Иво Војновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иво Војновић

Ivo-vojnovi.jpg
Иво Војновић

Информације
Пуно име Иво Војновић
Датум рођења 9. октобар 1857.
Место рођења Дубровник (Аустријско царство)
Датум смрти 30. август 1929.
Место смрти Београд (Краљевина Југославија)
Дела
Најважнија дела Дубровачка трилогија
Потпис

Иво Војновић, гроф (конте) ужички Иво Војновић, (Дубровник, 9. октобар 1857Београд, 30. август 1929) је био правник и књижевник, члан Српске краљевске академија наука (1924), драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, био је дубровачки писац из српске[1][2] породице, чије дело се данас изучава у оквиру српске и хрватске књижевности [3].

Биографија[уреди]

Порекло и породица[уреди]

Родна кућа Иве Војновића

Гроф (конте) ужички Иво Војновић пореклом је из српске православне породице венецијанских грофова (conte veneto) Војновић из Херцег Новог [4], која је око 1690. из Попова Поља дошла у Херцег Нови. Војновићи из Херцег Новог су сматрали да води порекло од средњовековне црногорске властеоске породице Војиновић-Алтомановић [5]. Иако се не може поуздано утврдити и документовати породична веза између средњовековних Војиновића и Војновића из Херцег Новог, Венецијанска република 1771. и Хабзбуршка монархија 1815, потврдила им је право коришћења породичног грба који је идентичан са грбом средњовековних Војиновића и коришћење титуле ужичких грофова јер је Ужице било седиште средњовековних Војиновића [6].

Из породице Војиновића из Херцег Новог било је више руских официра, као што су су адмирал гроф Марко Војновић, један од оснивача руске Црноморске флоте [7], потом контраадмирал Јован (Иван) Војновић, генерал коњице Александар В. Војновић и др [8]. И прадеда Ива Војновића био је руски официр мајор гроф Ђорђе Васиљевић Војиновић (1760-1821), који се након освајања Анконе 1799. оженио Италијанком католичке вероисповести из Анконе Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Њихов син конте ужички Јован Војновић (1811-1837), умро је млад у 26. години живота и оставио је два малолетна сина Константина и Ђорђа и удовицу Катарину Војновић, рођ. Гојковић (црногорског порекла), чија мајка је била из породице митрополита карловачког Стевана Стратимировића. Удовица Катарина Војновић удала се у католичку италијанску породицу Пелегрини, а синови од 5 и 4 године су отишли код баке по оцу, Касандре Војновић, рођ. Ангели Радовани, која их је убрзо уписала у дубровачку католичку школу под управом једног католичког калуђерског реда, где су деца током школовања покатоличена [9]. Костантин Војновић, отац Ива Војновића остао је у католичкој вероисповести, док се његов годину дана млађи брат Ђорђе вратио у православље и касније је био председник општине Херцег Нови и један од вођа Српске странке у Далматинском сабору, након поделе Народне странке на српски и хрватски део.

Иво Војновић је старији син грофа ужичког Константина - Коста Ј. Војиновића (1832—1903), правника, универзитетског професора и Марије Сераљи (Serragli) (1836-1922) из Дубровника, кћерке Луја Луиђија де Сераљиа (Luigi de Serragli) (1808-1902), трговца чији отац је из Имоле у Италији дошао у Дубровник. Иво Војновић имао је млађег брата Луја и три сестре, Катицу, Еугенију и Кристину.

Млађи брат конта Ива Војновића конте ужички др Лујо К. Војиновић (1864-1951) докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат, 1896. секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, (1901-1903), а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.

Иво Војновић није имао деце, његов брат Лујо Војновић имао је две кћерке чије потомство живи у иностраству.

Рани живот и школовање[уреди]

Детињство и прву младост проводи у Сплиту, а само је школски распуст проводио у Дубровнику. Године 1874. када му отац Коста постаје универзитетски професор, цела породица сели у Загреб, где Иво полаже матуру и завршава правни факултет.

Државна служба[уреди]

До 1884. је приправник „Краљевог службеног стола“ у Загребу, да би судијску каријеру следећих пет година наставио у Крижевцима и Бјеловару. Прелази у Задар 1890, да би наредне године отишао у Дубровник где остаје седам година. После службовања у Супетру на Брачу и Задру, завршава своју чиновничку каријеру поново у Супетру као котарски поглавар. Отпуштен је без права на пензију.

Драматург позоришта у Загребу[уреди]

Следеће четири године је драматург Хрватског земаљског казалишта у Загребу, данас Хрватско народно казалиште. Од 1911. постаје професионални писац. Пред Први светски рат путује по Италији која му је била литерарна симпатија и узор, и у места где су се одржавале позоришне премијере у Београд, Будимпешту и Праг.

Посета Београду 1912.[уреди]

У априлу 1912. конте Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа : „ ... Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. ... дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, – а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калемегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. .... Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања (обећана земља прим.)!“ [10].

Политичка делатност и аустријски затвор[уреди]

У лето 1914. се враћа у Дубровник где га аустријске власти као сумњивог и разглашеног југословенског националисту хапсе и одводе у шибенски затвор.

По објави рата Србији 14/28 јула 1914. у Дубровнику забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва. Франковци су опустошили Дом Душана Силног, потопили друштвени чамац, скинули натпис Душан Силни са Дома и гимнастичке справе бацили у море. „Илустровани лист“ из Загреба објавио је 18. јула 1914. на насловној страни 4 фотографије демолирања Дома Душана Силног под насловом Демонстрације у Дубровнику [11]. Делатност Матице српске обустављена је, а прегаоци затворени. Антисрпски расположени Хрвати уништавали су у Дубровнику српске школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе.

