Уметност у доба Абасида

Током целокупне историје човечанства све цивилизације су остваривале свој визуелни израз, у чему ни исламска цивилизација није изузетак. Када се спомене исламска уметност, прво на шта се помисли су источњачки теписи, персијске минијатуре, мароканске керамичке плочице, а да не говоримо о Куполи на Стени, дворцу Алхамбра, џамији Селимији и Таџ Махалу. Исламска уметност обухвата све то и још много више. За разлику од хришћанске уметности израз исламска уметност у себи не садржи одредницу религијског. То је једноставно уметност настала у земљама у којим је већинска религија ислам, без обзира на верску припадност појединца који су ту уметност стварали.

Уметност у време Абасида обухвата период Абасидске власти је трајао у периоду од 750. до 1258. и наступио је одмах наком Умајадске владавине (661—750). Зачетник ове династије је био најмлађи стриц пророка Мухамеда, Аббас ибн Абд ал-Мутталиб по коме је и читава династија добила назив. Период успона Абасида се често назива и класичним периодом исламске културе, исламском „ренесансом“ и златним добом исламске уметности (приближно обухвата период 700-950). Након тога је уследио период опадања халифске власти са губљењем ауторитета у бројним пограничним деловима халифатада, би поново доживео процват пред сам крај владавине ове династије.

Њихову владавину карактерише и премештање престонице из Дамаска у Багдад. Багдад, мешавина двеју култура — грчке и арамејске, постаје центар луксуза, поезије и науке. То је град Харуна Рашида и „Хиљаду и једне ноћи“. Долази до процвата уметности, музике и литературе, као и науке где су Арапи одиграли значајну улогу у очувању грчке античке мисли. Управо Арапи су они који су преводећи све те списе омогућили касније Европљанима да упознају бројна филозофска дела (као што су нпр. Платонова, Аристотелова, Хипократова, Галенова...), и тиме створи повољну интелектуалну климу за развој хуманизма и ренесансе у Европи.

У току овог периода, док је у Европи трајао мрачни средњи век, на Блиском истоку наука, филозофија и уметност под окриљем Арапа доживљавају свој врхунац. Развија се алгебра из Индије, хемија и алхемија из Кине, отпочињу бројне научне студије везане за оптику, астрономију, медицину... Поменимо само великог Омара Хаyyама, песника, математичара, филозофа, астролога... или Ибн Сина (нама познатијем по свом латинском имену Авиценна), лекар, филозоф, хемичар, песник...

Архитектура

Када говоримо о исламској уметности свакако највећи и најзначајнији део представља управо архитектура. Долазак Абасида на власт свакако обележава економско-политички, а тиме и научни и културни успон и процват. Две основне карактеристике везане за архтектуру у време Абасида јесу окретање ка древној месопотамијској уметности- употреба опеке, лукова, појава митских бића на сликама и рељефима... и друга је појава минарета као новог ахитектонског облика који ће до данашњих дана остати као општи симбол ислама у целом свету.

Нажалост, од архитектонски споменика који су украшавали град ал-Ма’муна и ал-Рашида није остало ни трага, док две највеличанственије преживеле исламске гађевине, џамија Умајада у Дамаску и Купола на стени у Јерусалиму, датирају из умајадског периода. Од халифске палате, назване златна капија (баб-ал-дхахаб), или Зелене куполе коју је подигао оснивач Багдада, исто тако и од његове Палате вечности и Русафе палате саграђене за престолонаследника ал-Махдија и од још много других сличних грађевина није остало никаквих трагова који би нам могли указати на некадашњи сјај и раскош. У току грађанских ратова између ал-Амина и ал-Ма’муна вршена су страшна уништавања, док је коначно пустошење града извршено 1258. год.

Ипак, оно што је преостало сведочи о томе како је премештање центра халифата из Дамаска у Багдад било уједно и одлучно удаљавање од Средоземног света и приближавање древним културама Месопотамије. Умајадске архитектонске творевине су по стилу грађења ближе византијско-сиријској уметности, док ове из абасидског периода одају карактеристичне црте азијске архитектуре, у првом реду персијске, а затим и сасанидске која је у ствари и сама изразити тип персијске уметности. У току сасанидске династије (226—641) развио се карактеристичан уметнички стил с овалним и елиптичним куполама, полукружним сводовима, спиралним торњевима, зупчастим грудобранима, углачаним зидним циглама и крововима покривеним металом. Овај је тип постао један од најмоћнијих фактора у обликовању абасидске уметности.

