Српска државна стража

Из Википедије, слободне енциклопедије
Српска државна стража
Време постојања октобар 1941 - октобар 1944.
Држава Србија Србија
Команданти
Командант пуковник Јован Тришић
генерал Боривоје Јонић


Ангажовање

Српска државна стража (скраћено СДС) је била квислиншка организациона полицијско-војна јединица Министарства унутрашњих дела Владе народног спаса на чијем челу је био Милан Недић, која је деловала на територији окупиране Србије у Другом светском рату, од октобра 1941. до октобра 1944. Званично је формирана 3. марта 1942. За све време рата била је најбројнија квислиншка формација. Попуњавали су је жандарми бивше Краљевине Југославије, четници Косте Пећанца, легализовани четници Драгољуба Михаиловића и мањи део присилно мобилисаних. Била је под непосредном контролом Војне команде Вермахта, а деловала је самостално обављајући класичан полицијски посао који је био у надлежности Министарства унутрашњих дела као што је одржавање јавног реда и мира, привођење преступника, разбојника, убица и других криминалаца. Током самог оснивања, у јесен 1941. била је ангажована у сукобима против партизана, након тога прелази у редовно стање све до јануара 1944. када је поново ангажована у оружаним сукобима против партизана. Током септембра и октобра 1944. део јединица прелази у састав ЈВуО, организовано се пробијајући са немачком војском преко Санџака у источну Босну. Од Сарајева, Немци су их у јануару 1945. пребацили железницом у Аустрију, одакле су распоређени у Словенију а потом у Истру, да би завршили у Италији. Територија на којој су јединице СДС биле надлежне и имале искључиво оперативно деловање је била окупирана Србија.

Историја[уреди]

Оснивање[уреди]

По преузимању владе у Србији Милан Недић је извршио организацију војске. У исто време када је образована српска војска организована је и команда српске жандармерије. Касније је извршено фузионирање српске војске са српском жандармеријом у нову оружану снагу под називом Српска државна стража.[1]

Српска државна стража попуњена је углавном са бившим југословенским жандармима и избеглицама које нису могле наћи друго запослење. Старешински кадар попуњен је бившим жандармериским официрима, резервним официрима, а укључено је и нешто активних официра. Како је одзив на ступање у Недићеве одреде био слаб, мобилизација официра је вршена уз претњу да ће се официри који се не одазову позиву бити одведени у заробљеничке логоре у Немачкој или протерани из Србије ако нису рођени у њој.[2] Као задатак Српске државне страже одређено је да буде потпора реда и законитости у земљи, као и борба против свих елемената који нападају на окупационе трупе.[3]

Стража је имала пешадијско наоружање: пушке - карабине, пушко-митраљезе и митраљезе калибра 7,9. Седиште команде СДС било је у Београду, а укупно бројно стање је износило 25.000 људи. Униформа је била стара југословенска са српском кокардом без грба. Припадници СДС су заклетву на верно вршење службе полагали краљу Петру II и Србији.[3]

Српска државна стража је себе сматрала елитом, која је од својих регрута (на папиру) тражила да задовољавају високе захтеве.[4]. Међутим, у току целог рата је остала веома непопуларна међу народом.

Операције[уреди]

