Barok u nemačkoj književnosti

Barok kao pojam predstavlja naziv za pravac u umetnosti, koji je nastao u XVII veku. U umetnost pojam uvodi Jakob Burkhart, istoričar umetnosti i kulture, švajcarskog porekla. Naznake baroka uočljive su još u samim počecima renesansnog perioda. S tim u vezi, barok predstavlja jednu vrstu produžetka renesanse i njenih odlika. Sam po sebi, pojavio se između dva pravca, renesanse i prosvetiteljstva. Poreklo naziva ovog pravca, potiče od portugalske reči barroco, koja se odnosi na dragi kamen ili biser nepravilnog oblika. Kao pravac, barok svoje začetke beleži u Italiji, gde se nakon svog nastanka, proširuje na područja Nemačke, Holandije, Francuske i Austrije. Tada u literaturu prodiru novi pojmovi, karakteristični za baroknu književnost, poput apsurda, paradoksa, kontrasta i kitnjastog stila. Važan događaj u razvitku baroka, predstavlja knjiga Hajnriha Velflina(nem. Heinrich Wölfflin), istoričara i teoretičara umetnosti, švajcarskog porekla, koja nosi naziv Renaissance und Barock: eine Untersuchung über Wesen und Entstehung des Barockstils in Italien, odnosno u svom prevedenom nazivu, Renesansa i barok.

Počeci baroka u nemačkoj književnosti

Martin Luter, reformator

Reformacija Martina Lutera, pokrenuta 1517. godine, izazvala je podelu hrišćanskog sveta na katoličku i protestantsku veru. Barok u nemačkoj književnosti, javlja se kao reakcija na Tridesetogodišnji rat između katolika i protestanata, koji je trajao od 1618. do 1648. godine i najrasprostranjeniji bio na teritorijama koje danas obuhvataju Nemačka i Češka. Vidljive posledice koje je Tridesetogodišnji rat ostavio na Nemačku državu, koja je nakon potpisivanja Vestfalskog mira, 1648. godine, teritorijalno bila iscepkana, odrazile su se na umetnost i kulturu. Međutim, stradanja u ratu nisu ostavila samo posledice na kulturu i umetnost, već i na ljude, čija su životna saznanja počela biti odlikovana pesimizmom i očajem, što je crkvi omogućilo da povrati svoju dotadašnju ulogu u ljudskom životu, i kroz veru pruži društvu utehu, što je takođe imalo uticaja i na umetnička stvaralaštva u tom periodu.

Književnost postaje bogata stilskim i pesničkim figurama, uzvišenim i patetičnim tonom i temama. Nastaju brojna originalna dela. Cilj ovakve književnosti bilo je izražavanje osećanja, unutrašnjih sukoba i nemira. Međutim, osim toga zastupljene su bile i telesnost, senzualnost, suočavanje sa prolaznošću i realnostima prirode, života i smrti. Kao takve, vremenom su teme barokne književnosti postajale međusobno kontradiktorne, jer pored navedenih tema, javljaju se optimistični pogledi na svet  i želja za užitkom i opuštenošću. Najfrekventniji motivi književnih dela bili su:

• Carpe diem(iskoristi dan), čija je poruka  zaboravljanje prolaznosti i smrti i najviša posvećenost danu, trajanju i životu.
• Memento mori(seti se da si smrtan), čija je poruka usmerena pretežno na smrt i njen neizbežni dolazak.
• Vanitas, je pojam sličan prethodno navedenom motivu, međutim u svom celovitom značenju se odnosi na propadljivost i zagrobni život. Slika Pitera Boela(nem. Pieter Boel) predstavlja alegorijski prikaz motiva vanitas. Takva vrsta motiva i raspoloženja, zastupljena je u stihovima soneta Ljudska patnja, odnosno Menschliches Elende, napisana 1639. godine od strane Andreasa Grifijusa(nem. Andreas Gryphius), pesnika i dramatičara.

Značajne ličnosti i njihovo stvaralaštvo

Paul Fleming, jedan od najznačajnijih nemačkih pisaca barokne književnosti

Andreas Grifijus(nem. Andreas Gryphius) je bio jedan od najpoznatijih pesnika barokne književnosti. Poput Paula Fleminga(nem. Paul Flemming), pisao je i na latinskom i na nemačkom jeziku. Napisao je veliki broj rodoljubivih i duhovnih pesama, inspirisan brojnim stradanjima u ratu. Teme o kojima je pisao, bavile su se prolaznošću i patnjom. Veliki deo stradanja prilikom Tridesetogodišnjeg rata, opisao je u sonetu Suze otadžbine

(Thränen der Vaterlandes Anno), prilikom 1636. godine. Motiv prolaznosti zapaža se u njegovoj pesmi pod nazivom O sujeti sveta(Von der Eitelkeit der Welt). Poznat je i po pisanju drama, u kojima se bavi moralnim pitanjima i u kojima se vraća na pojedine elemente antičke drame uvodeći hor. Karakteristično je da u tragedijama obrađuje sudbine apsolutističkih vladara, sukob kultura, veroispovesti, kritikuje prividno obrazovanje prikazano kroz korišćenje stranih izraza. Njegova najznačajnija dela su: Leo Armenius oder Fürstenmord, odnosno Lav Jermenin, Ermodrdete Majestät oder Carolu, Catharina von Georgien, Oder Bewährte Beständigkeit, odnosno Katarina od Gruzije, Großmüthiger rechtsgelehrter oder sterbender Ämilius Paulus Papinianus, odnosno Papinijan, Cardenio und Celinde oder Unglücklich Verliebte, odnosno Kardenio i Celinda, i mnoga druga dela, od kojih veliki broj zauzimaju drame.

