Јужнолибански сукоб (1982—2000)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јужнолибански сукоб 1982–2000.
Део Израелско-арапских ратова
South leb army hezbo khomemi.JPG
Напуштени тенк у јужном Либану који сада носи дрвену фигуру Ајатолаха Хомеинија
Време:14. јун 1985 - 25. мај 2000.
Место:Јужни Либан
Узрок:Израелска окупација јужног Либана
Резултат:

Победа Хезболаха

  • Повлачење израелских војника из Либана
  • Консолидација либанског отпора под вођством Хезболаха
  • Колапс и предаја Јужнолибанске војске (СЛА)
Сукобљене стране
 Израел
Либан Јужнолибанска војска (СЛА)
Хезболах
ЛКП
 Сирија
ПЛО
Команданти и вође
Израел Шимон Перес
Израел Аријел Шарон
Израел Ехуд Барак
Израел Уди Адам
ПЛО Јасер Арафат
Хасан Насрала
Имад Мугнија
Сирија Хафиз ел Асад
Жртве и губици
Погинулих:
546 (ИДФ)
954-1,456 (Јужнолибанска војска)
Погинулих:
1.283 Хезболахових бораца
1 сиријски војник

Јужнолибански сукоб (хебрејски: הלחימה בדרום לבנון‎, арап. الصراع في جنوب لبنان) се односи на 22 године дуги отпор Либанаца против инвазије израелске војске и њихових савезника Јужнолибанске војске(СЛА).[1][2] Смештен у позадини напетости између палестинских фракција и насилне либанске унутрашње борбе, Јужнолибански сукоб се може сматрати делом Либанског грађанског рата, иако се учесници и временска скала разликују. Док је Либански рат 1982., узрокован инвазијом Израела, и Опсада Бејрута, резултовала одласком ПЛО-а из Либана, израелска окупација јужног Либана од 1982. довела је до консолидације неколицине покрета отпора, укључујући Хезболаха и Амала, од претходно неорганизованог, расцепканог покрета отпора на југу. У 2000, израелска се војска скоро потпуно повукла из јужног Либана и то након 22 године (прва инвазија је била 1978).

До касних 1980-их, Израел и његов сарадник, Јужнолибанска војска, су се суочавали са отпором од неколицине неорганизованих либанских група. Међу раним организацијама отпора су били и Либански национални фронт отпора, који је водио покрет Амал, и Либанска комунистичка партија. Израелска окупација (1982—2000) је међутим охрабрила те скупине отпора да се уједине. До 1990-их, добро организовани Хезболах, уз потпору Сирије и Ирана, се појавио као водећа организација и војна снага, предводећи курс отпора. Та организација је била једна од првих на Блиском истоку која је употребила тактику самоубилачких напада против израелске војске па и израелских мета изван Либана,[3] да би на крају израсла у паравојну јединицу са ракетама и разним оружјем[4] уз помоћ којег је заробљавала и нападала израелске грађане[5][6]. Дана 16. фебруара 1992, шејк Абас ел Мусави, главни секретар Хезболаха, је убијен када је израелски хеликоптер напао његову поворку аутомобила на путу јужно од Сидона. Дана 25. јула 1993, у накани да елиминишу Хезболахову претњу на југу Либана, ИДФ је покренуо најтежи напад од 1982, међутим тај исламистчки отпор и даље остаје присутан. Дана 11. априла 1996, ИДФ је покренуо „Операцију плодови гњева“ и бомбардовао Хезболахова упоришта на југу Либана, јужним предграђима Бејрута и долине Бека. Исте године, ИДФ-ов напад на УН-ову базу у Кани резултовао је смрћу од преко 100 либанских избеглица који су се сместили тамо, док је 4 УНФИЛ-ових припадника тешко рањено[7].

До краја 1990-их, константни војни напади и жртве које је узроковао Хезболах је евентуално довео до тога да се Израел повукао са либанске територије,[1] у складу са УН-овом резолуцијом 425, која је усвојена 1978. године. Повлачење је резултовало потпуним колапсом Јужнолибанске војске[8]. Ипак, камен спотицања остале су Шеба фарме те још понеки делићи територије. Иако је позиција УН-а да се Шеба фарме не налазе у саставу Либана, него Сирије, сви политички вође и грађани Либана су одбили такав став и најавили повратак преостале територије милом или силом.[9]

Сукоб никад није завршио што због одбијања жидовске државе да се у потпуности повуче с те спорне територије, као и због одбијања да се призна кривица за масакре те плати ратне штете и пусти отете либанске борце из покрета отпора.

Прекогранични инциденти са Хезболахом довели су и до Израелско-либанског рата 2006, који је такође решио проблем заробљеника, али не и територије.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Online NewsHour: Final Pullout - May 24, 2000. (Transcript). "Israelis evacuate southern Lebanon after 22 years of occupation.", Приступљено 15. 8. 2009.
  2. ^ Hizbollah makes explosive return: Israel's proxy militia under fire in south Lebanon. Charles Richards, The Independent. 18 August 1993., Приступљено 15. 8. 2009.
  3. ^ Pape, Robert (2005). Dying to win: the strategic logic of suicide terrorism. Random House. ISBN 978-1-4000-6317-8.  Непознати параметар |loc= игнорисан (помоћ) Specifically: "Suicide Terrorist Campaigns, 1980-2003", Appendix 1. (Page 253 of Australian paperback edition, published by Scribe Publications)
  4. ^ Zionism and Israel - Encyclopedic Dictionary, Hezbollah Definition
  5. ^ H. CON. REpp. 190, 1st session, 101st congress (4. 8. 1989). „Expressing the sense of the Congress over the reported murder of Lieutenant Colonel William Higgins and Hezbollah-sponsored terrorism.”. The Library of Congress. Приступљено 16. 1. 2013. 
  6. ^ * Telegraph, 2004/2/21
  7. ^ „Letter Dated 7 May 1996 from the Secretary-General Addressed to the President of the Security Council”. United Nations Security Council. 7. 5. 1996. Приступљено 5. 7. 2007. 
  8. ^ UN Press Release SC/6878. (18 June 2000). Security Council Endorses Secretary-General's Conclusion On Israeli Withdrawal From Lebanon As Of 16 June.
  9. ^ Report of the Secretary-General on the implementation of Security Council resolutions 425 (1978) and 426 (1978), pp. 3

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]