Буњевци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Буњевци (вишезначна одредница).
Буњевци
Zvonko Bogdan P.JPG Antun Gustav Matoš.jpg
Szárits János.jpg
Укупна популација
Популација
Србија 16.706 (2011)
Мађарска 1500 (процена)
Језици
буњевачки, српски и хрватски (штокавски икавски)
Религија
Доминира католичка
Етничке групе

индоевропска

  Словени
     Јужни Словени

Буњевци су етничка група насељена претежно у Бачкој, око Суботице, затим у Барањи, Банату, и Мађарској у чонградској и пештанској жупанији.[1] Према попису становништва из 2002. године, на територији Републике Србије било их је укупно 20.012, што је чинило 0,27% од укупног становништва земље.[2] На основу процене, у општини Суботица је међу Буњевцима, исте године било 7.677 особа, које нису користиле буњевачки говор као свој матерњи језик (47,2%), а у општини Сомбор је било око 2.429 или 89% таквих случајева.[3] Популација Буњеваца, у њиховом традиционалном завичају, показује дугорочни тренд смањивања (од 70,5 хиљада у 1910. години, њихов број је, у 2002. години, опао на 40,1% те популације; део ове буњевачке популације из 1910. године, у протеклом веку је обухваћен хрватском националном заједницом у Војводини и Мађарској).[4]

Историја[уреди]

Порекло[уреди]

Миграције Буњеваца

Постоје многе теорије о пореклу Буњеваца. Вук Караџић изнео је претпоставку да се Буњевци зову по херцеговачкој реци Буни, од које су се, као што се приповеда, у Бачку доселили.[5] За Буњевце се сигурно зна, да су као католици дошли у Бачку, у пратњи котоличких калуђера, а сем тога их у свим тадашњим војним документима називају католичким Србима.[6] Доселили су се са територије око Свилаје и Динаре, најпре у Лику и Славонију, а затим и на територије у којима и данас живе.[1] Буњевци се у најстаријој мађарској литератури најчешће називају управо Буњевцима, католичким Рацима, Илирима или Далматима.[7] Др Алекса Ивић наводи да се Буњевци у најстаријој литератури најчешће називају католичким Србима, а тек касније Далматинцима и Буњевцима.[8] Њихово лирско народно стваралаштво и приповетке су богате, а први пут о историји Буњеваца пише бискуп Иван Антуновић 1882. године, затим Иштван Ивањи, Радослав Лопашић, Мане Грбић и други.[9] Бројна литература о Буњевцима најчешће је везана за Суботицу, јер је очигледно овај град увек био главно средиште Буњеваца и по броју становника и по угледним грађанима који су обављали важне послове у вароши.[10]

Прошлост и порекло Буњеваца непознато је, тако рећи и за њих саме и за остали свет, јер се није нигде очувао никакав поуздан податак, који би у том погледу дао веродостојна разјашњења.[11] Мађарски писци, који су више писали о обичајима и оделу Буњеваца но о њиховој историји, ипак помињу да су они пореклом из Херцеговине.[6] Вероватно је да Буњевци заједно са Шокцима припадају оној скупини Јужних Словена који у данашњој Босни, Херцеговини и Далмацији станују од шестог, седмог века после Христа.[12]

Сеоба из прапостојбине[уреди]

Када су Османлије 1464. године освојили Босну тада је Мехмед II Освајач свакоме осигурао свој посед, али после смрти Бајазита II и Селима I, у доба султана Сулејмана Величанственог дошло је до харања бегова, те су многи избегли у Угарску, а беглербези су после њихова имања уврстили у вакуфе.[13] Иако је старешина босанског реда фрањеваца, фра Анђео Звиздовић, 1463. године издјествовао код Мехмеда II да босанским католицима изда тзв. „Magnu chartu“ („Слободну вероисповести“), одрубљивање глава водећих босанских људи још исте године у Сарајеву пољуљало је поверења народа у Турке.[14]

