Доротеј (монах)
- За чланак о истоименом филму, погледајте чланак Доротеј.
Доротеј је било монашко име српског велможе из друге половине XIV века који је био ктитор манастира Дренче и Наупаре и отац каснијег српског патријарха Данила III (1390/1391—1399). Његово световно име није сачувано, а пре него што се замонашио, управљао је великим поседима око Крушевца и у Браничеву[1], највероватније са титулом деспота[2].
Биографија[уреди | уреди извор]
Пре него што се замонашио, Доротеј је био властелин чији се двор налазио у месту Наупара код Крушевца. Својим средствима, он је подигао своју задужбину, манастир Дренчу код истоименог места, недалеко од Александровца. У оснивачкој повељи, коју је заједно са сином, јеромонахом Данилом (рођеним око 1350[3]), издао 02.03.1382. године у Жичи, приложио је манастирском властелинству велике поседе око Крушевца и у Браничеву, као и 10 литара сребра из Новог Брда годишње, што су потврдили патријарх Спиридон (1379/1380—1389) и кнез Лазар (1371—1389), као његов сизерен.
Сматра се да се на њега односи запис из тзв. Берлинског четворојеванђеља који наводи да је у јануару непознате године преминуо велики деспот свих земаља српских који се замонашио под именом Доротеј и касније постао великосхимник Јован Каливит. На овај закључак упућују велики поседи које је Дренчи оставио монах Доротеј[2], који поред села и тргова укључује двор са придворном црквом у Наупари (данашњи манастир Наупара).
Идентификација[уреди | уреди извор]
На основу сачуваних података о монаху Доротеју, изнете су две хипотезе о његовом световном имену:
- деспот Јован Оливер (Радослав Грујић), који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) држао поседе у источној Македонији. Последњи пут се у изворима 1354. године и сахрањен је у својој задужбини, манастиру Леснову, док су у доба распада Српског царства његови синови сузбијени са већине његових поседа и последњи пут се помињу (Крајко и Русин) 1381. године[4].
- деспот Иваниш (Владимир Петковић), који је у доба Душана Силног држао поседе у Топлици. Он је имао сина Алтомана и унука Иваниша, који је био сродник кнеза Лазара, а преминуо је између 1372. и 1389. године и сахрањен је у Дечанима[2].
Према оцени Марка Шуице, покушаји овакве идентификације остају натегнути и неубедљиви и сматра да у њему треба тражити неког,нама до данас непознатог велможу-деспота[2].
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Марковић, Василије (1920). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (I изд.). Сремски Карловци. стр. 130.
- ^ а б в г Шуица, Марко (2000). Немирно доба српског средњег века. Београд. стр. 93—96. ISBN 86-355-0452-6.
- ^ Група аутора (1982). Историја српског народа II. Београд. стр. 129.
- ^ Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. стр. 70. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023.