Заједно са другим колаборационистичким војним и паравојним јединицама, СДС је био коришћен против партизана који су деловали на Територији војног заповедника. Крајем 1941, пре оснивања СДС, српска жандармерија је учестоввала у немачкој операцији Ужице, која је протерала партизане и четнике из области Ужица.[5] СДС је редовно стрељала заробљене партизане[6] и често изимала и убијала таоце по варошима и селима. СДС је такође укључивала бивше жандаре који су помагали немачким војницима да скупљају таоце који су стрељани у Краљеву и Крагујевцу октобра 1941. У јулу 1941. у београдском предграђу је основан Бањички логор.[7] Њега су у почетку обезбеђивали Гестапо и СДС, али је надлежност касније пребачена на СДС, који се садистички и насилно односио према таоцима.[8] Преживели логораши су тврдили да су стрељања вршили и београдска Специјална полиција и СДС, а да је међу жртвама било и деце.[9] Најмање 3.849 особа је било убијено у Бањичком логору пре његовог распуштања 3. октобра 1944.[10] Како је време протицало СДС је постајао све непопуларнији међу становништвом.[11] Упркос својој ограниченој самосталности, СДС је активно учествовао у терору над Јеврејима, Ромима и прокомунистички оријентисаним Србима, и у убиствима људи из тих група или њиховом испоручивању Немцима зарад погубљења. Припадници страже су учествовали у смакнућима талаца било да су она организована под контролом Гестапоа или Вермахта, или на своју иницијативу.[12] Припадници СДС су се повремено сукобљававали са другим квинслишким формацијама, Љотићевим Српским добровољачким корпусом и четницима Косте Пећанца.[13]

Стјепан Филиповић узвикује "смрт фашизму, слобода народу" неколико секунди пре свог погубљења од стране припадника СДС у Ваљеву 22. маја 1942.

У марту 1942. Недић је предложио да се СДК и Пећанчеви четници укључе у склоп СДС и да он преузме контролу над овом силом, али је тај предлог оштро одбијен.[14] Половином 1942. СС генерал Аугуст Мајснер је поставио Драгомира Јовановића, управника Београда и шефа београдске полиције, за шефа Српске државне безбедности, у чију надлежност спадао и СДС. Немци су сматрали да је генерал Радовановић био Михаиловићев симпатизер, па су га у јуну 1942. заменили пуковником Боривојем Јонићем, братом Недићевог министра просвете Велибора Јонића. У јулу 1942. СДС је бројао око 15-20.000 припадника.[15] У августу и септембру 1942. Недић је још једном покушао да стави СДС под своју команду, али је ново немачко одбијање довело да размишља о оставци. Недић је и раније претио оставкама из сличних разлога, али овај пут Немци су га озбиљније схватили и понудили му пријем код Адолфа Хитлера. На основу тога, Недић је остао на свом месту. У октобру 1942. Српска погранична гарда је била премештена у надлежност министарства финансија. Такође, исте године, Гестапо је ухапсио неке официре СДС због сумње да су били повезани са Михаиловићем, и до краја 1942. су прочистили СДС у покушају да елиминишу оне који су симпатисали Михаиловића.[16] Један од виших официра које је ухапсио Гестапо био је потпуковник Милан Калабић, начелник пожаревачког округа и отац Николе Калабића, једног од Михаиловићевих команданата. Старији Калабић је одавао информције и прослеђивао оружје и муницију Михаиловићевим четницима. Милана Калабића је Гестапо стрељао октобра 1942. са још неколико четничких команданата и бораца.[17]

До 1943. већина нижих припадника СДС-а је подржавало Михаиловићеве четнике,[18] и одреди СДС су били редовно „разоружавани“ од стране четника, понекад чак и извођењем лажних борби да би сакрили давање преко потребног оружја и муниције Михаиловићевим снагама.[19][20] Сам Драги Јовановић је пружао финансијску помоћ Михаиловићу из својих фондова. У јуну 1943. Немци су сакупили и погубили 1.139 српских цивила због сумње да су сарађивали са партизанима. СДС је био укључен у ове акције, и током 1943. његови припадници су редобно вршили злочине над српским цивилима.[21] После многих одлагања, Недић се 18. септембра 1943. срео са Хитлером у Берлину и обећано му је да ће му се дати команда над СДС и СДК. Након свог повратка у Београд, Недић је повао војног заповедника Србије, генерала пешадије Ханса Фелбера, да би уговорили пренос команде, али му је Фелбер пренео да је добио наређење да не уради то. Све до 2. новембра 1943. Недићу није дата команда над СДС и СДК.[22] Крајем 1943. СДС је достигао свој максимум од 36.716 људи.[23] Од фебруара 1944. заповедништво СДС је избегавало било какав директан сукоб са Михаиловићевим четницима.[24]

