Пређи на садржај

Чедомил Шилић

С Википедије, слободне енциклопедије
Чедомил Шилић
Лични подаци
Датум рођења(1937-02-20)20. фебруар 1937.
Место рођењаСарајево, Краљевина Југославија
Датум смрти21. октобар 2010.(2010-10-21) (73 год.)
Место смртиСарајево, Босна и Херцеговина
ОбразовањеШумарска школа на Илиџи
Породица
ДецаИгор
РодитељиИван
Марица, рођ. Гуши
Научни рад
ПољеБотаника – Систематика - Таксономија
ИнституцијаЗемаљски музеј у Сарајеву
АкадемијаШумарски факултет Универзитета у Сарајеву
Познат поИстраживање ендемске флоре БиХ и Југославије

Чедомил Шилић (Сарајево, 4. фебруара 1937 – Сарајево, 21. октобра 2010) јест босанскохерцеговачки и југославенски ботаничар. Његова ауторска скраћеница у ботаници је Шилић.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Образовање и усавршавање

[уреди | уреди извор]

Чедомил Шилић је рођен у Сарајеву, 4. фебруара 1937. године, од мајке Марице (рођене Гуши) и оца лвана. Основну школу, малу матуру и гимназију, завршио је у Сарајеву. У Средњу шумарску школу уписао се у Бањој Луци, 195л./52, која је, након три године, пресељена на Илиџу. Четврти разред и дипломски испит завршио је 1956. године, одличним успјехом.

Трогодишње раздобље бањалучког образовања имало је пресудан утицај на Шилићево будуће уже стручно усмјерење. Ботанику и дендрологију му је предавао изврсни педагог Хрвоје Ковачевић (1921-84.), који је код њега развијао смисао за цртање у природи, а заједничким планинарским екскурзијама подстицао љубав према природи, особито биљном свијету. На екскурзији на Мраковици (Козара), као и у поплавне шуме храста лужњака код Нове Градишке, научио је одређивати биљке помоћу тек објављеног (1950) "дихотомског кључа" под насловом "Флора" – приручника за одређивање биљака (познатог ботаничара Радована Домца). Од тада се почела убрзано развијати Шилићева склоност ка истраживању природе, особито према биљном свијету.

  • У школској 1956./57. години уписује се на Шумарски одсјек Пољопривредно-шумарског факултета, Универзитета у Сарајеву на којему је дипломирао 1963. године.
  • Посебан интерес за разјашњавање постојећих недостатака и нејасноћа у таксономији биљака бивше Југославије, дефинира још 1965. године, када, у договору са шире познатим професором др. Ернестом Мајером из Љубљане, почиње прикупљање потребне грађе за обраду теме коју пријављује за докторску дисертацију под насловом: Монографија родова Сатуреја L., Цаламинтха Миллер, Мицромериа Бентхам, Ацинос МилИер и Цлиноподиум L. у флори Југославије.[1]
  • Након опсежног истраживања, академски степен доктор ботаничких наука стекао је на Универзи в Љубљани, 1974.
  • Дјелујући у Планинској ботаничкој башти Земаљског музеја, Шилић провео је краће студијске боравке на стручном усавршнвању у ботаничким вртовима у Загребу и Љубљани, у циљу преношења тамошњих искустава у уређивање Ботаничке баште ЗМ БиХ. У овом наставно-научном објекту, обављао је све администрацијске послове око одржавања објекта, организирајући размјену живог и сјеменског биљног материјала с другим ботаничким вртовима и сродним институцијама у ондашњој Југославији и иноземству.

Професионална каријера

[уреди | уреди извор]

Прва (службена) професијска искуства, Шилић је почео стицати већ након прве године студија, радећи на илустрирању разних књига и других публикација. Због недостатка финанцијских средстава за потпуно усмјерења на студирање, паралелно почиње радити, као:

  • шумарски техничар, у Заводу за уређивање шума при Институту за шумарство у Сарајеву, а са радним мјестом у Заводу за шумарску ботанику Шумарског факултета Универзитета у Сарајеву, под руководством (касније) академика Павла Фукарека (1957. и 1958). Тај ангажман било је везан за илустраторске и картографске послове. Након паузирања у студију (у том периоду), наставља редовно школовање. У току друге године студија био је демонстратор на предмету Опћа ботаника (код проф. др. Војина Глигића, а касније на предмету Дендрологија (код проф. др. Павла Фукарека), судјелујући у реализацији вјежби и студентских стручних екскурзија. У том раздобљу сурађивао је у теренским истраживањима, са позиције техничара–лаборанта. Укључио се у технике израде ботаничких, дендролошких, фитоценолошких и педолошких прилога, као и илустрирање стручних књига, скрипата и уџбеника.

