Пређи на садржај

Максимилијан Шел

С Википедије, слободне енциклопедије
Максимилијан Шел
Максимилијан Шел 1970.
Лични подаци
Датум рођења(1930-12-08)8. децембар 1930.
Место рођењаБеч, Аустрија
Датум смрти1. фебруар 2014.(2014-02-01) (83 год.)
Место смртиИнзбрук, Аустрија
Породица
СупружникНаталја Андрејченко (1985—2005)
Веза до IMDb-а

Максимилијан Шел (нем. Maximilian Schell) био је аустријско-швајцарски глумац рођен 8. децембра 1930. године у Бечу (Аустрија), а преминуо 1. фебруара 2014. године у Инзбруку (Аустрија).[1][2]

Године 1962. освојио је награде Оскар и Златни глобус за најбољу главну улогу у филму Нирнбершки процес. Номинован је за Оскара за још две улоге остварене у филмовима Човек у стакленој кабини (1975) и Џулија (1977). За улогу Владимира Лењина у ТВ серији Стаљин добио је награду Златни глобус 1993. Запажене улоге је остварио у филмовима Млади лавови (1958), Топкапи (1964), Симон Боливар (1969), Сарајевски атентат (1975), Недостижни мост (1977), Дубоки удар (1998).

Бавио се и продукцијом документарних филмова као што су Марлен (1984) о филмској звезди Марлен Дитрих и Моја сестра Марија (2002) о својој сестри, познатој глумици Марији Шел. Био је два пута у браку и имао је једну кћерку.

Ране године

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Бечу и потиче из угледне римокатоличке породице.[3] Његова мајка је била глумица, а његов отац драмски писац и власник апотеке.[4][3] Године 1938. цела породица бежи због Аншлуса и настањује се у Швицарској,[5] где је Макс похађао школе у Базелу и Цириху, студирајући на универзитетима у тим градовима, а касније у Минхену. Служио је швајцарску војску и тада, у узрасту од 22 године, започео је професионалну глумачку каријеру; свој први наступ имао је када му је било три године у једној од представа свог оца. Када је имао 11 година, он се појавио у професионалној продукцији „Вилијама Тела” и исте године је написао позоришни комад у продукцији његове школе.[6]

У Цириху, Шел је „одрастао читајући класике“, а када је имао десет година, написао је своју прву драму.[3] Шел се присећа да је као дете, одрастајући окружен позориштем, узимао глуму здраво за готово и првобитно није желео да постане глумац: „Оно што сам желео да постанем је сликар, музичар или драмски писац“, попут његовог отац.[3]

Шел је касније годину дана похађао Универзитет у Цириху, где је такође играо фудбал и био у веслачком тиму, заједно са писањем за новине као хонорарни новинар за зараду. По окончању Другог светског рата он се преселио у Немачку где је уписао Универзитет у Минхену и студирао филозофију и историју уметности. У паузама се понекад враћао кући у Цирих или одседао на породичној фарми на селу како би да пише без ометања:

Мој отац и стриц тамо лове јелене, али ја не волим да их ловим. Волим да шетам шумом сам. Године 1948. и 1949, када сам написао део свог првог романа, који нисам никад никоме показао, изоловао сам се током три месеца у једној од ловачких кабина, без телефона, без струје, са топлотом само из великог отвореног камина.[3]

Шел се затим вратио у Цирих, где је годину дана служио у Швајцарској војсци, након чега је поново ступио на Универзитет у Цириху још годину дана, а касније на Универзитет у Базелу на шест месеци. Током тог периода професионално је глумио у малим комадима, како у класичним, тако и у модерним представама, и одлучио је да ће од тада свој живот посветити глуми, а не академским студијама:

Тада сам одлучио, или сте научник или уметник. ... За мене је то много важније ... да се дивим и осећам и а будем подстакнут и надахнут ... Уметност излази из хаоса, а не из механичког анализирања. Дакле, чим сам се одлучио, више није било смисла да наставим да студирам и да добијам диплому. То је попут награде; не значи ништа само по себи. ... Универзитетска диплома је само наслов. Ја не мислим да уметник треба да има титулу. Било је време да се концентришем на глуму.[3]

Шел је почео да глуми у Базелском позоришту.[7]

Шелова покојна старија сестра, Марија Шел, такође је била глумица, као и њихова друга два сродника, Карл (1927–2019)[8] и Имакулата „Ими“ Шел (1935–1992).