Отимање деце, потајно убијање одраслих, несносни данци, ратни терети, немилосрдна злостављања, отимачине, стегнута слобода вероисповести и тиранско понашање према хришћанима, биле су главне беде и невоље подјармљеног народа.[15] Напослетку је народу било доста робовати, те је кренуо у крајеве где се надао да ће бити поштеђен од турских угњетача, али где ће и са више изгледа моћи да се освети Турцима за све беде.[11]

Сеоба Буњеваца у Далмацију одвијала се у највећој мери током ослободилачког рата 1683—1699. година, када је Лудвиг Вилхелм Баденски, након ослобођења Беча и враћања Будима, са својом победничком војском кренуо према југу, да би после ослобођења Мађарске ослободио Босну од владавине Турака.[16] Турци су спречавали исељавање и исељеници су обично ноћу морали да путују.[11] Но, како су Турци напредовали, ови су прелазили у Мађарску.[15] Славонија, иако је и даље била под Турцима, била је за тадашње прилике доста насељена непрекидним досељавањем православних и католичких Срба (доцнијим Шокцима славонским), те су у њој Буњевци само мања насеља основали, док су се у групама били упутили у Горњу Бачку.[6]

Након пада Будима Турци су брзо губили град за градом тако да је већ године 1687. хришћанска војска, прогонећи Турке, дошла у Бачко Потисје и ту се утаборила.[17] Буњевци, пошто су чули да је у табору сам главни војсковођа царске војске, баварски изборни кнез Максимилијан II Емануел, послали су му посланство с намером да се ставе у службу царске војске, желећи заузврат да им он преда власт над Суботицом, Бајом и Сегедином.[17] Баварски кнез је 9. јула, у Иригу (Срем), препоручио Буњевце Војном савету у Бечу, да би им саградио, ради становања, три плота у Сегедину, Суботици и Баји.[18] Буњевци су дошли под вођством осамнаест фрањевачких калуђера у Суботицу. Једни су се настанили у Суботици, на месту данашњег фрањевачког манастира, а други су се преселили у Сегедин.[17] За време турских освајања Бачка је много опустела, нарочито су се мађарске насеобине растуриле и тако направиле места српским, које су и пре биле јаке, а које су се нарочито умножиле за време многих сеоба Срба са Балкана у Угарску.

Служба у царској војсци и добијање привилегија[уреди]

Читавих педесет и седам година били су Буњевци граничари и за све то време служили су аустријску монархију верно. Док Турци нису истерани из Средње Европе, Буњевци су се као чланови српске милиције борили против Турака.[11]

Карловачким миром завршио се седамнаести век са не великим резултатима, јер је Банат и даље остао под Турцима, а Бачка припала Угарској. Да би се заштитило становништво од напада Турака на граници, основана је још 1697. године потиска и тамишка војна крајина. И Суботица је потпала под војну крајину, па је тако и у Суботици била војничка управа, милиција (1714—1743), чији капетани су бирани из породице Сучић.[17] Буњевци, који су се настанили у Суботици, желели су мирније дане. Док су уз раме са Србима борили против непријатеља на страни, дотле су им код куће војници Ракоција и Имра Текелије убијали децу и жене.[11] У Бач, где тада била врло слаба војничка посада, буњевачка нејач скривала се по суботичким ритовима и јанковачким шумама. То крвопролиће и пустошење трајало је све до 1711. године када је дошло до тзв. Сатмарског мира.[6] Те године су се вратили из Петроварадина буњевачке породице, које су тамо избегле од Ракоцијевог терора.

Ракоцијев устанак опустошио је Бачку, а куга из 1709. године уморила је доста народа у Бачкој, a нарочито у буњевачким крајевима.[6] После страдања и невоља око ратовања са Турцима, проласка великих војски, померања границе, устанка Ференца Ракоција, и поновних ратних пустошења која су једно време зауставила привредни опоравак, Суботица је почела полако да напредује и постаје занатски и трговачки центар регије и то добрим делом захвљајући Буњевцима.[19]

Буњевци су играли угледну улогу у доба дугих расправа између бачке и бодрошке жупаније, пошто је било оних Буњеваца и Шокаца који су потпадали под жупанијску власт, и оних који су били под војном управом Војне крајине.[11] Са Буњевцима и Шокцима измешано, становали су у тим местима и православни Срби, а у осталим бачким местима сами Срби, нарочито у Доњој Бачкој и Шајкашкој (куда су се становници доселили из Горњег Карловца где је владала глад, како се приликом тога пописа тврдило).[6] Расправе око поседа биле су дуготрајне, а парнице су се чешће понављале, као што су комисије излазиле.

