Горана Раичевић

Проф. др

Горана Раичевић
Проф. др; Горана Раичевић
	Горана Раичевић у Огранку САНУ у Новом Саду 15. 12. 2021.
Датум рођења	29. мај 1964. (59 год.)
Место рођења	Нови Сад, СР Србија, СФР Југославија
Образовање	доктор наука
Универзитет	Универзитет у Новом Саду
Занимање	универзитетски професор
Значајни радови	Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског (2021)

Горана Раичевић (Нови Сад, 29. мај 1964) српска је историчарка и теоретичарка књижевности, преводилац, универзитетски професор.

Биографија^[1][уреди | уреди извор]

Породица[уреди | уреди извор]

Рођена је као Горана Кркљуш у породици просветних радника. Отац Славко Кркљуш (Шајкаш, 29. фебруар 1928 – Нови Сад, 1. фебруар 1999) био је професор дидактике на Катедри за педагогију на Филозофском факултету у Новом Саду, а мајка Нада, рођена Пејак (Силбаш, 18. септембар 1930 – Нови Сад, 27. јун 2020) професор математике у Средњој машинској школи. Има сина Видака (Нови Сад, 27. септембар 1993).

Образовање[уреди | уреди извор]

У Новом Саду похађала је основну школу и прва два разреда средње (заједничке основе), а два разреда усмереног образовања (културолошки смер) у Карловачкој гимназији. Завршила је студије југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Новом Саду 1987. године са просечном оценом 9,88. За семинарски рад из светске књижевности добила је Бранкову награду Матице српске. Исте године уписала је постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду (Наука о књижевности). Као постдипломац била је 1990. стипендиста Sasakawa фондације. Магистарски рад на тему „Критика заснована на читалачкој реакцији: концепција читања Стенлија Фиша“, под менторством Светозара Петровића одбранила је 1992. године пред комисијом у којој су, поред ментора, били Иво Тартаља и Љубиша Јеремић.

Каријера[уреди | уреди извор]

Као редактор на научном пројекту Српски биографски речник у Матици српској радила је од 1991. до 1. септембра 1999. Од тада је запослена на Филозофском факултету у Новом Саду – Катедрa за српску књижевност, у звању асистента – на предмету Српска књижевност 20. века. Докторску дисертацију „Природа и значај есејистике Милоша Црњанског“ (чланови комисије: ментор Мирослав Егерић, проф. др Славко Гордић и проф. др Миливој Ненин) одбранила је на Филозофском факултету у Новом Саду 4. децембра 2004. године. За доцента изабрана је 2005, за ванредног професора 2010, за редовног професора 2015. године.

Држи наставу на предметима Књижевност српске модерне, Књижевност српске авангарде, Поетика Милоша Црњанског, Поетика Ива Андрића, Нове књижевне теорије, О есеју. Учествовала је као истраживач на неколико републичких и покрајинских научних пројеката. Од 2011. до 2019. била је руководилац пројекта Аспекти идентитета и њихово обликовање у српској књижевности који је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја.

Друге стручне активности[уреди | уреди извор]

Од 2012. до 2015. године била је шеф Одсека за српску књижевност. Члан је Управног одбора Матице српске, Одбора за књижевност и језик Матице српске, Одбора Рукописног одељења Матице српске, Управног одбора Задужбине Милоша Црњанског и члан Друштва књижевника Војводине. Уредник је Сабраних дела Александра Тишме које издаје Академска књига.

Научни рад[уреди | уреди извор]

У свом научном раду бави се у првом реду поетиком Милоша Црњанског и Ива Андрића, а у њеном научном опусу налазе се и радови о Вељку Петровићу, Лази Костићу, Бранку Радичевићу, Александру Тишми, Исидори Секулић, Милану Кашанину, Ђури Јакшићу, Душану Васиљеву, Сретену Марићу, Боривоју Маринковићу, Радомиру Константиновићу.

Књижевношћу се бави како са аспекта теорије тако и у историјском контексту. Епоху српске модерне тумачи у импресионистичком кључу. Авангарду као епоху проучава као исходиште поетика два најважнија српска писца у 20. столећу Милоша Црњанског и Ива Андрића. Пише о проблематици индивидуалистичког и колективистичког начела у српској књижевности. Аутор је више од сто научних радова и есеја.