Два дана касније, 16/30. јула 1914, ухапшен је Иво Војновић и спроведен у Шибеник, где је затворен заједно са Онисимом Поповићем, који је у Шибенику и осуђен и обешен.

Због времена проведеног у затвору здравље Ива Војновића тешко је нарушено и он се од 1915. године до краја живота непрестано лечи.

Болест и лечење[уреди]

Гроб Иве Војновића

Од 1915, по изласку из затвора, где се и физички и психички намучио, утврђена је и озбиљна болест очију. Лечи се у Загребу, затим 1919. у Паризу и Ници. По повратку најчешће борави у Дубровнику одакле готово слеп одлази у београдску болницу где умире 30. августа 1929. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1924.

Књижевни радови[уреди]

Војновић је ушао у књижевност 1880. када му Аугуст Шеноа у „Виенцу“ објављује приповетку Геранијум под псеудонимом Сергеј П. Следећих 7 година је искључиво писао белетристичку прозу. Матица хрватска му 1884. објављује новеле Пером и оловком под истим псеудонимом, као и приповетку Ксанта две године касније. Његова проза је сентиментално везана за Дубровник и Сплит где је провео своју рану младост као и лирика Лападски сонети. Популарност коју је постигао својим драмама неправедно је запоставила ове прве радове. Прва његова драма је Psyche 1889. У периоду од (18931900) приликом свог првог дужег боравка у Дубровнику пише своја најбоља дела, драму Еквиноциј и Дубровачку трилогију инспирисане животом његовог родног места. Дубровачка трилогија је заправо драмска хроника о пропасти Дубровачке републике у којима је описао пад Дубровачке републике, у историјском тренутку уласка Француза у Дубровник, пропаст декласиране властеле и њено несналажење у оквиру политичке и социјалне проблематике на прелазу два века.

Списак дела[уреди]

  • Гераниум, Виенац (1880) I-II
  • Пером и оловком, Загреб (1884)
  • Ксанта, Загреб (1886)
  • Psyche, Загреб(1889)
  • Еквиноциј, Загреб (1895)
  • Дубровачка трилогија, (Allons enfants!..., Сутон, На тараци) Загреб (1903)
  • Смрт мајке Југовића, Загреб (1907)
  • Госпођа са сунцокретом, Загреб (1912)
  • Лазарево васкрсење, Дубровник (1913)
  • Акорди, Загреб (1918)
  • Imperatrix, Загреб (1918)
  • Машкерате испод купља, Загреб (1922)
  • Пролог ненаписане драме, Београд (1929)

Извори[уреди]

  1. ^ http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/04/29/srpski/K05042801.shtml Prota Sava Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910, http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html Dragomir Acović, Heraldika i Srbi, Beograd 2008, pp. 335, http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf, http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf
  2. ^ Sava Nakićenović, O hercegnovskim Vojnovićima, Dubrovnik 1910
  3. ^ Проф др. Душан Иванић, професор нове српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, приредио је антологију Приповијетка српских писаца из Хрватске 2005, коју је издало Српско културно друштво „Просвјета“ из Загреба, а финансијску подршку дало и хрватско Министарство културе. Вид. интервју са проф. др Душаном Иванићем, Ћирилица глува за латиницу, латиница глува за ћирилицу, Глас Јавности, 29.4.2005, http://www.arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/04/29/srpski/K05042801.shtml
  4. ^ Прота Саво Накићеновић, О херцегновским Војновићима, Дубровник 1910.
  5. ^ Браћа Лујо и Иво Војновић: дубровачка властела, са звуком гусала у души, Од српског Дубровника остали су гробови на Михајлу, Тамо где умиру чемпреси, а пиопе ћуте, Српско наслеђе, бр. 3, март 1998. http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html
  6. ^ Грбове средњовековних Војновића и новских Војновића вид. у Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, стр. 335.
  7. ^ ru: Войнович, Марко Иванович, en: Mark Voynovich
  8. ^ Родослов новских Војновића и Сераљија који је урадио Дарко Савин уз помоћ кћерке Луја Војновића Ксеније вид. у прилогу студије Душана Ј. Мартиновића, Адмирали и генерали Војновићи у руској војсци, Бока, Зборник радова из науке, културе и умјетности, бр. 23/2003. http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf, или на енглеској Википедији, где је преузет исти родослов.
  9. ^ О покатоличењу малолетне деце Јована Војновића и породичним везама Војновића вид. Марија Црнић Пејовић, Смјешани бракови, Гласник етнографског инситута САНУ, LIII, Београд 2005, стр. 129. http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf
  10. ^ Проф. С. Роца, Везе Далмације са Београдом и Србијом, стр. 642, Београдске Општинске Новине, бр. 7-8, Јули-Август 1940, Београд.
  11. ^ Демонстрације у Дубровнику, Илустровани лист, бр. 29, Год. I, 18. српња 1914, Загреб

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије, том 8 (Србија-Ж). Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1971.
  • Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија (А-Љ). Београд, Просвета, 1968.
  • Опћа енциклопедија Југославенског лексикографског завода том 8 (Ш-Жва), Загреб, 1982.
  • Проф. др Душан Иванић, Приповијетка српских писаца из Хрватске, Загреба, Српско културно друштво „Просвјета“, 2005.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]