Било једном у Мериленду
| Bilo jednom u Merilendu | |
|---|---|
 Prednja korica knjige | |
| Nastanak i sadržaj | |
| Orig. naslov | Bilo jednom u Merilendu – deset godina kolekcije Biljane Rigan |
| Autori | Ivan Kalauzović |
| Dizajner korica | Stefan Kostić |
| Zemlja | Srbija |
| Jezik | srpski (ćirilica) |
| Žanr / vrsta dela | publicistika / monografija |
| Izdavanje | |
| Izdavač | Impressions |
| Датум | 2022 |
| Број страница | 190 |
| Тип медија | тврди повез |
| Превод | |
| Преводилац | Once Upon a Time in Maryland – Ten Years of the Biljana Regan Collection |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-86-82470-00-7 |
| Hronologija | |
| Prethodnik | Od skuta do slapa |
| Naslednik | Srpska kulturna bašta |
| Spoljašnje veze | |
| Veb-sajt | Zvanični veb-sajt |
Bilo jednom u Merilendu, punog naziva Bilo jednom u Merilendu – deset godina kolekcije Biljane Rigan, publicistička je monografija o folklornoj kolekciji Biljane Rigan u Silver Springu nedaleko od Vašingtona i njenom radu od 2012. do 2022. godine, koju je napisao srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović, a objavila izdavačka kuća Impressions.[1][2][3]
O knjizi[uredi | uredi izvor]
Monografija o baštinarki Biljani Rigan i nemaloj zbirci narodne nošnje i drugih starina sa Balkana nastala je nakon njene višegodišnje saradnje sa hroničarem i istraživačem dijaspore Ivanom Kalauzovićem, poznatom i po autorskom nadimku Ivanus. Kalauzović je, kako je izjavio za Radio-televiziju Srbije, prepoznao „čar hrabrosti u usudu razbijanja belosvetskog sivila imenom koje predstavlja balkanske zemlje u tuđini”.[3]
Kalauzović smatra da ime protagonistkinje knjige, koja je „zrno mačvanske zemlje [...] posejala u prekookeansku oranicu”, jeste „najmanji zajednički sadržalac balkanskih kulturnih varijacija” u Sjedinjenim Američkim Državama, dok za priredbe koje organizuje, prikazujući eksponate iz kolekcije, kaže da su u pitanju „spojevi prošlosti i sadašnjosti, tradicionalnog i modernog, sveta starog i sveta novog doba, koji se besprekidno dopunjuju, prepliću i smenjuju”. On daje i moguće teorijske klasifikacije tih dešavanja, u kojima „reka Potomak nakratko preuzima uloge i preoblači se u sukna Save, Drine, Dunava, Morave, Ibra ili Nišave, a parkovi Merilenda navlače odela Mačve, Šumadije, Kosova...”, i svrstava ih i u tri obuhvatne grupe: „panorame tradicije”, „kroz prostor i vreme” i „pod vedrim nebom i vebom”.[4]
Delo je pisano književnoumetničkim stilom i obiluje lirskim momentima, stilskim figurama i arhaizmima, pa i lokalizmima, kako bi se čitaocima što autentičnije prezentovala bit folklora. Sastoji se od tri poglavlja – Koreni, Folklorna bajka i Događaji – i obogaćena je velikim brojem fotografija, koje je tokom godina uglavnom načinio Biljanin suprug Džon Rigan.
Prva recenzentkinja monografije Bilo jednom u Merilendu je Milanka Berberović, profesorka emerita Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ona je između ostalog zapisala: „Svejedno je da li je Biljana Rigan odabrala Ivana Kalauzovića da nadahnuto napiše priču o njenom životu ili je Ivan poželeo da Biljanin neobičan životni put zabeleži. Ova monografija zrači radošću i toplinom i u isto vreme govori o dva izuzetna stvaraoca: piscu koji je Biljanin naum i pregalaštvo pitkim i razumljivim stilom u reči pretočio i Biljaninoj nezaustavljivoj energiji i umeću da čini najviše što može i bar delić bogate kulture i duha svog kraja približi i pokaže drugima da bi bolje upoznali, razumeli i cenili našu zemlju i sve nas.”[5]
Korice knjige i naslovne strane poglavlja su, po ideji Ivana Kalauzovića, dizajnirane u duhu pirotskog ćilima i sadrže stilizovane šare „kornjače”, koje simbolišu dugovečnost, blagostanje i porodično jedinstvo. U centru svake „kornjače” je šara „sofra” u boji naredne „kornjače”. Knjiga je i štampana u Pirotu.[2][3]
Promocija monografije Bilo jednom u Merilendu” održana je 7. juna 2023. godine u Ambasadi Srbije u Vašingtonu.[2][3]
Citati[uredi | uredi izvor]
Biljana je [...] uspela da u potpunosti obuhvati i uklopi staro sa novim, versko sa svetovnim, istočnoevropsko sa svetskim. Taj preplet njen je zaštitni znak. Zbog nje više nije neuobičajeno da se srpski jelek nađe u dvorištu zgrade Kongresa, pred Vašingtonovim obeliskom i Reflektujućim jezerom ili čak Belom kućom.[6]