У пролеће и лето, бројност СДС је опала на 24-25.000 припадника.[25] Са повратком партизана у Србију, СДС је почео да трпи озбиљне губитке. На пример, од 15. марта до 15. августа, убијено је 157 припадника СДС, рањено је 107 и 26 је нестало.[26] До августа 1944. јединице СДС су се одазвале Михаиловићевом позиву за општу мобилизацију отворено прелазећи његовим четницима.[27]

Повлачење и заробљавање[уреди]

СДС је 6. септембра 1944. стављена под команду генерала Драгољуба Михаиловића.[28] Три дана по паду Недићевог режима у Србији, генерал Фелбер је пренео управљање СДС на генерала Мирослава Дамјановића, бившег шефа Недићевог секретаријата и главним Михаиловићевим човеком у Недићевој администрацији. Дамјановић је одмах ставио себе и преосталих 6.500 припадника СДС под Михаиловићеву команду. У договору са генералом Мирославом Трифуновићем, Михаиловићевим командантом Србије, јединице Српске државне страже (СДС) и Српске граничне страже (СГС) 6. октобра 1944. окупиле су се у Јагодини. Ту је од тих јединица формиран Српски ударни корпус (СУК) ЈВУО са три дивизије. За команданта СУК-а именован је дивизијски генерал Стеван Стева Радовановић, за његовог помоћника бригадни генерал Боривоје Јонић (до тада командант СДС) а за начелника штаба мајор Данило Дача Стојановић; за команданта дивизије именовани су: Бранимир Брана Живковић (до тада начелник Оперативног одељења СДС), Драгутин Редић (до тада командант СДС Краљевачке области) и Људевит Погачар (до тада командант СГС), сви пуковници. СУК је тада бројао око 6.800 људи.

Заједно са групацијом четника из Србије током новембра 1944. учествује у саставу „претходнице Шојерлен“ приликом пробоја Армијске групе Е кроз Санџак и источну Босну. Стално се осипајући у борбама против јединица НОВЈ, СУК се налазио у Санџаку и источној Босни са четничким јединицама све до краја децембра 1944. У источној Босни ове снаге учествовале су у децембарској офанзиви Михаиловићевих снага против НОВЈ и нападу на Тузлу. Овај неуспех и стална узајамна оптуживања Михаиловићевих четника и припадника СУК довело је до распада СУК. Његове поједине веће и мање групе одвајале и прикључивале разним транспортима немачких и других јединица, да би се крајем децембра 1944. нашле у Бечу. Михаиловић се није бринуо због њиховог одласка, описујући бивше припаднике СДС као „најнеборбенију војску на свету“.[29] До половине јануара 5000 бивших припадника СДС се придружило Немцима, а неки су се вратили у Србију да искористе Титову амнестију. Већина припадника је пребачено у радне батаљоне организације Тот, али око 1500 бивших припадника СДС је касније пребачено у Словенију и Истру, где су били распоређивани по добровољачким или четничким јединицама Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића под командом Вишег СС и полицијског вође јадранског приморја Одила Глобочника.

Остаци СДС/СУК и Михаиловићевих четника су остали под Дамјановићевом командом као део четничке Шумадијске дивизије. Ови четници су били под командом СС-a још од 12. децембра 1944.[6] Они су прешли Сочу и предали су Британцима близу италијанско-југословенсе границе 5. маја 1945. На њихову срећу, ту су третирани као ратни заробљеници и, осим неколико виших официра, нису били враћани у Југославију да се суоче са суђењима.[30]

Организациона структура[уреди]

Уредбом Министарског савета, на територији окупиране Србије полицијску и граничну службу вршили су органи Српске државне страже као и службеници Министарства унутрашњих дела. СДС је био назив за униформисане и наоружане формације, које су се делиле на градску државну стражу која је вршила службу у Београду, седиштима округа и градовима, пољску државну стражу која је вршила службу на целој територији окупиране Србије изузев подручја градских полиција и на граничну државну стражу која је обављала класичну граничарску службу. У састав СДС улазиле су и све ватрогасне јединице. На челу целокупне СДС стајао је командант који је са својим штабом чинио Команду СДС. Командант, сви официри, подофицири и стражари били су потчињени министру унутрашњих дела.

