Пређи на садржај

Славка Морић

С Википедије, слободне енциклопедије
славка морић
Славка Морић и др Ненад Парента
Лични подаци
Датум рођења(1919-11-11)11. новембар 1919.
Место рођењаСупетар, на острву Брачу, Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти24. јул 1998.(1998-07-24) (78 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија,  СР Југославија
Професијалекар
Породица
СупружникНенад Парента
Љубодраг Ђурић
Душан Петровић
Деловање
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба

Одликовања
Орден Републике са сребрним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Партизанска споменица 1941.

Славенка Славка Морић Петровић (Супетар, 11. новембар 1919Београд, 24. јул 1998) била је лекарка, учесница Народноослободилачке борбе, оснивач Института за ментално здравље, доктор медицинских наука и професор Медицинског факултета.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је 11. новембра 1919. године у селу Бовља, код Супетара, на острву Брачу. Основну школу је завршила у Супетару, а Реалну гимназију у Шибенику, 1937. године. Као ученица гимназије укључила се у револуционарни омладински покрет.

После доласка у Београд, где је уписала студије на Медицинском факултету, била је веома активна у револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету. Као члан Удружења медицинара, током 1939. године је руководила женском секцијом на Медицинском факултету. Исте године је била изабрана и за члана управе Дома студенткиња, а уочи Другог светског рата за председника Удружења студенткиња. Године 1940. била је кандидована за чланство у Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), а почетком 1941. укључена је у партијску ћелију у болници саобраћајног особља на Дедињу. Овом партијском ћелијом руководио је доктор Ненад Парента, за кога се Славка потом удала.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Славка је преко Злате Шегвић, успоставила прву везу између партијских организација у Загребу и Београду, а свој стан у Улици Јована Рајића, на Врачару, ставила је на располагање Покрајинском комитету КПЈ за Србију. У првим устаничким данима, у лето 1941. године, као курир је одлазила у Ваљево, Крагујевац, Чачак, Ужице, носећи важне партијске поруке и водећи са собом нове борце у партизанске одреде.

Септембра 1941. године, после хапшења и стрељања њеног мужа Ненада Паренте, постала је члан Другог рејонског комитета КПЈ у Београду, а убрзо потом је повучена у технику Покрајинског комитета КПЈ за Србију, где је радила са Слободанком Данком Савић. Маја 1943. године заједно са Владиславом и Јаром Рибникар, Ђорђем Андрејевићем Куном, Миладом Рајтер и другима, напустила је окупирани Београд и преко Фрушке горе и Срема, се пребацила у Босну, где је стигла до Врховног штаба НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у Јајцу.

У јесен 1943. године је завршила партијски курс при Централном комитету КПЈ и била упућена је у Политодел Девета далматинске дивизије. Маја 1944. прешла је са јединицама Народноослободилачке војске у Јабланицу, а октобра 1944. године је дошла у ослобођени Београд и постала члан Јединственог народноослободилачког фронта Београда. Јануара 1945. године је била изабрана у Главни одбор Антифашистичког фронта жена Србије (АФЖ). Од 1945. до 1953. године је радила као повереник и секретар Извршног одбора Народног одбора Београда.

Године 1950. наставила је студије на Медицинском факултету, које је прекинула због рата и 1953. диломирала. Потом је радила као лекар-специјалиста на Неуропсихијатријској болници у Београду. Године 1963. докторирала је са тезом „Неуропсихијатријске карактеристике монголизма у СР Србији“. Исте године, 14. априла, била је један од оснивача Института за ментално здравље СР Србије, који се налази у Палмотићевој улици у Београду. Током рада на оснивању Института, као и касније сарађивала је са проф. др Душаном Петровићем, проф. др Миланом Поповићем, проф. др Мирославом Антонијевићем, проф. др Предрагом Каличанином и др. Од оснивања Института, 1963, до одласка у пензију, 1978. године, била је директор ове установе.

Поред рада на Институту, бавила се и другим друштвеним радом — од 1954. до 1961. била је генерални секретар Савеза лекарских друштава Југославије, а током 1967. и 1968. године народни посланик у Социјално-здравственом већу Скупштине СФРЈ. На Медицинском факултету у Београду радила је од 1958. године.

Удавала се три пута — први муж је био др Ненад Парента (убијен 1941. и проглашен за народног хероја), други муж генерал-мајор Љубодраг Ђурић, а трећи психијатар проф. др Душан Петровић. Из брака са Љубодрагом Ђурићем има двоје деце — сина Жељка и ћерку Милену.

Умрла је 24. јула 1998. године у Београду и сахрањена је на Новом гробљу.

Научни рад

[уреди | уреди извор]

Аутор је 72 научна и 54 стручна рада, 5 монографија, 3 књиге и једног уџбеника. Такође је аутор 12 научних пројеката, а увела је и две нове методе лечења - цитогенична метода и генетско саветовање.

  • Књиге:
    • Хромозонска аномалија човека - Даунов синдром, Београд 1976. година,
    • Наслеђивање менталних обољења, Београд 1982. година и
    • Синдром фрагилног Х хромозома, Београд 1993. година.

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]

За свој научни рад награђена је Октобарском наградом града Београда, 1976. и Седмојулском наградом СР Србије, 1978. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је и Орден Републике са сребрним венцем.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
  • Жене Србије у НОБ. „Нолит“, Београд. 1975. година.
  • Библиографски лексикон - Ко је ко у Србији ’95. Београд 1995. година.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]