Пређи на садржај

Трајан Херсени

С Википедије, слободне енциклопедије

Трајан Херсени (18. фебруар 1907 – 17. јул 1980.), био је румунски социолог,новинар и политичка личност. Добро познат као ученик Димитрие Густиа, помогао је у оснивању румунске школе за социологију села раних 1920-их и 1930-их, учествовао је у интердисциплинарним студијама група и теренском раду. Важан есејиста и истразивач, проучавао је изопштене групе људи широм државе,покушавајући да дефинише односе измедју социологије,етнографије и културалне антропологије, са прикривеним интересовањем за социјалну епистемологију. Делимично је био укључен у сеоске културе и сеоско друштво Фагарас Планина. Такмичећи се са антоном голопентиом за улогу водећег Густиевог ученика,Херсени је изашао као победник 1937. Од 1932. предавао је на Универзитету у Букурешту.

Херсени је постао посвећени еугениста и расни истразивач, који је одбацио модерни левичарски став који је пригрлио фашизам и његови и Густиеви путеви се разилазе у његовој подршци за Ирон Гуард. Упркос томе, био је заштићен током анти-Гардовског покрета 1938, када га је Густи учинио службеником у оквиру социјалне службе, делом националног покрета обнове. Као водећи функционер и идеолог фашистичке националне легионарне државе, и као личност од културалне и политичке важности под диктатором Ион Антонесцуом, предложио је обавезну стерилизацију инфериорних раса и писао је хвалоспеве о Наци расистичкој политици. Осудјен од стране комунистичког режима 1951. Провео је 4 године у затвору. Полако се повратио код обожавалаца као истраживач румунске академије, учествујући у поновном покретању социолошких истраживања,као и експериментисања у социалној психологији и као пиони у индустријској социологији.

Званично Партизан марксистичког-лењинизма након 1956. године Херсени је био више учтиво посвећен националном комунизму. Национално комунистичке полисе су му омогућиле у касним 1960-има да ревидира неке од својих контроверзних списа о предачким коренима румунске културе. У различитим интервалима,режим је одобравао његове радикалне идеје о етницитету укључујући и неке као расизам. Херсенијеви завршни радови бавили су се етнологији,националоној психологији, социологији литературе и социолошке теорије уопштено. 1970-их произвео је гомилу радова интерпретирајући румуски фолклор у којој је нагласио везе измедју индоевропске и палео балканске митологије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло и школовање[уреди | уреди извор]

Херсени је био пореклом трансилванац,што је,за већину његовог детињства,била аустроугарска провинција. Његово родно село Јас у оквиру тадашњег Брасо засеока,где је његов отац радио као јавни бележник. По очевој страни,Херсени је потекао од блиских Харсенија,који су дали породици њено име[1]. Родјен фебруара 18. 1907. Херсени је ишао у школу у Јаси и Фагарас[2]. Ове године су се поклопиле са првим светксим ратом и признањем Трансилваније у оквиру Румуније, Херсени је почео учити у школи на Мадјарском језику[3] и положио свој матурски испит 1924.као Румун[2].

Од 1924. Херсени је био студент правног факултета универзитета у Букурешту,студирајући под Густием и других. Страствен око Густијевих покушаја да обнови румуснку социјалну науку у вези руралне социологије и посматрања, Херсени је био одабран да иде бродом на густиева теренска путовања у Нехеру и Фунду молдовеи. Јос један Густиев студент Хенри Х.Стахл,с којим се прво упознао и спријатељио у Нереху,и био је опчињен сусретом. Херсени, он пише,делујући тих, повучен а опет не тако усамљен, спреман да се сукоби са сваким ко би му се супротставио,био пријатељ или ривал. Разумевао је комплексне социјалне проблеме брзо и представио себе као једног од лидера тима прихватајући се ранга који никад не би изгубио[4]. Херсени је делимично био уплетен у пројекат скупљања података о пасторалној социологији,док је Станцу Столан посматрао сеоске школе и xениа цоста фору оснивао студије у социологији породице.[5]

Херсени је положио своје последње испите 1928.г. специјализујући се за социологију, психологију,педагогију и представљајући рад о друштвеним односима по истраживањима из Фунду Молдовеиа.[6] Ово га је квалификовало да предаје социологију Георг Лазар, националном факултету,где је радио наредне школске године.1929. отишао је у Немачку на даљу специјализацију. Уписао је Хумболтов универзитет где је слушао предавања Сомбарта, Спрангера, Турнвалда и Вирканта[6]. Издао је преглед немачке социологије приказујући је као живописна и покретна наука, и као добар модел за социологију у мање напредним државама[7].

Херсени(сместен у средини према цитаоцу) са Димитрием Густием, Хенри Х. Стал и Ксениа Коста Форуом и осталим водјама социолоских тимова, Драгуш,1931.

Херсени се вратио у Букурешт 1930.г. одрадио свој обавезни војни рок у румунским копненим снагама, а затим суделовао у експедицијама од стране густиевог института у Драгус, рунку и Корнову[6]. Драгус, центар етнографског региона познатог као Тара Олтулуи, изабран је, на његово инсистирање,јер се налазило недалеко од његовог родног села[8]. У Корнови, Херсени се фокусирао на друштвену хијерархију и подељене кланове Бесарабијског друштва[9]. Провео је одредјено време истраживајући сам на своју руку на периферији Фагарс Моунтаинес-а , објављујући своје резултате у „Боабе де Грау прегледу,[10], . Он је такодје почео да доприноси Клужовом магазину Социетае де Маине, чланцима који су оснивали и проучавали различите врсте друштвене удаљености.[11]

Као Густиев помоћник[уреди | уреди извор]

1932.г. Херсени је оженио колегиницу са универзитета Паулу Густи. Она је била ћерка Пола Густија,познатог позоришног режисера[1]( сличност у презимену указује на могућу везу са самим Густијем). Такодје, те године предавајући вец подуже у школи Сабин Мануила [3],Херсени је био запослен од стране Густија као асистент проферсора на универзитету у Букурешту на одељењу за социологију етику и политику. Стал тврди да је био Гутијев први избор али да је одбио ту позицију како би то одговарало Херсенију који је као ожењен човек морао да има сталан прилив дохотка[12]. Као резултат тога,Херсени је финансијски боље стојао него други интелектуалци његови савременици[13].

Херсени је такодје пратио Страхлове политчке опције:симпатисао је левичарску ћелију у оквиру националне сељачке партије и 1933.допринео је у дискусијама левог центра као сто је Захариа Станцуов Ази и Страхлова Станга[14][15]. Прогласио је сам себе као партизана социјалне демократије и као сарадњу, не марксизман и не комунизма,већ, ни мање ни више, човека левичара[16]. Чланак који је објавио у Гранд Романесцу 1933.приказује га као деисту и хришћанског егзистенцијоналисту који је критиковао Уберменх. Остатак популације, сматрао је Херсени су заувек нехумани. Емил Циоран, филозоф те генерације описао је Херсенија као страственог око Хајдегерове егзистенцијалне филозофије са метафизичким сензибилитетом који је био обележје правих трансилванијских интелектуалаца[17].

1933.г. убрзо након преузимања моћи од стране нациста,Херсени је посетио Берлин,спријатељивши се са анти-нацистичким Румуном Петреом Пандреом[18]. Преузео је докторат 1934.чија је тема била друштвена стварност-есеј о регионалној онтологији. Тиме је зарадио Густијеве похвале,који је називао Херсенија једним од најнадаренијих и најобразованијим младићем данашњице,који је обећавао да ће обогатити румуснку социологију и филозофију својим новим радовима. Стал подсећа да је Херсени једини који је могао да парира огромном знању његовог учитеља,он је такодје спадао у једне од најоданијих Густијевих ученика,ефективно замењујући Петре Пндреа,који је отворено говорио против ИСР[19] . Херсени је био ентузијастични промотер друштвених кампања,познат као иср-ов полиграф [20]и као један од Густијевих правих следбеника. Према Сталу, Херсени је намеравао да популаризује социологију и да јој да филозофски значај,сматрајући оба задатка једнако важним. Преузимајући нео-кантовски приступ у науци, Херсени је веровао да призвук феноменолошких испитивања треба да појасни и ограничи позицију социјалног конструктивизма, или, како је Стал говорио, да разјасни да ли постоји друштвена стварност која би се разликовала од природне и духовне реалности[21].