Након дипломирања на Шумарском факултету (1963), Шилић ради кратко као:

  • управник Ботаничког врта Земаљског музеја, а затим одлази на одслужење војног рока у Школи резервних официра (Артиљеријски школски центар ЈНА у Задру).
  • Након одслужења војног рока, 1964, наставља радни однос у Земаљском музеју у Сарајеву, у Природњачком одјељењу у звању кустос–биолог, стручњак за цвјетнице и шеф Ботаничког врта.

У првој половини 1966. полагао је стручни испит, након чега добија музеолошко звање:

  • кустос (пред испитном комисијом Републичког секретаријата за образовање и културу), а у звање виши кустос за радно мјесто биолог–стручњак за цвјетнице у Земаљском музеју Босне и Херцеговине постао је л971.
  • Послије одбране докторске дисертације, напредује у звање научни сурадник (1974)
  • Реизбором бива биран у звање виши научни сурадника (у два изборна периода)
  • Научни савјетники биран је 1985.

У овој институцији наставља континуирано радити и напредовати у музеологији и природним наукама, више од 30 година, све до одласка у инвалидску мировину 1996. године. Тромјесечни студијски боравак и специјализацију у Мађарској, посветио је студирању хербарског материјала и литературе у Природњачком музеју и Биолошком институту у Будимпешти, који се односе на пет фокусираних генуса у докторској дисертацији. Тај исти посао је обавио у ботаничким институцијама у Прагу и Бечу. Да би стекао што вјеродостојнији увид у хорологију сваке од обрађиваних врста проучаваних родова, Шилић је током више година ботанизирао на низу планина, почевши од Алпа до Кајмакчалана, укључујући и оточне скупине Јадранског мора. Због нејасног таксонопског статуса неких биљних врста и њихове компарације са сродницим облицима, истраживао је биљне заједнице на подручју сусједног Апенинског полуотока, од сјеверне Италије до Калабрије (Мт. Поллино и др.), у Бугарској од Риле до Варне, а у Грчкој дијелова Парнасса, Олимпа и осталих континенталних планина. За вријеме боравка у Мађарској, на бројним ботаничком екскурзијама имао је прилику упознати обиље особености тамошњег флорног подручја, што му је много помогло у даљњем раду. Тада је учествовао у раду Интернационалног геоботаничког конгреса, који је одржан на сјеверу Мађарске.

За вријеме ратних збивања од 1992. до 1995. др. Шилић је, сво вријеме, био на радној обвези у Земаљском музеју у Сарајеву.

Од 1996. до 2002, по неколико мјесеци годишње, радио је у Институту “Планина и море” у Макарској, на прикупљању хербарског материјала на Биокову, а затим његовој детерминацији и музеолошкој обради за хербарску збирку флоре Биокова, заједно с др. Маријом-Едитом Шолић. Првих година је радио на музеолошкој обради "типова" биљног материјала којег је таксономски обрадио и публицирао др. фра Јуре Радић.

Дјело

[уреди | уреди извор]

Научна, стручна, образовно-одгојана па и умјетничка достигнућа уобличио је у:

  • 54 изворна научна рада (укључујући и једну монографију),
  • 29 стручних публикација,
  • 15 елаборација научних пројеката,
  • 130 научно-популарних радова,
  • 8 објављених књига и једна припремљена за штампу,
  • 9 музеолошких и умјетничких изложби;
  • 16 природњачких плаката и календара, те
  • више поштанских марака и мноштво (непознат број) илустрацијских прилога у музејским збиркама, сопственим и туђим дјелима.

