Svjatoslav Rihter

Svjatoslav Rihter
Svjatoslav Rihter
Lični podaci
Ime po rođenju	Svjatoslav Teofilovič Rihter
Datum rođenja	(1915-03-20)20. mart 1915.
Mesto rođenja	Žitomir, Ruska Imperija
Datum smrti	1. avgust 1997.(1997-08-01) (82 god.)
Mesto smrti	Moskva, Ruska Federacija
Zanimanje	pijanista
Muzički rad
Instrument	klavir
Ostalo
Veb-sajt	www.sviatoslavrichter.ru

Svjatoslav Teofilovič Rihter (rus. Святослав Теофилович Рихтер; 20. mart 1915. - 1. avgust 1997) je bio ruski pijanista, poznat po svom velikom repertoaru i virtuoznosti. Smatra se jednim od najvećih pijanista dvadesetog veka.

Njegov repertoar obuhvatao je period od baroka do muzike dvadesetog veka. Najveći deo obuhvatala su dela Hajdna, Šuberta, Šopena, Lista, Prokofjeva i dr. Interpretacije Rihtera odaju njegovu tehničku savršenost, duboke emocije, osećaj vremena i stila.

Biografija

Detinjstvo

Svjatoslav Rihter je rođen u Žitomiru, u Ukrajini, tada delu Ruske Imperije. Njegov otac, Teofil Danilovič Rihter (1872.-1941) je bio nemački pijanista i kompozitor koji je studirao u Beču. Svjatoslavova majka, Ana Pavlovna (1892.-1963) bila je Ruskinja, takođe pijanista. Godine 1918, kada su Rihterovi roditelji bili u Odesi, Ruski građanski rat ih je odvojio od njihovog sina, a Svjatoslav je u tom periodu živeo sa rođakom Tamarom. Sa njoj je živeo od 1918. do 1921. Tada se zainteresovao za slikarstvo, a Tamara ga je učila.

Godine 1921, kada su se Svjatoslavovi roditelji vratili, preselili su se u Odesu. Rihterov otac, Teofil, predavao je na Konzevatorijumu u Odesi i radio je kao orguljaš u crkvi. Početkom 1920-ih, Rihter se zainteresovao za muziku (kao i druge umetnosti poput književnosti, pozorišta i dr.) i počeo da uči klavir. Neobično, bio je samouk. Otac mu je pružio samo osnovno muzičko obrazovanje.

Čak i u detinjstvu, Svjatoslav je vežbao sa obližnjim operskim i baletskim sastavom. Razvio je ljubav prema operi, vokalnoj i kamernoj muzici, koja dostiže pun izražaj kada Rihter osniva festival u Francuskoj i Moskvi. Sa 15 godina, počeo je da svira sa operskim pozorištem iz Odese.

Početak karijere

Prvi koncert održao je 19. marta 1934. godine u klubu inženjera u Odesi. Tada još nije pohađao nastavu klavira, pa je tri godine kasnije potražio Hajnriha Nojhausa, pijanistu i pedagoga na konzervatorijumu u Moskvi. Prilikom audicije za prijem na konzervatorijum (izvodio je Šopenovu Baladu br. 4), svi su verovali da Rihter neće biti primljen. Iznenađen, Hajnrih je šapnuo svojim studentima: „Ovaj čovek je genije!,,. Iako je Nojhaus učio mnoge poznate pijaniste, uključujući Emila Giljelsa i dr., on je smatrao Rihtera za čudo od deteta, ali je ipak tvrdio da ga je naučio „skoro ništa,,.

Rihter je takođe pokušao da komponuje, čak je svoje kompozicije svira na audiciji za upis na moskovski konzervatorijum. Prestao je da komponuje ubrzo nako što se preselio u Moskvu. Godinama kasnije, Rihter je ovu odluku objasnio izjavom: „ Možda je ovo najbolji način, ali ne vidim svrhu pisanja loše muzike!,,.