Персија је допринела војном успеху Абасида поготову за време Абу Муслима, а касније ал-Ма’муна. Близина Персије је утицала на архитектуру у доба Абасида, на њено приближавање персијској и сасанидској архитектури. Тај утицај се видео на стилу и декорацији палата и зграда, али и на општем урбанистичком планирању и организацији градова, као и на изградњи градских церемонијалних капија, које су звали Иwан. Ове тријумфалне капије и приказивање моћи халифа су имале за циљ да подсете на моћ и достигнућа као и да изразе неприкосновеност халифиног ауторитета.

Структура градова

Багдад

Године 762. други Абасидски халифа Ел Мансур је преместио престоницу из Дамаска на обале Тигра и основао Мадинат ус-Салам (град мира), боље познат као Багдад. Тиме је и симболично желео да раскине са безбожничком прошлошћу везаном за Омајаде, што ће и касније чинити многи његови следбеници који су стварањем нове престонице хтели да означе почетак новог доба.

Астролози су одредили тачно време и место постављања темеља нове престонице, тако да према персијској космогонији овај град буде нови центар ислама и читавог Универзума. Градило се према прецизним циркуларним плановима. Град се састојао од два дела, оба ограђена масивним зидинама. Унутрашњи град је садржавао џамију, главну палату и бројне административне зграде и до њега се долазило кроз четвора врата на унутрашњем зиду. Спољашњи град се још називао и предграђе и у њему су живели обични грађани. Ова строга уређеност града у ствари представља реализацију основног начела ислама, а то је свеопшта подређеност религији и Божјим законима.

Међутим, Багдад се ускоро развио изван ових планом предвиђених кругова и постао је један од највећих, најбогатијих и најгушће насељених градова света. Величан је и детаљно описиван у бројним путописима путника са запада и, наравно, у причама из „Хиљаду и једне ноћи“. Палата и њена околина су представљале слику раја у очима персијског света, са бројним раскошним вртовима који су окруживали павиљоне палата.

У предграђу су изграђиване само за нијансу мање раскошне зграде које су се пружале далеко изван првобитних градских зидина и чинило се као да су међусобно повезане и да се настављају једна на другу. Оне су представљале претходнице новог стила у исламској архитектури који ће достићи свој максимум у арапској Шпанији у комплексу зграда изнад данашње Гранаде или нпр. Топкапи Серај у Истанбулу. Чини се вероватним да су они очували елементе сасанидске архитектуре, препознатљивог облика и метода декорисања. Такође, у декорисању вртова и зелених површина и организацији простора између канала се уочава сличност са древним римским вилама и палатама и, наравно, неизбежни утицај исламске слике раја.

Нажалост, готово ништа од тога данас не може да се види делом јер је град потпуно разрушен до темеља у великој монголској најезди из 1258. године када је убијено близу 800.000 становника Багдада, а делом и зато што је у изградњи коришћен трошан и лако порозан материјал, опека и великим делом непечена цигла. I даље стоје још једино зграде халифских палата и Мустансyриа Мадраса из 1232. обе реновиране више пута и данас претворене у музеје. Чувена Талисманова капија са утврђења подигнутог 1095. је срушена 1917. од стране Турака, али средња капија ал-Баб ал-Wастани и даље стоји.

Самара

Због тога што је од славног древног града сачувано тако мало, за разумевање и изучавање историје исламске уметности значајно налазиште Самара где може да се прати даљи развој нових стилова у исламској архитектури као што су нови облици, сечене површине, и понављање апстрактни геометријских и биљних форми који ће касније на Западу бити боље познате под именом “арабеске“.

Династија Абасида је имала још једну перстоницу- Самару коју је 836. изградио халифа ал-Му’тасим, син халифе Харуна Рашида, неких 96 km северно од Багдада такође на обали реке Тигар и населио се ту две године касније са својом гардом. Његова огромна палата се пружала дуж реке и премошћавала ју је и обухватала је велелепне вртове, тркалиште, амфитеатар и пар пратећих палата. Главна палата је заузимала око 1.500 m око основне осе. Као и све остале муслиманске палате тога доба састојала се од низа већих и мањих дворишних површина око којих су се налазили повиљови и места за публику. Ал-Мутаwаккил је проширио град ка северу уз реке Тигар и изградио је нову палату Каср ал-Џафари и палату ал- Булкаwарру за свог сина, принца ал-Мутазза која је најбоље очувана од свих. Даље северније на супротној обали Тигра, изградио је огромну палату од око 2.700 m дужине Каср ал-Арус (двор вереника). Након свих тих надограђивања град је достигао дужину од приближно 35 км. На истој обали реке и даље стоје остаци палате Каср ал-Ашиq (палата заљубљених) и турбе, мали октагонални маузолеј, Qуббат ал-Сулаyбиyах изгађено по угледу на куполу у камену.