Филмска каријера

[уреди | уреди извор]

Са својом мрачном фигуром, заповедничким понашањем и гласом, он је у почетку радио у позоришту, али након пар мањих наступа на филму добива важнију споредну улогу у филму Kinder, Mütter und ein General (1955).[9] Филм је привукао пажњу међународне јавности, делом због свог режисера, Ласла Бенедека, чији је филм The Wild One, са Марлоном Брандом у главној улози, изазвао велике контроверзе, углавном због свог антиратног става.[10] Овај филм заједно са филмом Девојка из Фландрије (1956), у режији либералног немачког режисера Хелмута Којтнера, и веће улоге у неким слабијим филмовима, довеле су Шела да добије улогу, уз Розмари Харис, у филму New York in Interlock (1958).

Исте године је играо капетана немачке војске у филму Едварда Дмитрика The Young Lions, насупрот Бранда. Он је такође преузео улогу Дартањана у ТВ верзији Три мускетара. Он се вратио у Немачку да игра Хамлета у филму из 1960. године, затим се придружује чувеном Суђењу у Нирнбергу, као бранилац Ханс Ролфе. Иако су Спенсер Трејси и Берт Ланкастер имали одличне наступе међу осталима, Шел је награђен наградом Оскар за најбољег глумца на церемонији из 1961. године, као и наградом филмских критичара Њујорка. Шел је први пут играо Ролфа у телевизијској серији из 1959. године Playhouse 90..[11]

Сада већ међународна звезда, у току следећих неколико година нашао се растрган између сукобљених избора каријере. Он прихвата, често из комерцијалних разлога, биоскопске промашаје као што су Кракатоа, источно од Јаве (1969), Играчи (1979) и Асиси подземље (1985). Период непосредно након освајања Оскара је био најтежи за њега. Након филма The Reluctant Saint (1962) снимљеног у Италији, исте године он је преузео улогу ментора у екранизираној верзији Five Finger Exercise. Показао се промашеном американизација искључиво енглеског позоришног комада аутора Петера Шафера. Затим следи збуњена верзија Жан-Пол Сартровог дела The Condemned of Altona, с тмурном режијом Виториа де Сикае.

Максимилијан Шел сцена из филма Суђење у Нирнбергу, 1961.

Као спас му долази улога у филму Топкапи, који се показао као велики хит - за разлику од бизарног Повратка из пепела (1965) у којем је играо шаховског мајстора са нагонима убице. Преузео је главну улогу у филму Simón Bolívar (1969), те је постао још један нациста у слабом Kontrapunktu (1967), где је био задужен за концентрациони логор у којем је смештен симфонијски оркестар којим диригује Чарлтон Хестон. Ови и други филмови помогли су му да плати трошкове властите продукције Франз Кафкиног The Castle (1968), у којем је глумио као К. Са приближавањем 40-им, постаје нестрпљив да режира филмове, а не да само глуми у њима.

Током 1960-их режирао је опере, укључујући Травијату, и позоришне представе као што су Хамлет, и Пигмилиона. Године 1969. дошао је у Велику Британију да ради за Петера Хола у Народном позоришту, и режира Приче из Бечке шуме. Много година касније адаптирао је и продуковао ово дело за филм. До 1970. он је осећао, према његовим речима, да је успео „да почне изнова” након Оскара и режирао је Прву љубав, која је била прилагођена из приче Тургењева. Он је такође глумио у филму као отац. Филм је био приказан на Националном филмском театру и сам Шел је импресионирао током предавања и расправе, откривајући своју интелигенцију и шарм; али упркос добрим рецензијама и великој награди на филмском фестивалу у Сан Себастијану имао је само ограничено издање.

Он је касније режирао Пешака, по његовом изворном сценарију о богатом индустријалцу раскринканом као нацистички официр одговоран за ратне злочине. Следеће године наступа са својом сестром Маријом у филму The Odessa File, где поново игра заповедника концентрацијског логора. Имао је значајнију улогу у филму Човек у стакленој кабини, портретирајући богатог Њујорчанина који је отет и одведен у Израел на суђење као ратни злочинац. Тиме је стекао номинацију за Оскара, као и његова улога у Џулији, у режији Фреда Зинемана. Чудновато, између та два престижна филма преузео је слабу улогу у Чарлс Бронсоновом филму, Ст. Ивес (1976). Али убрзо се откупљује са својом улогом као капетан војске у Сем Пекинповом филму Жељезни крст који је био посебно насилан. Он је у служби опет, овај пут као генерал-пуковник, у епском филму Недостижни мост Ричарда Атенбора, успевајући да се истакне упркос томе што је био окружен славним глумцима.

