Franc Stadler

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
franc stadler
Franc Stadler Pepe
Lični podaci
Datum rođenja(1915-05-30)30. maj 1915.
Mesto rođenjaŠiška, kod Ljubljane, Austrougarska
Datum smrti1. februar 2000.(2000-02-01) (84 god.)
Mesto smrtiLjubljana, Slovenija
Profesijadruštveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od1941.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
Jugoslovenska armija
1941 — 1945.
Heroj
Narodni heroj od15. jul 1952.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja Partizanska spomenica 1941.

Franc Stadler — Pepe (Šiška, kod Ljubljane, 30. maj 1915 — Ljubljana, 1. februar 2000), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik Socijalističke Republike Slovenije i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 30. maja 1915. godine u ljubljanskom predgrađu Šiška. Poticao je iz radničke porodice. Njegov otac Franc je bio železničar i umro je 1930. godine, pa je majka ostala sama sa četvoro male dece. Nakon završetka osnovne škole u Šiški, pohađao je četiri razreda gimnazije i dva razreda Trgovačke škole u Ljubljani. Pošto je morao sam da se izdržava, uporedo sa školom je radio kod jednog krovopokrivača, i obavljao razne fizičke poslove, kopao je i tovario šljunak, farbao natpise na vagonima, štampao čestitke i razglednice, crtao grafikone na Ljubljanskom sajmu i dr.[1]

Vojni rok u Jugoslovenskoj vojsci je odslužio u Slavonskom Brodu, nakon čega se zaposlio u Poštanskoj štedionici u Ljubljani. Bio je veoma aktivan u sportskim društvima. Još kao dečak od šest godina je počeo da vežba u Sportskom društvu „Sloboda” u Šiški. Bio je član ove organizacije sve do njenog raspuštanja, a nakon toga je 1935. godine prešao u Sokolsko društvo, gde je bio aktivan sve do početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Pored lake atletike bavio se i skokovima u vodu u Sportskom društvu „Ilirija” u Ljubljani, a bio je i na gimnastičkom tečaju u Beogradu.[1]

Za omladinski revolucionarni pokret ga je zainteresovao njegov komšija i drug Zvonimir Runko, koji je bio član tada ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Jedno vreme su zajedno trenirali u „Sokolu”, ali su Zvonimira kasnije isključili iz organizacije zbog veze sa komunistima. Kako je znao da je Franc simpatizer Sovjetskog Saveza, Zvonimir mu je povremeno donosio revolucionarnu i marksističku literaturu. Kod momka iz siromašne radničke porodice, koji je bio vaspitavan u borbenom duhu, ova literatura je brzo probudila interesovanje za omladinski revolucionarni radnički pokret.[1]

Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor]

Nakon Aprilskog rata i okupacije Jugoslavije, 1941. godine Franc se preko Zvonimira Runka uključio u Narodnooslobodilački pokret (NOP), čiji je organizator u Šiški bio Franc Ravbar. Zajedno sa Runkom, Franc je bio član udarnih grupa Službe obaveštavanja i bezbednosti (VOS), koje su u leto 1941. godine vršile oružane akcije i sabotaže u okupiranoj Ljubljani i njenoj okolini. Ovde se Franc upoznao i povezao sa Zlatom Božičem i Nadom Ćamernik, od kojih je dobio zadatak da radi na organizovanju odbora Oslobodilačkog fronta Slovenije (OF), a na preporuku Runka je bio primljen u članstvo Komunističke partije Slovenije (KPS).[1]

Najpre je bio član Terenskog odbora Oslobodilačkog fronta, a zatim kvartovskog odbora OF u Šiški, gde je bio zadužen za rad tehnike, odnosno za rasturanje ilegalne literature i letaka Oslobodilačkog fronta. Kako je OF bio višestranačka organizacija, kojoj su se pored komunista priključili i predstavnici „Sokola” i hrišćanskih socijalista, Franc je u kvartovskom odboru OF u Šiški bio predstavnik Komunističke partije.[1]

Novembra 1941. godine kao sposoban aktivista je bio uključen u najuži krug organizatora ustanka u Šiški, pa je od Franca Ravbara dobio novo zaduženje — postao je sekretar Službe obaveštavanja i bezbednosti (VOS). Ubrzo nakon toga, početkom decembra u Ljubljani je bio uhapšen Tone Tomšič, sekretar CK KP Slovenije, pa su odbori VOS dobili zadatak da ga oslobode. U organizaciji i izvršenju akcije bekstva iz zatvora na Blajvajsovoj cesti u Ljubljani učestvovao je i Franc, ali ona nije uspela, jer je ključ za otvaranje ćelije bio loše napravljen. Kako se u akcijama Službe obaveštavanja i bezbednosti istakao kao preduzimljiv i hrabar borac, postepeno je preuzimao sve odgovornije funkcije, pa je marta 1942. godine postao komandir grupe VOS, a u maju iste godine najpre zamenik, pa potom komandir Službe obaveštavanja i bezbednosti u Ljubljani. Uporedo sa ovim ilegalnim akcijama, sve vreme je do odlaska u partizane juna 1943. godine radio u Poštanskoj štedionici u Ljubljani.[1]

