Упоредна психологија
| Део серије о |
| Психологији |
|---|
 |
Упоредна психологија или компаратаивна психологија је грана психологије која се бави проучавањем понашања животиња и менталних процеса животиња, посебно јер се оне односе на филогенетску историју, адаптивни значај и развој понашања. Истраживања у овој области баве се многим различитим питањима, и користе многе различите методе како би се истражило понашање многих различитих врста, од инсеката до примата.[1][2]
Савремена истраживања понашања животиња започела су Чарлс Дарвин и Georgesa Romanesa, да би ово поље истраживања прерасло у мултидисциплинарну област, којом се данас баве биолози, психолози, антрополози, еколози, генетичари и многи други који проучавају понашања животиња. У свом раду упоредна психологија често користи упоредну методу за проучавање животног понашања, заснован на упоређивању сличности и разлика међу врстама како би се стекло сазнање о еволуционим односа. Упоредна метода се такође може користити и за упоређивање савремених животињских врста са древним врстама, се односи на научно проучавање понашања и менталних процеса животиња које нису људи, посебно јер се оне односе на филогенетску историју, адаптивни значај и развој понашања. Истраживања у овој области баве се многим различитим питањима, користе многе различите методе и истражују понашање многих различитих врста, од инсеката до примата.[1][2]
Међутим, неки истраживачи сматрају да директна упоређивање не би требало да буду једини фокус упоредне психологије и да је интензивно усредсређивање на један организам ради разумевања његовог понашања исто тако пожељно; ако не и значајније. Доналд Девсбури је прегледао радове неколико психолога и њихове дефиниције и закључио да је циљ упоредне психологије успостављање принципа општости фокусирајући се на приближну и на крајњу узрочност.[3]
Историја[уреди | уреди извор]
Научник из 9. века ал-Јахиз написао је радове о друштвеној организацији и методама комуникације животиња попут мрава.[4]
Арапски писац из 11. века Ибн ал-Хаитхам (Алхазен) написао је Трактат о утицају мелодија на душе животиња, рану расправу која се бави ефектима музике на животиње. У расправи он демонстрира како би се темпо камиле могао убрзати или успорити уз употребу музике, и показује друге примере како музика може утицати на понашање животиња, експериментишући са коњима, птицама и гмизавцима. Све до 19. века, већина научника у западном свету наставила је да верује да је музика изразито људска појава, али су експерименти потврдили став Ибн ал-Хаитхама да музика заиста има утицај на животиње.[5]
Чарлс Дарвин је био централна личност у развоју компаративне психологије; јер се сматрао да би у психологији требало користити термине "пре-" и "пост-Дарвинова" учења јер су његови доприноси били толико утицајни. Дарвинова изучавања довела су до теорије о неколико хипотеза, а једна је да се фактори који издвајају људе, од других живих бића су више менталне, моралне и духовне способности, које се могу објаснити еволуционим принципима.
Pierre Flourens, студент Чарлса Дарвина и Georgea Romana, постао је први истраживач који је користио термин упоредна психологија у својој књизи Компаративна психологија (Psychologie Comparée), објављеној 1864. године
Две деценије касније (1882) Romanes је објавио књигу Animal Intelligence у којој је предложио науку и систем упоређења животињског и људског понашање. Други важни упоредни мислиоци били су C. Lloyd Morgan и Konrad Lorenz.
На даљи развој упоредне психологије такође су утицали многи психолози, укључујући Ивана Павлова[6] и Едварда Торндикеа, као и бихевиористи, укључујући Џона Б.
Опште информације[уреди | уреди извор]
Питање са којим су се суочили упоредни психолози је релативна интелигенција различитих врста животиња. Заиста, неки рани покушаји истинске упоредне психологије укључивали су процену колико би животиње различитих врста могле научити различите задатке. Ови покушаји су пропали; ретроспективно се може видети да нису били довољно софистицирани, било у анализи захтева различитих задатака, било у избору врста за упоређивање.[1] Међутим, дефиниција „интелигенције“ у упоредној психологији дубоко је погођена антропоморфизмом; експерименти усредсређени на једноставне задатке, сложене проблеме, преокретање учења, скупове учења и одложену измену били су мучени практичним и теоријским проблемима.[1]
У литератури се „интелигенција“ дефинише као оно што је најближе људским перформансама и занемарује понашања за која људи обично нису способни (нпр ехолокација).[7] Конкретно, упоредни истраживачи наилазе на проблеме повезане са индивидуалним разликама, разликама у мотивацији, разликама у јачању, разликама у сензорним функцијама, разликама у моторичким капацитетима и припремљеношћу за врсту (јер су неке врсте еволуирале да би стекле нека понашања брже од других понашања).[1]
Употреба компаративног приступа понашању омогућава процену циљног понашања из четири различите, комплементарне перспективе, које је развио Николас Тинберген.[8]
- Прво, неко се може запитати колико је свеприсутно понашање међу врстама (колико је уобичајено понашање међу животињским врстама)?.