Иновирање требевићког “Алпинетума”

[уреди | уреди извор]

Паралелно с редовним студирањем, 1958. заснива радни однос и до краја студија бива стручни надзорник у Планинској ботаничкој башти ("Алпинетуму") на Требевићу (којег је основао 1948. године професор Војин Глигић). Алпинетум је био у саставу Факултетског шумског огледног добра "Игман" Илиџа којим је руководио дипл. инг. Ранко Трифковић. “Алпинетум” је основан као едукацијска подршка у раду наставницима у области ботаничких студијских програма, али је био потребан и истраживачима. Шилићев основни задатак био је прикупљање, преношење, узгајање и проучавање бх. планинске флоре, особито ендемско-реликтних врста. Планинска ботаничка башта је 1963. припојена Шумарском факултету Универзитета у Сарајеву, као наставни и истраживачки објект.

На радном мјесту стручног надзорника у Башти, Шилић је имао прилику проширивања практичних знања и искустава из ботанике, нарочито флористике, као и вођења послова у таквим институцијама, па је и његово даљње студирање било усмјерено више у том правцу. Нажалост, до данас (2016) је овај објект потпуно девастиран и запуштен па нема намјењену а недвојбено потребну функцију.

Теренска истраживања

[уреди | уреди извор]

Чедомил Шилић прикупљао је и доносио у Ботаничку башту Земаљског музеја живи и хербарски материјал с многих планина: Јулијске и Камнишке Алпе, Рисњак, Учка, Велебит, Биоково, Чврсница, Прењ, Чабуља, Вележ, Битовња, Враница, Јахорина, Бјелашница, Трескавица, Романија, Маглић, Биоч, Волујак, Пивска планина, Дурмитор, Орјен, Ловћен, Шара, Проклетије и Бјеласица.

Истовремено је прикупљао сјеменски материјал за публикацију "Индеx семинум", као и флористички материјал за хербарску збирку Земаљског музеја. Кроз сва ова истраивања, изузетну пажњу је усмјерио на проучавање ендемских и реликтних биљних врста на простору цијеле бивше Југославије, а особито динаридског крша.

Стечено искуство и постигнути радни резултати омогућили су му да се запосли као хонорарни шеф Ботаничког врта Земаљског музеја Босне и Херцеговине (1963). Те године у овој институцији обиљежавала се 75. обљетница оснивања.

Истраживачки пројекти

[уреди | уреди извор]

Шилић се почео бавити научноистраживачким радом већ током студија. На Универзитету у Сарајеву награђен је првим наградама “29. новембар”: 1960. и 1961, за радове:

  • “Планинска ботаничка башта на Требевићу изнад Сарајева" и
  • "Дендрофлора једног од наших већих градова" (Бања Лука). лз тог студентског истраживања резултирала су три објављена научна рада.

Доласком на нову дужност у Природњачко одјељење Земаљског музеја Босне и Херцеговине укључен је у флористичка, таксономска, фитогеографска и вегетацијска истраживања Босне и Херцеговине и сусједних подручја.

Од самог почетка професионалне каријере, Шилић је укључен у тим ботаничара Музеја, Биолошког института Универзитета у Сарајеву и Природно-матемзитичког факултета Универзитета у Сарајеву, у реализацији комплексних истраживања флоре и вегетације југоисточне Босне. Квалитетно осмишљена студија обухватила је прашумско подручје Перућице, планинских масива Маглића, Биоча, Волујака, Лелије, Зеленгоре и Лебршника), а трајала су пуних пет година. Био је укључен и у реализацију пројекта “Херцеговачки ендемни центар у склопу планина Прењ, Чврсница, Чабуља и Вележ", који је реализирао Земаљски музеј, као и на многим другим истраживачким пројектима.

Чедомил Шилић је дуги низ година врло активно судјеловао на терену великог дијела Босне и Херцеговине, прикупљајући податке за картирање шумске и остале вегетације . Након тога је слиједила лабораторијска аналитичка обрада података, што је био сложен и одговоран задатак у оквиру пројекта "Вегетацијска карта Југославије – териториј Босне и Херцеговине".

Знатан дио времена и активности, нарочито на почетку музеолошке каријере, морао је посветити конципирању и уређивању Ботаничког врта, којег је затекао у веома запуштену стању. Извршена је реконструкција и охнављање зхирки "камењара" бројним врстама свих постојеих биљно-географско-еколошких скупина у врту, а формиран је и нови “Алпинетум", као и неке друге изложбене скупине. С тим у вези, сваке вегетацијске сезоне, у више наврата, реализирао је велики број хотаничких екскурзија на планине комплекса Динарида у циљу прикупљања и преношења живих хиљака за насаде Ботаниког врта. лстовремено је прикупљао сјеменски материјал за публикацију "Индеx семинум", као и флористики материјал за хербарску збирку Земаљског музеја. Током ових истраживања, поебну пажњу усмјерио на проучавање ендемских и реликтних биљних врста на простору цијеле бивше Југославије.

