Пређи на садржај

Формула 1

С Википедије, слободне енциклопедије
Формула 1
Лого Формуле 1 од 2018. године
Категоријамото-спорт, болиди са једним седиштем
Регионмеђународно
Прва сезона1950.
Број возача22
Број конструктора11
Добављачи мотораАуди
Ферари
Хонда
Мерцедес
Ред Бул Форд
Добављачи гумаПирели
Шампион возачЛандо Норис (2025)
(Макларен—Мерцедес)
Шампионски конструкторМакларен—Мерцедес (2025)
Званични веб-сајтwww.formula1.com
Тренутна сезона
Велика награда Холандије 2024. године

Формула 1 (енгл. Formula One; F1) највиша је класа светских ауто-трка за болиде са једним седиштем, коју води Формула 1 група, под окриљем Међународне аутомобилске федерације (ФИА).[1] Светско првенство Формуле 1 један је од водећих светских облика мотоспорта од свог првог одржавања 1950. године и често се сматра врхунцем мотоспорта. Реч формула у називу односи се на скуп правила којих се морају придржавати сви учесници. Сезона Формуле 1 састоји се од низа трка познатих као велике награде (Grand Prix).[2] Велике награде одржавају се у више земаља и на више континената, на наменски изграђеним тркачким стазама или на затвореним јавним саобраћајницама које се користе као уличне стазе.[3]

На великим наградама користи се систем бодовања којим се одређују два годишња светска првака: у конкуренцији возача и у конкуренцији конструктора, при чему је појам конструктора данас практично синоним за тим. Сваки возач мора да поседује важећу супер лиценцу, највишу класу тркачке лиценце коју издаје ФИА, док се трке морају одржавати на стазама прве категорије, што је највиши степен категоризације који ФИА додељује тркачким стазама. Комерцијална права Формуле 1 налазе се у закупу корпорације Либерти медија, која их је преузела 2017. године за процењених осам милијарди америчких долара. Претходно су била под контролом британског бизнисмена Бернија Еклстона. Након промене власништва, календару је додато пет великих награда: Мајамија, Лас Вегаса, Саудијске Арабије, Катара и Холандије.

Болиди Формуле 1 најбржи су регулисани тркачки аутомобили намењени тркама на затвореним стазама, захваљујући великим брзинама које могу да постигну у кривинама стварањем снажне аеродинамичке силе потиска, чији највећи део производе предње и задње крило, као и тунели испод поднице болида. Болиди се у великој мери ослањају на електронику, аеродинамику, систем ослањања и гуме. Контрола проклизавања, контрола старта, аутоматско мењање степена преноса и друга електронска помагала возачу први пут су забрањени 1994. године. Накратко су поново уведени 2001. године, али су затим поново забрањени — неки 2004, а остали 2008. године.

Ограничење трошкова од сезоне 2026. износи 215 милиона америчких долара, али укупни стварни трошкови вођења једног тима Формуле 1 често премашују тај износ због ставки које су изузете из ограничења. Управо због тако великих издатака, финансијске и политичке борбе у Формули 1 предмет су широког медијског извештавања. Уједињено Краљевство представља средиште Формуле 1, јер је шест од једанаест тимова смештено у тој земљи.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Формуле 1

Формула 1 развила се из Светског првенства произвођача (1925–1927) и Европског првенства возача (1931–1939). Формула представља скуп правила којих се морају придржавати болиди свих учесника. Пре Другог светског рата, неколико организација које су приређивале трке за Велику награду предложило је оснивање новог првенства које би заменило Европско првенство, али због обуставе трка током рата нова Међународна формула за тркачке аутомобиле није формално утврђена све до завршетка сукоба. Правила Формуле 1 договорена су 1946. године, а званично су ступила на снагу 1947. Прва Велика награда одржана у складу са новим правилима била је Велика награда Торина 1946. године, која је претходила званичном ступању формуле на снагу. Ново Светско првенство установљено је са почетком од 1950.[4][5][6]

Алфа Ромео 159 Хуана Мануела Фанђа, којим је освојио титулу 1951. године

Прва трка Светског првенства, Велика награда Велике Британије 1950. године, одржана је 13. маја 1950. на стази Силверстон у Уједињеном Краљевству.[7] Ђузепе Фарина, који је наступао за Алфа Ромео, освојио је прво Светско првенство у конкуренцији возача, тесно победивши свог тимског колегу Хуана Мануела Фанђа. Фанђо је потом освојио првенство 1951, 1954, 1955, 1956. и 1957. године.[8] Тиме је поставио рекорд по броју освојених светских првенстава међу возачима, који је опстао 46 година, све док Михаел Шумахер 2003. године није освојио своју шесту титулу светског првака.[8]

Светско првенство конструктора уведено је у сезони 1958. Стерлинг Мос, иако се често сматра једним од најбољих возача Формуле 1 током 1950-их и 1960-их година, никада није освојио титулу светског првака.[9] Од 1955. до 1961. године Мос је четири пута завршио првенство на другом месту, док је у преостале три сезоне био трећи.[10][11] Фанђо је победио на 24 од 52 трке на којима је учествовао што је и даље рекорд Формуле 1 по највећем проценту победа једног возача.[12]

Организатори су током многих година приређивали и трке ван Светског првенства које су се возиле по правилима Формуле 1.[13] Те трке често су одржаване на стазама које нису увек биле погодне за Светско првенство, а поред учесника Светског првенства на њима су наступали и локални болиди и возачи.[14] Тако су, на пример, у домаћем првенству Формуле 1 у Јужној Африци од 1960. до 1975. године, поред болида који су недавно повучени из Светског првенства, коришћени и локално произведени или модификовани болиди.[15] Слично томе, у Британском првенству Формуле 1 од 1978. до 1980. коришћени су половни болиди произвођача као што су Лотус и Фитипалди, опремљени моторима DFV компаније Косворт.[16] Међутим, растући трошкови такмичења довели су до тога да оваква такмичења током 1970-их постану све ређа. Последња трка Формуле 1 која није бодована за Светско првенство одржана је 1983. године. Била је то Трка шампиона 1983. на стази Брендс Хеч, на којој је актуелни светски првак Кеке Розберг, возећи Вилијамс—Косворт, однео победу после тесне борбе са Американцем Денијем Саливаном.[14]

Технолошки развој

[уреди | уреди извор]
Стерлинг Мос у болиду Лотус 18 на стази Нирбургринг, 1961.

Први велики технолошки искорак у серији било је Бугатијево увођење болида са централно постављеним мотором. Џек Брабам, светски првак 1959, 1960. и 1966, убрзо је доказао предност оваквог распореда мотора у односу на све друге положаје. До 1961. сви тимови прешли су на болиде са централно постављеним мотором. Фергусон П99, болид са погоном на сва четири точка, био је последњи болид Формуле 1 са мотором постављеним напред који је наступио у трци Светског првенства. Учествовао је на Великој награди Велике Британије 1961., као једини болид са мотором постављеним напред који се те године такмичио у Формули 1.[17]

Године 1962, Лотус је представио болид са монокок шасијом од алуминијума, уместо традиционалне конструкције са просторним оквиром. То се показало као највећи технолошки искорак још од увођења болида са централно постављеним мотором.[18] У сезони 1968. у спорт је уведено комерцијално спонзорство. Тим Ганстон постао је први тим који је на својим болидима Брабам носио рекламе произвођача цигарета. Као приватни учесник, тим је за Велику награду Јужне Африке, одржану 1. јануара 1968, пријавио болиде у наранџастој, смеђој и златној боји цигарета Ганстон.[19] Пет месеци касније, Лотус, који је до тада користио британску тркачку зелену боју, постао је први фабрички тим који је следио тај пример, наступивши на Великој награди Шпаније са болиду Лотус 49 обојеним у црвену, златну и белу боју ливреје Gold Leaf компаније Империјал тобако.[20]

Аеродинамичка потисна сила постепено је добијала на значају у конструкцији болида са појавом аеропрофила током сезоне 1968. Крила је увео власник Лотуса Колин Чапман, који је на свој Лотус 49B за Велику награду Монака 1968. поставио релативно мала предња крила и задњи спојлер. Крајем 1970-их Лотус је увео аеродинамику засновану на ефекту тла, која је претходно 1970. године примењена на болиду Џима Хола Чапарал 2J. Она је стварала огромну аеродинамичку потисну силу и знатно повећавала брзине проласка кроз кривине. Аеродинамичке силе које су притискале болиде уз стазу могле су да достигну вредност и до пет пута већу од тежине самог болида. Због тога су били неопходни изузетно крути опружни елементи како би се одржала стална висина болида од тла, услед чега је систем ослањања био готово потпуно крут. То је значило да су возачи готово у потпуности зависили од гума како би се ублажиле и најмање неравнине на површини стазе и њихов утицај на болид и возача.[21]

Велики бизнис

[уреди | уреди извор]

Почев од 1970-их, Берни Еклстон је реорганизовао начин управљања комерцијалним правима Формуле 1 и сматра се једним од најзаслужнијих за претварање серије у посао вредан више милијарди долара.[22][23] Када је 1971. купио тим Брабам, Еклстон је добио место у Удружењу конструктора Формуле 1 (FOCA), а 1978. постао је његов председник.[24] До тада су власници стаза контролисали приходе тимова и са сваким од њих преговарали појединачно, док је Еклстон убедио тимове да преко FOCA наступају заједнички.[23] Власницима стаза понудио је Формулу 1 као јединствен пакет који су могли или да прихвате или да одбију. Заузврат, од њих се углавном захтевало да препусте права на оглашавање поред стазе.[22]

Оснивање Међународне федерације аутомобилског спорта (FISA) 1979. године довело је до сукоба FISA и FOCA, током којег су се FISA и њен председник Жан-Мари Балестр више пута сукобљавали са FOCA око прихода од телевизијских преноса и техничких прописа.[25] Еклстон и Макс Мозли „користили су [FOCA] за вођење герилског рата са веома дугорочним циљем”. FOCA је запретила оснивањем супарничке серије и бојкотовала једну Велику награду, док је FISA појединим тркама ускратила званично одобрење.[22] Сукоб је довео до склапања Конкордског споразума 1981. године, којим је обезбеђена стабилност техничких правила, пошто је тимовима морало бити остављено разумно време да се припреме за нове прописе.[26][27] Тимови су други Конкордски споразум потписали 1992, а трећи 1997. године.[26]

Стефан Јохансон у болиду Ферарија на Великој награди Европе 1985.