Штавише, Херсени је истраживао изазове друштвене епистемологије и методологију учесничког посматрања . веровао је да објективност једино могла бити постигнута уз помоћ ограничења коју сами себи постављамо и уз помоћ напорних, сакупљачких и интердисциплинарних програма истраживања[22]. Великим делом емпиријска, Сталова и Херсенијева социологија се разликовала од трансценденталног приступа друштвеној науци Мирчее Вулчанескуа,са ким су се прво сукобили у Фунуду Молдовеиу[23]. До 1938. Њихов пре свега,квалитативни приступ је попримао основе квантитативног зоналног приступа,којег су фаворизовали Густи и Голопентиа[24].

Херсени је прихватио тактику објављивања његових радова крзо фазе,од сирових студија ка серијама монографија и коначно до синтетичких тонова и брошура. Један од таквих радова је био штампан на Густијев рачун,као Монографиа социологика,затим поново издата 1934. као Теориа монографиеи социологицке, која је кориштена као стандард у иср-у[25]. Густи је такодје подржавао Херсенијеву кандидатуру за председавајућег на одељењу за социологију на универзитету у Клужу,након Виргил Барбатове смрти . Пројекат је пропао када су локални академци изгласали једног од својих, константин судетеану и покренувши тако велики скандал[26].

Фашистичко неслагање[уреди | уреди извор]

За разлику од Густиа, Херсени се скривао од јавног говора[27], али је био један од ИСР говорника на дванаестом Конгресу Интернационалног Института за Социологију(ИСС),одржаног у Бриселу августа 1935 године.[28] Он је наставио да објављује своје социолошке белешке у различитим магазинима и новинама. Поред Социетатеа де Мâине, Гâнд Ромâнесц, ИСР Архива пентру Șтиинță șи реформă социалă и Социологие Ромâнеасцă, ово укључујеФамилиа,Трибуна, Ревиста Фундаțиилор Регале, Индепенденțа Ецономицă и Семне.[27]. Херсини је био и колумниста друштвених наука за Виаțа Ромâнеасцă, додатог у уреднички тим левичарских социолога Михаи Ралеа.[29] Пратећи све више Социетатеа де Мâине и под утицајем лекара Иулиу Молдован, Херсени је постао истакнут поборник еугенике и биополитике уводећи језик еугенике у радове писане уз Густиа.[30]

Овај интерес ускоро мења правац у научни расизам и фашизам, Херсени је вероватно био инспирисан од стране других еугениста,Иордацхе Фăцăоару;[31], Херсени је на антисемитизам гледао као на природну и благотворну, евентуалну удружену промену са радикалним фашизмом Ирон Гуарда.[32] Херсени је 1944. описао његово удружење са Гуардом као свесну побуну против оснивања изазвану његовим губљењем у (наводно намештеном)надметању код Клуиа.[33] Он је, према културном историчару Луциан Боиа, један од озлоглашенијих Ирон Гуардових фигура медју универзитетским особљем у линији са П. П. Панаитесцу, Раду Меитани, Владимир Думитресцу и Раду Гyр.[34]

Њихова екстремна позиција била је довољно упадљива да је више центристички Молдован осетио дужност да се дистанцира од обојице присталица[35]. До 1935, Херсени је такодје почео да се саосећа са фашистичким неслагањем које је поделио Густинов покрет: и ако је нападнут са стране Ернест Бернеа у Рâндуиала магазину, који су престављали контра покрет разилазиованог са Стахлом преко политичких ставова.[36] У то време, умерена левица попут Стахла и Голопентиа, сведочећи крвавом конфликту Гардиста присталица и радикалне левице предвођене Гхеоргхе Влăдесцу-Рăцоаса,почела је да доводи у везу Херсенијеву политику са егоистичним друштвеним успињањем. Херсенијево чланство је уништило његову везу са Густијем: он је напустио његову уредничку канцеларију у ИСР магазину, Социологие Ромâнеасцă, и био замењен Голопентиом, тадашњим Густијевим најцењенијим пријатељем.[37] Херсени је такође изгубио своје место асистента професора на унирвезитету,[3] померајући се ближе регионалној социолошкој школи у Буковини, која је била предвођена гардистом Траиан Брăилеану, поставши регуларни сарадник Брâилеануц журнала Îнсемнăри Социологице.[38] Заједно са својем женом, која се понашала као његова секретарица и непотписана коауторка,[2] он се вратио у Тара Олтулуи да би проуцавао омладину (цетеле де фециори).[39]

Његово раздвајање од Букурешт школе није било коначно: заједно са Густијем 1935. године, написао је социолошки уџбеник за средњошколце.[40] Следеће године он учествује у етнографској експедицији са Сантом уз Густија, Сцоиана, Цонстантин Брăилоиу, Лена Цонстанте, Јацqуес Лассаигне, Јозсеф Венцзел, и Харрy Браунер,[41], и доприноси специјалном одавању поште проблему архиве, где је почаствован Густијевим „социолошким, етичким и политичким системом”.[42] Он и Густи такође објављују на [Цартеа Ромâнеасцă]], Елементе де социологие цу аплицǎри ла цуноаșтереа țăрии șи а неамулуи ностру("елементи социологије примењене на студије наше земље и наше нације"). То је било инспирисано и делом против теорија Фриедрицх Ратзел, био је и веома скептичан око географског и биолошког детерминизма.[43].[39]

Херсени је био у могућности да надмудри свог ривала Голопентију, који је у великој мери био одсутан из земље током тог периода. Када се вратио Херсрни му нуди „примирје” које је укључивало уступање неких часова на универзитету.[44] Густи укључује Херсенија 1937. године у свој тим за ИИС Конгрес који је био одржан у партнерству са Парис Еxпо. Он је тамо предавао на „социјалном еквилибријуму румунских села”.[45] Херсени наизменично врши такав рад са политичким писањем. Такодје 1937. године пише пропагандну расправу за коју Гуард и раднички покрет, који је био конфигурисан од стране власти, на објављивању.[46] Текст је био полемика са кумунистичком партијом коју Херсени описује као поседовање "Јеврејског бољшевизма". Херсенијев кредо имао је велике сличности са комунистичким дискурсом. Одобравање национализације, минималне наднице, социјално осигурање као и хијерархију базирану на раду кроз друштво.[47]

Лого оф тхе Социал Сервоце, феатуринг Царол II'с роyал цyпхер

Од 1938. године демократија је била суспендована у Румунији и краљ Карол II, непријатељ Ирон Гуарда, преузима одговорност за политичке и социјалне послове стварајући мноштво квази-фашистичких партија, Национални Ренесансни Фронт. Густи је био позван у овај пројекат и додељен водјству социјалних служби, које су као што Стахл пише, били позитивно место за социјални напредак као и потенцијални "апарат" за Царолов ауторитизам.[48] Упркос његовој припадности и његовом одобравању одреда смрти,, за које је био осуђен од стране Станца у Ази-у,[49] Херсени је био поштедјен испитивања и хапшења.[50] Регрутовањем у социјалну службу,[51] Густи му је задао да предаје социјализиран курс у руралној социологији на Букурешт социолошком одсеку, чинећи га референтом и директором за истраживање на ИСР.[52] То је такодје представљало приближавање измедју Густија и Брăилеану, чему је Херсени лично посредовао.[53] Током јула 1938. године Херсени, Стахл, Влăдесцу-Рăцоаса били су у Паризу и присуствовали тринаестом Конгресу на коме је изгласано да се следећа седница одржи у Букурешту.[54] Херсени је такође рукиводио кампањама за руралну социолошку кампању у „Țара Олтулуи”, објављујући своје проналаске као серије књига које су представљале комплете за обележавање ИИС Конгреса, које су крају отказане због избијања Другог светског рата.[55] Такодје објављује фрагменте из своје „Историје социологије”, курсеве у разним наставцима измедју 1938. и 1941. године као и приручник за цртање социограма.[56]

Национална легионарна доктрина[уреди | уреди извор]

Надолазећа ратна претња и Румунско зближавање са Трећим рајхом послале су Густи школу у финалну кризу: у лето 1940. године, Стахл је био регрутован и послат на рад који је представљао бескористан задатак изградње одбране;Херсени му је помогао да добије свој Пх.D., интервенишући са универзитетским вођством.[57] То је било тачно пред пад Националног Ренесансног Фронта, када је донет од стране Друге Виена Награде која је уочила Румунско уступање Северне Трансилваније Мађарској. У политичком хаосу који је наступио Густи постаје политички осумњичен и Царол наредјује да он буде затворен од стране Сигуранțа полиције.[57] Премијер,у то време, Цонстантин Аргетоиану, касније представљан у служби као „лоша успомена”.[58]