Oktobra 1942. godine je po nalogu rukovodstva Oslobodilačkog fronta i KP Slovenije, organizovao i izvršio atentat na Marka Natlačena, bivšeg bana Dravske banovine i saradnika okupatora. Atenat je izvršen 13. oktobra u Ljubljani, kada je Franc preobučen u sveštenika ušao u kuću Natlačena i ubio ga. Pored Franca u organizaciji atentata su učestvovali i drugi pripadnici VOS, među kojima — Lidija Dermastia Liza, Franjo Kroupa Acko, Jože Rojc Lado, Nuša Pirjevec i Edo Brajnik. Ubrzo nakon ove akcije, novembra 1942. godine je postao komandant Narodne zaštite za Ljubljanu, koja je bila šira i masovnija organizacija u okviru Osloboidlačkog fronta i u kojoj je delovala Službe obaveštavanja i bezbednosti. Jedinice Narodne zaštite imale su u okupiranoj Ljubljani oko 1.500 aktivista.[1]

Juna 1943. godine je napustio okupiranu Ljubljanu i prešao na oslobođenu teritoriju, gde je stupio u partizanske jedinice. Najpre se borio u Petoj slovenačkoj brigadi, gde je bio zamenik komandanta Trećeg bataljona. Jula 1943. je bio ranjen u borbama u blizini Semiča, pa se do septembra iste godine nalazio u partizanskoj bolnici. Nakon ozdravljenja se ponovo vratio obaveštajnom radu i postao instruktor Službe obaveštavanja i bezbednosti (VOS) u Grosupeljskom i Stiškom okrugu. Kada je februara 1944. godine VOS ukinut, postao je zamenik komandanta divizije Vojske državne bezbednosti (VDV), koja je nakon formiranja Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) postala njegova Druga slovenačka divizija. Maja 1944. je poslat u Štajersku, gde je radio na reorganizaciji jedinica bivše Službe bezbednosti i obaveštenja i od njih je formirao Treću brigadu Vojske državne bezbednosti, odnosno Treću brigadu Druge slovenačke divizije KNOJ. Sa ovom brigadom je učestvovao u borbama u Svinjskoj dolini.[1]

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Novembra 1944. godine je dodeljen Odeljenju za zaštitu naroda (OZN) za Sloveniju, koja ga je, 27. aprila 1945. godine, kao sposobnog obaveštajca, zajedno s većom grupom operativaca i posebnim zadacima, poslala u Trst, prema kome su napradovale jedinice Jugoslovenske armije (JA). Ovde je bio upravnik specijalnog sektora Ozne, a nakon oslobođenja Trsta je postao privremeni upravnik zatvora. Potom se 20. maja 1945. godine vratio u Ljubljanu i nastavio da radi u Odeljenju za zaštitu naroda (OZN), odnosno Upravi državne bezbednosti (UDB). Najpre je bio šef Odseka Ozne za Ljubljanu, od juna do avgusta 1945, a potom referent Ozne za Sloveniju, do septembra 1945. godine. Nakon toga se do penzionisanja, decembra 1965. godine, nalazio na raznim odgovornim dužnostima u Upravi državne bezbednosti Slovenije — šef Odseka, inspektor, pomoćnik načelnika Osmog odeljenja, načelnik Četvrtog i Šestog odeljenja, načelnik odeljenja pri Republičkom sekretarijatu za unutrašnje poslove SR Slovenije (RSUP) i dr.[1]

Imao je čin potpukovnika JA, koji je dobio septembra 1948. godine, a kako je vojna organizacija u Udbi ukinuta 1952. godine, a samim tim i vojni činovi, ostao je u ovom činu do penzionisanja. Potom je bio aktivan kao društveno-politički radnik u SR Sloveniji. Nalazio se na sledećim dužnostima — predsednik Gradskog odbora SUBNOR-a Ljubljane, predsednik Sreskog odbora SUBNOR-a Ljubljane, član Glavnog odbora i član Sekretarijata Glavnog odbora SUBNOR-a Slovenije, član Savezne komisije za rešavanje stambenih pitanja boraca, član Saveta za socijalno staranje pri Izvršnom veću Skupštine SR Slovenije. Od 1957. godine je bio potpredsednik, a zatim i predsednik Odbora za pohod putevima partizanske Ljubljane pri Skupštini grada Ljubljane.[2]

Umro je 1. februara 2000. godine u Ljubljani.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja je odlikovan 15. jula 1952. godine.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Narodni heroji 1982, str. 207.
  2. ^ a b Narodni heroji 1982, str. 208.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Стадлер&oldid=27358097”