Црна слачица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Црна слачица, Brassica nigra
Brassica nigra - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-170.jpg
Статус угрожености:
Доместификована
Систематика
царство: Plantae
раздео: Magnoliophyta
класа: Magnoliopsida
ред: Brassicales
породица: Brassicaceae
род: Brassica
Биномијална номенклатура
Brassica nigra
(L.) Koch.
Екологија таксона
Животна форма:
T (терофита)

Црна слачица (лат. Brassica nigra) је једногодишња биљка из фамилије купуса (Brassicaceae), висока до 1 m. Цвета ситним жутим цветовима од маја до августа. Црна слачица је широко гајена као индустријска и лековита биљка. Осим имена црна слачица, постоје и друга народна имена: мустарда, сенф, ардаљ, горушица, огњица, муштарда, муштар, хардан итд.

Слачица се гаји, а расте и дивља и полудивља безмало по целој Земљиној кугли. Гаји се у знатним количинама, нарочито у Холандији, Индији, државама бившег СССР-а, САД, Италији, Немачкој, Француској.

Услови узгоја[уреди]

Слачица тражи хумозну, добру, ситну, лаку земљу преко зиме узорану и положај добро заштићен од хладних ветрова. Непосредно ђубрење стајским ђубретом није препоручљиво. Најбоља је земља у старој снази, после кромпира и других окопавина. Може се на хектар земље бацити до 600 kg суперфосфата или до 200 kg шалитре.

Сеје се рано у пролеће или већ крајем зиме ако је време погодно. Сетва, обрада и све остало је као за уљану репицу. Сеје се око 10 kg на хектар на растојању од 30 x 30 cm. Клијавост семена траје 3—5 година и износи око 85 %. Сумпорна ђубрива (гипс) повећавају проценат сумпорног хетерозида.

Жање се у лето док је стабљика још зелена, кад лишће почне опадати и кад љуске пожуте, а семе у доњим љускама постане мрко. Жање се ноћу, за росе да се семе не би омлатило. Снопићи се оставе 10—15 дана у крстинама и камарама да се осуше и затим врше или млати као пасуљ. Свака љуска има десетак зрна. С једног хектара се добија око 1.000 kg семена. Семе се осуши на тавану као жито и често лопата да се не би упалило, док се потпуно не осуши.

Производи од слачице[уреди]

Семе[уреди]

Семе горушице.

Зрело и осушено семе слачице је округласто, мркоцрвено, ситно, у пречнику свега 1—1,6 mm велико. Лупом се види како је веома фино и правилно мрежасто-јамасто наборано. На пресеку семена види се лупом жуто-зеленкаста уљаста клица са два велика котиледона савијена један око другог као олуци. У отвору овог олука види се обрнут, ваљкаст, повијен коренак. У води семе постаје слузаво и склиско и мрежасти набори ишчезну, јер еписперм јако набубри услед велике количине слузи.

Слачично семе је без мириса. Међутим, кад се жваће, укуса је у почетку уљастог, нагорког и накиселог, а затим је укуса и мириса врло љутог, пече, гуши и пали. Тај исти љути мирис осети се кад се семе у прах стуца и покваси водом (слачично уље, алил-изо-сулфоцијанид).

Брашно[уреди]

Кад се слачично брашно (самлевено семе) покваси водом, мора отпуштати врло љут мирис који изазива сузе. Овај мирис се не може јавити ако прашак (или семе) прелијемо кључалом водом, киселином, базама или алкохолом, јер тада ензим мирозин не може деловати, не може доћи до хидролизе синигрозида.

Слачично брашно из кога је етром или петролетром одстрањено масно уље има беличасту боју, боље се чува јер се не ужеже и активније је. Кад се прокува 1 g слачичног брашна у 50 ccm воде и филтрује, течност, кад се охлади, не сме поплавити с јодним раствором (скроб). Слачично семе мора дати најмање 0,7% алил-изо-сулфоцијанида.

Слачично етарско уље[уреди]

Ово етарско уље је врло ефикасно и енергично антисептично и паразитицидно средство, али је опасно, те у рукама нестручњака може изазвати тешка тровања, па чак и смрт!

Према томе, слачично етарско уље не постоји у семену слободно, као што је то случај с већином других етарских уља у биљу, него је везано у облику хетерозида раствореног у свим ћелијама које не садрже ензима мирозина. Зато се хидролиза и ослобођавање уља не могу одиграти у нетакнутом семену, јер су мирозин и синигрозид локализовани у различитим, одвојеним ћелијама. Етарско уље се добија дестилацијом из семена, које је претходно самлевено и цеђењем под притиском ослобођено масног уља, а затим мацеровано у хладној води! Ово уље је безбојна или жућкаста, бистра течност, љутог и продорног мириса, изазива сузење, јако дражи слузокожу, кожа поцрвени и јављају се пликови, па чак и ране; укуса је врло љутог. Раствара се у алкохолу и етру, мало у води; у воденом раствору се брзо распада.

Због тога се ово уље у апотекама држи под кључем и издаје се само на лекарски рецепт. У апотекама и у фармацеутској индустрији од слачичног уља се справља велик број разних лекова, али се они смеју употребити једино и искључиво по савету лекара. Употреба на своју руку, нестручно и незналачки, често изазива нежељене последице које се, ако болесник преживи, тешко лече. Од 4 грама слачичног уља зец угине за непуна два сата, а од 15 грама за свега 15 минута. Активни састојак слачичног етарског уља (алилизо-тиоцијанид) има мали молекул и због тога брзо продире у све органе, а излучује се преко плућа и мокраћом.