Ирон Гуард преузима моћ у Румунији 6.9.1940. прокламајући Националну Регионарну Државу, са генералом Ионом Антонеском као Цондуцăтор. Херсени, који се јавља као главни „пропагандиста”[59] и „истакнути легионар идеологије”,[60] поздрављајући преузимање у својим чланцима за гардист новине Цувâнтул. Децембра 1940. платио је част легионарском команданту, Хориа Сима, без којег би покрет постао безоблична маса. Да би успео Сима је требало да се повинује са неограниченом посвешћеношћу."[61] Херсени је допринео култу личности окруженим Симиним убијеним претходником, капетаном Цорнелиу Зелеа Цодреану, називајући га националним пророком "империјалних начина" за чији се долазак наш народ молио две хиљаде година.[62] Кодреанов дух, тврди Херсени, води до победе.[63] Тврдио је да је Кодреанова жртва загарантовала "искупљење Румуна" али је и упозорио "стотинама и хиљадама година је припремано његово родјење и биће потребно још толико година да се остваре његове заповести".[64] Упркос радикалним метафорама Херсенијев идеолошки текст тумачи Кордеанову поруку људима као смернице да помогну сами себи и револуционарном програму за реформу земље.[65]

Цувâнтул је такође представио Херсенијев чланак о спајању еугенике и расизма за „побољшање људске расе”. Прогласио је да су Румуни у сржи били део „Северне расе” што оправдава најплеменитију Румунску културну продукцију где је раса изгубила своју "чистоту".[66] Херсени је предложио "прочишћавање расе" и формалну политику расног расуђивања као питање живота и смрти.[67] Признавајући генијалност Адолфа Хитлера као инспирацију, он предлаже обавезно чишћење нижих раса. Мислећи на Јевреје, Румуне и Грке које треба „прочистити” у „част лепоте, моралности и свеукупне савршености”.[68]"Пад Румунског народа", тврдио је Херсени,"приписује се инфилтрацији нижих расних елемената у нашу етничку групу укрштајући се са крвљу наших предака.[69]

Историчар Раду Иоанид види ове мисли као примере "типичног фашистичкиг менталитета", у којем "подстицање криминала скрива нестварним језиком".[70] Према научници Мари Боцурирасни законикоји су то време донети имају "неке везе"са Херсенијевом и Фăцăоару имао више директног учешћа[71] у овом програму.[72] Научник M. Бењамин Тхорне такодје примећује да се, медју Ирон Гуард члановима, Херсени и Ливиу Стан истичу због њихове мржње према Ромима њихова индетификација Рома као расних непријатаља није имала представника у Гуардском дискурзу.[73]

Херсени је био изабртан за високу позицију у новој бирократији, на позицији генералног секретара комбинованог Министарства образовања и културе, подржавајући Министра Браилеануа. Потписао је наређење Антонекуа и Браилеануа деградацију и хапшење Петре Андреи, претходног Министра образовања који је од срамоте извршио самоубиство. Херсени се убрзо нашао у конфликту имедју Сима и Антонесцуа, у вези именовања оданих људи у Аццадемиа ди Романиа (Антонесцу је зелео да цланови старог режима остану на положајима).[74]

До краја 1940, Херсени и Фацаоару су постављени од стране Рецтора Панаитесцуа као комисија за преглед на универзитету, ција је мисија била опште чишћење академије, али посебно од бивших присталица " Натионал Ренаиссанце Фронт". Херсени је стога био учесник у одлукама о протеривању и деградирању неколицине научника:Ралеа, историцар Цонстантин C. Гиуресцу, филозофичар Георге Цăлинесцу и класичар Алеxандру Росетти.[75] Иста комисија је пазила и о ниже ранкираним службеницима, под претпоставком да су Јевреји или да се поистовећују са Јеврејима: истерао је Георге Емил Паладе због "везе са Јеврејима" и "неморалног понашања", и умало деградирао Тудора Виану по основи "јевреј не мозе да образује Румунску омладину".[76] Кредитирајући се да је интервенисао у корист Виануа,[77] Херсени се повукао из случаја против Густија, указујући да му дугује своју каријеру у академским круговима.[78]

Године Антонескуа[уреди | уреди извор]

У јануару 1941, гарда(Гвоздена гарда) и Антонеску су започели међусобни рат, који је назван “Побуна легионара”, Антонеску је изашао као победник. Херсени, сматран као “умерен” или “достојан” гардиста, је успео да избегне каснији прогон, и склопио мир са новим војним режимом. Наводно, он је наставио своје везе са Ралеом, уверавајући га да Сима, тада већ понижен и у изгнанству, је покушао да заобиђе насиље сопствене партије.

У мају те године, “Ревиста де Студии Социологице си Мунциторести” је објавило Херсенијев чланак у коме слави економисту Виргила Мадгеару, који је био убијен од стране Гарде годину дана пре тога[79]. Годину дана касније, “Социологије Романеасца” је објавило Херсенијев постхумни хвалоспев Андреиу, говорећи о његовој “величини” (прим.прев вероватно интелектуалној величини) и “прераној смрти”.[80] Наставио је свој научни допринос са расправом(тракатом) о социологији посторализма (Тратат де социологие пасторал), који је спонзорисала румунска Академија[81], који је једним делом била полемичка(расправна) студија(истраживање) о фолкористици. Херсени је осудио фолколисте који су радили “насумично” и наметнуо да етнографија у принципу треба да се преда социолошком методу[82]. Такође је доприннео поглавље о румунској социологији, укључујући и скицу о себи, у “Историји румунске социологије”, објављену 1941. од Николае Бадгасара.

Он је правдао сопствено укључивање истичући да “наша (Херсенијева) социолошка активност је била примећена, не увек хваљена, од стране најбољих социолога државе и неколико страних[83]. Херсени је такође скицирао ту резултате његових епистемолошких упита: друштво је било објективна/циљна унутрушња реалности, “смисао у свима нама”, доводећи до стварања “друштвене заједнице” која није увек била биолошка, него духовна. На овом основу, Херсени је сматрао друство и као “духовни циљ/објективна” реалност,[84] и структурално-функционална, и самим тим аутономни циљ реалности. У јуну 1941., Румунија се придружила Нацистичкој Немачкој у њеној инвазији Совјетског савеза. Од јануара 1942. Херсени је био на Источном фронту, у скоро окупираном Транснистриа гувернату. Наводно, његов задатак је био да отвори школе за румунске заједнице[85][86][87].

Такође му је гувернер Гхеорхе Алеxиану поверио да изведе велики етнографски пројекат, бележећи румунске обичаје. Настој, који је такоше укључивао Голопентиу I Ницхиту Смоцхину, је довело до етнографских колекција од Гхеоргха Павелесуца и C.А. Ионесцуа, са предговором од Херсенија лично[88]. Када је дао отказ са ИСР-а те исте године, Херсени се преселио у Сибиу да предаје “националну социологију” на универзитету у Клужу[89]. Универзитет је премештен из Клужа у северну Трансилванију. Као еугениста, Херсени је надгледао катедру за “здравствену социологију” у “Институту за хигијену и јавно здравље”. Такође је био заинтересован за оно што је он назвао “управна социологија”. Званични часопис за унутрашње послове је садржао његов есеј, у коме је Херсени позивао на чисто румунски стил управљања[90]. У раној 1944, током Совјетске офанзиве у Транситирији примећен у оругу Березовица, на званичној дужности да уништи забележбе о уништавању Јевреја[91]. На почетку Совјетске окупације, његов етнографски налази су истог тренутка постали табу: истраживање које је написао са Јонескуом је штампано у Сибиу у децембру 1944, али само као скуп обичних цолинде?(не постоји та реч,вероватно грешка у писању). Сви детаљи који дозвољавају локализацију у Трансисрији су били погођени од цензора[88].

