Егзодус Јевреја из арапских и муслиманских држава

С Википедије, слободне енциклопедије
Јевреји из Јемена на путу из Адена у Израел, током операције Магични ћилим (1949–1950)

Егзодус Јевреја из арапских земаља је синтагма која означава велики покрет јеврејског народа из исламских и арапских држава ка држави Израел у периоду од 1948. до 1970. године. Иако су миграције Јевреја забиљежене и крајем 19. вијека, значајнија помијерања почињу након завршетка Арапско-изралеског рат 1948. године.[1]

1948. године, приближно 800.000 Јевреја живјело је на територији арапско-муслиманских држава (не рачунајући државу Израел). Од овога броја, нешто мање од двије трећине живјело је у региону Магреб (Алжир, Мароко, Тунис, Либија и Мауританија) који је контролисала Француска, 15-20% у Краљевини Ирак, око 10% у Краљевини Египат и око 7% у Краљевини Јемен. Преко 200.000 Јевреја налазило се на територији Републике Турске и Ирана за вријеме владавине династије Пахлави. Данас, мање од 6.500 Јевреја живи на територији арапских земаља,[2] а само око 30.000 у Турској и Ирану.

Егзодуси мањег покрета почели су у првим деценијама двадесетог вијека, који су сачињавале углавном заједнице из Сирије и Јемена.[3] Сматра се да је први већи покрет трајао севга неколико година и то од друге половине 1940-тих година до прве половине 1950-тих година, углавном из Ирака, те Јемена и Либије. Исељавање из Египта свој врхунац достиже 1956. године. Једино је Либан имао забиљежено повећање броја припадника јеврејских заједница, међутим то је био више резултат преливања јеврејских избјеглица из других земаља. Касније, током 1970-тих година број Јевреја се нагло смањује и у Либану. 1980. године, 80% иранских Јевреја напустило је земљу.

У временском интервалу од 1948. па до 1951. око 260.000 Јевреја доселило се у ново-основану државу Израел што је чинило 56% од укупне имиграције.[4] До 1972. године 700.000 Јевреја из арапско-муслиманског свијета стигло је у Израел.[5]

Када се говори о позадини ових исељавања Јевреја, могло би се говорити о разно-разним разлозима као што су жеља да се пронађе стабилнија животна средина у економско-политичком смислу, жеља да се остваре цинистичке тежње... Међутим, пресудни су били фактори као што су антијеврејство, прогон, подложан положај јеврејског становништва који им је био предодређен у већинским арапским односно муслиманским земљама.[6]

Јевреји у Мароку[уреди | уреди извор]

Јевреји који су живјели у Мароку, прије Другог свјетског рата, нису били суочени са никаквим облицима владиног прогона као што су конфискација имовине,а они који су заговарали ционистичке идеје имали су слободу потпуног дјеловања у Мароку. [7]

У Мароку, за вријеме владавине Вишијевског режима у нацистичкој Француској, били су наметнути дискриминаторски закону према Јеврејима. Па тако су Јевреји били онемогућени да се баве новчарским дјелатностима, да добијају било какве видове зајмова и кредита, била је наметнута квота 2% од укупног броја правника и доктора који нису смјели бити Јевреји и сл.[7]


Краљ Мухамед V је изражавао своје неслагање са овим законима, убјеђујући своје поданике Јевреје да он никада неће ставити своју руку на њихово власништво. Није остао забиљежен нити један његов акт кој је подузео на заштити Јевреја, што је погодовало развоју теорија да је краљев став само јавна декларација, а да је водио стварно другачију политику. [8]


У јуну 1948. године, након оснутка Израела и током арапско-израелског рата, у граду Уџди и Јеради на крањем сјеверо-истоку државе, избили су насилни антијеврејски протести. Токов ових насилних демонстрација масакрирано је 44 Јевреја. То је била иницијална капсула која је током те 1948—49. покренула у правцу Израела 18.000 Јевреја. Емиграција је трајала и наредних година, само што се смањивала у просијеку за око хиљаду људи годишње. Половином педесетих година, двадесетог вијека, ционистичке организације охрабљивале су одлазак Јевреја из сиромашнијих јужних крајева Марока у Израел. Углавном се радило о пољопривредном становништву.[9] Августа 1953. у Јеради су поново избили антијеврејски протести што је на крају резултовало жртвовањем 4 Јевреја, укључујући и једну дјевојчицу од непуних једеанаест година.[10] У граду Сиди Касим, марокански националисти су 1954. убили 6 јеврејских трговаца током трајања анти-јеврејских протеста.[11]


Након што је Мароко стекао независнот 1956. године, Јевреји су заузимали једно министарско мјесто и имали су три посланичка мандата. Међутим, након прве реорганизације владе, Јевреји нису више имали своје представнике. Са врхом власти јеврејска заједница је одржавала добре односе, међутим нижи нивои нису дијелили такву праксу и њихови односи су се кретали у распону од традиционалне нетрпељивости до отвореног непријатељства.[12]

Јевреји у Алжиру[уреди | уреди извор]

Велика синагога у Орану, која је конфискована и претворена у џамију [13]

Имграција Јевреја из Алжира трајала је веома дуго, ипак свој врхунац достигла је након што је ова држава постала независна. Многи Јевреји су се иселили са престанком француске колонијалне власти, јер су културно, економски и политички били везани за Француску.[14] Државу ће напустити хиљаде хришћана, муслимана и Јевреја током ратних сукоба у периоду 1954-1962, знаним као: ,,Алжирски рат. [14]


