Пређи на садржај

Награда 22. децембар

С Википедије, слободне енциклопедије

Награда 22. децембар је највеће признање Југословенске народне армије, које додељује, на предлог жирија, Савезни секретар за народну одбрану СФРЈ, за изузетна достигнућа остварена у току једне године. Послови око доделе награде у надлежности су помоћника Савезног секретара за научно-истраживачки рад. Жири је за оцену радова ангажовао одговарајуће стручњаке из установа војске и цивилног друштва. Нестанком ЈНА угашена је и Награда 22. децембар, тако да је последњи пут додељена добитницима 21. децембра 1991. године.

Уопште о награђивању у војсци[уреди | уреди извор]

Награђени пројект БВП М80А

У свакој војсци награде и доделе признања имају за циљ да подстичу и одају признања за учињена достигнућа. Постаји читав спектар тих награда, од усмених, писмених, за различите нивое јединица, и у принципу се с временом прилагођавају условима живота у војсци. Свакако да је традиционално најзначајнији вид додељивања државних одликовања намењених војним лицима. Поред ордења које се додељују највишим војним старешинама за посебне заслуге, као што су: Орден слободе, Орден народног хероја, Орден ратне заставе, постоји група одликовања у три степена. Орден партизанске звезде: са златним венцем, сребрним венцем, са пушкама; Орден народне армије: са ловоровим венцем, са златном звездом, са сребрном звездом; Орден за војне заслуге: са великом звездом, са златним мачевима, са сребрним мачевима; и Орден за храброст.

Поред ордења, постоје и спомен медаље поводом: 10, 20, 30. 40 и 50 годишњице ЈНА, за које постоје одговарајуће врпце, које се са одликовањима носе на свакодневној униформи.

Поједини, тзв. грађански ордени, додељивани су војним лицима, и обратно, тако да се може рећи да су они унифицирани за обе „категорије“, као нпр: Орден рада у сва три реда је додељиван и за војне и за грађанске заслуге; Орден заслуга за народ у сва три реда; Орден братства и јединства у два реда и Орден за храброст.

Све то није било довољно да се адекватно награде конкретна научно-истраживачка достигнућа, па је после десетогодишњег постојања Армије уведена Награда 22. децембар.[1]

Награда 22. децембар[уреди | уреди извор]

Драгољуб Ојданић, добитник Награде 22. децембар за 1986. годину

Установљена је 24. фебруара 1955. године Наредбом Државног секретара за послове народне одбране ФНРЈ генерала армије Ивана Гошњака, као ванредна награда. Додељује се сваке године за Дан ЈНА, као знак признања ауторима најбољих научних и стручних остварења из области војне теорије и праксе, техничких и других унапређења (проналазака) која значајније доприносе развоју [[Оружане снаге СФРЈ|Оружаних снага СФРЈ и јачању њене борбене спремности.

Касније у току рада око доделе награде показало се да би појединости требало прецизније дефинисати, како би жири и надлежни органи могли да једноставније доносе одговарајуће одлуке. Тако су наредбом истог Државног секретара од 16. марта 1961. уведене нове одредбе. Међутим, показало се да је неопходно донети посебан Правилник за доделу те награде, који је Наредбом од 29. маја 1969. године прописао Државни секретар за послове народне одбране СФРЈ генерал-пуковник Никола Љубичић. Овим Правилником су одређеније прецизирани услови за њено добијање, предлагачи и њихова права и дужности, начелан састав жирија и начин оцене предложених радова за награду, као и да се може добити само јадан пут.[2]

Додељује се појединцима или групи аутора за дела, односно радове објављене у току једне године. Одлуку о додели Награде жири доноси самостално, на основу које Савезни секретар за народну одбрану СФРЈ одређује број и висину новчане награде.

За Дан ЈНА, Начелник Генералштаба ЈНА, уз присуство војног врха, лично уручује награду. Средства информисања о томе су извештавала и приказивала значајна остварења. Војнотехнички институт Копнене војске ЈНА (ВТИ) укупно има више од двадесет награђених, који су, по правилу, истакнути стручњаци у својим областима или стручним дисциплинама.[3]

Додела награде[уреди | уреди извор]

Прослава Дан ЈНА у јединицама и установама војске обављала се традиционално дан раније (21. децембра). Поред доделе признања, унапређења, одликовања пригодних говора, који су носили историјско обележје, приређиване су закуске и весеља. У таквим условима, посебно у научноистраживачким установама, са интересовањем се очекивала вест о додели Награде 22. децембар. Стицајем околности два случаја доделе награде била су значајна и овде се ради илустрације доделе награде оквирно наводе.

Додела награде 21. децембра 1979. године[уреди | уреди извор]

Генерал-пуковник Петар Грачанин

У присуству Начелника Генералштаба ЈНА адмирала Бранка Мамуле и руководећег састава Армије, најпре је хор Дома армије уз пратњу оркестра отпевао химну „Хеј, Словени”. Затим су чланови жирија прочитали образложења о наградама, а потом је Начелник Генералштаба ЈНА честитао појединачно и уручио награде.