Буњевци, као и српска милиција у Бачкој, нису се ишли само на Турке, већ су одаслани неколико пута на запад. Године 1734. били су у Шлезији, а 1740-42. у Шлезији и Моравској под капетаном Арсеном Вујићем и Јованом Савићем.[11] Уочи свог поласка за Баварску, суботичка пешачка и коњичка чета замолила је генерала Енгелс-Хофена, тадашњег команданта тамишког Баната, да могу и надаље под својим капетанима војевати, што им је и одобрено. Буњевци су доцније били посадне трупе у Шапцу (1738.) и у другим местима у Србији, када је тамо образована аустријска власт.[11] Под Београд су били послату Буњевци 1739. на тзв. „галијима”, да са њих оперишу. За све то време кући су их сналазиле несрећа за несрећом.

Поред свих заслуга, које је бачка милиција имала у ратовима против Турака, Угарски сабор никако није радо гледао и чешће је покушавао, да се она укине, извесно за то, што није хтео да има „државу у држави“. Законом (3. §. XVIII) укине се 1742. године војена крајина у Бачкој, а 7. маја 1743. године поста Суботица повлашћена камерална варошица под именом „Szent Mária“.[11] Војнички живот замењен је грађанским и Буњевце су постали грађани, исто тако коректни, као што су били и добри војници. Постали су и вредни земљорадници и добри поштени грађани. Према царској привилегији у варошици је дозвољено право одржавања три земаљска вашара (16. маја, 8. септембра, и 1. новембра) и један недељни (понедељком).[20]

Период материјалног и духовног напретка[уреди]

Прве буњевачке школе основане су у Сомбору 1717, Бачу 1734, Гари 1735, Бођанима 1741.[21] Буњевачку књижевност 18. века красе десетерачки стихови у делу „Достојна племените Бачке“ чији пуни наслов гласи: „Достојна племените Бачке старих успомена садашњи и други славинске крви делијах слава бачким племићем, с пригодом чувања Свете круне и окруњена Леополда II од домородца у Баји приказана“; штампано у Калочи 1790. године.[22]

До половине 18. века, током постојања Војне крајине у Бачкој (до 1751. године), око 98% посто становника овог простора чинили су етнички Срби и Буњевци и Шокци.[23] Првих година грађанске управе у Суботици и осталим бачким местима, по укидању Војне крајине, Срби су одлучили изјавили, да желе и даље да остану граничари.[6] Они Срби и Шокци, који се нису хтели одвићи од војничког живота, иселили су се у Војну крајину, а неки и у Русију. Из саме Суботице иселило се 315 православних породица, а на крају је остало само 20 српских.[6] Ово исељавање је подстакло аустријске власти да у Бачку колонизују Швабе (Немце), Словаке и Русине.[23]

Суботица је у новом положају као камерална варошица имала да се бори са разним неприликама. Постојао је спор са суботичким „немешима“ (мађ. nemes). Германизирање Бачке у то време, није се огледало само у колонизацији Немаца, већ и у томе, што су у већим варошима, као у Суботици, где је било само неколико немачких породица, завели 1784. године немачки језик, као званичан место латинског.[6] Године 1748. у Суботици је било 586 буњевачких, 64 српских, 56 мађарских и 51 немачких порезних глава.[11]

У педесетим годинама 18. века имала је суботичка општина много посла, док се није консолидовало ново стање и довршила варошка организација. Но, најдуже је трајао рад око потпуног ослобођења ове вароши, тј. око тога, да Суботица, која дотле била само повлашћена камерална варошица, постане аутономна слободна краљевска варош, каква је у том времену већ био Сомбор и др.[11] Буњевци су живо радили, да то постане и Суботица и за то су многе депутације ишле Краљици у Беч и Пожун, од којих је најсрећнија била депутација, коју је водио Петар Јосић.[6] Суботица је коначно 22. јануара 1779. године постала права слободна краљевска аутономна варош и добила име „Maria Tereziopolis“, у славу владарке Марије Терезије. Привилегија износи права и дужности нове слободне краљевске вароши, њене границе, и положај и права српско-православног становништва у њој. У Суботици је настала велика радост и овај се дан свечано прославио.