Iza gvozdene zavese

Već početkom Drugog svetskog rata, brak Rihterovih roditelja je propao i njegova majka se zaljubila u drugog čoveka. Pošto je Svjatoslavov otac bio Nemac, Rihter je bio uhapšen od strane vlasti, a porodica je smišljala su plan kako da napuste zemlju. Zbog novog ljubavnog života, Rihterova majka nije želela da napusti državu pa je porodica ostala u Odesi. Avgusta 1941, Svjatoslavov otac je uhapšen pod sumnjom da je strani špijun, a 6. oktobra 1941. je ubijen. Svjatoslav nije razgovarao sa majkom skoro sve do njene smrti.

Godine 1945, Rihter je upoznao i davao koncerte sa sopranom Ninom Dirliak. Rihter i Dorliak su se družili celog do kraja života, iako je pijanista nikada nije oženio. Ona je bila prisutna u Rihterovom privatnom životu i karijeri. Pomagala mu je pred smrt, i umrla nekoliko meseci kasnije, 17. maja 1998. godine.

Rihter je obično bio povučen i nije bio otvoren za intervjue. Nikada javno nije razgovarao o svom privatnom životu, tek je na nagovor Bruna Monsežona, filmskog reditelja, pristao da bude intervjuisan za dokumentarac o njegovom životu (Svjatoslav Rihter: Enigma).

Godine 1949. osvojio je Staljinovu nagradu, koja mu je omogućila da održi koncertne ture u Rusiji, istočnoj Evropi i Kini. Prvi koncert van SSSR-a bio je u Čehoslovačkoj 1950. godine. Godine 1952, dobio je poziv da glumi Franca Lista u filmu o životu Mihaila Glinke (Kompozitor Glinka).

18. februara 1952. godine, Rihter je po prvi put dirigovao. To je bilo na svetskoj premijeri Prokofjevove Simfonije za violončelo i orkestar u e-moll-u sa Mstislavom Rostopovičem kao solistom.

Svirao je na sahranama Borisa Pasternaka i Jozefa Staljina.

Pošto je dobio Staljinovu i Lenjinovu nagradu i postao Narodni umetnik RSFSR, održao je prvu koncertnu turu u SAD 1960. godine, a u Engleskoj i Francuskoj 1961. godine.

Turneja na zapadu

Na zapadu, za Rihtera su čuli preko snimaka napravljenih 50-ih godina prošlog veka. Ruski pijansita, Emil Giljels, je dosta pomogao Rihteru da dobije pažnju zapadne publike.

Prvi koncert na zapadu održan je maja 1960. godine, kada mu je dozvoljena da ide u Finsku, a 15. oktobra 1960. godine, svirao je Čikagu Koncert za klavir i orkestar br. 2 Johanes Bramsa sa simfonijskim orkestrom Čikaga. Američka publika je bila oduševljena. Poznata muzička kritičarka Klaudija Kasidi, koja je bila poznata po neprijatnim recenzijama stranih i novih izvođača, opisala je Rihtera kako stidljivo i ranjivo izlazi na scenu, a onda seda za klavir i izvodi performans života. Rihter najveću slavu doživljava u seriji koncerata u Karnegi holu 1960. godine.

Ipak, Rihter je tvrdio da ne voli da izvodi u SAD. Takođe je tvrdio da ne voli velika očekivanja američke publike. Godine 1970. dogodio se incident u Alis Tuli dvorani u Njujorku. Naime, koncert je prekinut zbog antisovjetskih protesta. Rihter se zakleo da više nikad neće doći u SAD. Ipak, kružile su glasine da je planirao da održi još neki koncert u Karnegi holu, međutim ne zna se da li je ovo istina.

Godine 1961, Rihter je prvi put nastupio u Londonu. Svirao je dela Hajdna i Prokofjeva, međutim naišao je na odbojnost publike. Kritičar Nevil Kardus je tvrdio da je Rihter svirao „malograđanski“, pitao se zašto je uopšte pozvan da svira u Londonu i rekao da London već ima puno „drugoklasnih“ pijanista. Nakon koncerta 18. juna 1961, kada je Rihter izvodio oba Listova koncerta za klavir i orkestar, kritike su se preokrenule.

