Tupoljev ANT-4

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tupoljev ANT-4/Tupoljev TB-1
Tupoljev ANT-4
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1928.
Uveden u upotrebu1929.
Povučen iz upotrebe1948.
Statusneoperativan
Prvi korisnikSovjetsko VV i Aeroflot
Broj primeraka218
Dužina18
Razmah krila28,7
Visina5,1
Površina krila120
Prazan4.520
Normalna poletna6.810
Maks. spoljni teret1.000 kg
Klipno-elisni motor2 x Mikulin M-17 V-12 tečnošću hlađen motor
Snaga2 x 510 kW
Brzina krstarenja156 km/h
Maks. brzina na Hopt178 km/h
Taktički radijus kretanja1.000 km
Plafon leta4.830 m
Brzina penjanja182 m/min

Tupoljev ANT-4 / Tupoljev TB-1, (rus. Туполев АНТ-4 / ТБ-1), je bio sovjetski dvomotorni bombarder jednokrilac iz perioda 1920-ih godina do početka Drugog svetskog rata. Projektovao ga je OKB 156 Tupoljev (Opitni konstrukcioni biro - Tupoljev), bio je prvi avion potpuno metalne konstrukcije.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

A.N.Tupoljev (1944.)

Sovjetski Savez je iz Prvog svetskog i Građanskog rata izašao sa znatno redukovanom pomorskom flotom. Pošto ekonomska situacija u zemlji nije dozvoljavala da se izvrši brža obnova flote, pribegavalo se tome da se na svaki način poboljša zaštita priobalja uz minimalna ulaganja. Tako je u Lenjingradu 1921. godine osnovana organizacija OTB koja se bavila tim problemom izmišljajući nove vrste naoružanja koja će poboljšati odbranu zemlje. Između ostalog osmislili su „vazdušni“ torpedo i mine (pomorsko oružje koje bi se lansiralo iz aviona). Eksperimentisali su sa lansiranjem ovih oružja sa engleskih i nemačkih aviona, ali nisu bili zadovoljni postignutim rezultatima. Pokušali su sa proizvođačem aviona iz Engleske, da se po njihovom zahtevu projektuje avion za tu namenu, međutim ni cena projekta ni vreme za realizaciju nisu bili odgovarajući. Zbog toga se OTB obraća CAGI-ju u aprilu 1924. sa zahtevom da se projektuje avion brzine 165 km/h i da prenese objekte težine 960 kg (jedan torpedo ili dve mine). Sa tada raspoloživim motorima Bristol „Jupiter“ od 400 KS mogao se prema proračunu dobiti dvomotorni avion sa brzinom do 190 km/h, radijusom od 750 km i težinom naoružanja 960 kg. Pošto se i Crvena armija pojavila sa zahtevom za teški bombarder sa dopuštenjem OTB-a izvršeno je spajanje ova dva projekta i tako je nastao projektni zadatak za avion ANT-4. Prototip aviona ANT-4 je napravljen za 9 meseci i 11. avgusta 1925. godine prototip je predat komisiji koja je odobrila testiranje prototipa nakon otklanjanja grešaka i dodatnih prilagođavanja tako da je prvi probni let obavljen 26. novembra 1925. godine. Do 10. jula 1926. godine obavljena su sva fabrička i državna ispitivanja prototipa i avion predat OTB radi testiranja aviona sa torpedima i minama. Ovim nije završen razvoj ovog aviona naprotiv radilo se na ugradnji drugih motora u igri su bili engleski Naper Lajon, američki Liberti, francuski Loren-Ditrih i nemački BMV-V. Na kraju se ustalio motor ruske proizvodnje Mikulin M-17 rađen po licenci BMV-a.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Avion Tupoljev ANT-4 je niskokrilni jednokrilac potpuno metalne konstrukcije (noseća struktura od čeličnih profila i cevi a oplata od talasastog aluminijumskog lima, oplata od talasastog lima daje dodatnu torzionu krutost avionu), sa dva klipno elisna motora, koji su postavljeni na krilima aviona. Svaki motor ima drvene dvokrake elise sa fiksnim korakom. Na ANT-4 su ugrađeni motori Mikulin M-17 snage 500 kW/680 KS, linijski motori V rasporeda hlađeni tečnošću. Avion ima fiksni (neuvlačeći) stajni trap sa po jednim točkom (dimenzija 1250 x 250 mm) sa svake strane smeštana ispod krila aviona, treća oslona tačka je drljača koji se nalazi na repu aviona. Umesto točkova zimi su se na noge stajnih trapova montirale skije. Avioni ANT-4 koji su služili u pomorskom vazduhoplovstvu su umesto trapova imali ugrađene plovke. Trup aviona je pravougaonog poprečnog preseka. Avion je opremljen duplim komandama, a piloti su sedeli jedan pored drugog u otvorenom kokpitu. Strelci su takođe stajali u otvorenim turelama jedan u nosu aviona a druga dvojica između kabine pilota i repa aviona. Avion je tako konstruisan da se može lako rastaviti u podsklopove (trup, krila, rep) i prevoziti železnicom.