Самара је била абасидска престоница до 893. године. I у изградњи овог града су учествовали уметници из различитих делова исламског света од којих су неки уткали и свој потпис у своје дело па тако откривамо да су у изградњи и декорацији ове палате учествовали уметници из Византија, Сирије и др. Фрагменти апстрктне декорације откривају утицаје кинеске, европске и персијске уметности тако да је општи утисак којим одише палата, можда намерно, космополитски.

Најбогатији и најфинији међу нима су били везани за украшавање харема, за искључиво халифу и његове жене. Овде је дошло до спајања идеје о уметности као средству за декорисање аристократског живота и религијског концепта који на уметност гледа као на таштину, а инсистира на буђењу свести о пролазности живота. Тако су харемски павиљони у Самари намерно грађени од лаког и крхког материјала, а декорисани тако да су одисали пролазношћу што се највише постизало раскошно бојеним и штампаним тканинама које су повремено у специјалним приликама излагане на кратко. Такође, те хареме и купатила су украшавале и бројне слике и призори из лова. Археолози су нашли једну слику на зиду халифиних приватних одаја, на којој су приказане две девојке које, играјући, испреплетених руку, сипају вино из чаше.

Са друге стране, џамије су грађене и декорисане у потпуно другачијем концепту. Осовна одлика џамија је била монументалност, масивност и грандиозност. Ова у Самари је била највећа (240 x 156 m) са могућношћу да прими око 100.000 људи на молитву. Данас је од те хале за молитву и 216 стубова носача од опеке остало врло мало, али карактеристичан, спирални минарет и даље стоји.

За период Абасида је типичан дизајн у великој мери заступљен и урбано планирање града. Поред Багдада (762.) и Самаре (836.), Абасиди су основали и град ал-Рафиqа у северној Сирији. Ал-Рафиqа је основан 772. године од стране Ел Мансура и то по угледу на план града Багдада. Овај град се налазио на обали реке Еуфрат и био је опасан масивним зидинама које су достизале до 5 km дужине и обухватале 132 округле куле. Од ових утврђења су три капије водиле у унутрашњост града до велике џамије која је била смештена у централном делу. Почетком 796. Харун Рашид је овде направио своју резиденцију. Учврстио је зидине града и обезбедио га од напада и претворио га у свој командни центар у рату са Византијом. Иако је највећи део града реновиран у доба Османлија, североисточна капија и даље стоји из периода оснивања града и ту се примећује једна од првих примена зашиљених лукова у архитектури.

Џамије у доба Абасида

Градилачки ентузијазам Абасида је отворио нову димензију у изградњи џамија и испољава се у њиховој величини и карактеру. За разлику од Омајада који су наставили камену традицију преузету из Сирије, Абасиди су прихватили месопотамијску традицију градње печеном циглом која је омогућавала декоративно зидање закривљено и украшено геометријским и биљним елементима. Даље, минарет је сада због своје величине поред основне функције за позивање на молитву добио и другу- служио је и као оријентир и олакшавао сналажење путницима. Наравно, ту је и симболичка функција јавног изражавања моћи и снаге халифе.

Џамија ал-Аqса

Прва значајнија изградња џамија коју су Абасиди извели је реконструкција џамије ал-Аqса. Џамију је првобитно изградио други халифа Омар 634. године, али је проширивана и надограђивана у више наврата од стране бројних омајадских халифа. Након разарајућег земљотреса 747-48. Абасидски халифа ал-Махди ју је поново изградио 780. Ал-Аqса је трећа најсветија богомоља после Кабе у Меки и Пророкове џамије у Медини. Место где је ова џамија се спомиње у Курану и такође се верује да је управо одатле почео Мухамедов успон на небо. Такође, ово је прва џамија са киблом, правцем молитве.

Са обе стране брода налазе се по 7 одела за молитву одвојених стубовима међусобно повезаним луковима. До брода џамије се стиже кроз главна врата на северу или кроз бројна секундарна врата (7 врата са леве и десне стране брода и 11 са источне стране). Главна иновација коју су увели Абасиди је трем ограђен колонадом стубова повезаних луковима. Друга промена коју су Абасиди извршили је промена плана џамије која је сада организована у облику слова Т.