Нови заплети[уреди]

После Свиштовског мира (1791. г.) којим се завршио рат с Турцима, настадали су заплети у Француској, што је утицало и на прилике у Угарској.[11] Од 1792 г. па све до 1812 г. Суботица је давала ванредну помоћ војсци која се аустријској борила против Наполеона.[6] Племићи су саставили коњаничку чету, којој заповедник би капетан Војнић, Буњевац. На угарском сабору 1790/1. била је Суботица заступљена са своја прва два посланика Антом Парчетићем и Јованом Сучићем. У то време пуштен је у саобраћај и Францов (канал) прокоп у Бачкој, који спаја Дунав и Тису, и показао се корисним за привреду и саобраћај.

Пошто су прошли Наполеонови ратови, настао је у Угарској културни покрет, који је захватио и Суботицу. У почетку овог века Буњевце су највише занимале варошке рестаурације и избори. У четрдесетим годинама настао је у Суботици жив покрет око удруживања.

Вест о револуцији у Пешти стигле су у Суботицу приватним линијама за неколико дана, да би званична окружница која је разаслана на све стране из Пеште стигла у току недеље, односно 27. марта, на адресу председника муниципије.[24] Како су вести о „ребелији“ биле све чешће, тако је и однос градске власти, која је била у рукама грађана лојалних Пешти, а чинили су је мађарско и буњевачко становништво, већином католичке вероисповести, бивао све непријатељски према суботичким Србима.[24] У време мађарске четрдесетомашке револуције у бајмочком атару, у ствари, на Капоњском риту, дошло је до оружаног сукоба између мађарске и српске војске из које Мађари излазе као победници.[25] Повољан исход битке за становнике Суботице који су били на мађарској страни, дакле за Мађаре и Буњевце, донео је велико олакшање, док је међу Србима донео донео додатну забринутост и неспокојство које се убрзо и потврдило у догађајима који су уследили.

Пучка касина[уреди]

Буњевци су увек били везани за песму, игру, a самим тим и забаву.[26] Велико прело је изворна буњевачка манифестација с традицијом од 130 година и увек је била организована у крилу најзначајније друштвено-културне институције, Пучке касине, која је основана под називом „Буњевачка касина“ у време буњевачког националног препорода кад су истакнуте буњевачке личности, бискуп Иван Антуновић, Бозе Шарчевић, Аго Мамужић и Пајо Кујунџић схватили да ће се Буњевци потпуно одродити и нестати ако се нешто не предузме.[27] Прво буњевачко Велико прело одржано је 2. фебруара 1879. године, на Мариндан, у организацији буњевачке Пучке касине, у дворанама „Хотела ка вароши Пешта“, како се онда звала већ срушена зграда Народног позоришта у Суботици.

Иван Антуновић није био присутан код отварања Пучке касине због свог слабог здравља, али је упутио писмо председнику Ђени Дулићу, коме је између осталог написао:

Викицитати „Од ове Касине зависи развитак не само суботичких него и свих осталих угарских Буњеваца. Овој Касини триба постат огњиштем буњевачке народне просвите, овом триба сви Буњевци да долазе да потпаљивају тињајући огањ народног бивствовања да озелени оно што је мрзлим нехајом опаљено.“
({{{2}}})

Дочек ослободилаца[уреди]

Приближавањем српске војске граници монархије, јачала је и политичка активност српског и буњевачког становништва у Војводини.[28] А кад је 13. новембра 1918. године, глас о њеном приближавању стигла до суботичких првака – неколико дана пре (10. новембра) формираног Народног одбора Буњеваца и Срба – на железничкој станици се скупила велика маса.[29] Вођа Буњеваца, поп Блашко Рајић, поздравио је српску војску следећим речима:

Викицитати „Господо! У име буњевачко-српског народног вића, у име 70.000 Буњеваца и Срба, који у овом граду станују, част ми је поздравити Вас, као вође победоносне српске војске, као ослободитеље потлачених народа испод тешког јарма. Звекет вашег оружја, господо, то је глас звона, што навишћује васкрсење наше; тресак топова ваших, који долазе, порушиће куле и градове у којима је сазидана сила што нас је тлачила; два крила славне победничке војске ваше ми сматрамо као дви раширене руке наше мајке Југославије. То су руке круте и чврсте од више него четверогодишњег ратовања, али их се ми не бојимо, већ вас молимо да нас оне пригрле и притисну на груди материнске. Нека нас боли, ништа зато, али ће тај загрљај покидати ланце наше и срушити јарам под којим смо досад чамили, па ћемо бити слободна дица у крилу миле мајке, наше мајке Југовића. Добро нам дошли, живјели![30]
({{{2}}})
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Угарска власт у Војводини није имала снаге за неко јаче супротстављање оснивању власти Српског народног одбора, а у бирању између већ присутних невоља: зеленог кадра и Српског народног одбора, изабрала је ову другу.[31] Тако је 25. новембра у Новом Саду Велика народна скупштина Срба, Буњеваца, Словака, Русина и осталих народа из Баната, Бачке и Барање донела одлуку о прикључењу Краљевини Србији.[32] У раду скупштине учествовало је 757 посланика, од тога било је: 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и 1 Мађар.[33] Одмах по приспећу у град, српска војска, којој су се чланови Буњевачко-српске гарде придружили, почела је да запоседа важне објекте.[34] Новинар Јосо Шокчић је долазак и боравак престолонаследника Александра, касније краља Југославије, 1919. године у Суботици, забележио до детаља.[35] Након предаје дарова уз поздраве, кренула је велика поворка кроз варош, која је завршена уз клицање регенту Александру и југословенској Суботици.[36]

Говор регента Александра одржан 26. јула 1919. године у Градској кући, који је забележио Јосо Шокчић, суботички новинар:

Викицитати „Драги моји Буњевци и Срби! Ви сте овде на северној граници наших природних националних аспирација са великим пожртвовањем бранили лепи језик и достојанство нашега племена. Обичаји „Краљице“, па лепе навике из наших заједничких празника, казивали су целом свету да овде живи крв наше крви. Први таласи туђинског насртаја у животу ових крајева су код нас, дични моји Буњевци и Срби, јуначког отпора. И ја сматрам за моју дужност, на овом нашем првом састанку, да вам на томе држању изјавим моју и све остале браће топлу захвалност. Када је дошао дан нашег ослобођења ви сте са пуно искрености и љубави потрчали у загрљај наш. Моја војска, која је и ваша војска, пуна је хвале о пријему који сте јој ви припремили, и ја вам и на томе од срца захваљујем. Уједињење наше не би било потпуно, ако у кругу остале браће не би било дичних Буњеваца са лепом Суботицом на челу. И ако је ваша радост данас велика, при прослави овога првог братског састанка нашег, и моја је не мања што вам по овом дочеку, по овим изјавама ваше љубави видим уз нас и душом и телом. Ја сам срећан што у новој отаџбини видим уз осталу браћу и вас Буњевце, а знам да ћете ви вашим оданим радом и вашом вредноћом знатно допринети да нам отаџбина буде напредна и чувена. Према нама стоји још непријатељ који, иако савладан, покушава да нанесе изненадне подле ударце унутрашњем реду нове отаџбине наше, чије је стваралаштво вековима ометао. Ја сам уверен, драги моји Буњевци, да ћете достојно и куражно одбити сваки удар тога непријатеља у ропцу. Моја и ваша војска, чију је храброст тај непријатељ довољно запамтио, биће овде уз вас на бранику достојанства народног као и реда и слободе у новој држави. Ја вам желим браћо Буњевци и Срби сваку срећу и сваки напредак који сте потпуно заслужили.[37]
({{{2}}})