Затварање, гурање у страну, опоравак[уреди | уреди извор]

, Избачен са радног места на универзитету у Клузу у јулу 1945, Херсеи је успео да објави још једну брошуру/пампхлет, са Едитуром Цујаном из Букурешта: Оригиниле социологиеи “Порекло социологије”). Ухапшен 1951[92], суђено му је за његову улогу у управи Народних легионара[93], а Виан се појавио да га брани као сведок лика. Осуђен на четири године затвора,[94] служио је четири године у Јилави и Аиуду, пре него што је отпуштен 1956. Добио је забрану да објављује и потпуно је склоњен у страну у друштву, окренувши се тако писању за друге, политички подобније учењаке[95]. Његов стари политички противник Раеа је одлучио да укључи Херсенија на његов истраживачки тим у новом психолошком институте румунске Академије. Такође је постављен за регионалног директора, и имао је сличну позицију на Антрополошком центру[96] (оба 1958). Херсени је започео спор опоравак, могуће на предлог активисте Комунистичке партије Мирона Цонстантинесцуа.

Некадашњи Густан, преобраћен у доктринисту Марксизма-Лењинизма, Цонстантинесцу је доделио себи задатак да направи одабир “реакционарске” социологије[97] и да га поново узме у обзир. Цонстантинесцу је одржавао везе са Херсенијем, Стахлом, Владесцу-Рацоаса и Теодор Бугнариу, и припремао је себе за обнову социолошке школе, са додацима из Маркстистичке социологије[93]. Организујући истраживачке одласке у Хунедоара регију, у Клопотиву, Херсени је објавио есеје о социологији породице и генеалогији у скупу из 1958, чији је уредник Стефан Милцу. Он је створио тезу према коме су Румуни те регије увек били “претежна већина”, пошто су романизовали њихове Мађарске комшије од 1600их година. Као што је приметио етнолог Марин Цонстантин, Херсенијев приступ на ту тему је успомена на Густи врсту социолошког наратива, пошто је био румунски настројен и сам је себе цитирао[98].

Историчар медицине Мариус Турда пише да су румунске комунистичке друштвене науке се ослањале на расну науку, “народну биологију која укључује делове расног разликовања, циклуса раста и кварења, генетских генеалогија, међуповезаност бриге, одгајања и природе”. Променљива политичка клима је дозволила антрополозима да “промене позицију аутохтоних идеја у њиховој дисциплине”. Харсени, “вазан легионарски социологy”, обезбеђује уџбенички пример послератног поновног укључивања, каријерно и теоријски[99]. Буцур такође тврди да Херсени служи као пример “нескривеног расисте”, еугенисте кога је комунистички режим успео да поново оживи за њихове пропагандне корист[100]и. Турда установљава везе између фашистичког идеолога и комунистичког антрополога:”Иако је главна област коју је Херсени допринео су биле генетске генеалогије, његов главни аргумент се бави важношћу етничке антропологије у повезивању државне микро и макро физичког развитка током времена[99].

Иста сталност је примећена од историчара Алеxандру Соноца и Алеxандру Грисцана, који види херсенијев опис румунског етницитета као “соматски тип” и “без сумње расистички”. Херсени је намеравао да се врати на његово истраживање из 1940 и да нађе начин да поново објави његове раније налазе (папири су се тада налазили у Брукентхал народном музеју у Сибију). 1961, он је допринео Милцуовој монографији о руралном/сеоском друштву Батрана ослањајуци се наслеђем и бригом о старима. Његов рад на том пољу је такође довео до есеја о историјској антропологији, који је поново открио пионирски рад Павела Васици-Унгуреануа[101]. Ралеа, који је био потпуно интегрисан међу послератним марксистима, се такође одлучио за Херсенија за пројекте у социјалној психологији.

Наводно, Ралеа је правдао Херсенија тако што је рекао да се он придружио Гарди у нади да ће добити место професора. [102]У том тренутку, главни комунисти су привремено одложили свој пројекат да искорене социологију као буржоасу науку: битна грешка се појавила[93]. Ралеа и Херсени су заједно објавили тракат 1962, Социологиа суццесулуи (Социологија успеха), за коју је Херсени користи псеудном Триан Харитон[103][87]. Ова похвала колективизма и економских подстицаја под социјалистичким начином производње је скептично прегледана од прогнаног румунског психолога Едгара Крауа, који је приметио да Ралеа и “Харитон” нису ни споменули “прожимајућу комунистичку школарину” као могућу повреду података.[104] Локално, књига је била позната јер је укључила референце на социологију у малом, први такав рад који је дозвољен под комунизмом, то је био један од многих “изненађујућих знакова политичке отворености и прихватања социологије[105]”. Ралеа и Херсени су исто огласили одлазак од непопустљиве анти-Антиамеричке пропоганде из 1950их, поново интегришући неке позитивне референце на Америчку социологију.

Повратак међу истакнуте[уреди | уреди извор]

Бушилица у Болдести-скаени, 1959.

Као Ралеа и Стахл, Херсени је постао истакнути подржавалац националне комунистичке, анти-Совјетске партије, промовисану званично од стране старих партијских вођа од 1964, и последично преузето од новог Генералног секретара, Ницолае Цаусесцу[106]. Као што Букур примећује, Херсени је сада био у позицији да је он стваралац “новог Марксистичко-Лењинистичког дискурса”. Док је скупљао моћ са Ралеом, Херсени је изгубио подршку од Цонстантинесцуа, који га је видео као личног ривала и, могуће, као напреднијег мислиоца, те је радио да га држи подаље од истраживања[93]. Херсени је уместо тога радио са Бугнаријем, са којим је коауторски написао есеј о историји Густијанске социологије, који се појавио у Цонтемпоранулу у октобру 1964[105]. Након 196, када је ушао у нови период плодног писања, Херсени је покушао да сакупи дирекнто знање у области индустријске социологије, оживљавајући и прилагодивши Густијеву (и сопствену) међуратну методологију: монографску технику “проблемски оријентисану”, и пажњу на међудисциплинарност[107].

Као што је приметио историчар Валентин Сандулесцу, он је хтео да се покаже корисним за “могући битан” пројекат, а то је организовање социјалистичких предузећа[108]. Херсени је такође укључио себе у расправе о будућности социологије, бранећи науку од критика, и бранећи тврдњу да социолози могу да одговоре на посебне проблем које не могу да објасне статистичари или економисти[109]. Да би подвукао своју оданост режиму, од 1966 он је избацивао чланке у Гласул Патриелу, пропагандном часопису за Румунску дијаспору. 1968 му је допуштено да путује у иностранство, у Париз. Тамо се поново сусрео са Емилом Сиораном, али није упознао Еугена Јонеска, пошто му је превоз био поремећен због штрајка и студентских побуна[110]. На институте, Херсени је сакупио животне историје 550 индустријских радника, документујући њихов одлазак из “осовинске” породице и њихове додира са модерношћу[111]. Херсенијев рад у области социјалне психологије је довело до коначног траката, Психологие социале, заједнички написано са Ралеом и објављено 1966, убрзо након Ралеове смрти[112].

1967, Цонтемпоранул је угостио Херсенијев есеј о старо-режимском политичару Спиру Харету, наглашавајући његов допринос за напредно образовање и његов сукоб са “владајућом класом[113]”. Он се вратио Фамилији као колумниста и социолошки аналитичар, хроникујући књиге од Пиерреа Францастела, Херберта Реада, Јеана Пиагета, Талцотт Парсонса I Т.Р.Фyвела, као и поново упознавајући јавност са радовима Густиа, Виргила Барбата, Алеxандрyа Цлаудиана и Стефана Зелетина[114]. Касније је постваио себи студију случаја индустријализације у Болдести-Сцаени, где, као што се Стхал присећа, “опрема за бушење је постваљена, радикално променивши локални, рурални, друштвени пејсаж, започевши модернизујуће друштвене процесе”. Резултат је било дело “конкретне социјалне психологије”, 1969 Индустрализаре си урбанизаре, који, по социологу Ирини Томесцу-Дуброw, користи “значајни рад” коришћен у урбаној социологији под комунизмом. [115]Уз то, тим је документовао деценијске миграционе шеме, користећи ценсус, сет питања, и оруђе позајмљено од историјске демографије[116]. Такодје 1969 Херсени је објавио "Психо-социологија организације у Индусријским јединицама, у Едитура Ацадемиеи, и "Индустријска Лабораторија Психологије, Социологије и Педагогије" у Едитура Șтиинțифицă[117] Такодје је 1969 године иста компанија издала социолошку теорију Херсенијевог друга. Оцењујући рад за Друштвено истраживање, Јиřи Колаја је осетио "веома вешту адаптацију извесних Марксистичких редова његове мисли иако се сматра да Херсени није био Марксиста". Као што је Колаја истакао Пролегомене је покушао да посредује између индивидуалиста, струцтуралиста,и феноменолошке социологије[118]. 1970 године Херсени је говорио и својим социолошким и политицким убеђењима у разговору са Трибуна. Он је дефинисао себе као посвећеног комунисту, и дао нека предвиђања о комунистичкој будућности: "у комунизму ће људи бити мање злобни него што смо ми сада зато што ће они имати мања начела да буду зли"[119]. Интервју је преносио Радио Слободна Европа а вођен је са Моница Ловинесцу, антикомунистичком књижевном критичарком. Она је нагласила да Херсени са својом деградираном мистичном терминологијом није се више разликовао између социологије и идеологије[119]. Ипак према стипендисти Даниел Цхирот који је посетио Румунију током тог периода, Херсени му је признао приватно:

Некада сам писао ствари којима сам величао "Капетана" а сада пишем прилично исту ствар али величам Цеауşесцу. Ја нисам Марксиста, разумеш, али морам да признам да ми се допада оно што он ради.[120]

Социолог књижевности[уреди | уреди извор]

Током касних 1960-их и почетком 1970-их, Херсени је проширио свој допринос са поглављем у посторалној социолоској студији Франца Ронебергера и Герхарда Теицха (1971) и темом која представља рад психолога Ницолае Васцхиде[56] (1975). Остали делови су били фокусирани на одређивање примењивања теорија од социологије књижевности до Румунског контекста. У Едитура Универс[121], он је објавио књижевну Социологију у неколико упутства, 1973 и Књижевност и Цивилизација, 1976. Упркос томе што је био испуњен концептима које је позајмио од Ерицх Ауербацх, његов допринос се фокусирао углавном на однос измедју друштва и књижевности који су производили и као такви сматрали су сами себе суштински другачијим од компаративне књижевности. Као такав Херсени је припремио јасне упуте нациолналној психологији, лингвистичком детерминизму, и националним "ритмовима" креативности, такође упућујући антрополошке теорије Wилхелм Wундт, Франз Боас, Георге Мурдоцк и Едwард Сапир[122]. Он није сматрао да је стрктурализам био значајан пример за проучавање културе али једино ако је убухваћен "националним одређењима[123]. Херсени је тврдио да су уметност и књижевност биле заједно у природи, да потичу од "имитације" пре него од сублимације[124]. Инспирисан Луциен Лéвy-Брухл, Цонстантин Ноица, Миреа Елиаде, Рутх Бенедицт, и Јамес Георге Фразер, Херсени је описао језик и рану прву пензију као међуповезаност са народном религијом а посебно са магијом. Рад је такође садржао методолошке предлоге за истраживање навике читања, са типологијом коју је позајмио од Андрé Мауроис[125].

Како је нагласио 2008. године стипендиста Еуген Негрици, таква писања су такође испреплетана са званичним догмама националног комунизма: "јос увек опседнут својим старим страховима, Херсени је покушавао да изгледа најбоље што може пред комунистичким властима, пружајући своју социолошку перспективу-једна је била испуњена Марксистичким клишеима-Румунске књижевности.[126] Насупрот овоме, социолошкиња Флорента Стăвăрацхе сматра да је Харсени увео неслагања у званичној догми својом критичком белешком о томе како су књижевне доктрине и идеологије изасле на крај кроз објактив 'Марксизам-Лењинизам'.[127] Такође судећи према Стăвăрацхе, Херсенијеви масингси о "друштвено одговорним писцима" и могућности њиховог ограниченог политичког ангажовања "очигледно су алудирали на савременике".[128] Она је критиковала Херсенијеву обилну употребу учене референце, наводећи да је то учинило рад застарелим: радећи у "заточеном друштву", Херсени је имао приступ Лéвy-Брухл,али не и његовим критикама.[129] Херсени је добио пензију на Психолошком Институту 1973 године[130] али је наставио даље са својим радом из области социологије и антропологије. Његове студије о идустријској социологији су биле уоквирене заједно као "Психологија Радних Колектива", и истоимени удзбеник: Социологија индустриалă (Едитура Дидацтицă șи Педагогицă, 1974). Према Стахлу ово је био "рад на светском нивоу" као и монографија о "нашим државним правим темама", "резултат директних искустава".[131] Херсенијеви првобитни нацрти су били аполитички, третирајући индустријске везе као неодређене од социјалистичких до капиталистичких држава и били су поново прегледани од стране цензора како би се повиновали партијској линији. Такодје 1974 године Харсени је допринео Едитура Стиинțифицă збирци у индустријско-социолошким лабораторијама са истраживањем о друштвено инжињерским техникама.[132] Следеће године вративши се у свој родни крај он је дао допринос монографији о Фабрици Хемикалија.[132]

Последње године[уреди | уреди извор]

Током раних 1970их, у својим есејима он је писао за Цонстантинесцу'с Социологиа Милитанс архиву, Херсени је објаснио своју намеру превазилажења руралне социологије, примењујући лекције како су се разумеле или генерисале друштвене акције у националној сфери и изнад свега у геополитичким.[133] 1976 године он је завршио своју "палеоетхнографску" студију о групи људи Țаре Олтулуи, који је објавио Едитура Дациа као "древни облици Румунске народне културе". Као што је Стахл навео то је показало битну промену у његовим преокупацијамма, доносећи са тим Херсенијево званично укључење у заједницу Румунских фолклориста.[134] Серија књига је такође означила прекид са Густиан традицијом строге социологије, окренувши се културној антропологији коју је млади Херсени критиковао у више наврата. Коментаришући ову промену, Стахл је закључио да је Херсени остао "енигма".[135]

Форме стрăвецхи је тврдио како може да покаже да су групе људи биле остаци древних Гето-Дациан веровања и праксе које још увек чувају неки пре-Индо-Еуропеан елементс.[136] Узевши Румунске ономастике као полазну тачку Херсени је сматрао да су Румуни сачували веру у Теллус Матер и реинкарнацију унутар породице.[137] Један део рада је забележио локацију Божића, укључујући "ублажавање" старијег паганског празника Короцхун.[138] Он је такође оценио и категорисао 400 цолинде Țара Олтулуи, наводећи да је 88 њих имало Хришћански "не-канонски" садржај, а осталих 124 су била у потпуности не-или пре-Хришћански.[139] Неки од Херсенијевих ставова о теми остала су нарочито спорна. Према Негрицију, у књизи је приказан Херсени као преобраћени у Протохронизам, комунистичка доктрина (уклопљена са "непробављеним остацима међурата")[126] која је претпостављала румунску културну супериорност и древни педигре. Херсени "подржава тезу да румунска цивилизација, иако рурална и усмена, ни на који начин није инфериорна писменим цивилизацијама које су култивисане у цитаделима и градовима".[126]

Херсени је умро 1980. Његови последњи објављени радови укључују есеј на француском језику о Дациан Драцо, у којем је тврдио да су змајеви или змеи били међу "првобитним бићима" локалне митологије. Према Пули Херсени, његов животни учинак обухвата 541 рад у друштвеним наукама, од којих је 29 било свезака (мада, Стахл упозорава, њихом садржај се стално преклапа);[27] Ацхим Миху, који је поново објавио неке од Херсенијевих радова, броји 543.[140] Једна од његових завршних радова била је историјска студија "Румунска психолошка култура", која је настојала да успостави везу између античке националне психологије и развоја психологије као модерне науке.[141] Поред тога, Херсени је дао допринос поглављу у уводу Ромулус Вулцăнесцу у етнологију, специјализованој бласти коју је Херсени желео да одвоји од антропологије и социологије као "науку о народним феноменима".[142] Он је такође оставио "Општу теорију људксог друштвеног живота", рукопис који се састоји од 1.276 страница, чита га Стахл као коначну синтезу "свог рада у области социологије".[143] Његова мисија описује спавајње густијанских и марксистичких идеја, око "објективних закона друштвеног развоја".[56]

Такође, 1980. Херсенијјев есеј о "румунској раси" је штампан као "Румунска психолошка култура",[144] Теорија генерала је такође објављена 1982.[127] Херсени је био потвуно опорављен и дискутован након румунске револуције 1989. године, која је укинула забрану коју је комунизам ставио на већину његовог рада.[145] Антрополог Золтáн Ростáс контактирао је разне Херсенијеве колеге, укључујући и Паула Густy-Херсенија, објављујући интервјуе са њима у различитим свескама, укључујући и Сала луминоасă из 2003. године. Умрла је у 98. гоидини.[146] Јок контраверзније, Херсенијево дело је такође објављено од стране неофашистичких публиканаца које су се појавиле током деведесетих година.[147]

