Шимширика

Из Википедије, слободне енциклопедије
шимширика
Berberis vulgaris
Berberis vulgaris
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Ranunculales
породица: Berberidaceae
род: Berberis
Биномијална номенклатура
Berberis vulgaris
L.
Екологија таксона
Животна форма:
NP (нанофанерофита)

Шимширика (жути шипак, жута шиба, жутика, дивљи шимшир, кисели трн), лат. Berberis vulgaris, је разгранати листопадни жбун из истоимене породице (Berberidaceae).

Порекло имена:

  • рода према Берберији из које је плод шимширике пренет у Африку;
  • врсте од лат. vulgaris = обичан.

Опис биљке[уреди]

Расте као листопадни разгранати жбун чије стабло може да достигне висину око 3m, покривено је трновима и испод коре је жуто. Трнови могу да буду трокраки или петокраки и настали су преображајем листова. Остали листови су елиптични, кожасти, сакупљени у свежњеве, а по ивици фино назубљени. Цвасти су висећи гроздови изграђени од шесточланих, двополних цветова чији су чашични и крунични листићи жути. Плод је дугуљаста, црвена бобица киселкастог укуса у чијој унутрашњости су смештена 2-3 семена.

Станиште[уреди]

Распрострањена је све до 1200 m н. в. претежно по терену богатом кречњаком, на осунчаним и стеновитим просторима, као и у зони жбунова и шипражја.

Хемијски састав дроге[уреди]

Као дрога се користе скоро сви делови биљке:

  • плодови (Berberidis fructus)
  • корен (Berberidis radix)
  • кора (Berberidis cortex).

У свим биљним органима установљени су поједини састојци:

Употреба[уреди]

Плод, бобица, пријатног укуса употребљава се за прављење сирупа и компота. Из коре и дрвета добија се жута боја берберин којом се могу да боје кожа и вуна.

Шимширика се користи код болести жучних путева јер олакшава излучивање жучи, спречава упале, појаву песка и камена у жучним путевима. У облику капи, чији је главни састојак берберин, смирује упаљену вежњачу ока и очне капке. Поред тога може се давати и против повраћања.

Условно је нешкодљива што значи да је треба коритити само у прописаним дозама и под контролом стручњака.

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
  • Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986.
  • Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
  • Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995.
  • Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал, Београд, 2004.
  • Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997.
  • Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990
  • Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
  • Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984.

Спољашње везе[уреди]