FISA је од сезоне 1983 забранила аеродинамику засновану на ефекту тла.[28] До тада су, међутим, турбомотори, чију је употребу Рено започео 1977, развијали више од 520 kW (700 bhp) и постали су неопходни за конкурентност. До 1986. БМВ-ов турбомотор је током квалификација за Велику награду Италије достигао тренутно очитавање притиска од 55 bar (800 psi), при чему је његова снага процењена на више од 970 kW (1.300 bhp). Наредне године снага у тркачкој конфигурацији достигла је око 820 kW (1.100 bhp), иако је притисак пуњења био ограничен на свега 4 bar (58 psi).[29] Ти болиди били су најснажнији тркачки аутомобили намењени кружним стазама икада направљени. Како би смањила снагу мотора, а тиме и брзине болида, ФИА је 1984. ограничила запремину резервоара за гориво, а 1988. и притисак пуњења, пре него што је турбомоторе у потпуности забранила 1989.[30]

Развој електронских помагала возачу започео је током 1980-их. Лотус је почео да развија систем активног ослањања, који се први пут појавио 1983. године на болиду Лотус 92.[31] До 1987. систем је усавршен, а Ајртон Сена је помоћу њега победио на Великој награди Монака те године. Почетком 1990-их и други тимови почели су да примењују слична решења, а полуаутоматски мењачи и контрола проклизавања представљали су природан наставак тог развоја. Због притужби да технологија у већој мери од возачке вештине одређује исход трка, ФИА је за сезону 1994 забранила многа од ових помагала. Због тога су болиди који су се до тада у великој мери ослањали на електронске системе постали веома тешки за управљање. Поједини посматрачи сматрали су да је забрана помагала возачу постојала само на папиру, пошто се показало да је њено делотворно спровођење било веома тешко.[32][33]

Супарништво између Ајртона Сене и Алена Проста постало је једна од централних тема Формуле 1 током 1988. и трајало је све до Простовог повлачења на крају сезоне 1993.[34] Сена је погинуо на Великој награди Сан Марина 1994. након што је на изласку из кривине Тамбурело ударио у зид.[35] Роланд Раценбергер такође је погинуо у несрећи током суботњих квалификација истог тркачког викенда.[36] Након погибија Сене и Раценбергера, ФИА је безбедност користила као основ за увођење измена правила које би, према Конкордском споразуму, у другим околностима морали да одобре сви тимови. Такозвана ера „ужег трага точкова”, која је почела 1998, донела је болиде са мањим задњим гумама и мањом укупном ширином трага точкова, као и увођење гума са жлебовима ради смањења механичког пријањања. Према ФИА, циљ тих измена био је смањење брзина у кривинама и стварање услова вожње сличнијих онима по киши, тако што је смањена контактна површина између гуме и стазе.[37] Током наредних 20 година ниједан возач није преминуо од повреда задобијених за воланом болида Формуле 1 на стази, све до Велике награде Јапана 2014., када је Жил Бјанки, након што је услед аквапланинга излетео са стазе, ударио у возило за извлачење болида. Од задобијених повреда преминуо је 17. јула 2015. године.[38]

Повратак произвођача

[уреди | уреди извор]
Михаел Шумахер (на слици 2001) освојио је пет узастопних титула са Фераријем.

Михаел Шумахер и Ферари освојили су пет узастопних титула у конкуренцији возача и шест узастопних титула у конкуренцији конструктора. Шумахер је поставио бројне нове рекорде, укључујући рекорде по броју победа на великим наградама, броју победа у једној сезони и броју освојених титула светског првака у конкуренцији возача.[39] Његов низ титула окончан је 25. септембра 2005, када је возач Реноа Фернандо Алонсо постао тада најмлађи светски првак у историји Формуле 1. Тај рекорд је 2008. оборио Луис Хамилтон, а затим 2010. и Себастијан Фетел.[40] Рено и Алонсо су 2006. поново освојили обе титуле.[41][42] Шумахер се повукао на крају 2006, након 16 година у Формули 1, али се вратио такмичењу у сезони 2010, када је наступао за новоформирани фабрички тим Мерцедеса, настао преименовањем екипе Брон ГП.[43]

Током овог периода ФИА је често мењала правила првенства са циљем да побољша такмичење на стази и смањи трошкове.[44] Тимске наредбе, које су биле дозвољене од почетка Светског првенства 1950, забрањене су 2002. након више случајева у којима су тимови отворено утицали на исход трка, што је изазвало негативан публицитет. Најпознатији такав случај догодио се са Фераријем на Великој награди Аустрије 2002. године.[45] Међу осталим изменама били су формат квалификација, систем бодовања,[46] технички прописи,[47] као и правила којима је одређиван минимални период употребе мотора и гума.[48] „Рат гума” између добављача Мишлен и Бриџстон довео је до све бржих времена по кругу. На Великој награди Сједињених Америчких Држава 2005. у Индијанаполису седам од десет тимова није учествовало у трци након што је утврђено да њихове Мишленове гуме нису безбедне за употребу, што је довело до тога да Бриџстон од сезоне 2007. практично постане једини добављач гума у Формули 1.[49] Бриџстон је 20. децембра 2007. потписао уговор којим је и званично постао ексклузивни добављач гума за наредне три сезоне.[50]

Пад произвођача и повратак приватних тимова

[уреди | уреди извор]
Сва три тима која су дебитовала 2010. нестала су из Формуле 1 у року од седам година од свог дебија. ХРТ (горе) напустио је серију 2012, Катерхам (у средини) 2014, а Манор (доле) 2016. године.

Током 2008. и 2009. године Хонда, БМВ и Тојота повукли су се из Формуле 1 у размаку од годину дана, наводећи економску рецесију као разлог. Тиме је окончан период доминације великих произвођача у овом спорту. Хондин тим у Формули 1 откупило је његово руководство, након чега је постао Брон ГП, чији су највећи део поседовали и водили Рос Брон и Ник Фрај. Брон ГП је отпустио стотине запослених, али је исте године освојио светске титуле у обе конкуренције. БМВ-ов тим у Формули 1 откупио је његов оснивач Петер Заубер. Лотус Ф1 тим[а] био је још један некадашњи фабрички тим који се вратио у приватно власништво, након што су инвеститори компаније Џени капитал откупили Реноов тим. Ипак, веза са претходним власником је задржана, пошто су Лотусове болиде све до 2018. покретали Реноови мотори, са изузетком 2015, када је тим користио Мерцедесове моторе.[51]

Макларен је такође објавио да ће од Мерцедес-Бенца поново откупити акције сопственог тима.[52] Према извештајима, односи Макларена и Мерцедеса почели су да се погоршавају након што је Макларен проглашен кривим у афери шпијунирања Ферарија.[53] Мерцедес-Бенц се стога током сезоне 2010. вратио у Формулу 1 као конструктор, након што је купио Брон ГП и прекинуо сарадњу са Маклареном после 15 сезона.[54]

Током сезоне 2009, Формулу 1 потресао је спор између ФИА и ФОТА. Председник ФИА Макс Мозли предложио је бројне мере за смањење трошкова за наредну сезону, међу којима је било и необавезно ограничење буџета за тимове.[55] Тимовима који би прихватили ограничење буџета била би дозвољена већа техничка слобода, укључујући подесива предња и задња крила и мотор без ограничивача броја обртаја.[55] Удружење тимова Формуле 1 (ФОТА) сматрало је да би давање такве техничке слободе само појединим тимовима створило првенство са два различита нивоа конкурентности, па је затражило хитне разговоре са ФИА. Преговори су пропали, а тимови чланови ФОТА, са изузетком Вилијамса и Форс Индије,[56][57] објавили су да „немају другог избора” осим да оснују одвојену такмичарску серију.[57]

Берни Еклстон био је извршни директор Формула 1 групе, коју је основао 1987. године.

Управљачко тело Формуле 1 и тимови постигли су 24. јуна договор којим је спречено оснивање одвојене серије. Договорено је да тимови у року од две године смање потрошњу на ниво с почетка 1990-их, мада конкретни износи нису били утврђени, док је Мозли пристао да се у октобру не кандидује за нови мандат на месту председника ФИА.[58] Након нових несугласица, када је Мозли наговестио да би ипак могао да се поново кандидује,[59] ФОТА је ставила до знања да се планови о оснивању одвојене серије и даље разматрају. ФОТА је 8. јула објавила саопштење у којем је навела да је обавештена да њени тимови нису пријављени за сезону 2010,[60] док је у саопштењу ФИА наведено да су представници ФОТА напустили састанак.[61] Првог августа објављено је да су ФИА и ФОТА потписале нови Конкордски споразум, чиме је криза окончана, а будућност спорта обезбеђена до 2012. године.[62]

Како би се надокнадио губитак фабричких тимова, четири нова тима примљена су у сезону 2010. уочи дуго очекиваног увођења „ограничења трошкова”. Међу њима је био обновљени Лотус, предвођен малезијским конзорцијумом у којем је био и Тони Фернандес, директор компаније Ер Азија; Хиспанија Рејсинг, први шпански тим у Формули 1; и Вирџин рејсинг, пројекат Ричарда Брансона у Формули 1 након успешне сарадње са Броном претходне године. Њима се придружио и УС Ф1 тим, који је планирао да послује из Сједињених Америчких Држава и буде једини тим у првенству са седиштем ван Европе. Финансијски проблеми погодили су ове тимове и пре него што су уопште стигли на грид.[63] Упркос њиховом уласку у првенство, предложено ограничење трошкова је укинуто, а тимови који нису располагали буџетима екипа из средине поретка и водећих тимова углавном су се такмичили при зачељу све док нису престали да постоје: ХРТ 2012,[64] Катерхам, некадашњи Лотус, 2014,[65] и Манор, претходно познат као Вирџин, а затим као Марусија, на крају 2016. године, након што је 2014. преживео улазак у стечајни поступак.[66]

Хибридна ера

[уреди | уреди извор]

Велика промена правила у сезони 2014 донела је замену атмосферских V8 мотора запремине 2,4 литра турбопуњеним хибридним погонским јединицама запремине 1,6 литара.[67] То је подстакло Хонду да се 2015. врати у серију као четврти произвођач погонских јединица у првенству.[68] Мерцедес се наметнуо као доминантна сила. Луис Хамилтон освојио је титулу, испред свог главног ривала и тимског колеге Ника Розберга, док је тим победио на 16 од 19 трка те сезоне.[69] Тим је наставио са сличним резултатима и током наредне две сезоне, поново остваривши 16 победа 2015,[70] пре него што је у сезони 2016. остварио рекордних 19 победа.[71] Хамилтон је титулу освојио 2015,[72] док је Розберг наредне године постао светски првак са пет бодова предности.[73] Током 2016. у првенство је ушао и нови тим, Хас,[74] док је Макс Верстапен победом на Великој награди Шпаније, са 18 година, постао најмлађи победник једне трке у историји Формуле 1.[75]

Мерцедес је освојио осам узастопних титула у конкуренцији конструктора, док је Луис Хамилтон током почетка хибридне ере освојио шест титула у конкуренцији возача.