Херсени је имао једну ћерку, Иону, психолога на Универзитету за нафту и гас 2007. Она и Мариан Диацону су објавили свој социолошки преглед, "Историја румунске социологије"".[146] [148][149] Херсенијев рад у Транснистији поново је објављен 1994. године, када је Ионина књига била штампана, у потпуном облику, у Кишињеву, Молдавија.[148] На Херсенијевој стогодишњици 2007. године, Академија економских студија у Кишињеву била је домаћин симпозијума у његову част.[146]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Стахл 1980, стр. 701; (1981), п. 184
  2. ^ а б в „Сyмпосиум "Костенгüнстигер Wохнунгсбау мит Стахл"”. Стахлбау. 67 (8): 698—698. 1998-08. ИССН 0038-9145. дои:10.1002/стаб.199802430.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  3. ^ а б в Луциан Настасă Тхе Дилеммас оф а Хунгариан Университy ин Цлуј, Петер Ланг, ИСБН 9783034309356, Приступљено 17. 05. 2019 
  4. ^ „Wерте беwахрен мит Стахл – Неуес Бауен им Бестанд”. Стахлбау. 75 (9): 700—700. 2006-09. ИССН 0038-9145. дои:10.1002/стаб.200690123.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  5. ^ Сцхеер, Леополд (1962), Ницкелстäхле, Спрингер Берлин Хеиделберг, стр. 52—53, ИСБН 9783662134108, Приступљено 17. 05. 2019 
  6. ^ а б в &НА; (1980-11). „Боок Ревиеwс”. Анналс оф Сургерy. 192 (5): 698—700. ИССН 0003-4932. дои:10.1097/00000658-198011000-00018.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  7. ^ УНИТС, Елсевиер, 1990, стр. 199—200, ИСБН 9780080369426, Приступљено 17. 05. 2019 
  8. ^ Wилсон, Ф. (1981), Блоод прессуре регулатион, Спрингер Нетхерландс, стр. 118—129, ИСБН 9780852003077, Приступљено 17. 05. 2019 
  9. ^ Талос, Ион; Бирлеа, Ион; Датцу, Иордан; Поп, Михаи (1970). „Литература популара дин Марамурес (Волксдицхтунг аус Марамурес)”. Јахрбуцх фüр Волкслиедфорсцхунг. 15: 196. ИССН 0075-2789. дои:10.2307/846832. 
  10. ^ Хамадрyадс, Јохн Wилеy & Сонс, Лтд, 31. 12. 2013, стр. 585—586, ИСБН 9781118351352, Приступљено 17. 05. 2019 
  11. ^ Унгуреану, Цристиан (13. 1. 2017). „Ноте деспре нумеле проприи îн традуцериле ромâнеșти дин сецолул ал XVIII-леа але Виеțии луи Петру (де Антонио Цатифоро)”. Диацрониа (5). ИССН 2393-1140. дои:10.17684/и5а68ро. 
  12. ^ Стахл, M. (2019), Периоперативе Цхемотхерапие, Елсевиер, стр. 180—184, ИСБН 9783437249518, Приступљено 17. 05. 2019 
  13. ^ Боиа, Мариоара; Боиа, Е.С.; Манеа, Анико; Иацоб, Даниела; Дима, Мирабела (2008-11). „Дандy–Wалкер сyндроме — Цлиницал пресентатион”. Еарлy Хуман Девелопмент. 84: С34. ИССН 0378-3782. дои:10.1016/ј.еарлхумдев.2008.09.086.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  14. ^ Василиу, Емануел; Голопенţиа-Еретесцу, Санда (31. 1. 1972). Тхе трансформатионал сyнтаx оф Романиан. Берлин, Бостон: Де Груyтер. ИСБН 9783111349695. 
  15. ^ Драгомир, Сорин; Орнеа, Ливиу (1998), Дистрибутионс он а г.Х. манифолд, Биркхäусер Бостон, стр. 41—47, ИСБН 9781461273875, Приступљено 17. 05. 2019 
  16. ^ Драгомир, Сорин; Орнеа, Ливиу (1998), Струцтуре тхеоремс, Биркхäусер Бостон, стр. 49—67, ИСБН 9781461273875, Приступљено 17. 05. 2019 
  17. ^ Херрера Алзате, M. Лилиана (2017). „Енцуентро Интернационал Емил Циоран, Поненциас 2014 - 2015 - 2016”. III Енцуентро Интернационал Емил Циоран. Универсидад Тецнолóгица де Переира. дои:10.22517/25906895. 
  18. ^ Митрица, Богдан; Станциу, Виргил; Петре, Мариан; Дима, Михаи Оцтавиан; Петре, Цармелиа; Прецуп, Иринел; Ангелопоулос, Ангелос; Филдисис, Такис (2010). „Цонтрибутионс Регардинг тхе Аирцрафт Нуцлеар Пропулсион”. АИП. дои:10.1063/1.3322435. 
  19. ^ Лицциарделло, D.C. (1980-04). „Ундерстандинг нон-црyсталлине материалс”. Натуре. 284 (5758): 699—700. ИССН 0028-0836. дои:10.1038/284699а0.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  20. ^ Симон, Р. D. (1. 5. 1980). „Рхеуматоид-лике артхритис ассоциатед wитх а цолониц царцинома”. Арцхивес оф Интернал Медицине. 140 (5): 698—700. ИССН 0003-9926. дои:10.1001/арцхинте.140.5.698. 
  21. ^ Пхелан, Јамес, 1979- аутхор. 1. ИСБН 9781742831961. ОЦЛЦ 896985116. 
  22. ^ НОЛЛ, Р. Г. (16. 5. 1980). „Ассессинг тхе Енергy Ситуатион”. Сциенце. 208 (4445): 701—702. ИССН 0036-8075. дои:10.1126/сциенце.208.4445.701. 
  23. ^ Цампбелл, Пхилип (1981-07). „Ларге Спаце Телесцопе: Виеw фром Муницх”. Натуре. 292 (5819): 101—102. ИССН 0028-0836. дои:10.1038/292101б0.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  24. ^ Ротх, Стефан; Стахл, Ацхим (2018), Електромагнетисцхе Индуктион, Спрингер Берлин Хеиделберг, стр. 359—390, ИСБН 9783662544440, Приступљено 17. 05. 2019 
  25. ^ „Алсо сее Сциенце'с 18 Јулy Тецх. Сигхт феатурес”. Сциенце. 277 (5326): 703—703. 1. 8. 1997. ИССН 0036-8075. дои:10.1126/сциенце.277.5326.703. 
  26. ^ „Цонтентс ресоурце рецоверy анд цонсерватион, вол. 4 (1979/1980)”. Ресоурце Рецоверy анд Цонсерватион. 4 (4): 404—406. 1980-04. ИССН 0304-3967. дои:10.1016/0304-3967(80)90044-x.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  27. ^ а б в Стахл 1980, стр. 701
  28. ^ Булгару, стр. 18
  29. ^ Цамелиа Заварацхе, "Геометриа унеи релаțии цомплеxе: елите, моделе але модернизăрии статале șи регимури политице îн Ромâниа сецолулуи XX", ин Цристиан Василе (ед.), "Не требуие оамени!". Елите интелецтуале șи трансформăри историце îн Ромâниа модернă șи цонтемпоранă, Ницолае Иорга Институте оф Хисторy & Едитура Цетатеа де Сцаун, Тâрговиșте. 2017. ISBN 978-606-537-385-3. стр. 255.
  30. ^ Bucur, стр. 153
  31. ^ Lucian T. Butaru, Rasism românesc. Componenta rasială a discursului antisemit din România, până la Al Doilea Război Mondial. EFES, Cluj-Napoca. 2010. ISBN 978-606-526-051-1. стр. 234–235.
  32. ^ Bucur, стр. 44, 89, 113
  33. ^ Clark, стр. 144
  34. ^ Boia, стр. 103–104
  35. ^ Bucur, стр. 89
  36. ^ Stahl 1981, стр. 219–221
  37. ^ (језик: румунски) Z. Ornea, "Corespondența lui Anton Golopenția" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јануар 2018), in România Literară, Nr. 45/2000
  38. ^ Vintilă, стр. 530
  39. ^ а б Rostás & Văcărescu, стр. 361
  40. ^ "Incepe școala! O nouă programă analitică, — noui manuale", in Realitatea Ilustrată, Nr. 449, August 1935, p. 24
  41. ^ Stahl 1981, стр. 335
  42. ^ Bulgaru, стр. 86. See also Herseni, p. 530
  43. ^ Didă, стр. 43–45, 55
  44. ^ Cosmin Ionuț Patca, "A Different Perspective on the Gusti School. About the Evolution of Personal and Professional Relationships between Dimitrie Gusti and Anton Golopenția", in Analele Universității din Oradea. Fascicula Sociologie–Filosofie–Asistență Socială, Vol. 14, 2015, pp. 26, 28, 30
  45. ^ Golopenția, стр. 150