Jedna od značajnijih ličnosti baroka, ujedno i predstavnika prve generacije baroknih književnika, jeste Martin Opic(nem. Martin Opitz). Osim što se borio za što čistiju upotrebu nemačkog jezika i stihotvorstvo na nemačkom jeziku, koji je pod uticajem prisutnosti francuskih vojnika na teritoriji Nemačke i podržavanja francuskih vlasti, brojao sve više i više pozajmljenica, pored već brojnih latinskih, on je napisao knjigu, čiji je originalan naziv Buch von der Deutschen Poeterey, odnosno Knjiga o nemačkom pesništvu. Ta knjiga predstavlja teoriju barokne književnosti i usmeravanje svrhe poezije na pouku, odnosno utilitaristička uverenja. Njegov uticaj najviše je vidljiv u lirici, koju su činile sledeće stilske figure: kontrast, metafora, metonimija, perifraza i alegorija. Najčešća dela bila su soneti, elegije, ode i epigrami. Martin Opic, prevodivši Seneku i Sofokla, bio je iskusan i u oblastima drame, te je njegova podela na staleže u oblasti drame zadržana sve do prosvetiteljstva. On je tvrdio da bi tragedijama trebalo da pripadaju viši staleži, a komedijama niži. Prva nemačka građanska tragedija, bila je Mis Sara Sampson(Miss Sara Sampson), iz 1755. godine. Zbog velikih doprinosa teoriji književnosti i postavljanja temelja modernoj književnosti, Martin Opic se smatra teoretičarom i reformatorom književnosti. Termin opitzieren, predstavljao je pristalice njegovog rada koje su podržavale njegov rad.

Među najznačajnijima, ističe se Paul Fleming, koji je pod uticajem Petrarke, pisao ljubavnu poeziju na latinskom i nemačkom jeziku, i u nju uveo svoja sopstvena osećanja. Tu su i Julius Cinkgref i Johan Rist. Julius Cinkgref(nem. Julius Cinkgref), bio je pristalica Opicove teorije i njegovog stila u poeziji. Teutsche Poemata je zbirka pesama iz 1624. godine, po kojoj je Cinkgref ostao zapamćen. U toj zbirci bile su objavljene pesme Martina Opica i drugih savremenika, dok su buduće generacije i predstavnici predstavljeni u njegovoj zbirci poučnih priča, Teutsche Apophtegmata. Johan Rist(nem. Johann Rist) pripada predstavnicima rane faze baroka i bio je autor mnogih drama i pesama koje su se bavile svetovnom i duhovnom tematikom.

Misticizam u baroku

Jakob Böhme, predstavnik misticizma

Veliki broj dela ovog doba povezan je sa srednjovekovnom religioznom mistikom, viđenjem Boga, teorijama o postojanju dobra i zla, i tako dalje.

Najznačajniji  predstavnik misticizma u baroku je Jakob Beme(nem. Jakob Böhme), koji je bio filozof i mističar. Njegovo najznačajnije delo je Jutarnje rumenilo na Istoku, ili Aurora(Die Morgenröte im Aufgang oder Aurora). Glavna radnja dela odnosi se na odnos čoveka i Boga, u čemu veliku ulogu igra panteizam sa teozofijom. Pod uticajem njegove mistike, nastali su epigrami Angelusa Silezijusa, čije je pravo ime Johanes Šefler, koji je bio teolog i lekar, i jedan od najznačajnijih religioznih pesnika baroka. Svoje drugo ime, Angelus, dobio je nakon što je 1653. godine prešao u katoličanstvo i odbacio protestantizam. Njegova dela govore o spoju čoveka i boga, i znatno se razlikuju od crkvenih dogmi.

Roman u baroku

Zbog nepreglednosti i komplikovanosti strukture romana, u baroku se razvija roman čija je tematika isključivo ljubavna. To su bili satirični romani koji su na svojstven način prikazivali razne životne situacije glavnog junaka. Roman Pustolovni Simplicismus(Der Abenteuerliche Simplicissmus Teutsch), napisan od strane Hansa Jakoba Kistofela fon Grimelshauzena(nem. Hans Jakob Christoffel von Grimmelshausen), je jedan od najznačajnijih predstavnika ove književne vrste u baroku. Ratno stanje i snalaženje mladog čoveka u takvom okruženju predstavljaju okret na ono što je autor proživeo u toku Tridesetogodišnjeg rata. Simplicius je ime glavnog junaka, što u prevodu znači Jednostavni, i povezano je sa glavnim karakteristikama ličnosti junaka. Delo kroz humor opisuje stanje države i društva za vreme rata. Osim tog romana, Grimelshauzen je napisao i roman Prkosni Simpleks, u kojem je glavna junakinja žena slična Simpliciusu.

Kraj baroka i barokna lirika

Kako se bližio kraj barokne epohe, tako su nastupale razne promene u lirici, za koje je svojim delom zaslužan Johan Kristijan Ginter(nem. Johann Christian Günter), po zanimanju lekar koji je pisao o sopstvenim osećanjima, patnji i bolu. Međutim, u njegovim pesmama naziru se prosvetiteljske osobine. Kako se javljaju prosvetiteljska naziranja, tako se širio i pijetistički pokret krajem XVII veka, koji se javio kao reakcija na preteranu racionalnost, kao posledicu rada protestanstkih predstavnika koji su se pretežno oslanjali i bavili formulisanjem doktrina. Pijetizam je dobio naziv po delu Jakoba Špenera, Pia Desideria, u kojem je autor formulisao osnove pijetizma kao Šest pobožnih želja ili predloga za popravljanje crkve. Time se u prvi plan stavljaju Bog, religija, moral, vaspitanje i sve ostale vrednosti koje su zauzimale mesto pravih vrednosti.