Након увођења измењених аеродинамичких прописа, сезоне 2017. и 2018. обележила је борба за титулу између Мерцедеса и Ферарија.[76][77] Мерцедес је на крају освајао титуле неколико трка пре краја сезоне и наставио је да доминира све до 2020. године.[78][79][80][81] У сезони 2021. Ред Бул, чије је болиде покретала Хондина погонска јединица, почео је озбиљно да угрожава Мерцедесову доминацију. Верстапен је победио Хамилтона у борби за титулу у конкуренцији возача након борбе која је трајала током читаве сезоне и у којој су се њих двојица више пута смењивала на челу првенства.[82]

Ову еру обележило је и повећано присуство произвођача аутомобила у Формули 1. Након повратка Хонде као произвођача мотора 2015, Рено се 2016. вратио као конструктор пошто је поново откупио Лотус Ф1 тим.[83] Године 2018. Астон Мартин и Алфа Ромео постали су насловни спонзори Ред Була, односно Заубера.[84][85] Заубер је за сезону 2019. преименован у Алфа Ромео рејсинг.[86] Сувласник Рејсинг поинта Лоренс Строл купио је удео у Астон Мартину, након чега је тим Рејсинг поинта за сезону 2021. преименован у Астон Мартин.[87] У августу 2020. свих десет тимова Формуле 1 потписало је нови Конкордски споразум, којим су се обавезали на учешће у првенству до 2025. године. Споразум је обухватио и ограничење буџета од 145 милиона америчких долара за развој болида, са циљем подстицања равноправнијег такмичења и одрживог развоја.[88][89]

Пандемија ковида 19 приморала је Формулу 1 да се прилагоди финансијским и логистичким ограничењима. Велика измена техничких прописа, првобитно планирана за сезону 2021, одложена је за 2022,[90] па су конструктори уместо тога две сезоне користили шасије из 2020, уз увођење система жетона којим је ограничено које делове болида је било дозвољено мењати.[91] Почетак сезоне 2020. одложен је за неколико месеци,[92] а током сезона 2020. и 2021. више трка је одлагано, отказивано или померано услед променљивих ограничења међународних путовања. Многе трке одржане су без присуства публике и уз присуство само неопходног особља, како би се поштовала правила о социјалном дистанцирању.[93]

Формула 1 је 2022. увела велике измене правила и конструкције болида са циљем омогућавања ближег тркања, које су обухватиле примену ефекта тла, нова аеродинамичка решења, веће точкове са нископрофилним гумама и измењена правила која су се односила на конструкцију носа и крила болида.[94][95] После промене правила Ред Бул се наметнуо као доминантна сила. Ред Бул и Верстапен освојили су конструкторске, односно возачке титуле у сезонама 2022. и 2023., и то неколико трка пре краја обе сезоне.[96][97][98][99]

Почетком 2024. дошло је до значајних промена у области тимских спонзорстава и партнерстава. Након пет сезона наступања под именом Алфа Ромео, Заубер је склопио уговор о насловном спонзорству са онлајн казином Стејк, након чега је тим добио нови назив Стејк Ф1 тим Кик Заубер. Заубер је требало да носи спонзорски назив Стејк до краја 2025, након чега је од сезоне 2026. требало да постане фабрички тим Аудија.[100][101] Скудерија Алфа Таури, јуниорски тим Ред Була, одбацила је дотадашњи назив и добила спонзоре Хуго Бос и Кеш Ап, поставши за сезону 2024. Виза Кеш Ап РБ, односно ВКАРБ.[102] Формула 1 је током 2024. објавила и партнерство са компанијом Мател ради производње модела аутомобила Хот Вилс,[103] као и са компанијом Лего, чији су први нови комплети пуштени у продају 2025. године.[104] Почетком 2025. Кадилак је добио коначно одобрење да се од сезоне 2026. придружи Формули 1 као једанаести тим.[105]

Трке

[уреди | уреди извор]

Догађај за Велику награду Формуле 1 одржава се током једног тркачког викенда. Он обично почиње са два слободна тренинга у петак, док се трећи слободни тренинг одржава у суботу. Додатним возачима, који се обично називају трећим возачима, дозвољено је да учествују на тренинзима петком, али сваки тим може да користи само два болида, због чега један од редовних возача мора да уступи своје место. Након последњег слободног тренинга одржавају се квалификације, којима се одређује стартни поредак за трку у недељу.[106][107]

Пирелијеве гуме из 2023. године обухватају (слева надесно) три смеше слик гума: меку, средњу и тврду — као и две врсте гума за мокру стазу: интермедијарне и гуме за потпуно мокру стазу.

Правила о гумама

[уреди | уреди извор]

Сваком возачу се за један тркачки викенд додељује тринаест комплета гума за суву стазу, три комплета гума за потпуно мокру стазу и четири комплета интермедијарних гума. Све неискоришћене гуме морају се вратити.[108]

Квалификације

[уреди | уреди извор]
Жак Вилнев у болиду Заубер C24 током квалификација за Велику награду Сједињених Америчких Држава 2005.

Током већег дела историје Формуле 1 квалификације су се мало разликовале од слободних тренинга. Возачи су имали једну или више сесија током којих су покушавали да поставе најбрже време круга, а стартни поредак одређиван је према најбољем појединачном кругу сваког возача. Возач са најбржим временом добијао је прво место на старту, познато као пол позиција. Од 1996. до 2002. квалификације су се одржавале у виду једночасовне сесије. Правила су потом поново измењена, јер тимови током почетног дела квалификација често нису излазили на стазу, настојећи да искористе боље услове на стази касније током сесије.[109]

Садашњи формат елиминационих квалификација уведен је у сезони 2006. и подељен је на три дела, позната као Q1, Q2 и Q3. Возачи током сваког дела могу да извезу онолико кругова колико желе у покушају да се пласирају у наредну фазу, док се најспорији возачи елиминишу на крају сваке сесије. Сваки мерени круг започет пре истека времена предвиђеног за ту фазу може се завршити и његово време се узима у обзир приликом одређивања пласмана возача. Број болида који се елиминишу у свакој сесији зависи од укупног броја болида пријављених за првенство.[110]

Од сезоне 2026, када учествује 22 болида, Q1 траје 18 минута и на његовом крају елиминише се шест најспоријих возача. Током ове сесије, возач чије је најбоље време круга спорије од 107% најбржег времена у Q1 не може да започне трку без посебног одобрења судија.[111] У Q2 преосталих 16 возача има 15 минута да постави једно од десет најбржих времена и пласира се у завршну фазу. Q3 траје 13 минута и њиме се одређује првих десет места на стартној решетки.[112]

Сваком болиду додељује се један комплет најмекше смеше гума за употребу у Q3. Болови који се пласирају у Q3 морају тај комплет да врате након завршетка сесије, док они који се не пласирају у завршну фазу могу да га користе током трке.[113] Све казне које утичу на позицију на стартном гриду примењују се након завршетка квалификација.[114]

Спринт трке

[уреди | уреди извор]

Током 2021. испробан је формат „спринт квалификационе” трке која се одржавала суботом током три тркачка викенда, са циљем испитивања новог приступа квалификацијама. Уобичајене квалификације одређивале су стартни поредак за спринт, док је резултат спринт трке затим одређивао стартни поредак за главну Велику награду.[115]

Од 2023. резултат спринт трке више није утицао на стартни поредак за главну трку, који се поново одређивао уобичајеним квалификацијама. Спринт је добио сопствену квалификациону сесију, названу „спринт шут-аут”.[116] Спринт квалификације знатно су краће од уобичајених квалификација, а тимови су у свакој сесији обавезни да користе нове гуме: средњу смешу у SQ1 и SQ2, а меку у SQ3.[117] Стандардизована структура спринт викенда обухвата један слободни тренинг, након којег се у петак одржавају спринт квалификације. У суботу ујутру одржава се самостална спринт трка у дужини од 100 km, у којој осам најбоље пласираних возача осваја бодове за првенство, док су суботње поподне резервисане за стандардне квалификације којима се одређује стартни поредак за главну Велику награду у недељу.[118]

Трка

[уреди | уреди извор]

Трка почиње формацијским кругом, током којег возачи могу да провере стање болида и стазе и загреју гуме како би повећали њихово пријањање,[119] након чега се болиди распоређују на почетне позиције према поретку оствареном у квалификацијама. Када се сви болиди поређају на своје почетне позиције, медицинско возило заузима положај иза њих.[120] Потом се изнад стазе, у размацима од по једне секунде, пали пет црвених светала, која се након неодређеног временског интервала истовремено гасе и тиме означавају почетак трке.[121] Стартна процедура може бити прекинута у случају озбиљне несреће, опасних услова или ако се неком од возача угаси болид на старту или на стази у небезбедном положају, што возач сигнализира подизањем руке.[122] Трка такође може почети иза возила безбедности ако се уобичајени старт сматра превише опасним, на пример током изузетно јаке кише. У таквим околностима формацијски круг се не одржава.[123]

Током трке возачи могу да обављају заустављања у боксу ради промене гума и поправке оштећења. На располагању су им три смеше гума за суву стазу, које се међусобно разликују по трајности и нивоу пријањања. У условима мокре стазе возачи могу прећи на једну од две специјализоване врсте гума са додатним жлебовима. Током трке возачи морају да обаве најмање једно заустављање у боксу и употребе две различите доступне смеше гума.[124][б]

Трка се завршава када водећи возач пређе унапред одређени број кругова.[в] Пласман возача који се налазе у истом кругу одређује се према редоследу којим пређу циљну линију. Возачи који заостају један или више кругова, а прешли су најмање 90% укупне дистанце трке, затим се класификују према свом међусобном положају на стази и броју завршених кругова. Трка, међутим, може бити привремено прекинута или окончана пре планираног краја ако услови постану небезбедни. У случају прекида, десет минута пре наставка трке учесницима се даје упозорење, након чега се трка наставља иза возила безбедности.[126]

Заставе

[уреди | уреди извор]

Спецификације застава и правила њихове употребе прописани су Додатком H Међународног спортског кодекса ФИА.[127]

Застава Назив Значење
SC

(Возило безбедности)

Показује се заједно са жутом заставом како би означила да се возило безбедности налази на стази. Возачи морају да задрже свој поредак и смање брзину.
VSC

(Виртуелно возило безбедности)

Показује се заједно са жутом заставом како би означила да је активирано виртуелно возило безбедности. Током тог периода возачима се одређују минимална времена по секторима, која не смеју да премаше у смислу брже вожње. У супротном могу бити кажњени.
Жута Означава опасност на стази или у њеној непосредној близини. Две истакнуте жуте заставе којима се маше упозоравају возаче да морају да успоре и буду спремни да се зауставе, пошто редари раде на стази или поред ње.
Зелена Означава да важе уобичајени услови за тркање. Најчешће се показује након жуте заставе или периода возила безбедности, чиме се означава да је опасност прошла. Зелена застава показује се и на почетку сесије.
Жуто-црвена пругаста Означава клизаву стазу услед уља, воде или расутих остатака. Застава се такође помера са једне на другу страну како би се означило присуство мање животиње на стази.
Плава Означава да возач мора да пропусти бржи болид иза себе јер ће бити обиђен за цео круг. Ако возач три пута не поступи по плавој застави, може бити кажњен.
Бела Означава да се испред налази споро возило. Често се истиче на крају пит-лејна када се болид спрема да изађе из бокса.
Црна са наранџастим кругом Означава да је болид оштећен или да има механички проблем и да мора одмах да се врати у пит-лејн.
Црно-бела Упозорава возача због неспортског или опасног понашања. У случају даљег прекршаја може уследити црна застава.
Црна Означава да је возач дисквалификован. Може бити показана након црно-беле заставе.
Црвена Одмах прекида трку или другу сесију када услови постану сувише опасни за њен наставак.
Црно-бела карирана Означава крај тренинга, квалификација или трке.

Систем бодовања

[уреди | уреди извор]
1st 2nd 3rd 4th 5th 6th 7th 8th 9th 10th
25 18 15 12 10 8 6 4 2 1

Од 1950. године коришћени су различити системи додељивања бодова за првенство. Према садашњем систему, који је уведен 2010. године,[г] бодове у првенствима возача и конструктора осваја првих десет пласираних болида, при чему победник добија 25 бодова. Бодови освојени на свакој трци сабирају се током сезоне, а возач и конструктор са највећим бројем бодова на њеном крају постају светски прваци.[128] Возач мора бити класификован да би освојио бодове. За то мора да пређе најмање 90% укупне дистанце трке. Због тога возач може да освоји бодове чак и ако одустане пре завршетка трке.[129]

Од неког тренутка између сезона 1977. и 1980., па све до краја сезоне 2021., у случају да победник заврши мање од 75% предвиђеног броја кругова трке, возачима и конструкторима додељивана је само половина броја бодова наведених у табели. Правило о половини бодова замењено је за сезону 2022. постепеним системом бодовања који зависи од пређене дистанце трке.[130]

Конструктори

[уреди | уреди извор]
Ферари (на слици са Луисом Хамилтоном) учествовао је у свакој сезони Светског првенства.