Godine 1970, Rihter je posetio Japan po prvi put, putujući železnicom kroz Sibir, a zatim brodom jer nije voleo avione. Svirao je Betovena, Šumana, Musorgskog, Prokofjeva, Bartoka i Rahmanjinova, kao i dela Mocarta i Betovena sa japanskim orkestrima. Posetio je Japan osam puta.

Poslednje godine

Rihter je uživao da svira pred publikom, ali nije voleo da planira koncerte godinama unapred. U poznim godinama, svirao je u mraku samo sa jednom lampom koja je osvetljavala notni tekst. Tvrdio je da ovo pomaže publici da se više fokusira na muziku a manje na nebitne stvari poput izvođačevih mimika i pokreta.

Godine 1986, održao je šestomesečnu turneju po Sibiru sa svojim Yamaha klavirom. Smatra se da je održao oko 150 koncerata, i to čak i u gradovima koji nisu imali koncertnu dvoranu. Rečeno je da je posle jednog takvog koncerta, publika, koja nikada pre toga nije čula izvođenje klasične muzike uživo, okupila se u sredini dvorane i počela mahati kako bi proslavili izvođača. Poslednjih godina života, ulaz na Rihterove koncerte je bio besplatan.

Pri kraju 1995. godine, Rihter je izvodio najzahtevnija dela, ukljujući Ravelovu svitu Odrazi, Drugu sonatu Prokofjeva, Šopenove etide i Baladu br. 4.

Poslednji koncert sa orkestrom, gde je izvodio Mocartove koncerte za klavir i orkestar sa japanskim simfonijskim orkestrom i njegovim starim prijateljom Rudolfom Baršaijem, održani su 1994. godine.

Poslednji solo recital je bio privatno okupljanje u Libeku, u Nemačkoj, 30. marta 1995. godine. Program se sastojao od dve sonate Hajdna i Regerovih Varijacija i fuge na temu Betovena.

Rihter je umro 1. avgusta 1997. godine, u Centralnoj bolnici u Moskvi od srčanog udara, nakon što je patio od depresije izazvane nemogućnošću da izvodi u javnosti.

Repertoar

Rihter je jednom rekao: „Moj repertoar se sastoji od 80 različitih programa, ne brojeći kamernu muziku.". U stvari, Rihterov repertoar se kretao od Hendla i Baha do Šimanovskog, Berga, Veberna, Stravinskog, Bartoka i dr. Nije svirao mnoga poznata dela poput Betovenove Valdštajn i Mesečeve sonate, Četvrtog i Petog koncerta za klavir i orkestar, Šuberove sonate u A-Dur-u, Šopenovog koncerta i Druge sonate, kao i Rahmanjinovog trećeg koncerta.

Rihter je neumorno učio nova dela. Najveći deo njegovog repertoara predstavljaju dela Šuberta, Šumana, Betovena, Baha, Šopena, Lista, Prokofjeva i Debisija. Interesantno je da je održao premijeru Prokofjeve Sonate br. 7 koju je naučio za samo četiri dana, i Sonate br. 9, koju je Prokofjev posvetio Rihteru. Često je izvodio i kamernu muziku sa Mstislavom Rostopovičem i dr.

Pijanista je takođe bio dirigent na premijeri Prokofjevove Simfonije-Koncerta za violončelo i orkestar. Solista je bio Rostopovič, kome je i samo delo bilo posvećeno. Prokofjev je takođe napisao Sonatu za violončelu u C-Dur-u za Rostopoviča, koje su izveli on i Rihter 1950. godine. Rihter je bio strastven violončelista a Rostopovič dobar pijanista. Na jednom koncertu u Moskvi zamenili su instrumente.

Spoljašnje veze

• Richter, The Enigma (I), dokumentarni film
• Richter, The Enigma (II), dokumentarni film