Градска СДС се делила на градске одреде. Команда СДС Управе града Београда спадала је под надлежност управника града Београда. Градска државна стража делила се на одреде градске државне страже, а они на квартовске одреде с потребним бројем станичних одељења. Пољска СДС се делила на пољске одреде а они, такође, на среске, с потребним бројем станичних одељења, њихова територијална надлежност поклапала се са територијом округа и срезова. Гранична државна стража делила се на окружне и среске одреде, водове, станична одељења и одељке. Привремено и по потреби у састав СДС улазили су чувари шума, надзорници путева, општински чувари поља, општинске страже и остали државни и општински органи јавне безбедности.

Уредбом су прописани и услови приступа СДС. Стражари и подофицири морали су да буду српске народности, стари између 20 и 30 година, телесно и душевно здрави, високи најмање 172 цм, беспрекорног владања и потребне школске спреме. По ступању у СДС споразумно су се обавезивали на службовање у трајању од три године. Кандидати за официрски кор СДС морали су да испуне услове: да су српске народности, стари између 18 и 30 година, да су телесно и душевно здрави, да су високи најмање 169 цм, да имају најмање завршену средњу школу и да су беспрекорног владања. Припремна служба за официре трајала је годину дана за факултетско образовање, а две године за кандидате са средњом школом. Испити су се полагали у школи СДС. Сви припадници СДС примали су месечне плате.

У саставу Српске државне страже је у почетку била и Банатска државна стража у аутономном Банату, која је касније потпуно одвојена од српских органа.

Стражарски и подофицирски чинови[уреди]

  • Стражар приправник
  • Стражар
  • Каплар
  • Поднаредник
  • Наредник
  • Наредник-водник

Официрски чинови[уреди]

  • Потпоручник приправник
  • Потпоручник
  • Поручник
  • Капетан
  • Мајор
  • Потпуковник
  • Пуковник
  • Генерал

Референце[уреди]

  1. ^ Краков (2012), стр. 487.
  2. ^ Борковић (1979a), стр. 154.
  3. ^ а б Краков (2012), стр. 488.
  4. ^ Antić (2012), стр. 18-21.
  5. ^ Pavlowitch (2008), стр. 63.
  6. ^ а б Ramet (2006), стр. 130.
  7. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 24.
  8. ^ Antić (2012), стр. 31.
  9. ^ Haskin (2006), стр. 29.
  10. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 29.
  11. ^ Antić (2012), стр. 18.
  12. ^ Antić (2012), стр. 32–34.
  13. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 29–30.
  14. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 32–33.
  15. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 24–25.
  16. ^ Pavlowitch (2008), стр. 98–99.
  17. ^ Tomasevich (2001), стр. 215.
  18. ^ Pavlowitch (2008), стр. 185 & 199.
  19. ^ Pavlowitch (2008), стр. 96–97 & 183.
  20. ^ Tomasevich (2001), стр. 216.
  21. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 37.
  22. ^ Ramet & Lazić (2011), стр. 33–34.
  23. ^ Tomasevich (2001), стр. 183.
  24. ^ Pavlowitch (2008), стр. 226.
  25. ^ Pavlowitch (2008), стр. 228.
  26. ^ Tomasevich (1975), стр. 344.
  27. ^ Pavlowitch (2008), стр. 231–232.
  28. ^ Обавештење штаба Команде Србије од 7. септембра 1944. потчињеним јединицама о уласку јединица Српске државне страже у састав четничких јединица под командом штаба Команде Србије, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XIV, књига 4, Војноиздавачки завод, Београд - документ број 61
  29. ^ Tomasevich (1975), стр. 435–436.
  30. ^ Pavlowitch (2008), стр. 265.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Српска државна стража