  46. ^ Clark, стр. 157
  47. ^ (језик: румунски) Adrian Cioflâncă, "Masacrul antisemit de la Jilava. Muncitorii și radicalizarea Mișcării legionare (IV)", in Revista 22, Nr. 1405, February–March 2017
  48. ^ Stahl 1981, стр. 393–395
  49. ^ Ornea 1995, стр. 186
  50. ^ Săndulescu, стр. 165–166
  51. ^ Stahl 1981, стр. 397–398
  52. ^ Stahl 1980, стр. 698. See also Boia, pp. 14, 34; Herseni, p. 574
  53. ^ Vintilă, стр. 531
  54. ^ Bulgarp. XXXI
  55. ^ Golopenția, стр. 150, 151, 153, 155–156, 163, 166, 177, 186, 196; Stahl (1980), pp. 701, 703; (1981), pp. 120, 199, 221. See also Bulgaru, p. XXXI
  56. ^ а б в Stahl 1980, стр. 703
  57. ^ а б Stahl 1981, стр. 399
  58. ^ (језик: румунски) Stelian Neagoe, Constantin Argetoianu, "Din însemnările zilnice ale lui Constantin Argetoianu (41)" Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2015), ин Јурналул Наțионал, Јануарy 14, 2011
  59. ^ Даниел Цхирот, Модерн Тyрантс: Тхе Поwер анд Преваленце оф Евил ин Оур Аге. Принцетон Университy Пресс, Принцетон. 1995. ISBN 978-0-691-02777-7. стр. 239.
  60. ^ Roland Clark, "New Models, New Questions: Historiographical Approaches to the Romanian Holocaust", in the European Review of History, Vol. 19, Issue 2, 2012, p. 310
  61. ^ Ioanid, стр. 128
  62. ^ Ornea 1995, стр. 383–384
  63. ^ Ioanid, стр. 134
  64. ^ Ioanid, стр. 128; Săndulescu, pp. 159–160
  65. ^ Florin Müller, "Revoluția fascistă — dimensiuni teoretice; cazul românesc", in Revista de Științe Politice și Relații Internaționale, Vol. VII, Issue 1, 2010, p. 104
  66. ^ Ioanid, стр. 122
  67. ^ Final Report of the International Commission on the Holocaust in Romania. Polirom, Iași. 2004. ISBN 973-681-989-2. стр. 50.; Михаела Глигор, "Прецурсори аи антисемитисмулуи интербелиц ромâнесц", ин Моница Албу, Ионуț Исац, Василе Мариан, Андреи Негру, Силвиу Г. Тотелецан (едс.), Студии șи церцетăри дин домениул șтиинțелор социо-умане. Вол. 21. Едитура Аргонаут, Цлуј-Напоца. 2011. ISBN 978-973-109-269-0. стр. 131.; Ioanid, pp. 122–123; Turda (2007), p. 438
  68. ^ Ioanid, стр. 122–123. Alternative translation in Turda (2007), pp. 438–439
  69. ^ Thorne, стр. 183
  70. ^ Ioanid, стр. 123
  71. ^ Bucur, стр. 188, 211, 224
  72. ^ Turda 2007, стр. 439
  73. ^ Thorne, стр. 182–184
  74. ^ Veronica Turcuș, Șerban Turcuș, "România legionară și impactul asupra instituțiilor de cultură. Studiu de caz – Accademia di Romania din Roma", in Anuarul Institutului de Istorie G. Barițiu, Vol. LII, 2013, pp. 267–269
  75. ^ C. Popescu-Cadem, Document în replică, Mihail Sadoveanu City Library, Bucharest. 2007. ISBN 978-973-8369-21-4. стр. 312–319., 330–332, 335–336. See also Boia, pp. 173–182
  76. ^ Boia, стр. 172–173
  77. ^ Ioana Ieronim, Matei Călinescu, "Identitățile noastre", in Revista 22, Nr. 434, June 1998, p. 12
  78. ^ Boia, стр. 182
  79. ^ Virgil Madgearu Review of Economic Studies and Research. 11 (1). 15. 5. 2018. ISSN 2069-0606. doi:10.24193/rvm.2018.11 http://dx.doi.org/10.24193/rvm.2018.11.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  80. ^ Sorin, BOCANCEA (16. 12. 2015). „The Governmental Elites in Post-Communist Romania”. Logos Universality Mentality Education Novelty: Economical and Administrative Sciences. II (1): 75—79. ISSN 2284-5984. doi:10.18662/lumeneas.2015.0201.06. 
  81. ^ Kuisel, Richard F.; Florentin, Marie-Claude (1977-01). „Vichy et les origines de la planification economique (1940-1946)”. Le Mouvement social (98): 77. ISSN 0027-2671. doi:10.2307/3778070.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  82. ^ Verdery, Katherine (1995, ©1991). National ideology under socialism : identity and cultural politics in Ceauşescu's Romania ([Pbk. ed., 1995] изд.). Berkeley, Calif.: University of California Press. ISBN 9780520917286. OCLC 44955074.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  83. ^ Dörk, Marian; Müller, Boris; Neumann, Stephanie; Herseni, Johannes; Glinka, Katrin; Dittrich, Katja; Pietsch, Christopher; Freyberg, Linda; Stange, Jan-Erik (25. 8. 2017). „Urban complexity lab”. interactions. 24 (5): 16—19. ISSN 1072-5520. doi:10.1145/3126671. 
  84. ^ „Correspondence”. Scientific American. 105 (26): 584—585. 23. 12. 1911. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican12231911-584. 
  85. ^ Clark, John A., Algorithms, John Wiley & Sons, Ltd, стр. 229—246, ISBN 9780471494416, Приступљено 19. 05. 2019 
  86. ^ Clark, Roland (2012-04). „New models, new questions: historiographical approaches to the Romanian Holocaust”. European Review of History: Revue europeenne d'histoire. 19 (2): 303—320. ISSN 1350-7486. doi:10.1080/13507486.2012.662946.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  87. ^ а б Vasile, Cristian. "Ne trebuie oameni!" : elite intelectuale şi transformări istorice în România modernă şi contemporană. Târgovişte. ISBN 9786065373853. OCLC 1054434458. 
  88. ^ а б Paraschiv, N.; Baiesu, A.; Stamatescu, G. (2009-12). „Using an advanced control technique for controlling a distillation column”. 2009 IEEE International Conference on Control and Automation. IEEE. ISBN 9781424447060. doi:10.1109/icca.2009.5410331.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  89. ^ „Imipramine see also Amitriptyline”. Reactions. 22 (1): 5—5. 1980-12. ISSN 0157-7271. doi:10.1007/bf03264667.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  90. ^ MATIC, Andreea Elena (30. 6. 2017). „SELF-COUNSCIOUSNESS AND INDIVIDUAL HAPPINESS IN MODERN SOCIETY”. Jurnalul de Studii Juridice: 77—90. ISSN 1841-6195. doi:10.18662/jls/7. 
  91. ^ Oltean, Anca (2013). „Istoria evreilor din România și Ungaria (1945-1953) în istoriografia română și maghiară (The history of the Jews from Romania and Hungary (1945-1953) in the Romanian and Hungarian historical writing- doctoral thesis, University of Oradea, 2013)”. SSRN Electronic Journal. ISSN 1556-5068. doi:10.2139/ssrn.3259122. 
  92. ^ Ivanovici, Cristina (2006-01). „Mihaela Frunza und Theodora-Eliza Vacarescu Hg., Gender and the (Post)“East”/“West” Divide”. L'Homme. 17 (2). ISSN 2194-5071. doi:10.7767/lhomme.2006.17.2.173.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  93. ^ а б в г Bosomitu, Ștefan (27. 6. 2017). „Sociology in Communist Romania: An Institutional and Biographical Overview”. Studia Universitatis Babes-Bolyai Sociologia. 62 (1): 65—84. ISSN 2066-0464. doi:10.1515/subbs-2017-0005. 
  94. ^ Săndulescu, Oana; Săndulescu, Mihai (2017), Anti-biofilm Agents, Springer International Publishing, Приступљено 19. 05. 2019 