Неовисно од екипних íстраживања и истраижвања посвећених потребама Ботаничког врта, обављао је самостална флористико-вегетацијска истраживања на терену, уз пратњу (у тадашњем Сарајеву познатог) главног вртлара Ðорда Ðурана (нпр. кањон Ракитнице у Херцеговини). Сва ова теренска истраживања омогућила су му изврстан увид у познавање флоре и вегетације Динарида, а посебно система појединих родова и биљних врста.

Књиге – уџбеници

[уреди | уреди извор]

Још 1969. године Чедомил Шилић иницира покретање едициције природњачких књига под називом “Природа југославије", коју је прихватио и почео реализирати тада реномирани Завод за издавање уџбеника Босне и Херцеговине. Један од првих прилога те реализације је и Шилићева књига

  • “Атлас дрвећа и грмља”, која је изашла крајем 1973. и која је добила велика признања, како у земљи, тако и у иноземству. Припајањем Завода Издавачкој кући "Свјетлост", настављено је с штампањем књига у наведеној серији. Прва књига је доживјела четири издања (четврто 1995) , а затим су слиједите у овој едицији, такодер Шилићеве, књиге:
  • “Шумске зељасте биљке" (прво издање 1977, четврто 1990),
  • "Ендемичне биљке" (прво издање 1984; треће 1990) и
  • “Украсно дрвеће и грмље" (1990).

Захваљујући богатом искуству у издавању књига др. Шилић иницира 2002. године нову серију књига под називом “Природа Босне и Херцеговине". Ову Шилићеву иницијативу прихваћају накладници Матíца хрватска, огранак Читлук и Фрањевачка кућа Масна Лука, у чијој едицији Шилић публицира двије књиге:

  • "Ендемичне и ријетке биљке Парка природе Блидиње" (2002) и
  • “Атлас дендрофлоре (дрвеће и грмље) Босне и Херцеговине" (2005).

Новоописани таксони и фитосоциолишко-вегетацијске јединице

[уреди | уреди извор]

У оквиру доприноса познавању (суб)специјске и еколошке биоразноликости биљног свијета Босне и Херцеговине, као и оновремане Југославије, Чедомил Шилић описао је низ таксона фитосоциолошких јединица.

Таксони
Вегетацијске јединице

Између осталог, Шилић је самостално и у коауторству описао три биосоциолошко-вегетацијске јдинице, према тада широко прихваћеном, данас готово напуштеном, систему Браун-Бланqуета:

  • Хелиоспермо ретздорффиани-Ореохерзогиетум иллyрицае Шилић
  • Минуартио ханделии-царицетум Бјелчић & Шилић
  • Лино-Салвиетум храцхyодони Шилић & Абаџић

Популаризација науке

[уреди | уреди извор]

Осим научноистраживачког рада, др. Силић је имао изузетан афинитет према популаризацији природних знаности, посебице биљног свијета. Као резултат таквог односа према популаризацији и едукацији јест и његових 129 популарних и научно-популарних радова. Највећи број таквих прилога објавио је у гласилу Биолошког друштва БиХ “Биолошки лист" и гласилу невладине еколошке организације Фондеко, под називом “Фондеко свијет”. часопису “Екологија", “Палчић" и др.

Сликарство и умјетничка фотографија

[уреди | уреди извор]

Истовремено са уписом на факултет учлањње се у Ликовну секцију Академског културно-умјетничког друштва "Слободан Принцип-Сељо" у Сарајеву, под руководством академског сликара Војислава Хаџидамјановића. За пет година рада у Секцији стекао је основна знања и вјештине из сликарства, што му је у даљњем раду много значило и омогућило да реализира бројне ликовне креације (изложбе, илустрације својих и туђих књига и књига и сл.).