Конструктор Формуле 1 је ентитет којем се приписује конструисање шасије и мотора.[131] Ако и шасију и мотор конструише иста компанија, само се она наводи као конструктор, као у случају Ферарија. Ако их конструишу различите компаније, наводе се обе, при чему име конструктора шасије стоји испред имена произвођача мотора, на пример Макларен—Мерцедес. Сви конструктори бодове освајају засебно, чак и када деле шасију или мотор са другим конструктором.[132] За улазак новог тима у Светско првенство Формуле 1 неопходна је почетна уплата ФИА у износу од 450 милиона америчких долара, која се потом равномерно расподељује постојећим тимовима.[133]

Од сезоне 1981 тимови Формуле 1 обавезни су да сами конструишу шасије са којима се такмиче.[134] Овај захтев разликује Формулу 1 од серија као што је ИндиКар серија, у којој тимови могу да купују шасије, као и од такмичења са стандардизованим болидима, попут Формуле 2, у којима сви болиди морају бити израђени према истим спецификацијама.[135][136] Упркос том правилу, два тима су 2007. користила шасије које су конструисали други тимови. Супер Агури је сезону започео са модификованом шасијом Хонда рејсинг RA106, док је Скудерија Торо Росо користила исту шасију као њен матични тим Ред бул рејсинг, иако ју је формално пројектовало засебно зависно предузеће. Могућност коришћења оваквих празнина у правилима укинута је за сезону 2010. објављивањем нових техничких прописа, којима је прописано да сваки конструктор мора да поседује права интелектуалне својине над сопственом шасијом.[137]

Рено (на слици са Ником Хилкенбергом) имао је активну улогу у Формули 1 и као конструктор и као добављач мотора од 1977, пре повлачења из првенства 2026.

Десет од једанаест тимова који се такмиче у Формули 1 има неку врсту базе у Енглеској, углавном у области око Оксфордшира познатој као „Долина мото-спорта”.[138][139][140] Ферари је једини тим који нема базу у Енглеској, а и шасије и моторе склапа у Маранелу, у Италији.[141] Рејсинг Булс има седиште у Фаенци, у близини Ферарија, али поседује и базу у Милтон Кинсу,[142] док је Ауди смештен у Хинвилу у Швајцарској и има „технолошки центар” у Бистеру.[143] Хас је амерички тим чија се главна база налази у Канаполису у Северној Каролини, уз додатни погон у Банберију и пројектантску канцеларију у Маранелу.[140][144][145] Кадилак има базе у Фишерсу у Индијани, Ворену у Мичигену и Силверстоуну.[105]

Возачи

[уреди | уреди извор]
Кими Рејкенен испред Михаела Шумахера, док се Јарно Трули (Тојота) и Такума Сато (БАР—Хонда) боре за позицију на Великој награди Канаде 2005.

Сваки тим Формуле 1 мора да користи два болида у свакој сесији током викенда Велике награде, а током једне сезоне може да ангажује највише четири возача. Тим може да користи и два додатна возача током слободних тренинга,[146] који се често користе за испробавање потенцијалних нових возача за будућу каријеру у Формули 1 или како би искусни возачи могли да процене болид.[147] Већина возача обично има уговор најмање за трајање једне сезоне,[148] а промене возача углавном се обављају између сезона.[149] Последњих година, међутим, дошло је до одступања од тог тренда, па су тимови током сезоне мењали возаче као што су Данијел Рикардо,[150] Логан Сарџент[151] и Џек Дуен.[152]

Сваки учесник мора да поседује супер лиценцу како би могао да учествује на Великој награди. Ова лиценца издаје се возачима који су испунили прописане критеријуме успеха у нижим категоријама мото-спорта и прешли 300 km у болиду Формуле 1 током два дана.[153][154] Тимови такође могу да ангажују резервне возаче, који по потреби замењују редовне возаче и учествују у развоју болида.[155] Међутим, услед смањења обима тестирања, рад резервних возача углавном се одвија на симулаторима,[156] као што је RFpro,[157] који користи већина тимова Формуле 1.[158]

При уласку у Формулу 1 сваки возач бира слободан број од 2 до 99, са изузетком броја 17, који је трајно повучен из употребе након смрти Жила Бјанкија,[159] и задржава тај број током свог учешћа у серији. Број један резервисан је за актуелног светског првака у конкуренцији возача, који истовремено задржава свој стални број и може да одлучи да га користи уместо броја један.[160] На почетку Светског првенства бројеве су додељивали организатори појединачних трка, без јединственог система, па су се могли мењати од трке до трке.[161]

Стални бројеви уведени су за сезону 1974. Тимовима су бројеви додељени растућим редоследом на основу пласмана у првенству конструктора на крају сезоне 1973. Тимови су те бројеве задржавали из сезоне у сезону, са изузетком тима за који је наступао актуелни светски првак у конкуренцији возача, који би своје бројеве заменио бројевима један и два тима претходног шампиона.[162] Новим тимовима додељивани су слободни бројеви, са изузетком броја 13, који су у Формули 1 користили само Дивина Галица и Пастор Малдонадо.[163]

Реплика трофеја који се на крају сезоне додељује светском прваку Формуле 1 у конкуренцији возача

Пошто су тимови дуго задржавали исте бројеве, поједини бројеви болида временом су постали блиско повезани са одређеним тимовима, као што су бројеви 27 и 28 код Ферарија.[161] Од 1996. до 2013. коришћен је другачији систем. На почетку сваке сезоне актуелном светском прваку у конкуренцији возача додељиван је број један, његовом тимском колеги број два, док су осталим тимовима бројеви додељивани растућим редоследом на основу пласмана у првенству конструктора из претходне сезоне.[162]

До 2025. године укупно 35 различитих возача освојило је Светско првенство у конкуренцији возача, а рекорд по броју титула деле Михаел Шумахер и Луис Хамилтон, са по седам освојених титула.[164] Јохен Ринт једини је постхумни светски првак, пошто његов број бодова није надмашен ни након погибије на Великој награди Италије 1970., када су до краја сезоне остале још четири трке.[165] Возачи из Уједињеног Краљевства најуспешнији су у историји овог спорта, са 21 освојеном титулом коју је освојило 11 возача и 330 победа до 2026. године.[166]

Физички захтеви

[уреди | уреди извор]

Вожња у Формули 1 изузетно је физички захтевна. Возачи обично троше око 1.000 калорија на сат и током једне трке могу да изгубе до 5% своје телесне масе.[167][168] Један од главних разлога за тако велика физичка оптерећења јесу екстремне Г-силе које настају током вожње великим брзинама. Савремени болиди Формуле 1 при проласку кроз кривине могу да развију силе до 6,5 g, што значи да возач осећа силу еквивалентну приближно шест и по пута сопственој телесној тежини, затим до 6 g при кочењу и око 2 g при убрзавању.[169][170][171] Додатно оптерећење представља висока температура у болиду, пошто се мотор налази непосредно иза возача. Температура у кокпиту болида Формуле 1 може да достигне и 60 °C, док возачи истовремено морају да носе више слојева ватроотпорног тркачког комбинезона.[172][173] Управљање воланом и педалом кочнице такође захтева значајну физичку снагу. Пре увођења серво управљача током 2000-их, возачи су морали да савладавају силе на управљачу које су достизале 40-50 Nm,[174][175] док је за постизање максималне силе кочења потребно притиснути педалу кочнице силом од око 150 kg.[176]

Сваки вишак телесне масе приметно утиче на перформансе возача, због чега они настоје да буду што лакши, иако је ФИА, „у интересу добробити возача”, прописала минималну масу од 82 kg.[167][177] Возачи такође морају да одржавају висок ниво кардиоваскуларне издржљивости, пошто њихов срчани ритам током трке у просеку може да премаши 170 откуцаја у минути.[178]

Развојне серије

[уреди | уреди извор]
ФИА Формула 2 шампионат (Ф2) једна је од главних је развојних серија за Формулу 1.

Већина возача Формуле 1 каријеру започиње у картингу, након чега напредује кроз традиционалне европске серије једноседа почетног нивоа, као што су Формула Форд,[179] Формула Рено[180] и Формула 4.[181] Одатле возачи обично прелазе у регионална првенства вишег нивоа која припадају рангу Формуле 3. Историјски су међу њима била првенства као што су Британска Ф3 и Европска Ф3, док данас слична такмичења углавном носе ознаку Формула регионал. Поред њих постоје и међународна првенства ранга Формуле 3, међу којима су били ГП3 и његов савремени наследник, ФИА Формула 3.[182] Највиши степен развојне лествице ка Формули 1 представља ФИА Формула 2 шампионат. У прошлости су највиши ниво чинили ГП2 (2005–2016), Међународна Формула 3000 (1985–2004, у оквиру класе Формула 3000) и Формула 2 (1948–1984).[183][184]

Возачи не морају да се такмиче на сваком нивоу развојне лествице да би стигли до Формуле 1. Британска Формула 3 дала је велики број возача Формуле 1, а њени шампиони, међу којима су Најџел Менсел,[185] Ајртон Сена[186] и Мика Хакинен,[187] прешли су непосредно из те серије у Формулу 1. Макс Верстапен дебитовао је у Формули 1 након само једне сезоне у Европској Формули 3.[188] Још ређе, возач може бити изабран из категорије нижег нивоа, као што је био случај са светским прваком из 2007. Кимијем Рејкененом, који је непосредно из Формуле Рено прешао у Формулу 1.[189]

Америчке трке болида са отвореним болидима такође су дале више возача Формули 1. Шампиони серије CART Марио Андрети и Жак Вилнев постали су светски прваци Формуле 1, док је Хуан Пабло Монтоја остварио седам победа у Формули 1.[190]

Тренутни учесници

[уреди | уреди извор]

Сваки тим је у обавези да такмичењу приступи са најмање два главна возача и два болида.[191] Сви тимови се такмиче са гумама које званично доставља Пирели.[192]

Тимови и возачи који се тренутно такмиче у сезони 2026.
Возач Тим
Бр. Име
10
43 		Француска Пјер Гасли
Аргентина Франко Колапинто 		Француска БВТ Алпин Ф1 Тим[193]
14
18 		Шпанија Фернандо Алонсо
Канада Ланс Строл 		Уједињено Краљевство Астон Мартин Арамко Ф1 Тим[194]
23
55 		Тајланд Александер Албон
Шпанија Карлос Саинз 		Уједињено Краљевство Атласиан Вилијамс Ф1 Тим[195][196]
5
27 		Бразил Габријел Бортолето
Њемачка Нико Хилкенберг 		Њемачка Ауди Револут Ф1 Тим[197][198][199]
11
77 		Мексико Серхио Перез
Финска Валтери Ботас 		Сједињене Америчке Државе Кадилак Ф1 Тим[200][201][202]
16
44 		Монако Шарл Леклер
Уједињено Краљевство Луис Хамилтон 		Италија Скудерија Ферари ХП[203]
31
87 		Француска Естебан Окон
Уједињено Краљевство Оливер Берман 		Сједињене Америчке Државе ТГР Хас Ф1 Тим[204]
1
81 		Уједињено Краљевство Ландо Норис
Аустралија Оскар Пјастри 		Уједињено Краљевство Макларен Мастеркард
12
63 		Италија Кими Антонели
Уједињено Краљевство Џорџ Расел 		Њемачка Мерцедес АМГ Петронас Ф1 Тим[205]
30
41 		Нови Зеланд Лијам Лосон
Уједињено Краљевство Арвид Линдблад 		Италија Виза Кеш Ап Рејсинг Булс[206]
3
6 		Холандија Макс Верстапен
Француска Исак Хађар 		Аустрија Оракл Ред Бул Рејсинг[207]
Извор:[208]

