Михаило Исаиловић
Михаило Исаиловић | |
|---|---|
| Датум рођења | 15. октобар 1870. |
| Место рођења | Калафат |
| Датум смрти | 13. јул 1938. (67 год.) |
| Место смрти | Београд |
Михаило Исаиловић (Калафат, Румунија, 15. октобар 1870 – Београд, 13. јул 1938) био је глумац и редитељ.
Биографија[уреди | уреди извор]
Михаило Исаиловић је потекао из српске трговачке породице и образовао се у познатим школским установама тадашње Аустро-Угарске. Реалку је завршио у Грацу, а Конзерваторијум у Бечу где је био запажен на глумачком одсеку.[1]
Глумачку каријеру је започео у Градском позоришту у Мајнцу 1888. године, а као глумац и понекад као редитељ, наступао је у позориштима у Прагу, Брну, Нирнбергу, Бремену, а једно краће време у Њујорку и Чикагу, након чега, поново игра у Бремену где наступа три године заредом, затим у Карлсбаду и поново једну годину у Америци.[1]
По повратку на Европски континент, постао је члан и редитељ у Михаиловском позоришту у Франкфурту на Мајни где се затекао по избијању Првог светског рата. Током и након рата, радио је пет година у Базелу у Швајцарској. Од јуна 1920. године, па све до пензионисања октобра 1937. године, био је глумац и редитељ Народног позоришта у Београду, где је остварио близу 50 режија.[1]
У периоду од 1921. до 1922. године, заједно са Пером Добриновићем и Јуријем Ракитином, био је професор у Глумачко-балетској школи у Београду.[2]
Почетком уметничке каријере је одржавао везе са домовином 1897-1898. године, а потом након 1900. године, готово сваке године игравши у Београду своје омиљене улоге: Гренгоар, Фрања Мор, Шајлок итд.[1] Исаиловић је са великим успехом креирао улоге Шекспировог репертоара.[3]
Код нас је све време играо на лошем српском језику, са немачким акцентом, али упркос томе, био је високо рангиран и уважаван уметник.[1]
1928. године је прославио 40 година уметничког рада у Београду.[1]
У иностранству се прославио као добар драмски глумац, са јаким смислом за брижљиву психолошку студију текста и карактеризацију ликова. Најуспешније је тумачио улоге из романтичарског и класичног репертоара, а највише се истицао оригиналношћу и индивидуализмом као и покушајем да споји тежње старе и модерне глумачке школе.[1]
Такође је веома значајан његов рад на обнови београдске позорнице.[1] Михаило Исаиловић је на њу донео изузетно велико познавање широке области позоришта и сигурност у владању занатом сцене, какве пре њега нико на тој позорници није имао. Он је био уметник максималне дисциплине који је успешно покренуо и афирмисао метод рада који је за београдско позориште био нов,[3] наиме, интензивно се залагао и изборио да се на место дотадашње импровизације уведе студиозни уметнички поступак[1] чија је главна снага била у томе што доводи до чврсто изграђених представа, заснованих на нијансираној психолошкој анализи, сценски оствареној са укусом и складном повезаношћу у јединствену целину.
У постављању масе на сцену, Исаиловић је, такође, давао посебне редитељске резултате, који пре њега, никада нису постизани на домаћој сцени.[3]
Његов педагошки рад са глумцима представљао је велик корак напред у студиозном креирању ликова и њиховом повезивању у јединствену целину која је, у његовим режијама, увек савесно служила пишчевој замисли.[3][4]
Остваривши реформе глуме и режије у Народном позоришту у Београду, допринео је његовом искораку на виши - европски ниво. Сва његова остварења носила су одлике специфичног реализма, насталог у обрачуну са романтиизмом, а под утицајем натурализма и симболизма.[1][4] Заједно са Јуријем Љвовичем Ракитином, ударио је темеље модерне режије у Београду.[3]
Улоге[уреди | уреди извор]
- Тартиф -Тартиф, Молијер;
- Јаго - Отело, Вилијам Шекспир;
- Шајлок - Млетачки трговац, Вилијам Шекспир;
- Лир - Краљ Лир, Вилијам Шекспир;
- Фрањо Мор - Разбојници, Фридрих Шилер;
- Гренгоар - Гренгоар, Теодор де Банвил;
- Доктор Стокман - Народни непријатељ, Хенрик Ибзен;
- Исидор Лешо - Посао је посао, Октав Мирбо;
- Јаков - Џентлмени, Џон Голсворти;
- Крист - Ана Кристи, Јуџин О’Нил и др.[1]
Режије[уреди | уреди извор]
- Бранислав Нушић - Наход;
- Иво Војновић - Смрт мајке Југовића;
- Џорџ Бернард Шо - Пигмалион;
- Вилијам Шекспир - Млетачки трговац, Хамлет, Краљ Лир;
- Јохан Волфганг Гете - Фауст;
- Анри Батај - Луда девица;
- Вилхелм Мајер-Ферстер - Стари Хајделберг и др.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Srpski biografski rečnik. Mladen Leskovac, Aleksandar Forišković, Čedomir Popov, Branko Bešlin, Младен Лесковац, Александар Форишковић. Novi Sad: Матица српска. 2009. стр. 191—192. ISBN 86-83651-49-5. OCLC 61286184.
- ^ Svetozar, Rapajić (2015), English: Monograph - Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, 2015 (PDF), Приступљено 2022-11-05
- ^ а б в г д Krleža, Miroslav, ур. (1960). Enciklopedija Jugoslavije. 4, Hil-Jugos. Zagreb: Leksikografski zavod FNRJ. стр. 369—370.
- ^ а б Jovanović, Raško V. (2013). Leksikon drame i pozorišta. Dejan Jaćimović. Beograd. ISBN 978-86-07-01999-1. OCLC 883837997.
Литература[уреди | уреди извор]
- Милановић, Олга: Михаило Исаиловић, редитељ Народног позоришта у Београду између два рата (1988), Београд: Музеј позоришне уметности Србије.
- Милошевић, Мата: Сећање на Исаиловића. Моје позориште. - 1984, мај, бр. 42/43/44, стр. 81-83.