- Друго, неко се може запитати како понашање доприноси доживотном репродуктивном успеху појединаца који показују понашање (да ли понашање доводи до тога да животиње рађају више потомака од животиња које не показују одређено понашање)? Теорије које се баве коначним узроцима понашања засноване су на одговорима на ова два питања.
- Треће, који су механизми укључени у понашање (које су физиолошке, бихевиоралне и компоненте окружења неопходне и довољне за стварање понашања)?
- Четврто, истраживач се може запитати о развоју понашања код појединца (која сазревања, учење, друштвена искуства мора проћи појединац да би показао своје понашање)?
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Dewsbury, D. (1978). Comparative Animal Behavior. McGraw-Hill Book Company. New York, NY.
- ^ а б Papini, M.R. (2003). Comparative Psychology. In Handbook of Research Methods in Experimental Psychology. Ed. Stephen F. Davis. Blackwell. Malden, MA.
- ^ Dewsbury, D. (1984). Comparative Psychology in the Twentieth Century. Hutchinson Ross Publishing Company. Stroudsburg, PA.
- ^ Haque, Amber (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357—377. S2CID 38740431. doi:10.1007/s10943-004-4302-z.
- ^ Plott, C. (2000). Global History of Philosophy: The Period of Scholasticism. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-0551-8.
- ^ John Powell, Derek W. Blakeley, Tessa Powell (eds.), Biographical Dictionary of Literary Influences: The Nineteenth Century, 1800–1914, Greenwood Publishing Group, 2001, "Pavlov, Ivan Petrovich (1849–1936)."
- ^ Wynne, C. D. L. (1978). Animal Cognition: The Mental Lives of Animals. Palgrave. New York, NY
- ^ Zetterström, R. The Nobel Prize for the introduction of ethology, or animal behaviour, as a new research field: possible implications for child
Литература[уреди | уреди извор]
- John Alcock (2013). Animal behavior. An evolutionary approach (10th изд.). Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893966-4.
- Charles Darwin (2000). Julius Victor Carus; Ulrich Enderwitz, ур. Der Ausdruck der Gemütsbewegungen bei dem Menschen und den Tieren. Kritische Edition, Einleitung, Nachwort und Kommentar von Paul Ekman. (1st изд.). Frankfurt am Main: Eichborn Verlag. ISBN 3-8218-4188-5.
- Irenäus Eibl-Eibesfeldt: Grundriss der vergleichenden Verhaltensforschung. Ethologie. Piper Verlag, München 1967 (8. Aufl. 1999).
- Irenäus Eibl-Eibesfeldt: Die Biologie des menschlichen Verhaltens. Grundriss der Humanethologie. Piper Verlag, München 1984 (5. Aufl. 2004).
- Rolf Gattermann (eds.): Wörterbuch zur Verhaltensbiologie der Tiere und des Menschen. Elsevier, 2006 (2. Auflage). ISBN 978-3-827-41703-9.
- Margaret Gruter: Die Bedeutung der Verhaltensforschung für die Rechtswissenschaft. Duncker & Humblot, Berlin 1976.
- Klaus Immelmann (eds.): Grzimeks Tierleben. Sonderband „Verhaltensforschung“. Kindler Verlag, Zürich 1974.
- Ilse Jahn und Ulrich Sucker: Die Herausbildung der Verhaltensbiologie. In: Ilse Jahn (eds.): Geschichte der Biologie. 2., korrigierte Ausgabe der 3. Auflage. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg und Berlin. 2002. ISBN 3-8274-1023-1. стр. 580–600..
- Peter M. Kappeler (2020). Verhaltensbiologie. Springer. ISBN 978-3662605455..
- Konrad Lorenz: Vergleichende Verhaltensforschung. Grundlagen der Ethologie. Springer, Wien / New York. 1978. ISBN 978-3-7091-3098-8..
- David McFarland: Biologie des Verhaltens. Evolution, Physiologie, Psychobiologie. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg 1999 (2. überarb. Auflage). ISBN 978-3-8274-0925-6.
- Aubrey Manning, Marian Stamp Dawkins: An Introduction to Animal Behaviour. Cambridge University Press, 1998 (6. Auflage 2912). ISBN 978-0-521-16514-3.
- Frank-Hermann Schmidt: Verhaltensforschung und Recht. Duncker & Humblot, Berlin. 1982. ISBN 978-3-428-05099-4..
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Animal Psychology (језик: енглески)