1960. године, у држави је боравило 1,050,000 немуслимана - односно 10% укупног становништва Алжира. У ту бројку укјључена је и цифра од 130.000 Јевреја.[15]


Током борбе алжирског народа за ослобађање од колонијалне власти Француске, многи Јевреји су одлазили у Француску и Израел. Овај рат, за који је карактеристично огромно страдање цивила (како муслимана, тако и немуслимана) посебно је погађао јеврејску заједницу. До исељавања Јевреји су били сконцентрисани у градовима Алжир, Блида, Константин и Оран.[16] Након стицања независности, сви немуслимани су допали у веома тежак положај. Право да има алжирско грађанство могли су добити само они становници Алжира који су имали претка муслимана (оца или дједа).[17] То је био разлог зашто су синагоге већ након 1994. биле напуштене. Неке су претворене у џамије.

Јевреји у Тунису[уреди | уреди извор]

Почетком 1948. у Тунису је живјело преко 100.000 Јевреја. Данашња јеврејска заједница броји свега око 1.500 припадника и то у градовима Дјерба, Тунис и Зарзису. Осамостаљивање Туниса 1956. године, довело је до раста нетрпељивости према Јеврејима, што је само стимулисало даљу емиграцију. Половина исељеника се усмјерила према Израелу, а друга према Француској. Та пракса се наставила и током 1967. године након терористичких напада. Терористичких напада било је и 1985. а последњи био је 2002. године у Дјераби близу синагоге када је страдала 21 особа (од којих је било 14 Нијемаца и 2 Француза) - овај напад је повезан са Ал-Каидом.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „"Wорлд Јеwисх Популатион"” (ПДФ). Приступљено 9. 8. 2014. 
  2. ^ „Тхе етхниц цлеансинг оф Арабиц Јеwс”. Аасхлеy Перрy - Тхе Јерусалем Пост. Приступљено 8. 8. 2014. 
  3. ^ Реева С. Симон; Мицхаел M. Ласкиер; Сара Регуер (2003). Тхе Јеwс оф тхе Миддле Еаст анд Нортх Африца ин Модерн Тимес. Цолумбиа Университy Пресс. стр. 327. ИСБН 9780231107976. 
  4. ^ Схиндлер, Цолин (2008). А хисторy оф модерн Исраел. Цамбридге Университy Пресс. стр. 63-64. 
  5. ^ Малка Хиллел Схулеwитз (2001). Тхе Форготтен Миллионс: Тхе Модерн Јеwисх Еxодус фром Араб Ландс. Цонтинуум. стр. 139, 155. 
  6. ^ Ави Схлаим - Хааретз„Но пеацефул солутион”. Хааретз. Приступљено 8. 8. 2014. 
  7. ^ а б Ласкиер, Мицхаел (1994). Нортх Африцан Јеwрy ин тхе Тwентиетх Центурy: Тхе Јеwс оф Мороццо, Тунисиа, анд Алгериа. НYУ Пресс. ИСБН 9780814750728. 
  8. ^ Стиллман, Норман (2003). Јеwс оф Араб Ландс ин Модерн Тимес. Пхиладелпхиа: Јеwисх Публицатион Социетy. ИСБН 978-0-8276-0370-7. 
  9. ^ Yехуда Гринкер (ан организер оф Јеwисх емигратион фром тхе Атлас), Тхе Емигратион оф Атлас Јеwс то Исраел, Тел Авив, Тхе Ассоциатион оф Мороццан Иммигрантс ин Исраел, 1973.
  10. ^ „"Јеwс Киллед ин Мороццо Риотс; Раид он Јеwисх Qуартер Репулсед"”. 20. 3. 2015. Приступљено 9. 8. 2014. 
  11. ^ Америцан Јеwисх Цоммиттее Арцхивес,„Нортх Африца (1955)”. . стр. 445.
  12. ^ Стиллман 2003, стр. 173
  13. ^ www.алгериа.цом - оффициал„Висит тхе Хисторицал Греат Сyнагогуе оф Оран”. Приступљено 22. 8. 2014. 
  14. ^ а б Мандел, Мауд (2014). Јеwс оф Араб Ландс ин Модерн Тимес. Муслимс анд Јеwс ин Франце: Хисторy оф а Цонфлицт. Принцетон Университy Пресс. стр. 38. ИСБН 978-1-4008-4858-4. 
  15. ^ Цоок, Бернард А. . Еуропе Синце 1945: Ан Енцyцлопедиа. стр. 398., Неw Yорк: Гарланд. Цоок, Бернард А. (2001). Еуропе Синце 1945: Ан Енцyцлопедиа. Таyлор & Францис. ИСБН 978-0-8153-4057-7. 
  16. ^ Фисцхбацх, Мицхаел Р. (2008)„Миддле Еаст Ресеарцх анд Информатион Пројецт - Цлаиминг Јеwисх Цоммунал Пропертy ин Ираq”. Архивирано из оригинала 15. 7. 2010. г. Приступљено 22. 8. 2014. 
  17. ^ Малка Хиллел Схулеwитз (2001). Тхе Форготтен Миллионс: Тхе Модерн Јеwисх Еxодус фром Араб Ландс. Цонтинуум Интернатионал Публисхинг Гроуп. стр. 93. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Egzodus_Jevreja_iz_arapskih_i_muslimanskih_država&oldid=26740330”