви на буњевачком, а у другој на мађарском језику. У то доба, а и нешто касније, спомињу се Буњевци у Горњем Св. Ивану, Гари, Чавољу, Немеш-Милетићу и Чонопљи.
Према подацима из 1927. године, Буњевци су становали у Суботици, која је највеће насеље Буњеваца, затим у Сомбору, Бајмоку, Чонопљи, Чантавиру и Немеш-Милетићу. У Мађарској станују у Чавољу (Csávoly), Горњем Сентивану (Felsöszentiván), Бикићу (Bácsbokod), Башкуту (Vaskút), Гари (Gara), Аљмашу (Бачалмашу) (Bácsalmás), Матеовићу (Mátételke), Каћмару (Katymár), Баји (Baja), Баћину (Bátya), Душноку (Dusnok) и Мишкама (Miske).
Буњевци су, као динарци, високи, крупни и смеђи. Бавили су се готово искључиво земљорадњом и били су познати као одлични земљорадници. По језику су штокавци, односно икавци, а делимично јекавци и ијекавци. Утицај мађарског језика на њих је био веома велики. Буњевачким говором су писали многи песници, писци, аутори позоришних комада и новинари као Михајло Раднић, Ловро Брачуљевић, Антун Бачић, Антун Јосип Кнежевић, Мирко Павић, Иван Амброзовић, Иван Антуновић, Амброзије (Боза) Шарчевић, Мијо Мандић, Блаж Рајић и Иван Петреш. На буњевачком говору је изашло неколико новина, календара, црквених књига и приказани су бројни позоришни комади.
Мађари су увек хвалили држање Буњеваца према мађарској држави, односно према политичкој и државној идеји мађарској. Буњевци нису успели да формирају своју народну интелигенцију. Све што је од Буњеваца престало бити сељак, постало је Мађар. Дали су велики број својих најбољих синова на стварање мађарске будућности.
Својим националним и родољубивим радом истакао се бискуп калачки Иван Антуновић, велики буњевачки родољуб и писац, док је Иван Еветовић Мирољуб, бивши буњевачки народни посланик у Народној Скупштини, написао своја најбоља дела на мађарском језику. Срби су за време мађарске власти чинили знатне напоре, да сачувају Буњевце од мађаризације, али без већих успеха. Од 1918. године се вршила интензивна кроатизација Буњеваца и Шокаца у Војводини.
Данас се половина Буњеваца изјашањава као Буњевци, а остали као припадници хрватског огранка.
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија, 1927. г.
- I. Antunović, Rasprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom i gospodarskom, 1881.
- И. Иванић, О Буњевцима, 1894.
- Ivanyi, A szabadkai bunyeváczok és szokásaik (Ethn. Ért.).
- Д. Поповић, Суботица, 1922.
- Р. Симоновић, Војводина, 1924.
- Прилози културној и књижевној повијести Срба и Хрвата у Мађарској (Будимпешта,1982)
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
- Буњевци Званични сајт Буњеваца
- Буњевачке новине