Након Другог светског рата[уреди]

Факсимил о укидању права на изјашњавање Буњевцима и Шокцима 1945. године

Након ослобођења 14. маја 1945. године нове власти су уредбом наредиле да се припадници Буњевачке етничке групе могу изјашњавати само као Хрвати. [38]

Викицитати

„Догађа се, да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике, где се означава народност, а не као Хрвати као нпр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то бива често и по њиховом изричитом захтеву или по вољи и находјењу дотичног чиновника. Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву. У разним окрузима и местима, где се они до сада уведени као Шокци и Буњевци има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним дозволама и разним другим списковима по народности. У будуће се имају уносити само искључиво као Хрвати. Све до сада издате легтимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци, имају се уништити и нове издати, издавање нових легитимација не сме се поново наплаћивати од странака.

Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све градске и среске, а преко ових месне, да то што пре безуветно спроведу, а ви да се старате, да се ово свакако изврши и да о учињеном известите.“
(Главни народно ослободилачки одбор Војводине[39])

Данашње стање[уреди]

Буњевци немају школе, литературу и медије на икавици као свом свакодневном говору (у Мађарској су избрисани из номенклатуре националних мањина и категоризовани као Хрвати, у Војводини тек 2007. године, више од једног века после укидања, у Аустроугарској, школства на буњевачком језику, у основно образовање у буњевачким срединама, уведена је факултативна настава матерњег говора с елементима националне културе; литература је у заостајању, укључујући недовршеност стандардизације буњевачког икавског дијалекта; културни и информативни садржаји у електронским медијима се своде на трајање од два сата недељно а штампана периодика је сведена на три месечне публикације).[40] Др на Филолошком факултету у Београду Ранко Бугарски има једно објашњење у којем наводи да би се буњевачки језик врло тешко могао дефинисати као језик, али би се сигурно могао дефинисати као језик културе са елементима националне културе.[41]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Буњевци“ у: Српска породична енциклопедија, Књ. 5, Београд: Народна књига: Политика НМ; 2006. стр. 53.
  2. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Становништво, књига 1, Национална или етничка припадност - Подаци по насељима, Република Србија - Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003.
  3. ^ Dr Aleksandar Raič. (april 2010). „Zajedničko poriklo, zavičaj i istorija“. Bunjevačke novine, br. 58, pp. 23
  4. ^ Isti. (februar 2010). „Nacionalna zajednica Bunjevaca i Statut AP Vojvodine“. Isto, br. 56, pp. 20
  5. ^ Вук Караџић, Срби сви и свуда: Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (Беч, 1849), Приступљено 5. 8. 2010.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Иван Иванић, Историјско-етнографска расправа: Буњевци и Шокци (Београд 1899), Приступљено 5. 8. 2010.
  7. ^ Nevenka Bašić Palković. (mart 2010). „Bunjevci u mađarskoj literaturi“. Bunjevačke novine, br. 57, pp. 7
  8. ^ Isti. (jun 2006). „Nemac sačuvao dokument o Bunjevcima“. Isto, br. 12, pp. 8
  9. ^ Isti. (septembar 2006). „Bunjevci u mađarskoj literaturi (drugi deo)“. Bunjevačke novine, br. 15, pp. 10
  10. ^ Isti. Isto. pp. 11
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Иван Иванић, О Буњевцима : повесничко-народописна расправа (Суботица 1894), Приступљено 5. 8. 2010.