Већ током студија, у организацији поменутог Друштва и Клуба студената Шумарског факултета, 1961.године, приређује самосталну изложбу слика, уз велику потпору професора Војина Глигића и познатог колекционара слика Илије Буљовчића, упосленог на мјесту домара Факултета који му је помогао око израде неких оквира за изложене слике. На овој самосталној изложби, Шилић је изложио 40 уљаних слика и 30 графика. Након ове изложбе, укључен је у бројне колективне изложбе Ликовне секције АКУД “Слободан Принцип-Сељо": у Загребу, Београду, Сарајеву, Мостару, Бањој Луци, Тузли, Брчком, Приједору, Зеници итд. На смотри сликара–аматера културно-умјетничких друштава Босне и Херцеговине, Шилић је 1963. добио прву награду Савеза аматерских културно-умјетничких друштава и организације Босне и Херцеговине за успјешно излагање на изложбама ликовних аматера Босне и Херцеговине и као најбољи сликар - аматер (у жирију били академски сликар Марио Микулић и професорица Сида Марјановић).

Као активан члан Фото-клуба “Сарајево”, Чедомил Шилић је излагао на бројним студентским изложбама умјетничке и планинарске фотографије у тадашњој Југославији и иноземству (Неw Yорк, Пендицхеррy: Асхрам Пхотограпхy, Индија). Добитник је бројних награда и признања (нпр. "Златно око" у Новом Саду и др.). Судјеловао је на бројним изложбама Планинарског савеза Југославије за што је добио више диплома и награда у земљи и иноземству.

Чедомил Шилић је имао солидну кућну фото-лабораторију у којој је сам развијао своје филмове и слике изложбеног формата, улазцћи у “тајне" фотографије.

Дјеловање у научно-стручним асоцијацијама уредништвима

[уреди | уреди извор]

Чедомил Шилић је био члан и/или функционер око 25 научно-стручних душтава, редација часописа и едиција, међу којима су и:

  • Редакција "Биолошког листа"
  • Издаваки савјет Земаљског музеја Босне и Херцеговине (скр. – ГЗМ, дугогодишњи предсједник)
  • Музејско друштво Босне и Херцеговине
  • Биолошко друштво Босне и Херцеговине
  • Друштва систематичара Босне и Херцеговине
  • Друштва за заштиту природе Босне и Херцеговине
  • Главни и Координацијског одхор за обиљежавање 100-те годишњице Земаљског музеја Босне и Херцеговине
  • Уредништво Водича кроз збирке Земаљског музеја Босне и Херцеговине, Сарајево,
  • Редакција "Споменице" Земаљског музеја Босне и Херцеговине
  • Редакција главни и одговорни уредник ГЗМ БиХ – свеска за Природне науке
  • Редакција и главни, одговорни и техники уредник ратне свеске ГЗМ БиХ (археологија, етнологија, природне науке), свеска је припремана у ратним увјетима, изашла је из штампе 1996. године, а четири године касније садржај цијеле ове свеске је преведен на енглески језик у музејској публикацији WМБиХ
  • Редакцијски колегијиј едиције "Природа Југославије"
  • Организацијски и Редакцијски одбор Знанственог скупа "Минерали, стијене, изумрли и живи свијет Босне и Херцеговине", Сарајево
  • Организацијски и Редакцијски одбора Научног скупа "Популација, врста и биоценоза (у поводу 80 година рођења проф. др. Живка Славнића), Сарајево,
  • Редовни члан Хрватског друштва за знаност умјетност (од 1993)
  • Уредништво научно-популарне ревије "Фондеко свијет" Сарајево
  • Интернационална Источно-алпско-динарска секција за истраживање вегетације
  • Уредништва едиције "Природа Босне и Херцеговине"
  • Управни одбор Земаљскогмузеја Босне и Херцеговине
  • Редакција едиције "Природа Босне и Херцеговине".

[2][3]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Уредништво Шумарског листа, Загреб (2011): Ин Мемориам: Др сц. Чедомил Шилић − свестрани истраживач биљног свијета Балканског полуотока. Шумарски лист, 1-2: 88-89.
  2. ^ Шољан D., Абаџић С. (2007): Животни и радни пут Чедомила Шилића у поводу 70. обљетнице живота. Хрватска ријеч; Матица хрватска, Сарајево, волумен НС 30: 108–144.
  3. ^ Тринајстић I. (2007): Како сам упознао Чедомила Шилића? – аутобиографско-биографска и путописна сјећања. Хрватска мисао. Матица хрватска, Сарајево, волумен НС 30: 100–107.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Čedomil_Šilić&oldid=28526576”