Велике награде

[уреди | уреди извор]
Види још: Списак Великих награда Формуле 1
Карта света са локацијама великих награда Формуле 1: земље означене зеленом бојом налазе се у тренутном календару, док су земље означене тамносивом бојом у прошлости биле домаћини трка Формуле 1.[д]

Број великих награда које се одржавају током једне сезоне мењао се током историје првенства. Прва сезона Светског првенства, 1950, обухватала је само седам трка,[209] поред више трка Формуле 1 које нису биле део Светског првенства.[210] Такве трке престале су да се одржавају 1983. године.[211] Сезона 2024 обухватала је 24 трке, што је највећи број трка Светског првенства одржаних у једној сезони.[212]

Шест од првобитних седам трка одржано је у Европи.[209] Једина трка ван Европе која се 1950. бодовала за Светско првенство била је Индијанаполис 500, која се одржавала према другачијим правилима.[213] Неке од тих трка постојале су и пре оснивања Светског првенства, као што је Велика награда Француске.[214] Светско првенство Формуле 1 временом се постепено ширило и на друге земље ван Европе. Аргентина је 1953. била домаћин прве Велике награде у Јужној Америци, док је Мароко 1958. био домаћин прве Велике награде у Африци. Потом су уследиле Азија и Океанија — Јапан 1976. и Аустралија 1985 док је прва трка на Блиском истоку одржана 2004. године.[215] Деветнаест трка у сезони 2014 било је распоређено на свим насељеним континентима осим Африке, при чему је десет великих награда одржано ван Европе.[216]

Велика награда Велике Британије и Велика награда Италије једине су трке које су одржане у свакој сезони Формуле 1.[217] Велика награда Монака први пут је одржана 1929. године, а непрекидно се одржава од 1955, са изузетком 2020. године,[218] и сматра се једном од најзначајнијих и најпрестижнијих аутомобилских трка на свету.[219]

Све велике награде традиционално су се одржавале током дана, све док Велика награда Сингапура 2008. није постала прва ноћна трка у историји Формуле 1.[220] Потом је 2009. уследила Велика награда Абу Дабија, која почиње по дневном светлу, а завршава се ноћу,[221] док је Велика награда Бахреина 2014. такође претворена у ноћну трку.[222] Времена почетка других великих награда у Азији такође су прилагођавана како би више одговарала европској телевизијској публици.[223]