Џамија из Самаре

Следећа велика грађевина из периода Абасида је централна џамија ал-Мутаwаккил-а изграђена између 848. и 849. (око 140 година после омајадске џамије у Дамаску). Дуго је била највећа џамија на свету. Садржи 25 одела за молитву тзв. „риqwа“ раздвојених октагоналним стубовима који носе плафон израђен од тиковине. Ова колонада стубова се пружа од севера до југа у правцу Меке као у џамији ал- Аqса.

Још неке од особености ове џамије су одсуство михраба који је замањен са три лучна отвора таква да је централни лук виши и шири од друга два. Спољашњи зид од опеке и са полукружним подупирачима је декорисан четвртастим панелима и кружним медаљонима у њиховом центру. I, наравно, аутентични спирални мирхаб који стоји ван зидина које опасују џамију. Као и увођење бројних прозора и отвора на том зиду који су повезани луковима.

Архитктура ове џамије изражава дефинитивну одбацивање сиријског и прихватање месопотамијског стила. Такође многе од ових револуционарних архитектонских открића су касније репродуковане и то не само у исламском свету већ и у Европи. Поготову се употребљавало повезивање празног простора луковима и то највише у периоду готике у западној Европи.

Ибн Тулунова џамија

Џамије које су уследиле након ове у Самари су све укључивале ове нове елементе и спајали их са већ постојећим тако стварајучи нови архитектонски и уметнички стил. Ахмед ибн Тулун је био војник који је постао „емир“ Египта. Саградио је своју џамију у Фустату 876. године у истом стилу као што је џамија у Самари. Пројектована је од стране египатског архитекте и то са по 6 „риqwа“ раздвојених стубовима носачима међусобно повезаним луковима. Зашиљени лукови су носили кров. Сваки лук је подупрт са 16 огромних стубова од опеке. Овакви стубови се појављују и у дворишту и носе по 2 свода ходника. Ово је прва примена стубова носача ван Самаре. Такође се сматра да је ово и прва систематска примена зашиљених лукова.

Још један битан елемент везан за ибн Тулунову џамију употреба геометријске и биљне орнаментике (арабеске) у декорисању стубова носача, што се сматра једним од првих примена истих у историји уметности. Касније ово ће постати широко примењиван вид декорисања у исламском свету и готово њихов препознатњив печат.

Абу Дулафова џамија

Џамија Абу Дулафа је изграђена у врло кратком временском периоду око (860—1) као џамија нове области Џафариyyа. За разлику од велике џамије у Самари, њена унутрашњост је добро сачувана док су спољашњи зидови у великој мери уништени и само се назиру . Димензије ове џамије су за нијансу мање у односу на Велику џамију, унутрашње димензије су 213x135m. Сви лукови се пружају нормално у односу на зид qибле. Дебели правоугаони стубови носе пуне панеле са кратким лучним прекидом на њима. Декорације у опеци су инфериорне у односу на оне на Великој џамији и често су постављене неправилно. I она има раван дрвени кров. Спољни зид има четири куле на сваком углу по једну и између њих се налазе утврђења, по 11 на источном и западном и по 8 на северном и јужном зиду.

Калиграфија

Калиграфија је уметност писања. Развила се као правац у изради књига и најчешће се за калиграфију употребљава арапско писмо мада постоји и у другим културама овај вид уметничког изрражавања. У исламу је имала за функцију декорисање Курана, јер се према хадису приказивање људског лика сматра идолопоклонством. Стога су за украшавање Курана коришћена слова и апстрактна орнаментика. Калиграфија је свеприсутна у исламској уметности и управо ту је и достигла свој врхунац. Арапска, персијска и османска турска калиграфија се најчешће везују за геометријску исламску уметност — арабеске, јер су најчешће украшавале плафоне џамија као и странице свете Књиге.

За приближно четрнаест векова калиграфија је била најбитнији и најцењенији облик уметничког изражавања у исламској култури. Калиграфија је сматрана најплеменитијом од свих уметничких дисциплна у исламском свету, а њен велики углед почива управо на чињеници да је задатак ове дисциплине овековечавање речи божје. Оправдање је нашла и у Курану, а због те сакралне улоге се често упоређује са хришћанском иконографијом, јер представља видљиви део божанске природе. Стога су калиграфи били далеко више цењени него сликари и калиграфија није била само посао којим су се бавили декоратери већ и многи владари.