Антибактеријска моћ слачичног етарског уља је врло велика. Отуд оправдана употреба тзв. сенфа или мустарда као зачина и додатка уз многа јела, особито слана. Љутина слачице делује, дакле, превентивно.

Остали производи[уреди]

Слачични шпиритус справља се у апотекама. То је најчешће 1% или 2% раствор слачичног етарског уља у чистом (или 80—90%-ном) алкохолу. Може се употребљавати, али само споља уместо слачичне карте и облога, али врло опрезно. Чим се осети топлина, одмах треба то место на телу опрати и намазати свежим уљем да би се спречило црвенило и опекотине.

Против реуматизма и сличних обољења употребљавају се, осим слачичног шпиритуса, и разне емулзије, линимента, помаде, лековите масти којима се мажу болна места на телу.

Масно уље се добија индустријски из семена црне слачице. Цеђење или екстракција је врло рентабилна, јер слачица има више од 30% масног уља које се употребљава за исхрану и у разне индустријске сврхе.

Састав[уреди]

У слачичном семену има око 5% синигрозида (синигрина), што чини 0,7 °/о до 1,3% етарског уља. Има још и око 32% масног уља, до 25% беланчевина, до 20% слузи, ензима мирозина и трагова синалбозида. У слачичном уљу има 90 % алил-изосулфоцијанида. Вредност црне слачице одређује се према проценту синигрозида, а овај се израчунава на основу одређивања алил-сеневола. Тачан поступак одређивања описан је у фармакопеји.

Употреба слачице[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).


  • Слачично брашно делује само ако је свеже. Због тога у кући треба чувати цело семе и, тек кад затреба, самлети га у млину за мак или кафу или истуцати у авану.
  • Слачично семе и уље су средства за дражење коже: ревулзив, рубефациенс (изазива црвенило коже), а ако се држи дуже на кожи, може изазвати и пликове, дакле, и везиканс. У већој дози дрога је отровна; изазива повраћање. Употребљава се и као зачин, а нарочито као изврсно средство за конзервисање намирница, јер делује антибактеријски.
  • Свеже справљено слачично брашно (Farina Sinapis) је жућкастозеленкасте боје. Од њега се начини каша у води, метне на ланено платно и стави на тело као облог. Кад почне јаче пећи, скине се и то место намаже масним уљем да се ублажи бол и спрече непријатне последице упале коже.
  • Charta sinapisata, хартија са слачицом, слично се употребљава. Пре него што се прилепи на хартију, из слачичног брашна се одстрани масно уље.
  • Слачично брашно се употребљава у разним обољењима органа за дисање, као: бронхитиса, лакшег запаљења плућа, запаљења плућне марамице (сувог или с изливом). Најчешће се употребљава у облику облога или купке.
  • Слачични облог (прожганица, прожик) прави се овако: на литар млаке воде (око 36°) ставе се две шаке слачичног брашна. Кад слачица почне да пушта љутину (што се познаје по парама које штипају за нос и за очи), у ту смешу се потопи чаршав или пелена (према узрасту детета). Тим поквашеним чаршавом се болесник обвије око груди и леђа, а руке остану слободне. Преко тога се стави сув фланелски чаршав и под тим се болесник остави 3—5 минута. Ако је слачица добра, за то време сва кожа поцрвени. Зато треба брзо скинути облог, кожу опрати млаком водом да не би по њој остала слепљена слачица, која може да створи опекотине. Кожу намазати свежим јестивим уљем да не би дошло до стварања пликова и рана. Такав облог не треба давати чешће од 1—2 пута дневно, и то само по савету лекара.
  • Слачична купка: у воду која је спремљена за купање потопе се две шаке слачичног брашна, стављеног у кесицу од танког платна. Вода треба да има око 40°C. Кад се осети љут мирис, стави се болесник у воду и остави 5—10 минута, што зависи од дејства слачице. Кад кожа поцрвени, опере се обичном водом, добро осуши и намаже уљем; болесник треба после тога да лежи у постељи. Деци и осетљивим особама, да би се ублажило енергично надражајно дејство слачичног брашна, на поквашену слачичну хартију или на поквашено брашно на платну дода се ланеног брашна, разуме се, потпуно свеже самлевеног! Једноставно се кашиком поспе свуда подједнако. Све јом слузи и масним уљем ланено брашно врло благотворно делује, ублажује бол и спречава појаву опекотина, мехурова и рана.
  • У случајевима коме, апоплексије, реуматизма и разних грчева размути се 30—40 g свежег слачичног брашна у 1 литар млаке воде (око 30°С) и у томе држе руке или ноге.
  • Унутрашња употреба слачице је рећа, и ту се мора бити још опрезнији! Тако је, поред осталог, слачица заједно с реном била главни састојак антискорбутичног вина.
  • У Западној Европи још се справља мешан чај у коме има 60 g стуцаног слачичног семена, 60 g наструганог корена рена и 30 g лимунове коре. Ово се све стави у лонац, попари с два литра кључале воде, херметички поклопи и остави 20 сати. Од овога се узима 3 пута дневно по једна шоља као средство које појачава мокрење и помаже особама чији су бубрези оболели. Најчешће се узима с медом, јер је онда лек пријатнији.

И за спољну, а поготово за унутрашњу употребу слачице, питати лекара.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Црна слачица