Уговорене велике награде

[уреди | уреди извор]
Велика награда Стаза Крај уговора Ref.
Велика награда Абу Дабија Уједињени Арапски Емирати Стаза Јас Марина, Абу Даби 2030 [224]
Велика награда Аустралије Аустралија Стаза Алберт Парк, Мелбурн 2037 [225]
Велика награда Аустрије Аустрија Стаза Ред Бул Ринг, Шпилберг 2041 [226]
Велика награда Азербејџана Азербејџан Стаза Баку Сити, Баку 2030 [227]
Велика награда Бахреина Малезија Међународна стаза Сепанг, Сепанг 2026[ђ]
Велика награда Барселоне-Каталоније Шпанија Стаза Барселона-Каталонија, Монтмело 2032[е] [229]
Велика награда Белгије Белгија Стаза Спа-Франкоршамп, Ставелот 2031[ж] [230]
Велика награда Велике Британије Уједињено Краљевство Стаза Силверстоун, Силверстоун 2034 [231]
Велика награда Канаде Канада Стаза Жил Вилнев, Монтреал 2035 [232]
Велика награда Кине Кина Међународна стаза Шангај, Шангај 2030 [233]
Велика награда Холандије Холандија Стаза Зандворт, Зандворт 2026 [234]
Велика награда Мађарске Мађарска Стаза Хунгароринг, Мођород 2032 [235]
Велика награда Италије Италија Стаза Монца, Монца 2031 [236]
Велика награда Јапана Јапан Међународна стаза Сузука, Сузука 2029 [237]
Велика награда Лас Вегаса Сједињене Америчке Државе Стаза Лас Вегас Стрип, Парадајс, Невада 2037 [238]
Велика награда Мексика Мексико Аутодром Херманос Родригес, Мексико Сити 2028 [239]
Велика награда Мајамија Сједињене Америчке Државе Међународна стаза Мајами, Мајами Гарденс, Флорида 2041 [240]
Велика награда Монака Монако Стаза Монако, Монако 2035 [241]
Велика награда Катара Катар Међународна стаза Лусаил, Лусаил 2032 [242]
Велика награда Сао Паула Бразил Стаза Интерлагос, Сао Пауло 2030 [243]
Велика награда Сингапура Сингапур Улична стаза Марина Беј, Сингапур 2028 [244]
Велика награда Шпаније Шпанија Стаза Мадринг, Мадрид 2035 [245]
Велика награда САД Сједињене Америчке Државе Стаза Америка, Остин, Тексас 2034 [246]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Овај тим није исто што и Тим Лотус из периода 1954—1994. нити Тим Лотус из периода 2010—2011.
  2. ^ На Великој награди Монака 2025. примењено је правило о обавезна два заустављања у боксу.[125]
  3. ^ Број кругова разликује се од стазе до стазе. Одређује се као најмањи број кругова потребан да укупна дужина трке премаши 305 km, са изузетком Велике награде Монака, за коју је дистанца одређена на 260 km.[126]
  4. ^ Од 2019. до 2024. додатни бод додељиван је болиду који постави најбржи круг трке, под условом да заврши међу првих десет.
  5. ^ Приказан је де факто статус територија.
  6. ^ The Bahrain Grand Prix was originally scheduled for 12 April at the Bahrain International Circuit but was postponed and moved to the Sepang International Circuit in Malaysia following the outbreak of the Iran war.[228]
  7. ^ The event will not be held in 2027, 2029 and 2031 under the rotational contract.
  8. ^ The event will not be held in 2028 and 2030 under the rotational contract.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Sports and Leisure | Research Starters | EBSCOhost”. EBSCO (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2026. 
  2. ^ History, 2026 Schedule, Drivers, Teams, Grand Prix, Drive to Survive, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 9. 9. 2026. Приступљено 10. 9. 2026. 
  3. ^ „What is F1? Formula 1 Explained – Drivers, Teams, Calendar, Grand Prix, Sprint, Qualifying & Scoring”. www.formula1.com (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2026. 
  4. ^ La Stampa (1946-09-01) (на језику: Italian). CSI Piemonte. Editrice La Stampa S.p.A.. 1. 9. 1946. стр. 3. 
  5. ^ „L'Équipe : le stade, l'air, la route”. Gallica. 2. 3. 1946. Приступљено 13. 9. 2024. 
  6. ^ Cooper, Adam (13. 5. 2020). „Remembering F1's first world championship race 70 years on”. motorsport.com. Архивирано из оригинала 6. 6. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2024. 
  7. ^ „Facts you may not know about Silverstone Circuit and its place on the F1 calendar”. Silverstone Museum. 27. 5. 2021. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 18. 5. 2023. 
  8. ^ а б „Michael Schumacher surclasse ses rivaux et dépasse Juan Manuel Fangio”. Le Monde. 13. 10. 2003. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 18. 5. 2023. 
  9. ^ Lawton, James (18. 9. 2011). „Hamilton still on track to greatness”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 25. 5. 2022. г. Приступљено 2. 11. 2021. 
  10. ^ Lawton, James (28. 8. 2007). „Moss can guide Hamilton through chicane of celebrity”. The Independent. ISSN 1741-9743. OCLC 185201487. Архивирано из оригинала 13. 9. 2024. г.. 
  11. ^ Henry, Alan (12. 3. 2007). „Hamilton's chance to hit the grid running”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 18. 4. 2008. г. Приступљено 30. 10. 2007. 
  12. ^ Seymour, Mike (7. 12. 2023). „In Numbers: How Verstappen compares to other F1 greats at this stage of his career”. formula1.com. Архивирано из оригинала 21. 5. 2024. г. Приступљено 13. 9. 2024. „Juan Manuel Fangio—Stats after 51 Grands Prix: 5 world titles, 24 wins (47%), 35 podiums (68.6%), 29 pole positions (56.8%)” 
  13. ^ Bishop, Matt (11. 3. 2025). „When non-championship races gave F1's B-list a chance to shine”. Motor Sport Magazine. Приступљено 23. 8. 2025. 
  14. ^ а б Cooper, Adam (10. 4. 2021). „The beer and curry secret of F1's last non-points race”. motorsport.com. Архивирано из оригинала 8. 7. 2023. г. Приступљено 3. 9. 2024. 
  15. ^ Sutherland, Ben (31. 12. 2022). „F1 in Africa: South Africa's own F1 Championship”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  16. ^ Watkins, Gary (7. 7. 2014). „The British F1 championship: brief brilliance of Aurora AFX series”. Motor Sport Magazine. Приступљено 23. 8. 2025. 
  17. ^ „Ferguson P99”. GP Racing. Архивирано из оригинала 30. 3. 2008. г. Приступљено 17. 11. 2007. 
  18. ^ „See how technology has changed Formula One for the better”. Red Bull. 28. 3. 2018. Приступљено 23. 8. 2025. 
  19. ^ Bartunek, Robert-Jan (18. 9. 2007). „Sponsorship, the big business behind F1”. CNN. Архивирано из оригинала 22. 2. 2010. г. Приступљено 8. 11. 2007. 
  20. ^ „Here are 13 great racecar liveries”. Top Gear. 8. 2. 2021. Приступљено 23. 8. 2025. 
  21. ^ Staniforth, Allan (1994). Competition Car Suspension. Haynes. стр. 96. ISBN 978-0-85429-956-0. 
  22. ^ а б в Williams, Richard (28. 3. 1997). „The Formula for Striking It Rich”. The Guardian. 
  23. ^ а б „Mr Formula One”. The Economist. 13. 3. 1997. стр. 72. Архивирано из оригинала 20. 8. 2025. г.. 
  24. ^ „Bernie Ecclestone timeline”. ESPN UK. Архивирано из оригинала 17. 8. 2014. г. Приступљено 18. 1. 2022. 
  25. ^ Roberts, Rachel. „The Grand Prix that birthed modern Formula 1”. Goodwood. Приступљено 19. 8. 2025. 
  26. ^ а б Hardy, Ed (16. 3. 2025). „Everything you need to know about the F1 Concorde Agreement”. motorsport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  27. ^ The Racing Analyst (12. 9. 2013). „The FISA-FOCA War”. Allinsport.ch. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 13. 10. 2015. 
  28. ^ „WATCH: The origins of ground effect”. formula1.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  29. ^ Bamsey, Ian; Benzing, Enrico; Stanniforth, Allan; Lawrence, Mike (1988). The 1000 BHP Grand Prix cars. Guild Publishing. стр. 8–9. ISBN 978-0-85429-617-0. 
  30. ^ „The technology behind Formula One racing cars”. The Press. 26. 12. 2005. „rivalling the 1200hp turbocharged monsters that eventually had to be banned in 1989” 
  31. ^ „Active suspension”. Motor Sport Magazine. 7. 7. 2014. Архивирано из оригинала 5. 1. 2022. г. Приступљено 26. 1. 2022. 
  32. ^ Baldwin, Alan (17. 2. 2001). „F1 Plans Return of Traction Control”. The Independent. Newspaper Publishing. 
  33. ^ „F1 bans traction control for 2008”. BBC Sport. 30. 3. 2007. Архивирано из оригинала 3. 1. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020. 
  34. ^ Slater, Luke (22. 5. 2025). „'I had a front-row seat for the explosive Senna-Prost rivalry'”. The Telegraph. Приступљено 3. 11. 2025. 
  35. ^ „Ayrton Senna: Remembering a racing legend 30 years on”. Silverstone. Приступљено 3. 11. 2025. 
  36. ^ Tremayne, Sam. „A racer through and through – Roland Ratzenberger remembered”. Formula 1®. Приступљено 3. 11. 2025. 
  37. ^ „Mosley's Equations”. formula1.com. 20. 5. 2019. Архивирано из оригинала 15. 9. 2019. г. Приступљено 2. 9. 2019. 
  38. ^ Benson, Andrew (9. 10. 2022). „Japanese Grand Prix: Memories of Jules Bianchi death trigger anger over recovery truck on track”. BBC Sport. Приступљено 16. 9. 2025. 
  39. ^ „Schumacher makes history”. BBC Sport. 21. 7. 2002. Архивирано из оригинала 5. 5. 2009. г. Приступљено 12. 9. 2006. 
  40. ^ „The youngest Formula 1 world champions – Where does Max Verstappen rank alongside Vettel, Alonso and Hamilton?”. Formula 1®. Приступљено 23. 8. 2025. 
  41. ^ „2006 Teams' Standings”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  42. ^ „2006 Drivers' Standings”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  43. ^ „Michael Schumacher: When he announced his first f1 retirement”. Sky Sports. Приступљено 23. 8. 2025. 
  44. ^ „FIA Rules & Regulations Sporting Regulations: 2006 season changes”. formula1.com. Архивирано из оригинала 9. 11. 2006. г. Приступљено 11. 5. 2006. 
  45. ^ „2008 FIA Formula One Sporting Regulations” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 9. 2011. г. Приступљено 16. 3. 2018. 
  46. ^ „Formula 1 adopts new points system for 2010 season”. BBC Sport. 2. 2. 2010. Архивирано из оригинала 29. 11. 2017. г. Приступљено 10. 4. 2021. 
  47. ^ „FIA publishes new Formula One regulations to cover the 2010 season”. The Guardian. 12. 2. 2010. Приступљено 23. 8. 2025. 
  48. ^ Wise, Michael. „2010 rule changes”. Sky Sports. Приступљено 23. 8. 2025. 
  49. ^ Holding, Joe (22. 10. 2021). „Formula One: remember when... the US GP went ahead with just six cars?”. Top Gear. Приступљено 23. 8. 2025. 
  50. ^ Noble, Jonathan (20. 12. 2007). „Bridgestone signs sole supplier contract”. autosport.com. Архивирано из оригинала 3. 1. 2022. г. Приступљено 3. 1. 2022. 
  51. ^ Benson, Andrew (20. 2. 2014). „Formula 1: Lotus agree Renault engine deal until 2018”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  52. ^ „McLaren buy back 40% stake of company from Mercedes”. The Guardian. 18. 3. 2010. Приступљено 23. 8. 2025. 
  53. ^ „McLaren charged over 'spy' scandal”. The Guardian. 12. 7. 2007. Приступљено 23. 8. 2025. 
  54. ^ Straw, Edd. „Mercedes takes over Brawn”. autosport.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  55. ^ а б „£40 million budget cap and 13 teams for 2010”. formula1.com. 30. 4. 2009. Архивирано из оригинала 18. 2. 2010. г. Приступљено 21. 3. 2010. 
  56. ^ „Mosley offers compromise on 2010”. BBC News. 18. 6. 2009. Архивирано из оригинала 17. 3. 2022. г. Приступљено 21. 3. 2010. 
  57. ^ а б Briggs, Gemma (24. 6. 2009). „How the Formula One crisis unfolded”. The Guardian. UK. Архивирано из оригинала 5. 6. 2024. г. Приступљено 23. 6. 2009. 
  58. ^ „F1 deal ends threat of breakaway”. BBC News. 24. 6. 2009. Архивирано из оригинала 16. 10. 2019. г. Приступљено 21. 3. 2010. 
  59. ^ Cary, Tom (26. 6. 2009). „Max Mosley makes dramatic U-turn over his future as FIA president”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 14. 6. 2018. г.. 
  60. ^ „Press release”. Formula One Teams Association (FOTA). 8. 7. 2009. Архивирано из оригинала 11. 7. 2009. г. Приступљено 8. 7. 2009. 
  61. ^ „Press Release”. Federation Internationale de l'Automobile. 8. 7. 2009. Архивирано из оригинала 10. 7. 2009. г. Приступљено 8. 7. 2009. 
  62. ^ Beer, Matt (1. 8. 2009). „New Concorde Agreement finally signed”. autosport.com. Архивирано из оригинала 21. 6. 2017. г. Приступљено 1. 8. 2009. 
  63. ^ Straw, Edd (2. 2. 2023). „Brutal failure of F1's last influx of new teams is a warning”. The Race. Приступљено 23. 8. 2025. 
  64. ^ Benson, Andrew (12. 11. 2012). „HRT owners Thesan expect to sell team 'in coming weeks'”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  65. ^ Sylt, Christian. „Caterham F1 Team Sold For Just $1.60”. Forbes. Приступљено 23. 8. 2025. 
  66. ^ Benson, Andrew (27. 1. 2017). „Manor F1: Team fold after administrator fails to find buyer”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  67. ^ Benson, Andrew (22. 6. 2011). „Formula 1 bosses confirm engines will not change until 2014”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  68. ^ Galloway, James. „Honda confirms F1 return and McLaren engine deal for 2015 season”. Sky Sports. Приступљено 23. 8. 2025. 