  12. ^ Mijo Mandić Mlađi, Buni, Bunievci, Bunjevci (Subotica 2003/04), Приступљено 5. 8. 2010.
  13. ^ Ivan Antunović, Rasprava o podunavskih i potiskanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, građanskom i gospodarskom, Hrvatski znavstveni zavod, Pečuh 2002; pp. 37
  14. ^ Bernardin Unji, Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca, Subotica : Bunjevačka matica : Birografika, 2001; pp. 29
  15. ^ а б Dr Matija Evetović, Kulturna povijest bunjevačkih i šokačkih Hrvata (Subotica 1941), Приступљено 5. 8. 2010.
  16. ^ Bernardin Unji, Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca, Subotica : Bunjevačka matica : Birografika, 2001; pp. 13
  17. ^ а б в г Ivo Prćić, Subotica i Bunjevci, Subotica : Tiskara Josipa Horvata, 1936; pp. 10-23
  18. ^ Bernardin Unji, Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca, Subotica : Bunjevačka matica : Birografika, 2001; pp. 45
  19. ^ Zo. Ve. (jul 2006). „Subotički vašari i pijace u prošlosti“. Bunjevačke novine, br. 13, pp. 9
  20. ^ Isti, Isto
  21. ^ Mirjana Savanov. (jul 2005). „Prve bunjevačke škule“. Bunjevačke novine, br. 1, pp. 27
  22. ^ Nevenka Bašić Palković. (oktobar 2005). „Dostojna plemenite Bačke...“. Bunjevačke novine, br. 4, pp. 10
  23. ^ а б Dr Aleksandar Raič. (maj 2009). „Uvod u bunjevačko pitanje“. Bunjevačke novine, br. 47, pp. 19
  24. ^ а б „Капоњска битка“ у Bajmok, Szabadka: Grafoprodukt; 2002. стр. 269-270
  25. ^ Mojzeš, Radnički pokret u Bajmoku, Subotica : NIO Subotičke novine, 1984; pp. 12
  26. ^ Bunjevačka okupljanja i prela od Đurđice Skenderović, Приступљено 7. 8. 2010.
  27. ^ Nevenka Bašić Palković (februar 2009). „Dan velikog prela – istorijat i značaj“. Bunjevačke novine, br. 44, pp. 19
  28. ^ Dr Saša Marković (novembar 2008). „Dani oslobođenja (treći deo)“. Bunjevačke novine, br. 41, стр. 20
  29. ^ Nepotpisani autor, (novembar 2009). „Doček najslavnije vojske“. Bunjevačke novine, br. 53, pp. 10
  30. ^ Nevenka Bašić Palković. (novembar 2006). „Spomenica oslobođenja i ujedinjenja grada Subotice“. Bunjevačke novine, br. 16, pp. 13
  31. ^ Zoran Veljanović (decembar 2006). „Vreme kada su Bunjevci rešavali svoju sudbinu (drugi deo)“. Bunjevačke novine, br. 18, pp. 12-13
  32. ^ Коста Николић, Никола Жутић, Момчило Павловић, Зорица Шпадијер. Историја за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2009, стр. 108
  33. ^ Dr Saša Marković. (novembar 2008). „Dani oslobođenja (treći deo)“. Bunjevačke novine, br. 41, pp. 21
  34. ^ Zoran Veljanović (januar 2007). „Vreme kada su Bunjevci rešavali svoju sudbinu (treći deo)“. Bunjevačke novine, br. 19, pp. 13
  35. ^ B.E. (mart 2010). „Razvoj bunjevačkih novina kroz vrime“. Bunjevačke novine, br. 57, pp. 13
  36. ^ Nevenka Bašić Palković. (avgust 2007). „Razvoj bunjevačkih novina kroz vrime новина“. Bunjevačke novine, br. 26, pp. 11
  37. ^ Nepotpisani autor(novembar 2009). „Regent Aleksandar: Subotica je naša!“. Bunjevačke novine, br. 53, pp. 15
  38. ^ http://bunjevci.com/novine/pdf/bunjevacke/2010_56.pdf Aleksandar Raič. (februar 2010). „Nacionalna zajednica Bunjevaca i Statut AP Vojvodine“. Bunjevačke novine, br. 56, pp. 20.
  39. ^ http://bunjevci.com/site/dokumenta/dekret-o-hrvatstvu-bunjevaca/ Декрет о хрватству Буњеваца
  40. ^ Dr Aleksandar Raič. (februar 2010). „Nacionalna zajednica Bunjevaca i Statut AP Vojvodine“. Bunjevačke novine, br. 56, pp. 20
  41. ^ V. M. (novembar 2006). „Država ne negira bunjevački jezik“. Bunjevačke novine, br. 16, pp. 6

Спољашње везе[уреди]