За време абасидских халифа и владара, а поготову за време абасидског везира и калиграфе ибн Муqлаха и калиграфија, као и остале уметничке дисциплине, доживљава свој процват . Ибн Муqлах се сматра ауторитетом у области калграфије и њеним зачетником јер је први поставио чврсте основе и утврдио правила везана за ову уметничку дисциплину и извршио поделу на шест стилова писања. То су: куфи, тхулутх, наскх, риqа, дееwани и талиq. Куфи је добио име по граду у Ираку и за њега је типично четвртасто и угласто стилисано писмо, слова су пуна и практична за декорисање камена, дрвета, метала и других чврстих материјала. Наскх је много лакшег покрета и покретнији. Тхултх је вертикалнији и слова су дугуљаста, док за Талиq кажу да ’свака реч изгледа као да пада’ и Деевани за који су карактеристични велики лукови испод линије и слабије наглашени горњи део.

Међу оснивачима арапске калиграфије били су ал-Раyхани, који је живео под ал-Ма’муном и усавршио стил који носи његово име, затим, други значајни калиграфи су били Кхалид ибн Абу ал-Саззај, ибн Муqлах (886—939), абасидски везир коме је руку одсекао халиф ал-Ради, ибн ал- Баwwаб, Кхадидја абу Али, Мир Имад и др. Калиграфија је можда једина уметност која и данас има своје представнике, што хришћанске, што муслиманске у Цариграду, Каиру, Дамаску и Бејруту. Њихова дела превазилазе лепотом и елеганцијом сва уметничка дела ове врсте која су стари произвели.

Индустријске уметности

За разлику од западне уметности где доминирају сликарство и вајарство у исламској уметности превагу носи декорација и израда употребних предмета. Тако се као водећа дисциплина истакло грнчарство, стакларство, керамика и израда тепиха и текстила. Као што је већ наведено у делу где смо говорили о калиграфији, основни узрок овоме јесте проблем аиконизма у исламу и то је оно што је било пресудно и у формирању карактеристичног уметничког стила.

Још од најдавнијих времена Персијанци су се показали мајсторима декоративних шара и боја. Захваљујући њиховим настојањима, исламске индустријске уметности достигле су висок степен савршености. Ткање тепиха овде је још у доба египатских фараона било нарочито развијено. Сцене из лова и башта биле су омиљене шаре на серџадама. Украшене свилене тканине, производи муслимански ручних разбоја у Египту и Сирији, биле су високо цењене у Европи, па су их западњаци бирали за умотавање реликвија.

Сви ови предмети су декорисани типичном орнаментиком за арапски свет, што подразумева арабескне мотиве, вијугаву орнаментику, апстрактну геометрију и цветни декори. Радило се на керамици, грнчарији, металу, дрвету и тканини и, оно што карактерише исламски свет, читав тај огромни простор настањен најразличитијим културама и цивилизацијама, прихватио се тог једног карактеристичног уметничког стила и одржавао га и даље усавршавао кроз векове. У металу су израђивани сандуци, судови, чиније, умиваоници, бокали и кандила, сви декорисани арабескама, калиграфским натписима, биљним мотивима... Развила се и посебна луксузна израда у злату, сребру, бакру и мање скупоценим материјалима- бронзи.

По први пут за време Абасида се увози фина и скупоцена керамика из Кине што инспирише оживљавање и увођење нових елемената у узради и декорацији керамике. Арапи нису у потпуности могли да изведу реплике финог кинеског порцелана, али су зато пронашли нове технике избељивања креамике којима су се приближили по изгледу овој изради, и пронашли су нове технике декорисања, полирања и бојења која се називала Минаи. Ову исту методу су примењивали у изради плочица у којој су Арапи били непревазиђени. Невезано за то да ли је уметнички предмет био израђен за личну свакодневну употребу или за религијске сврхе, име аутора је готово увек непознато. Једини изузетак је у сфери књига. Имена појединих калиграфа су поменута, као сто је горе наведено, али само због положаја калиграфије у односу на остале облике уметничког изражавања и значај који се давао писаној речи, а поготову писаној речи Божјој.

Сликарство

Већ је раније помињан аиконизам у исламу, међутим, као што ни забрана вина у исламу није наметнула строгу прохибицију тако ни овај непријатељски став теолога према фигуралној уметности није у потпуности зауставио њен развој. Зна се да је Ел Мансур на куполу своје палате ставио фигуру коњаника који је у исто време могао служити и као ветроказ, да је ал-Амин имао излетничке чамце на Тигру у облику лавова и орлова и да је ал-Муqтадир имао златно и сребрно стабло са по 18 грана.