  69. ^ „2014 Race Results”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  70. ^ „2015 Race Results”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  71. ^ „2016 Race Results”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  72. ^ „2015 Drivers' Standings”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  73. ^ „2016 Drivers' Standings”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  74. ^ „FIA grants Formula One entry to Haas”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  75. ^ Ostlere, Lawrence (15. 5. 2016). „F1: Max Verstappen wins Spanish GP after Lewis Hamilton and Nico Rosberg crash – as it happened”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 31. 7. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2023. 
  76. ^ Parkes, Ian (1. 12. 2017). „An Exciting F1 Season That Still Ended With Mercedes on Top”Неопходна слободна регистрација. The New York Times. Архивирано из оригинала 6. 2. 2023. г. Приступљено 6. 2. 2023. 
  77. ^ „2018 F1 World Championship: Motorsport Database”. Motor Sport Magazine. 2018. Архивирано из оригинала 6. 2. 2023. г. Приступљено 6. 2. 2023. 
  78. ^ „Results”. formula1.com. Архивирано из оригинала 9. 11. 2017. г. Приступљено 23. 10. 2017. 
  79. ^ „Highlights of the Brazilian GP”. BBC Sport. 6. 11. 2018. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 25. 11. 2018. 
  80. ^ „2019 Team Standings”. formula1.com. Приступљено 16. 9. 2025. 
  81. ^ „2020 Team Standings”. formula1.com. Приступљено 16. 9. 2025. 
  82. ^ Mortlidge, Matt. „Max Verstappen vs Lewis Hamilton: The story and escalating drama of a remarkable Formula 1 title fight”. Sky Sports. Приступљено 23. 8. 2025. 
  83. ^ „Renault to return to F1 in 2016 after agreeing Lotus takeover”. The Guardian. 3. 12. 2015. Приступљено 23. 8. 2025. 
  84. ^ „Aston Martin to become Red Bull title sponsor in 2018”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  85. ^ Galloway, James. „Alfa Romeo name returning to F1 in 2018 in Sauber tie-up”. Sky Sports. Приступљено 23. 8. 2025. 
  86. ^ „Formula 1: Sauber renamed Alfa Romeo Racing from start of 2019 season”. BBC Sport. 1. 2. 2019. Приступљено 23. 8. 2025. 
  87. ^ Benson, Andrew (7. 1. 2021). „Aston Martin F1: Owner Lawrence Stroll aiming for world titles with renamed team”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  88. ^ Richards, Giles (23. 5. 2020). „F1 teams agree to introduce budget cap from 2021 onwards”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 6. 2020. г. Приступљено 28. 6. 2020. 
  89. ^ Smith, Luke (19. 8. 2020). „All 10 Formula 1 teams sign up for new Concorde Agreement”. autosport.com. Архивирано из оригинала 4. 12. 2020. г. Приступљено 5. 10. 2020. 
  90. ^ „FIA announce new F1 regulations to be delayed until 2022”. formula1.com. 19. 3. 2020. Архивирано из оригинала 12. 1. 2021. г. Приступљено 9. 6. 2021. 
  91. ^ „The 2021 F1 rules and regulation changes you need to know about: Aero tweaks, new tyres and the budget cap”. formula1.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  92. ^ Benson, Andrew (2. 6. 2020). „Formula 1 season to start with eight races in Europe”. BBC Sport. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 9. 6. 2021. 
  93. ^ Edmondson, Laurence; Saunders, Nate (8. 5. 2020). „F1 behind closed doors – how exactly will that work?”. ESPN. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 9. 6. 2021. 
  94. ^ „10 things you need to know about the all-new 2022 F1 car”. formula1.com. Архивирано из оригинала 25. 5. 2022. г. Приступљено 9. 1. 2023. 
  95. ^ „7 key rule changes for the 2022 season”. formula1.com. Архивирано из оригинала 25. 4. 2022. г. Приступљено 9. 1. 2023. 
  96. ^ Parkes, Ian (9. 12. 2022). „This Formula 1 Season Was All Max Verstappen and Red Bull”Неопходна слободна регистрација. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 9. 1. 2023. г. Приступљено 9. 1. 2023. 
  97. ^ Ramaswami, Sundaram (21. 11. 2022). „The F1 records Verstappen and Red Bull broke in 2022”. motorsport.com. Архивирано из оригинала 9. 1. 2023. г. Приступљено 9. 1. 2023. 
  98. ^ Parkes, Ian (13. 12. 2023). „For Red Bull and Max Verstappen, 2023 Was a Dominant Year”Неопходна слободна регистрација. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 14. 1. 2024. г. Приступљено 15. 1. 2024. 
  99. ^ Joseph, Samuel (9. 10. 2023). „Why Red Bull's RB19 is one of the most dominant F1 cars ever”. CNN. Архивирано из оригинала 15. 1. 2024. г. Приступљено 15. 1. 2024. 
  100. ^ „Drake launches Sauber's new era as they unveil rebrand”. formula1.com. Архивирано из оригинала 22. 2. 2024. г. Приступљено 14. 2. 2024. 
  101. ^ Smith, Luke. „New name, new goals: Stake bids to stop its F1 slide”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 2. 2024. г. Приступљено 14. 2. 2024. 
  102. ^ Baldwin, Alan (24. 1. 2024). „AlphaTauri becomes Visa Cash App RB F1 team”. Reuters. Приступљено 23. 8. 2025. 
  103. ^ „Formula 1 announces new multi-year partnership with Hot Wheels”. formula1.com. 9. 10. 2024. Архивирано из оригинала 28. 1. 2025. г.. 
  104. ^ The Lego Group (18. 9. 2024). „We're Putting Play in Pole Position! The LEGO Group and Formula 1® To Go Full Throttle On New Brand Partnership”. LEGO.com. Приступљено 22. 11. 2024. 
  105. ^ а б „Cadillac receive final approval to join F1 grid in 2026”. formula1.com. Приступљено 20. 10. 2025. 
  106. ^ „Practice and qualifying”. formula1.com. Архивирано из оригинала 16. 5. 2010. г. Приступљено 21. 10. 2009. 
  107. ^ „Driver changes and additional drivers”. formula1.com. 10. 6. 2011. Архивирано из оригинала 20. 6. 2011. г. Приступљено 10. 6. 2011. 
  108. ^ „2021 Formula 1 Sporting Regulations” (PDF). Federation Internationale de l'Automobile. 16. 12. 2020. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 12. 2020. г.. 
  109. ^ „Deciding the grid – A history of F1 qualifying formats”. formula1.com. 17. 3. 2016. Архивирано из оригинала 30. 8. 2020. г. Приступљено 20. 5. 2021. 
  110. ^ „Sporting regulations: Practice and qualifying”. formula1.com. Архивирано из оригинала 1. 5. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  111. ^ Coleman, Madeline (26. 2. 2024). „F1's 107% rule: How it works, and why race stewards don't always enforce it”. The New York Times. Приступљено 15. 9. 2025. 
  112. ^ „Beginner's guide to the F1 weekend”. formula1.com. Приступљено 15. 9. 2025. 
  113. ^ „2020 Formula One Sporting Regulations” (PDF). Federation Internationale de l'Automobile. Архивирано (PDF) из оригинала 4. 6. 2020. г. Приступљено 15. 12. 2020. 
  114. ^ Jenkins, Keith (26. 6. 2025). „How do F1 penalties work? Rules for warnings, fines, more”. ESPN. Приступљено 15. 9. 2025. 
  115. ^ Rawcliffe, Tom (6. 4. 2021). „New F1 Sprint Races to be finalised by Imola”. PlanetF1.com. Архивирано из оригинала 7. 4. 2021. г. Приступљено 7. 4. 2021. 
  116. ^ „Formula 1 announces venues for six F1 Sprint events across 2023 season”. formula1.com. 7. 12. 2022. Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г. Приступљено 21. 3. 2023. 
  117. ^ „Explained: Everything you need to know about the 2023 F1 Sprint format”. formula1.com. 25. 4. 2023. Архивирано из оригинала 20. 5. 2023. г. Приступљено 25. 4. 2023. 
  118. ^ Formula One Management (12. 3. 2026). „Your guide to the 2026 F1 Sprint format”. McLaren.com. Приступљено 13. 6. 2026. 
  119. ^ „F1 Explained: The formation lap”. Sky Sports. Приступљено 15. 9. 2025. 
  120. ^ Baxter-Priest, Matthew (2. 3. 2023). „What is the car at the back of the F1 grid?”. Esquire Middle East. Архивирано из оригинала 3. 11. 2023. г. Приступљено 3. 11. 2023. 
  121. ^ „The Formula 1 rules that every new fan needs to know”. Atlassian Williams Racing. Приступљено 15. 9. 2025. 
  122. ^ Cooper, Adam. „McLaren: F1's aborted-start rule "a little confusing" amid Norris fine”. motorsport.com. Приступљено 15. 9. 2025. 
  123. ^ „Race start procedure”. formula1.com. Архивирано из оригинала 4. 7. 2013. г. Приступљено 16. 10. 2010. 
  124. ^ Asher, Richard; Braybrook, Rebecca (15. 9. 2025). „F1 tyres: What are the Pirelli compounds and 2024 rules”. autosport.com. Приступљено 15. 9. 2025. 
  125. ^ „EXPLAINER: What is the new two-stop rule for Monaco?”. formula1.com. Приступљено 15. 9. 2025. 
  126. ^ а б „2025 Formula 1 Sporting Regulations” (PDF). Fédération Internationale de l'Automobile. Приступљено 15. 9. 2025. 
  127. ^ „FIA International Sporting Code: Appendix H” (PDF). Federation Internationale de l'Automobile. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 5. 2021. г.. 
  128. ^ „Sporting regulations: Points”. formula1.com. Архивирано из оригинала 3. 10. 2012. г. Приступљено 12. 1. 2015. 
  129. ^ „Sporting regulations: Classification”. formula1.com. Архивирано из оригинала 18. 1. 2015. г. Приступљено 12. 1. 2015. 
  130. ^ „2022 Formula One sporting regulations” (PDF). Federation Internationale de l'Automobile. 15. 3. 2022. стр. 4—5. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 3. 2022. г. Приступљено 18. 3. 2022. 
  131. ^ Verlin, Kurt (10. 10. 2017). „Quick Guide to Formula One Constructors”. The News Wheel. Архивирано из оригинала 31. 12. 2020. г. Приступљено 2. 12. 2020. 
  132. ^ „1983 Constructor Standings”. formula1.com. Архивирано из оригинала 1. 2. 2021. г. Приступљено 2. 12. 2020. 
  133. ^ Maher, Thomas (18. 1. 2025). „Cadillac's $450m payment declared 'too low' for F1 2026 entry”. PlanetF1.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  134. ^ Diepraam, Mattijs (21. 11. 2007). „Poachers turned gamekeepers: how the FOCA became the new FIA Part 1: Introduction and timeline”. forix.com. Архивирано из оригинала 11. 6. 2009. г. Приступљено 16. 10. 2010. 
  135. ^ „NTT INDYCAR SERIES Prepares To Introduce Innovative New Car for 2028”. IndyCar.com. Приступљено 15. 9. 2025. 
  136. ^ „F1 vs F2: what's the difference?”. Red Bull. 26. 7. 2023. Приступљено 15. 9. 2025. 
  137. ^ „Formula 1: Interview – Toro Rosso's Gerhard Berger”. formula1.com. 23. 5. 2008. Архивирано из оригинала 26. 7. 2010. г. Приступљено 23. 5. 2008. 
  138. ^ „United Kingdom - Electric Vehicles/Autonomous Technologies”. International Trade Administration. 3. 11. 2023. Архивирано из оригинала 9. 8. 2025. г. Приступљено 7. 7. 2025. 
  139. ^ Cooper, Sam (12. 6. 2025). „F1 team HQs: Where each team is based and plan major upgrades”. PlanetF1.com. Приступљено 7. 7. 2025. 
  140. ^ а б „Britain's Motorsport Valley – the home of Formula 1”. BBC Sport. 26. 6. 2013. Архивирано из оригинала 27. 9. 2020. г. Приступљено 6. 8. 2021. 
  141. ^ „A special 'home' called Maranello”. Ferrari. Приступљено 16. 9. 2025. 
  142. ^ „How Racing Bulls has adopted its "location-free" approach with Red Bull relationship”. autosport.com. Архивирано из оригинала 21. 3. 2025. г. Приступљено 15. 7. 2025. 
  143. ^ „Sauber Motorsport Opens Technology Centre at Bicester Motion, UK”. Sauber Motorsports. Приступљено 15. 7. 2025. 
  144. ^ Asher, Richard; Hardy, Ed. „Where are F1 teams based? Ferrari, Red Bull and more”. autosport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  145. ^ „United States”. Haas F1 Team. Приступљено 12. 7. 2025. 
  146. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „DriveChang2”.
  147. ^ Wood, Ida (11. 10. 2019). „The young drivers who used F1 free practice to make an impact”. FormulaScout.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  148. ^ „How long do the F1 drivers' current deals last?”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  149. ^ „Why Hamilton decided now was the time to jump to Ferrari”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  150. ^ „Ricciardo to leave RB as team get set for driver change”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  151. ^ „Why Williams decided to axe Sargeant for Colapinto”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  152. ^ „Colapinto to replace Doohan at Alpine for next five rounds”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  153. ^ Holding, Joe (25. 10. 2022). „How do you get an F1 super-licence?”. Top Gear. Приступљено 23. 8. 2025. 
  154. ^ „Appendix L to the International Sporting Code” (PDF). Federation Internationale de l'Automobile. 7. 4. 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 10. 2011. г. Приступљено 10. 6. 2011. 
  155. ^ „All the 2025 reserve drivers for every F1 team”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  156. ^ Coleman, Madeline (25. 5. 2025). „The life of an F1 reserve driver: Sim time, data crunching — and Candy Crush”. The New York Times. Приступљено 23. 8. 2025. 
  157. ^ „Taking the lag out of dynamics simulation”. SAE Automotive Engineering Magazine. Архивирано из оригинала 4. 10. 2014. г. Приступљено 31. 8. 2015. 
  158. ^ „History of the Image Space Inc. Software Engine”. Image Space Incorporated. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 31. 8. 2015. 
  159. ^ „Number 17 to be retired in Bianchi's honour”. formula1.com. 20. 7. 2015. Архивирано из оригинала 9. 9. 2015. г. Приступљено 31. 8. 2015. 