  95. ^ Negrici, Eugen (2008). Iluziile literaturii române. Bucureşti: Editura Cartea Românească. ISBN 9789732319741. OCLC 637098642. 
  96. ^ Coy, Peter; Kennelly, G. M. (15. 2. 1980). <698::aid-cncr2820450414>3.0.co;2-8 „The role of curative radiotherapy in the treatment of lung cancer”. Cancer. 45 (4): 698—702. ISSN 0008-543X. doi:10.1002/1097-0142(19800215)45:4<698::aid-cncr2820450414>3.0.co;2-8. 
  97. ^ „New Products”. Scientific American. 171 (4): 185—187. 1944-10. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican1044-185.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  98. ^ Carathéodory, Constantin (1960), Konvergente Zahlenfolgen und stetige komplexe Funktionen, Birkhäuser Basel, стр. 91—99, ISBN 9783034868433, Приступљено 19. 05. 2019 
  99. ^ а б Turda, Marius (2010). „Modernism and Eugenics”. doi:10.1057/9780230281332. 
  100. ^ Gheorghiță, Nicolae (20. 1. 2001). Bucur-Barbu, Sebastian. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  101. ^ Hitchins, Keith; Marica, George Em. (1982-04). „Studii de istoria si sociologia culturii romane ardelene din secolul al XIX-lea. Volume 3. George Baritiu--Istoric”. The American Historical Review. 87 (2): 495. ISSN 0002-8762. doi:10.2307/1870229.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  102. ^ Dragomir, Sorin; Ornea, Liviu (1998), Structure theorems, Birkhäuser Boston, стр. 49—67, ISBN 9781461273875, Приступљено 19. 05. 2019 
  103. ^ Parker, Charles Thomas; Taylor, Dorothea; Garrity, George M (1. 1. 2003). „Exemplar Abstract for Legionella pittsburghensis Pasculle et al. 1980 pro synon. Legionella micdadei Hébert et al. 1980, Tatlockia micdadei (Hébert et al. 1980) Garrity et al. 1980 and Legionella micdadei Hébert et al. 1980.”. The NamesforLife Abstracts. Приступљено 19. 05. 2019. 
  104. ^ Krau, Edgar (1998). Social and economic management in competitive society. Boston: Kluwer Academic. ISBN 9780792380283. OCLC 37663345. 
  105. ^ а б „Supplementary file 8. Summary of published reports of LFY function in a range of angiosperm species.”. dx.doi.org. Приступљено 19. 05. 2019. 
  106. ^ Tismaneanu, Vladimir (2005). Stalinism pentru eternitate : o istorie politică a comunismului românesc. Iași: Polirom. ISBN 9736818993. OCLC 62878195. 
  107. ^ Berns, Hans (1980), Definition des Begriffes Stahl, Springer Berlin Heidelberg, стр. 1—2, ISBN 9783540100614, Приступљено 19. 05. 2019 
  108. ^ Disconnection Reliability, John Wiley & Sons, Ltd, стр. 175—176, ISBN 9780471499572, Приступљено 19. 05. 2019 
  109. ^ References, Wiley-VCH Verlag GmbH, стр. 171—172, ISBN 9783527614653, Приступљено 19. 05. 2019 
  110. ^ EX PONTO, DE GRUYTER, стр. 1—118, ISBN 9783110964042, Приступљено 19. 05. 2019 
  111. ^ Zaharia, Rodica Milena; Stancu, Alin; Chelcea, Liviu, Romania, Greenleaf Publishing Limited, стр. 325—330, ISBN 9781907643095, Приступљено 19. 05. 2019 
  112. ^ Whitehouse, H.L.K. (1980-04). „Recombination in phage and fungi”. Nature. 284 (5758): 702—703. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/284702b0.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  113. ^ GĢrdan, Daniel Adrian; Andronie, Mihai; GĢrdan, Iuliana Petronela; Andronie, Irina Elena; Iatagan, Mariana; Hurloiu, Iulian (2018-08). „Bioeconomy Development and Using of Intellectual Capital for the Creation of Competitive Advantages by SMEs in the Field of Biotechnology”. www.amfiteatrueconomic.ro. 20 (49): 647. ISSN 1582-9146. doi:10.24818/ea/2018/49/647.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  114. ^ „Supplementum Epigraphicum GraecumEgypt. Testimoniis epigraphicis passim usus est J. IJsewijn”. Supplementum Epigraphicum Graecum. Приступљено 19. 05. 2019. 
  115. ^ Landmark 1989 : Central and Eastern European societies twenty years after the system change. Best, Heinrich., Wenninger, Agnieszka., Gesellschaft Sozialwissenschaftlicher Infrastruktureinrichtungen. Berlin: Lit. 2010. ISBN 9783643104496. OCLC 503648059. 
  116. ^ Caquet, René (2010), Lymphocytes (numération des), Elsevier, стр. 242—243, ISBN 9782294710339, Приступљено 19. 05. 2019 
  117. ^ Stăvărache, стр. 168
  118. ^ Jiří Kolaja, "Book Reviews. Traian Herseni, Prolegomene la teoria sociologică", in Social Research, Vol. 37, Issue 3, 1970, pp. 492–493
  119. ^ а б Lovinescu, стр. 403
  120. ^ Daniel Chirot, Modern Tyrants: The Power and Prevalence of Evil in Our Age. Princeton University Press, Princeton. 1995. ISBN 978-0-691-02777-7. стр. 239.
  121. ^ Stahl 1980, стр. 703; Stăvărache, p. 164
  122. ^ Stăvărache, стр. 163–166, 170–176
  123. ^ Stăvărache, стр. 170, 172–174
  124. ^ Stăvărache, стр. 165
  125. ^ Stăvărache, стр. 166–167
  126. ^ а б в Eugen Negrici, Iluziile literaturii române. Cartea Românească, Bucharest. 2008. ISBN 978-973-23-1974-1. стр. 267.
  127. ^ а б Stăvărache, стр. 168
  128. ^ Stăvărache, стр. 171
  129. ^ Stăvărache, стр. 176
  130. ^ Stahl 1980, стр. 698, 702
  131. ^ Stahl 1980, стр. 70
  132. ^ а б Stahl 1980, стр. 704
  133. ^ Didă, стр. 46, 48–50, 52–57
  134. ^ Stahl 1980, стр. 702
  135. ^ Stahl 1981, стр. 141
  136. ^ Florin Constantiniu, "Sensibilități și mentalități în societatea românească a secolului al XVII-lea", in Revista de Istorie, Nr. 1/1980, p. 152
  137. ^ Lucia Berdan, "Neamul ritualic", in Anuar de Lingvistică și Istorie Literară, Vols. XLII–XLIII, 2002–2003, p. 192
  138. ^ Victor Cirimpei, "Datina arderii unei buturugi la solstițiul de iarnă", in Philologia, Vol. LV, September–December 2013, p. 120
  139. ^ Corneliu Bălosu, "Repertoriul poetic al colindatului din Țara Loviștei", in Buridava. Studii și Materiale, Vol. VIII, 2010, p. 425
  140. ^ Lozinsky, стр. 171
  141. ^ Stahl 1980, стр. 702, 704
  142. ^ Zamfira Mihail, "Etnolingvistica în scrierile lui G. Ivănescu și în perspectivă coșeriană", in Anuarul de Lingvistică și Istorie Literară, Vol. LIII, 2013, pp. 159–160, 167
  143. ^ Stahl 1980, стр. 702–703
  144. ^ Alexandru Gh. Sonoc, Alexandru Grișcan, "Clișee mitologizante din istoria geto-dacilor în context aniversar (1986)", in Brvkenthal. Acta Mvsei, Vol. III, Issue 1, 2008, pp. 128–129, 147
  145. ^ Rostás & Văcărescu, стр. 357–359
  146. ^ а б в (in Romanian) Ludmila Doroșencu, "Podurile de flori mai sunt trecătoare", in Biblio Polis, Vol. 24, Issue 4, 2007
  147. ^ George Voicu, "Teme antisemite în discursul public", in Sfera Politicii, Nr. 82/2000, pp. 49, 55
  148. ^ а б Bulgaru, стр. 79
  149. ^ Stan, стр. 27, 36, 37
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Trajan_Herseni&oldid=27843112”