Zlatoplodna ravna Mačva rodni je dom Biljanin. Iz Mačve je ponela sve što joj treba i iz Mačve crpe svu inspiraciju i entuzijazam. I modeli iz njene kolekcije najbolje izgledaju kombinovani sa delovima scenografije koji podsećaju na stare drvene ograde iz tamošnjih sela i zaseoka. Tad se prsluci šeretski okačeni o tarabe udvaraju vretenima ukrašenim vunom – ovaploćenom devojačkom čednošću, a vretena drhte kô Zasavica dok je merka Drina pred živom Savom. Još je veliki srpski književnik, Biljanin zemljak Janko Veselinović, o Mačvi pisao kao o lepoj, divnoj i bogatoj curi, koja rađa s čime god da je oplođena. Zato je Biljana zrno mačvanske zemlje – uz šarm Malog Pariza, kako je središte Mačvanskog upravnog okruga Šabac još poznat – posejala u prekookeansku oranicu. Srešće se ono tu ispod sa zrnima umetnosti američkih starosedelaca iz plemena Piskatavej, ne bi li se namirilo kosmičko jedinstvo domaćih i pridošlih.[7]
U naselju gde su sve kuće nalik jedna na drugu, gde ništa ne štrči, samo se iza jedne može spaziti što iza drugih ne može. Kao nekad, kad u aprilu pukne proleće, a majke i bake otvore stare ormane ne bi li kroz sačuvane stvari prošla beharna svežina, tako Biljana u dvorište prelije deo svog muzeja, travu prekrije ćilimima – dvoličnim pirotskim, staparskim, mačvanskim, bosanskim i drugim – rasprostrtim po livadi, na suncu, smenjujući ih na po nekoliko sati ne bi li svi udahnuli vazduha. Njihove šare se tada kameleonski sljube sa sredinom i deluju kao kakvi prinosi zemlje koju su prekrili. Na obližnjim tarabama na lahoru igraju rukavi, nogavice, gajtani i kićanke sa okačene odeće. I noću, dok vetar vitla, na koju god stranu bili okrenuti rogovi meseca, sa jeleka krojevi brazda svih boja ne čekaju da odjutri, već se i po tami celi daju za svaki lepršaj.[8]
Kolekcija Biljane Rigan sva je od ljubavi tkana na razboju tradicije što tvorila je kulturu vekova. Značaj joj je višestruk, jer ona ne čuva samo sećanja na usnula stoleća već i na stare zanate, čije plodove u domaćinstvima danas zamenjuju proizvodi slabog kvaliteta, najčešće poreklom iz azijskih zemalja. Pored svakog eksponata iz Biljaninog muzeja stoji po jedan abadžija, mutavdžija ili juvelir. Njen rad je dokaz da je lenjost mit, odnosno da jedino može nedostajati nadahnuća, a Biljana ga ima napretek – svud je oko nje: u pogledima i amanetima predaka, utkanih u šare na testijama, ćupovima, vretenima i preslicama ili u rupice na čipkama. Kada se brine o aktuelnoj postavci kolekcije, kada želi da je učini lepšom, da je jednostavno očisti ili istakne neke detalje, a da pritom ne naruši svojstvenost svojih alema, ona to radi hitro, nalik piscu koji se zorom sapliće ne bi li nedohitnu misao uhvatio za končić, da mu ne pobegne...[9]
U Biljaninom muzejskom đerdanu, u karuselu zaboravljenih časova, očevidno tajni život sa vezom, nakitom i raznim drugim đinđuvama vode kostimi – svi autentični, naravna stvar. Dešava se da se u zanosu kostimi očešu jedan o drugog i ponesu grumen druge boje kao svat kitku na reveru. Kô na minderluku, po vidokrugu leže kape, marame, kecelje i peškiri, niske dukata, korpe, torbe i nanule, sita, čokanji, mlinovi, džezve i fildžani i jedan prašnjavi usamljeni fenjer. Poneki litak, tek ašikluka radi, mahne uspavanom starom bakraču u uglu, koji se slično suncogledu na tren kicoški okrene i patinom osmehne. Poput grafita, potpisi vremena su svuda. Mnogi predmeti vršnjaci su burnih vekova, pretekli svedoci ratova i promena, pa sada ne govore samo o vremenu u kojem su nastali nego na sebi nose i stigme istorije, kao koferi svetskih putnika nalepnice sa raznih destinacija.[9]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Revija narodnih nošnji Šapčanke u SAD”, Glas Podrinja, 23. decembar 2022. Posećeno 12. juna 2023.
- ^ a b v „Monografija Bilo jednom u Merilendu predstavljena u Ambasadi Srbije u SAD”, Glas Podrinja, 8. jun 2023. Posećeno 12. juna 2023.
- ^ a b v g „Monografija Bilo jednom u Merilendu Ivana Kalauzovića promovisana u Vašingtonu”, RTS, 15. jun 2023. Posećeno 15. juna 2023.
- ^ Kalauzović 2022.
- ^ „Bilo jednom u Merilendu”, Ogledalo (Serbian Mirror, Čikago), avgust 2023. Posećeno 25. septembra 2023.
- ^ Kalauzović 2022, str. 10.
- ^ Kalauzović 2022, str. 25.
- ^ Kalauzović 2022, str. 62.
- ^ a b Kalauzović 2022, str. 64.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kalauzović, Ivan (2022). Bilo jednom u Merilendu – deset godina kolekcije Biljane Rigan. Niš: Impressions. ISBN 978-86-82470-00-7. COBISS.SR 84567049.