  160. ^ Benson, Andrew (11. 1. 2014). „Formula 1's governing body confirm drivers' numbers”. BBC Sport. Архивирано из оригинала 12. 1. 2014. г. Приступљено 21. 3. 2014. 
  161. ^ а б Fearnly, Paul (5. 12. 2013). „F1's number conundrum”. Motor Sport Magazine. Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  162. ^ а б „An Introduction to Driver Numbers in Formula 1”. Atlassian Williams Racing. Приступљено 19. 8. 2025. 
  163. ^ Cooper, Adam. „How F1 teams overcame superstition to embrace number 13”. motorsport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  164. ^ „Beginner's guide to the F1 Drivers' Championship”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  165. ^ Wyatt, Ben (18. 11. 2020). „Jochen Rindt: The F1 champion crowned beyond the grave”. BBC Sport. Приступљено 23. 8. 2025. 
  166. ^ „United Kingdom • STATS F1”. statsf1.com. Приступљено 10. 9. 2026. 
  167. ^ а б Gaines, Cork. „Formula 1 drivers need to weigh the same at every race. See inside their intense training regimen.”. Business Insider. Приступљено 7. 8. 2024. 
  168. ^ Hynes, Justin (25. 2. 2024). „Fit For F1: Why nutrition is so important for Formula 1 drivers”. formula1.com. Архивирано из оригинала 7. 8. 2024. г. Приступљено 7. 8. 2024. 
  169. ^ „Video: Analysing 2017's massive rises in G-Force”. formula1.com. 31. 3. 2017. Архивирано из оригинала 5. 12. 2024. г. Приступљено 7. 8. 2024. 
  170. ^ „G-Force in F1: What is it and how many G's do drivers experience during a race”. GPfans.com. 17. 1. 2024. Приступљено 7. 8. 2024. 
  171. ^ Lane, Barnaby. „I went through testing to discover what it takes to be a Formula One driver and I was left super impressed by just how fit, strong, and fast they have to be”. Business Insider. Приступљено 7. 8. 2024. 
  172. ^ Cooper, Adam. „Why cockpit heat is such a big issue for F1 drivers”. motorsport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  173. ^ „Why the Singapore Grand Prix is F1's toughest race”. autosport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  174. ^ „Summary of Honda Third-Era Formula One Chassis Development”. Honda R&D. Приступљено 7. 8. 2024. 
  175. ^ „Development of Electric Power Steering System for F-1 Race Car”. Honda R&D. Приступљено 7. 8. 2024. 
  176. ^ „The Surprising Physical Demands of Being an F1 Driver”. MPH.com. 26. 4. 2024. Приступљено 7. 8. 2024. 
  177. ^ „F1 commission rules out points system change”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  178. ^ Holding, Joe (22. 3. 2021). „F1 Driver Training, What's their workout regime, diet, cardio, & more”. motorsport.com. Архивирано из оригинала 28. 12. 2024. г. Приступљено 8. 12. 2024. 
  179. ^ Nickless, Steve (7. 1. 2019). „Don't call it a comeback: Formula Ford at 50 is showing fresh legs”. racer.com. Архивирано из оригинала 28. 5. 2025. г. Приступљено 15. 3. 2025. 
  180. ^ Wood, Ida (20. 11. 2020). „Where Formula Renault is headed next, and how it got there”. FormulaScout.com. Приступљено 15. 3. 2025. 
  181. ^ Messham, Paul. „The Path to F1”. autosport.com. Приступљено 15. 3. 2025. 
  182. ^ „Championnat F3”. ART Grand Prix. Приступљено 19. 8. 2025. 
  183. ^ Newbold, James. „Formula 3000: In defence of F1's unloved feeder series”. motorsport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  184. ^ Edmondson, Laurence (9. 3. 2017). „GP2 renamed Formula Two”. ESPN India. Приступљено 19. 8. 2025. 
  185. ^ „Nigel Mansell”. Formula 1®. Приступљено 19. 8. 2025. 
  186. ^ „Ayrton Senna”. Britannica. 9. 8. 2025. Приступљено 19. 8. 2025. 
  187. ^ „Skipping Class in School”. autosport.com. Приступљено 19. 8. 2025. 
  188. ^ Benson, Andrew (9. 12. 2021). „Max Verstappen: Formula 1's 'bull fighter' & the family that shaped him”. BBC Sport. Приступљено 19. 8. 2025. 
  189. ^ „10 reasons why Top Gear loves Kimi Raikkonen”. Top Gear. 10. 12. 2021. Приступљено 19. 8. 2025. 
  190. ^ „Drivers active in both IndyCar and F1”. Honda Racing Corporation. 27. 5. 2022. Приступљено 15. 3. 2025. 
  191. ^ „2026 Formula One Sporting Regulations – Issue 2” (PDF). Fédération Internationale de l'Automobile. 11. 12. 2024. Приступљено 14. 12. 2024. 
  192. ^ „Pirelli to continue as Formula 1's exclusive tyre supplier until 2027”. Formula 1. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 30. 3. 2024. г. Приступљено 30. 4. 2024. 
  193. ^ „BWT and Alpine F1 team combine forces in strategic partnership aimed at sustainability drive” (Саопштење). BWT. 11. 2. 2022. Архивирано из оригинала 11. 2. 2022. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  194. ^ „Honda to make full-scale F1 return in 2026 as they join forces with Aston Martin”. Formula 1. 24. 5. 2023. Архивирано из оригинала 11. 4. 2024. г. Приступљено 5. 7. 2024. 
  195. ^ Mann-Bryans, Mark (11. 2. 2025). „Record title sponsorship for Williams F1 as Atlassian deal announced”. Autosport. Архивирано из оригинала 11. 2. 2025. г. Приступљено 11. 2. 2025. 
  196. ^ „Evolution of an icon”. Williams F1 Team (Саопштење). 3. 11. 2025. Приступљено 3. 11. 2025. 
  197. ^ „Audi expands commitment to Formula 1 with 100% takeover of Sauber”. Formula 1. 8. 3. 2024. Архивирано из оригинала 22. 3. 2024. г. Приступљено 7. 5. 2024. 
  198. ^ van Denderen, Ludo (2. 4. 2024). „Bad news for Swiss F1 fans: Audi opts for German national anthem”. GPBlog. Архивирано из оригинала 17. 6. 2025. г. Приступљено 14. 5. 2024. 
  199. ^ Noble, Jon (30. 7. 2025). „Audi reveals new title sponsor for its F1 debut”. The Race. Архивирано из оригинала 30. 7. 2025. г. Приступљено 30. 7. 2025. 
  200. ^ „Statement on General Motors application to join FIA Formula One World Championship in 2026”. Formula 1 (Саопштење). 25. 11. 2024. Архивирано из оригинала 25. 11. 2024. г. Приступљено 25. 11. 2024. 
  201. ^ „General Motors launches Cadillac Formula 1 Team and power unit”. General Motors (Саопштење). 25. 11. 2024. Архивирано из оригинала 26. 11. 2024. г. Приступљено 25. 11. 2024. 
  202. ^ „Cadillac receive final approval to join F1 grid in 2026”. Formula 1. 7. 3. 2025. Архивирано из оригинала 7. 3. 2025. г. Приступљено 7. 3. 2025. 
  203. ^ „Ferrari and HP Announce a Title Partnership”. HP (Саопштење). 24. 4. 2024. Архивирано из оригинала 18. 7. 2024. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  204. ^ Mitchell-Malm, Scott (4. 12. 2025). „Bigger Toyota deal prompts Haas rebrand for F1 2026”. The Race (на језику: енглески). Приступљено 4. 12. 2025. 
  205. ^ Noble, Jonathan (28. 9. 2022). „Mercedes signs early Petronas deal extension ahead of new F1 2026 rules”. Motorsport.com. Архивирано из оригинала 28. 9. 2022. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  206. ^ „AlphaTauri's new name for 2024 is confirmed”. Formula 1. 24. 1. 2024. Архивирано из оригинала 19. 3. 2024. г. Приступљено 25. 1. 2024. 
  207. ^ „Red Bull name tech firm Oracle as title sponsor in $500m deal”. ESPN. 9. 2. 2022. Архивирано из оригинала 9. 2. 2022. г. Приступљено 16. 10. 2025. 
  208. ^ „2026 FIA Formula One World Championship – Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 19. 12. 2025. Приступљено 19. 12. 2025. 
  209. ^ а б „1950 RACE RESULTS”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  210. ^ „Non World Championship Grand Prix - 1950”. statsf1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  211. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „lastnopointsrace2”.
  212. ^ „F1 2024 calendar revealed: Saturday night Grands Prix in Bahrain and Saudi Arabia to kick off record 24-race season”. Sky Sports. Архивирано из оригинала 8. 7. 2023. г. Приступљено 5. 7. 2023. 
  213. ^ Coleman, Madeline (13. 5. 2025). „F1 at 75: The historic tracks that held the sport's first world championship season”. The New York Times. Приступљено 23. 8. 2025. 
  214. ^ „French Grand Prix: Adding to the history of F1's oldest race”. pirelli.com (на језику: италијански). Приступљено 23. 8. 2025. 
  215. ^ „Since 2004: How Bahrain's International Circuit put Middle East on global F1 map with its first race”. The Times of India. 26. 7. 2025. Приступљено 23. 8. 2025. 
  216. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „twenty fourteen2”.
  217. ^ „Which country has hosted the most F1 races?”. motorsport.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  218. ^ „Monaco announce cancellation of 2020 F1 race due to coronavirus”. Formula 1®. Приступљено 23. 8. 2025. 
  219. ^ „His Serene Highness Prince Rainier of Monte Carlo awarded the first FIA Gold Medal for Motor Sport”. Fédération Internationale de l'Automobile. 14. 10. 2004. Архивирано из оригинала 15. 11. 2007. г. Приступљено 23. 4. 2014. 
  220. ^ „Singapore confirms 2008 night race”. formula1.com. 11. 5. 2007. Архивирано из оригинала 17. 5. 2010. г. Приступљено 30. 8. 2009. 
  221. ^ „Abu Dhabi confirms 5 pm race start”. autosport.com. 29. 10. 2009. Архивирано из оригинала 26. 6. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2009. 
  222. ^ „Bahrain switches to night race for 2014”. formula1.com. Приступљено 23. 8. 2025. 
  223. ^ „Malaysia start time under review”. BBC Sport. 6. 4. 2009. Архивирано из оригинала 30. 5. 2020. г. Приступљено 25. 4. 2014. 
  224. ^ „Formula 1 renews Abu Dhabi Grand Prix contract until 2030”. Formula 1. 9. 12. 2021. Архивирано из оригинала 12. 6. 2022. г. Приступљено 2. 2. 2024. 
  225. ^ „Melbourne In The Formula 1 Driver's Seat Until 2037”. Premier of Victoria (Government of Victoria). 15. 12. 2022. Архивирано из оригинала 18. 12. 2022. г. Приступљено 1. 7. 2025. 
  226. ^ „Formula 1 to race in Austria through to 2041 with new extension”. Formula 1. 29. 6. 2025. Архивирано из оригинала 29. 6. 2025. г. Приступљено 1. 7. 2025. 
  227. ^ Cleeren, Filip (20. 9. 2025). „Azerbaijan GP secures F1 contract extension until 2030”. Autosport. Архивирано из оригинала 19. 10. 2025. г. Приступљено 20. 10. 2025. 
  228. ^ „Formula 1 and FIA confirm Malaysia will join 2026 calendar as host venue for Bahrain Grand Prix”. Formula One. 26. 7. 2026. Приступљено 26. 7. 2026. 
  229. ^ „F1 announces multi-year extension with the Circuit de Barcelona-Catalunya to race in rotation with Circuit de Spa-Francorchamps”. formula1.com. 16. 2. 2026. Архивирано из оригинала 16. 2. 2026. г. Приступљено 16. 2. 2026. 
  230. ^ „Formula 1 announces multi-year extension with the Belgian Grand Prix”. Formula 1. 8. 1. 2025. Приступљено 1. 7. 2025. 
  231. ^ „Silverstone confirmed as host of the Formula 1 British Grand Prix until 2034”. Silverstone Circuit. 8. 2. 2024. Архивирано из оригинала 9. 2. 2024. г. Приступљено 8. 2. 2024. 
  232. ^ Rainbird, Daniel. „Canadian Grand Prix signs Formula One contract extension through 2035”. CBC Canada. Приступљено 19. 8. 2025. 
  233. ^ „Formula 1 to race in Shanghai until 2030 with new five-year extension”. Formula 1. 6. 12. 2024. Архивирано из оригинала 7. 12. 2024. г. Приступљено 7. 12. 2024. 
  234. ^ „Formula 1 to celebrate final Dutch Grand Prix in 2026 after one-year extension confirmed for Zandvoort”. Formula 1. 4. 12. 2024. Архивирано из оригинала 1. 2. 2025. г.. 
  235. ^ „Formula 1 to race in Hungary until 2032”. Formula 1. 22. 7. 2023. Архивирано из оригинала 28. 7. 2023. г. Приступљено 2. 2. 2024. 
  236. ^ „F1 News: Formula 1 to race in Monza until 2031 with new six year extension”. formula1.com. 27. 11. 2024. Приступљено 1. 7. 2025. 
  237. ^ „Formula 1 renews Suzuka contract until 2029”. formula1.com. 9. 12. 2021. Архивирано из оригинала 12. 6. 2022. г. Приступљено 2. 2. 2024. 
  238. ^ „F1 to race in Las Vegas through 2037 following new 10-year extension”. formula1.com. 4. 6. 2026. Приступљено 4. 6. 2026. 
  239. ^ „Formula 1 to race in Mexico City until 2028 with new three year extension”. Formula 1. 30. 4. 2025. Приступљено 1. 7. 2025. 
  240. ^ „Formula 1 to race in Miami until 2041 as new extension agreed”. Formula 1. 2. 5. 2025. Приступљено 1. 7. 2025. 
  241. ^ Benson, Andrew (5. 9. 2025). „Monaco Grand Prix contract extended until 2035 by Formula 1”. BBC Sport. Приступљено 5. 9. 2025. 
  242. ^ „F1 to hold first Qatar Grand Prix at Losail this November”. Motor Sport Magazine. 30. 9. 2021. Архивирано из оригинала 30. 9. 2021. г. Приступљено 2. 2. 2024. 
  243. ^ „Formula 1 to race in Sao Paulo until 2030 after new five-year extension”. Formula 1. 3. 11. 2023. Приступљено 1. 7. 2025. 
  244. ^ „F1 signs 7-year contract extension with Singapore Grand Prix”. SA Today. 27. 1. 2022. Архивирано из оригинала 27. 1. 2022. г.. 
  245. ^ „Madrid to join Formula 1 calendar from 2026 in new long-term deal”. Formula 1. 23. 1. 2024. Приступљено 1. 7. 2025. 
  246. ^ „Formula 1 announces expansion of the United States Grand Prix through 2034”. Formula 1. 19. 10. 2025. Приступљено 19. 10. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Формула_1&oldid=31832039”