Varijante[uredi | uredi izvor]

  • ANT-7/R-6 - verzija aviona ANT-4 sa motorom BMW VI snage 544kW, poleteo 11. septembra 1929. godine, proizvodnja od 1930—1934. napravljeno 435 primeraka,
  • ANT-7/KR-6 - verzija aviona ANT-4 sa motorom BMW VI snage 544kW, izviđač dalekog doleta,
  • ANT-7/PS-7 - putnička verzija aviona ANT-4 sa motorom BMW VI snage 544kW,
  • ANT-7/MR-6 - hidro avion ANT-4 sa motorom BMW VI snage 544kW,
  • ANT-7/PS-7s - verzija aviona ANT-4 sa motorom BMW VI snage 544kW namenjena polarnom saobraćaju.

Naoružanje[uredi | uredi izvor]

  • Streljačko: 6 mitraljeza 7.62 mm PB-1 u parovima na pozicijama: nos, i po dva na leđima.
  • Bombe: do 1.000 kg nošene na nosačima u trupu aviona.

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

ANT-4 je po mnogo čemu je bio prvi: bio je prvi sovjetski projekt bombardera koji je ušao u serijsku proizvodnju, bio je prvi sovjetski bombarder jednokrilac, zatim prvi sovjetski bombarder potpuno metalne konstrukcije, bio je rodonačelnik čitave serije višemotornih bombardera nastale pod voćstvom A. N. Tupoljeva, njegovom pojavom počinje formiranje strateške avijacije Sovjetskog Saveza. Kada se svemu tome doda, da je u službi bio preko 20 godina govori o kvalitetu ovog aviona u svakom pogledu.

Avion Tupoljev ANT-4/TB-1 je proizvođen serijski od 1929 do 1932. godine. U tom periodu je proizvedeno ukupno 212 primeraka ovih aviona. Avioni ovog tipa su korišćeni kao bombarderi, bombarderi torpedonosci, u pomorskom vazduhoplovstvu za patroliranje i spašavanje (ovi avioni su bili opremljeni plovcima umesto točkova), korišćeni su i za izviđanje i fotosnimanja. Isluženi avioni ovog tipa su korišćeni u Aeroflotu za prevoz putnika i tereta (to je bio prvi sovjetski kargo avion). Poslednji avion ovog tipa povučen je iz upotrebe 1948. godine. Avion se zbog svojih kvaliteta u pogledu pouzdanosti i izdržljivosti često koristio u arktičkom vazduhoplovstvu za tu svrhu je umesto točkova na stajnom trapu imao montirane skije.