Борбено возило пешадије (БВП М80) приказано је на Паради мај ’75. поводом јубилеја 30 година од победе над фашизмом. Изазвала су необично одушевљење у земљи, а у свету велико изненађење. Десетак приказаних узорака била су на нивоу прототипова, па је било неопходно да прође кроз предвиђене фазе развоја (пробна партија, нулта серија) уз проблеме решења мотора адекватне снаге, да би се тек те године усвојило у наоружање. Због новина у развоју те категорије возила и подсистема четворица пројектаната награђена су за научна и техничка достигнућа у области техничких наука. Трансмисија возила је представљала оригинално решење и аутору је на њој одбранио докторску дисертацију. [4]

Генерал-пуковник Исидор Папо, хирург

Из области развоја војне теорије и праксе, награду је добио генерал-пуковник Петар Грачанин, народни херој, касније је добио чин генерала армије у резерви Војске Југославије, 1999. године.

Награду за животно дело добио је генерал-пуковник професор др. Исидор Папо, кардио-хирург, чија је слава прелазила границе тадашње државе, који се у емотивном обраћању у име награђених захвалио Савезном секретару за народну одбрану СФРЈ генералу армије Николи Љубичићу.[5]

Последња додела награде 21. децембра 1991. године[уреди | уреди извор]

Када су присутни заузели своја место, армијски хор, у пратњу оркестра, отпевао је химну „Хеј, Словени”. Тај тренутак је изгледао још свечанији уз помисао да се приближава последњи крај емитовања те свечане песме у таквим околностима. А можда и последњи свечани тренутак чувене ЈНА, која ће већ следеће године занавек нестати. Када је помоћник министра добио сагласност од начелника Генералштаба да свечаност може да почне, комисија за доделу награда, која се налазила за столовима на челу сале, прочитала је образложења за сваког награђеног. За то време је више стотина присутних (углавном у ратним униформама) са великом пажњом пратило излагања чланова комисије, на начин како се то у војсци чини, али сигурно нису као раније били занети мислима ко ће следеће године добити награду, већ како ће обезбедити елементарне услове за живот и са својим породицама преживети страхоте рата. Затим је начелник Генералштаба честитао и појединачно уручио награде и одржао пригодан говор. То је био крај доделе те чувене награде, које ће се добитници, њих педесетак, сећати до краја свог живота. [5]

Генерали добитници награде Награда 22. децембар[уреди | уреди извор]

Генерал-пуковник Петар Грачанин; генерал-пуковник др Владимир Војводић, професор; генерал-пуковник Светозар Марјановић; генерал-пуковник Исидор Папо, кардио-хирург; генерал-потпуковник др Александар Стаматовић, професор; генерал-потпуковник др Милорад Драгојевић, професор; генерал-потпуковник др Радован Радиновић, професор; генерал-мајор др Милан Вучинић, професор; генерал-мајор др Михаило Ђукнић, хирург; генерал-мајор др Ђорђе Станић, професор.[6]

Напомена[уреди | уреди извор]

Милорад Драгојевић награђен Наградом 22. децембар за монографију Борбена возила

Требало би имати у виду да је о свакој додели награде, Политика доносила детаљне информације о награђеним и њиховим радовима, као и остала дневна штампа. У Војној енциклопедији, једном фундаменталном документу, у Тому 5, на страни 656, на око 1.500 словних знакова написане су чињенице о тој награди, коришћењем изворних докумената. Та посебна војна институција у вишедеценијском постојању имала је око сто запослених и око 1.800 сталних спољних сарадника. Њени извори су били крајње поуздани. А обимом од десет томова и једанаестим регистром, то указује колико је то био сложен стваралачки подухват, као симбол једног минулог времена. Узгред се наводи да има масу око 27 кг. Приликом НАТО бомбардовања СР Југославије, многи документи су нестали или их је тешко пронаћи.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Војна енциклопедија, Том 6, Одликовања, страна 271, 1973.
  2. ^ Војна енциклопедија, Том 5, друго издање, страна 656, 1973, Војни лексикон, Војно издавачки завод, страна 307 1981.
  3. ^ Монографије поводом 30, 35 и 40 година од оснивања института, ВТИ; Милорад Драгојевић, Развој нашег наоружања, Задужбина Андрејевић, 2003. Реферат директора поводом 35 година од постанка института, ВТИ од 1983.
  4. ^ Монографије поводом 30, 35 и 40 година од оснивања института, ВТИ
  5. ^ а б ПОЛИТИКА, дневни лист, 22. децембар 1979, Вечерње новости, Народна армија истог датума.
  6. ^ Генерали и адмирали Србије. Клуб генерала и адмирала, 19812011. Персонална документа ВТИ КоВ о додели Награде 22. децембар.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Војна енциклопедија, Том 5, друго издање 1973.
  • ПОЛИТИКА, дневни лист, 22. децембар 1979.
  • Војни лексикон, Војно издавачки завод,1981. (и допуна издања)
  • Реферат директора поводом 35 година од постанка института, ВТИ од 1983.
  • Милорад Драгојевић, Тенкови и борбена возила пешадије, ВИЗ 1985.
  • Милорад Драгојевић, Борбена возила, ВИЗ 1990.
  • Персонална документа ВТИ КоВ о додели Награде 22. децембар
  • Монографије поводом 30, 35 и 40 година од оснивања института, ВТИ
  • ПОЛИТИКА, дневни лист, 22. децембар 1991.
  • Милорад Драгојевић, Развој нашег наоружања, Задужбина Андрејевић,2003.
  • Генерали и адмирали Србије. Клуб генерала и адмирала, 19812011.