Ибн Сина
| Ибн Сина | |
|---|---|
| Пуно име | Абу Али ел Хусеин ибн Сина |
| Информације | |
| Датум рођења | око 980. |
| Место рођења | Бухара (Персија) |
| Датум смрти | 1037. |
| Место смрти | Хамадан (Персија) |
| Рад | |
| Епоха | Златни век ислама |
| Регија | Персијска филозофија |
| Школа филозофије | авиценизам |
| Главна интересовања | медицина, алхемија, астрономија, психологија, етика, филозофија, теологија, метафизика, физика, логика, математика, поезија |
| Значајне идеје | отац модерне медицине, откриће импулса, претеча психоанализе, пионир ароматерапије |
| Утицаји од | Хипократ, Аристотел, Гален, Плотин, Ал-Кинди, Ал-Фараби |
| Утицао на | Ал-Бируни, Омар Хајам, Ал-Газали, Ибн Рушд, Алберт Велики, Дунс Скот, Тома Аквински, Галилео Галилеј, Рене Декарт, Барух Спиноза |
Абу Али ел Хусеин ибн Сина (латинизовано: Авицена; 980 — 1037) је био водећи персијски исламски филозоф и свестрани научник. Бавио се, између осталог, и медицином, алхемијом, астрономијом, психологијом, етиком, политиком, теологијом, метафизиком, физиком, логиком, математиком и поезијом.[1]
Авиценизам, Авиценина филозофија која представља неоплатонистичку верзију аристотелизма, је мисаона струја за коју се сматра даје извршила огроман утицај на тринаестовековну схоластику.[2]
Садржај |
Живот [уреди]
Ибн Сина је рођен у близини Бухаре, која је у то време била престоница персијске династије Саманида.[3] Његов отац Абдулах је био уважени исмаилитиски учењак.[4] Стекао је образовање из области права, књижевности, логике, математике, разних наука и метафизике. Као чудо од детета, до своје шеснаесте године је већ важио за лекара од угледа.[2] До своје осамнаесте године је овладао свим тада познатим наукама.[3]
Крај династије Саманида за њега је означио почетак бројних лутања и приклањања разним дворовима. Пред крај живота се бавио и астрономским истраживањима.[3] Последње године живота провео је у Исфахану као дворски лекар, где је и умро.
Учење [уреди]
Своју филозофију Авицена је већим делом темељио на аристотелизму и неоплатонизму, који је покушавао да споји са исламским верским представама.[5] Иако је четрдесет пута прочитао Аристотелову Метафизику, тврдио је, тек након што је прочитао Ал-Фарабијево дело „О метафизичким објектима“, да је успео да је коначно схвати.[2]
Ибн Сина је заступао метафизичко учење (дахрија) према којем процес светског збивања нема почетка ни краја у времену, већ је нека врста еманације. Свет је за Авицену вечан и ни од кога створен, али је условљен вечним богом који постоји изван времена.[5] Према Авицени „дахр“ је непролазни тренутак у којем се распростире Божја присутност, тј. оно што је похрањено у унутрашњости времена и што у себи садржи непрекидно трајање (та'рифат). Корен дахр означава трајност за разлику од пролазности времена (заман). У том смислу се у неоплатонистичкој филозофији ова два термина разрађују као дијалектичка супротност.[6]
У проблему универзалија, Абу-Али ибн Сина је умерени реалиста: за њега општи појмови постоје пре ствари, у стварима и иза ствари (лат. ante res, in rebus i post res). Тако божански ум претходи стварима, док људски ум долази после њих. Он тврди да је принцип појединачности материја, а принцип општости ум. Стога сматра да је истинска спознаја немогућа без космичког ума, који је јединствен код свих људи.[5] Човекова је душа бесмртна, али не у физичком, већ само у духовном смислу.
Један од Авицениних аргумената који говори о природи душе постулира одраслог човека који изненада ступа у постојање, лебдећи у празном простору, прекривених очију и раздвојених удова. Овај „летећи човек“ не би располагао никаквим чулима, али би свеједно био свестан свог бивствовања. Сматра се да овај аргумент антиципира Декартов cogito ergo sum.[2] Авицена је веровао да биће представља акцидент есенције и да контингентна бића захтевају нужне узроке који ће подржати њихово постојање. Ову верзију космолошког аргумента је прихватио Тома Аквински.[2]
Дела [уреди]
Написао је између стотину и две стотине дела о разним темама, највећим делом на арапском, али такоде и на персијском језику.[2] Сачувано је више од стотину његових списа: о филозофији, науци, религији, лингвистици и књижевности.[3]
- „Велика филозофска енциклопедија“, Авиценино капитално дело, подељена је на логику, физику, математику и метафизику. По наређењу калифа спаљена је 1160. у Багдаду.[5]
- „Исцељење“, филозофско дело са којим се средњовековна западна филозофија упознала путем Ал-Газалијевог резимеа, као и превода на латински.
- „Канон медицине“, чувено Авиценино дело које је неколико векова служио лекарима Истока и Запада.
Извори [уреди]
- ^ Charles F. Horne (1917), ed., The Sacred Books and Early Literature of the East Vol. VI: Medieval Arabia, p. 90-91. Parke, Austin, & Lipscomb, New York. (cf. Ibn Sina (Avicenna) (973-1037): On Medicine, c. 1020 CE, Medieval Sourcebook.)
- ^ а б в г д ђ Авицена, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
- ^ а б в г Ibn Sina, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.
- ^ Avicenna (Ibn Sina): Muslim Physician And Philosopher of the Eleventh Century, p. 38, Rosen Publishing, ISBN 1-4042-0509-8.
- ^ а б в г Авицена, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
- ^ Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
Спољашње везе [уреди]
- Život i djela Ibn Sine
- Ibn Sina - Tesavvuf, etika i politika (Hasanul-Fahruri)