Градитељи Самаре су украсили њене зидове бројним фрескама и голим женским фигурама, као и сценама из лова. За ове слике се верује да су израђене од стране хришћанских уметника, док се поуздано зна да је ал-Мутаwаккил, за време кога је ова привремена престоница достигла свој врхунац, упослио византијске уметнике који су међу бројне облике уврстили чак и слику цркве све са калуђерима!

Идеја о сликарству у служби вере никада није заживела и узела толико маха као на пример у хришћанству или будизму. Најраније представљање Пророка забележено је у 9. веку од стране једног арапског путника. Он је на кинеском двору видео слику Пророкову, коју су вероватно израдили несторијанци. Елементи који су се највише користили у осликавању су митске животиње као што су грчки кентаури или крилате звери са људском главом од Асираца.

Најстарији илустровани арапски рукопис који је доспео до нас очуван јесте ал-Суфијева астрономија из 1005. године. Илустрованих књижевних дела немамо пре 12. и 13. века. То су рукописи Калилах wа-Димнах, ал-Хариријев Маqамат и ал-Агхани.

Музика

Негативни став правника према музици исто је тако остао без ефекта у Багдаду као што је и раније био случај у Дамаску. Абасид ал-Махди је само наставио тамо где је последњи Омајад завршио. Отмени и сјајни ал-Рашидов двор потпомагао је музику и певање, као што је чинио и са науком и уметношћу у толикој мери да је постао центар дивних скупова музичких звезда. На њему су плаћени музичари живели у друштву мушких и женски робова певача. Све је то забележено на страницама многих дела, а поготову у Хиљаду и једној ноћи.

У време Абасида преведена су и бројна дела из области музичке теорије, као што су два Аристотелова дела насловљена Китаб ал-Маса’ил и Китаб фи ал-Нафси, затим преведено је и Галеново дело Китаб ал-Саwт (Де воце), као и Еуклидово дело Китаб ал-Qанун (цанон) и друга. Научно-математичка страна музике црпљена је од Грка, али је практична страна имала чисто арабљанске обрасце. Водећа личност музичких писаца после грчке школе био је филозоф ал-Кинди, који је живео у другој половини 9. века. Поред њега спомињу се још и ал-Рази и ал-Фараби.

Закључак

За Арапе се каже да су склони испољавању јаког разумевања за појединачно и за субјективно и да имају истанчан смисао за детаљ, али не и способност за усклађивање и обједињавање разних делова у јединствену целину. Основни елементи исламске уметности су- арабеске, обилно коришћење боја и свестност ка свесној неодређеност. Ово последње се односи на особину многих дела да садрже мистичну симболику, која се може тумачити на различите начине. Како у исламу нема свештенства које би приписивало или чувало одређени смисао било ког симбола или теме, посматрачу је било остављено много више простора да их тумачи по сопственој вољи.

Покровитељи, уметници и посматрачи изгледа да су у овој неодређености налазили задовољство. Многи пореде исламску уметност са арапским језиком који подстиче на стварање игара речима по њеној отворености за некад потпуно различита и контрадикторна тумачења. Писање је пружало обавештења, али је деловало и украсно. Геометрија је створила архитектонски модул изградње, али је исто тако коришћена и за украшавање не само грађевина већ и предмета. Боја је у људском погледу деловала привлачно и оживљавајуће, али је имала и симболичка значења.

Овај период у историји Арапа, познат још и као златно доба или ренесанса у исламу збиља представља сам зенит муслиманске цивилизације. Рани период халифата, што обухвата и владавину Омајада и прва два века владавине Абасида, представља временско раздобље у коме су наука и уметност доживеле свој процват, а исламски Исток представљао симбол духовног и материјалног богатства у очима Европљана, циљ коме се тежило, али у исто време, управо због све те моћи која се концентрисала и згушњавала на Истоку, нарастајућу опасност и претњу.

Галерија

Литература

Еспозито, Џ, Оксфордска историја ислама, Цлио, Београд, 2002.
Хити, Ф, Историја Арапа, Сарајево, 1983.
Луис, Б, Свијет ислама, Београд, 1979.
Пападопуло, А, Ислам анд Муслим арт, Харрy Н. Абрамс, Инц., Пубисхерс, Неw Yорк, 1979.
Исламиц Арт (тхе Аббасид Период)
Тхе Арт оф тхе Аббасид Период