Панта Јовановић
| Панта Јовановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1828. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 5. јануар 1886. (57/58 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
| Занимање | политичар и правник |
Панта Јовановић (Београд, 1828 — Београд, 24. децембар 1885/5. јануар 1886) био је српски правник и политичар. Био је министар финансија (3. јул 1868—24. август 1873), министар просвете и члан Државног савета.
Биографија[уреди | уреди извор]
Пантин отац био је Риста Јовановић, трговац из Београда и за време кнеза Милоша председник београдске општине.[1] Пантина мајка била је Ђурђија звана Баба Дуда, а Дудин отац је био трговац из Приштине, Карабиберовић, који је на време сазнао да ће избити Први српски устанак, па се са породицом пре устанка преселио у Београд.[1]
Панта је имао 5 сестара, које је његова мајка баба Дуда поудавала у значајне београдске породице, па је та породица Бабадудића дала много министара: Панту Јовановића, Јована Белимарковића, Косту Јовановића, Алимпија Васиљевића, Јована Авакумовића, Павла Денића и генерала Бранка Јовановића.[1] Панта је након завршеног Правног факултета био послан као државни питомац на студије економских наука у Немачкој.[1] Након повратка у Србију радио је на разним пословима финансијске струке.[1]
Политички је припадао либералима, који су имали истакнуту улогу за време Светоандрејске скупштине 1858. и смене династија. Био је 1859. секретар Државног савета.[2] Изабран је јула 1859. за секретара одбора Светоандрејске скупштине, чији задатак је био да спреми предлоге за Малогоспојинску скупштину.[2]
У време друге владе кнеза Милоша 1859. био је начелник министарства финансија.[3] Изабран је септембра 1859. за секретара Малогоспојинске скупштине.[3] Заједно са Јованом Белимарковићем припадао је моћном клану Баба-Дудићи.[4] Панта Јовановић је био министар финансија од 3. јула 1868. до 24. августа 1873. године у владама Ђорђа Ценића, Радивоја Милојковића, Миливоја Петровића Блазнавца и Јована Ристића. Био је вршилац дужности министра просвете и црквених дела од 3. јула до 5. октобра 1868. године. Био је и неколико дана заступник министра грађевина од 5. до 14. априла 1873. Последња влада у којој је био била је влада Јована Ристића, на кога се Панта жалио да не може више да подноси Ристићева понижавања.[4]
Панта Јовановић је заслужан за Закон о трошарини (1869), Закон о сеоским дућанима (1870), Закон о трговачко-занатлијском одбору (1870), Закон о уређењу земљоделско-шумарске школе (1870), Закон о пензионом фонду (1871), Закон о повећању царине на извоз дрва и грађе (1871), Закон о калдрмији (1872), као и Закон о штедионицама.[5] Поред тога написао је пројект закона о српском паробродарском друштву.[5] Изменио је 1871. године увозне царинске тарифе, смањио је царину на извоз рогате стоке, а укинуо је царину на књиге и остале производе наука и уметности.[5] Први је покушао да склопи трговачке уговоре са Аустроугарском, Румунијом и Русијом.[5]
Израдио је нацрт закона о радњама и 1872. Закон о мерама.[5] Установио је 1869. трошарину на шећер, кафу, шпирит, рум, тј. углавном на луксуз варошана.[4] Том трошарином повећан је донекле порез, а да га сељаци нису ни осетили.[4] За време Пантиног мандата буџети никад нису имали мањак.[4] Постављен је 1873. за члана Државног савета.[4] Написао је брошуру Наши ђумручки одношаји (1867).[5]
Био је члан Друштва српске словесности од јануара 1850. године и секретар ДСС 1853, 1854 и 1855. године. Почасни је члан Српског ученог друштва наименован 29. јула 1864. године.[6]
Преминуо је 24. децембра 1885/5. јануара 1886. године у Београду.[7][8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Авакумовић 2008.
- ^ а б Живановић 1923.
- ^ а б Христић 2006.
- ^ а б в г д ђ Слободан 1933.
- ^ а б в г д ђ Гласник СУД (1889) Изводи 57-58 digitalna.nb.rs
- ^ Панта Јовановић, правник и политичар САНУ 24. 8. 2023
- ^ Српске новине 31. децембар 1885, стр. 1[мртва веза] digitalna.nb.rs
- ^ С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1 Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933. digitalna.nb.rs
Литература[уреди | уреди извор]
- Јовановић, Слободан (1933). Влада Милана Обреновића књига 1. Београд: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
- Авакумовић, Јован Ђ. (2008). Мемоари. Сремски Карловци и Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
- Христић, Никола (2006). Мемоари 1840-1862,. Ваљево: Просвета.
- Живановић, Живан (1923). Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века Књига прва 1858-1878,. Београд: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
- Милићевић, М. Ђ (1896). Илија M. Коларац. Београд.
.jpg)