Максимилијан Шел

Током следећих неколико деценија, радио је у Европи живећи у Минхену и Швајцарској, као и у Америци, где се појавио као отац у Дизнијевој авантури, Црна рупа (1979), затим телевизијској преради Дневника Ане Франк, и бледој верзији Фантома из опере (1983). Следеће године режира биографски филм Марлене. У последњем тренутку његова звезда одбија сарадњу. Упорни Шел реконструира њен париски стан као сабласну позадину за његове разговоре с њом. Филм је био добро примљен на филмском фестивалу у Берлину, али се показао превише езотеричним за комерцијално тржиште. Његов амерички телевизијски филм Свеће у тами (1993) био је друкчији. У овом породично оријентисаном филму, појављује се његова супруга, Наталија Андрејченко, руска глумица коју је оженио 1985. Пар се такође појавио заједно у мини серији Петар Велики (1986), за који је Шел добио пуно признање за своје извођење у главној улози, те у Малој Одеси (1994), у којем је играо отуђеног оца совјетског гангстера Тима Рота.

Током 90-их година имао је пуно филмских улога, укључујући камео насупрот Бранда у филму The Freshman и улогу Лењина у телевизијској драми Стаљин, која му је донела Златни глобус за најбољег споредног глумца. Затим долазе хорор филмови. Године 1998, у библијском Осамнаестом анђелу био је зли свештеник, док је у Вампирима био унапређен у кардинала. Био је члан цркве опет у телевизијској обради Јованке Орлеанске (1999). Међу многим другим европским остварењима, били су филм с тематиком Другог светског рата Left Luggage (1998) и На крилима љубави (1999). Неуспешни филм Deep Impact (1998) ујединио га је с редовним глумачким партнером, Ванесом Редгрејв.

Године 2000, он је био један од неколико глумаца филма Фестивал у Кану, што је портрет необичног аспекта света филма, сниман на оригиналним локацијама од стране Хенрија Џаглома. Касније те године присуствовао је филмском фестивалу Балтички бисер у Латвији, где је примио награду глумца миленијума; за време фестивала позлило му је због акутног панкреатитиса. Иако је умањио свој рад на снимању и режирању он је наставио са стваралаштвом, највише на телевизији. Он се појавио у Бестселеру (2002), аустро-немачкој копродукцији, те у Сва срећа на свету (2003); у серији Дивови (2007) он је узео улогу Алберта Ајнштајна, а између 2003. и 2007. године он се појавио у 34 епизоде телевизијске серије Der Fürst und das Mädchen.

Следећи свој неуморни међународни стил глумио је у филму Од обале до обале (2003), у адаптацији Фредерика Рафаела по свом сопственом роману и у режији Пола Мазурског. Три године касније у филму The Shell Seekers, сниманом у Корнволу и у режији Пиерса Хагарда, он се поново уједињује са Редгрејв. У САЂу се појавио у комедији Браћа Блум (2008), у Шпанији у трилеру Црно цвеће (2009) те у Чешкој у незапаженом хорор филму Тама.

Он и Андрејченко су се развели 2005. Био је у браку са оперском певачицом Ивом Михановић, немачко-хрватског порекла. Иза њега је остала његова кћер из првог брака Настасја.[12]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Улоге Максимилијана Шела
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1958. Млади лавови
1961. Нирнбершки процес
1975. Сарајевски атентат
1977. Недостижни мост
1998. Дубоки удар
1998. Вампири

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Johnstone, Iain (1977). The Arnhem Report: The story behind A Bridge Too Far. ISBN 0352397756. „I'm Swiss, but I was born in Austria. 
  2. ^ „Maximilian Schell – Broadway Cast & Staff | IBDB”. www.ibdb.com. Приступљено 2021-02-05. 
  3. ^ а б в г д ђ Ross, Lillian and Helen. The Player: A Profile of an Art, Simon & Schuster (1961) pp. 231–239
  4. ^ Maximillian Schell Film Reference biography
  5. ^ "Artists of Holocaust Symphony: 'The Train' " Архивирано на сајту Wayback Machine (10. април 2019), 22 November 2004
  6. ^ „Maximilian Schell, Biography”. 
  7. ^ Maximillian Schell bio at Yahoo! Movies
  8. ^ „Der Schweizer Schauspieler Carl Schell ist gestorben”. 
  9. ^ "Kinder, Mutter und Ein General (1955)" Архивирано на сајту Wayback Machine (20. мај 2011), New York Times, accessed, 29 September 2013
  10. ^ Reimer, Robert C. and Carol J., The A to Z of German Cinema, Rowman and Littlefield (2008) pp. 258–260
  11. ^ „Austrian-born Actor Maximilian Schell Dies at 83”. 
  12. ^ „Maximilian Schell obituary”. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]