Prvi avion ovog tipa je bio nenaoružan tj. napravljen je kao civilni avion namenjen propagandnim letovima. Nazvan je „Zemlja Sovjeta“, (rus. "Страна Советов") i planirano je da se sa njime napravi propagandni let od Moskve do Njujorka. Ideja je potekla od pilota Šestakova koji je 1927. godine avionom ANT-3 obavio let na relaciji Moskva-Tokio-Moskva. Kada se steklo uverenje da je avion ANT-4 pouzdan da bi se sa njim mogao obaviti i interkontinentalni let krenulo se na ostvarenje ovog poduhvata. Postojale su tri moguće maršrute za obavljanje ovog leta: 1. preko Severnog pola je najkraća iznosi 9.600 km ali ju je nemoguće savladati bez usputnih sletanja, 2.preko Atlantika dužine od 13.000 do 14.000 km takođe se ne može preleteti bez usputnih sletanja i 3. takozvana Pacifička ruta koja bi išla iz Moskve preko Sibira i Dalekog istoka, Aleutskih ostrva, Aljaske, Portlanda, San Franciska, Čikaga do Njujorka, koja je duga preko 20.000 km ali omogućava usputna sletanja, dobar deo maršrute kroz Sovjetski Savez se poklapao sa maršrutom leta Moskva-Tokio obavljen 1927. godine, što je olakšavalo ovaj deo leta.

Odlučeno je da se leti trećom maršrutom, iz Moskve se krenulo 23. avgusta 1929. godine a u Njujork se stiglo 1. novembra 1929. godine, avion je preleteo ukupno 21.242 km posle 141 h 45 min provedenih u vazduhu. Posadu su sačinjavali S. Šestakov (pilot), F. Bolotov (kopilot), B. Sterligov i D. Fufaev navigatori.[1][2] Bio je to veliki uspeh Sovjetskog vazduhoplovstva i njegov doprinos razvoju svetske avijatike.

Za ovaj avion je vezan još jedan događaj, spasavanje ekspedicije i posade ledolomca „Čeljuskin“, naime 5. marta 1934. godine avionom Tupoljev ANT-4, pilot A. Ljapidevski sleteo je na ledenu santu pored improvizovanog logora naučno-istraživačke ekspedicije i članova posade ledolomca „Čeljuskin“, koji su, morali da napuste brod. Velika hladnoća je okovala brod ledom koji je lomio njegov trup i u toj sutuaciji, spašavanje je moglo da se izvede jedino avionom. Sa aerodroma na kopnu udaljenog gotovo 1.000 km, piloti su uspeli da sa 109 letova u toku 2 meseca evakuišu sve članove ekspedicije, naučnu opremu i dokumentaciju. Ceo svet je sa pažnjom pratio akciju spašavanja, a 7 pilota je za pokazanu hrabrost, humanost i požrtvovanje, dobilo zvanje heroja Sovjetskog Saveza.[3]

Sačuvani primerci aviona ANT-4[uredi | uredi izvor]

Poštanska marka sa motivima spašavanja čeljuskinovaca

Jedan avion Tupoljev ANT-4 bivšeg Aviaartika je sačuvan i nalazi se u Muzeju civilnog vazduhoplovstva u Uljanovsku.

Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi | uredi izvor]


Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „ANT-4 Strana Sovetov”. Arhivirano iz originala 19. 05. 2011. g. Pristupljeno 04. 01. 2011. 
  2. ^ „KRASNЫE KRЫLЬЯ"
  3. ^ Janić, Č., Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] pp. 84

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Hlopotob, O. D. (2004). Istoriя voennoй aviacii ot pervыh letatelьnыh apparatov do reaktivnыh samolёtob (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: AST, Moskva i Poligon, SPb,. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir; (2005). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Hinckley, England: Midland Publishing. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-1-894102-24-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). „ANT-40,SB”. Tupolev Aircraft since 1922 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Naval Institute Press. str. 89. ISBN 978-1-55750-882-9. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei; (1996). „ANT-4/TB-1”. Tupolev: The Man and His Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Shrewsbury UK: Airlife Publishing. str. 36—40. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Šavrov, V. B. (2002). Istoriя konstrukciiй samoletov v SSSR do 1938 gg. (na jeziku: ruski). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 5-217-03112-3.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tupoljev ANT-4 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тупољев_АНТ-4&oldid=27557332”