Bombaški napadi na ruske stanove 1999.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bombaški napadi na ruske stanove 1999.
Posledice terorističkog napada: jutro 9. septembra 1999. godine, Ulica Gurjanova 19, Moskva.
MestoBujnaksk, Moskva i Volgodonsk
Datum4—16. septembar 1999.
Metastambene zgrade
Vrsta napadaterorizam
Oružjerazni eksplozivi
Ubijeno307
Ranjenoviše od 1.000

Bombaški napadi na ruske stanove 1999. odnose se na niz eksplozija koje su pogodile četiri bloka apartmana u ruskim gradovima Bujnaksk, Moskva i Volgodonsk u septembru 1999. godine, ubivši 307 i povredivši više od 1.000 ljudi i uticali da se proširi strah širom zemlje. Bombardovanje, zajedno sa invazijom na Dagestan, odvelo je zemlju u Drugi čečenski rat. Način na koji je, tadašnji, predsednik Vlade Rusije Vladimir Putin rešavao krizu, uticao je na povećanje njegove popularnosti i pomoglo mu da postane predsednik u roku od nekoliko meseci.[1][2]

Eksplozije su pogodile Bujnaksk 4. septembra, a 9. i 13. septembra, eksplozije su se desile u Moskvi. 13. septembra, ruski predsednik Dume, Genadij Seleznov objavio je u Dumi da je dobio izveštaj o tome da se upravo dogodio još jedan bombaški napad u gradu Volgodonsk. Bomba je stvarno eksplodirala u Volgodonsku, ali samo tri dana kasnije, 16. septembra. Za bombaške napade, optuženi su čečenski militanti, koji su negirali odgovornost, zajedno sa čečenskim predsednikom Aslanom Mashadovim. Jedan eksplozivni uređaj, sličan onima koji su korišćeni u ovim bombaškim napadima, pronađen je i deaktiviran u jednom stanu u ruskom gradu Rjazanju, 22. septembra.[3] Narednog dana, predsednik Vlade Rusije, Vladimir Putin pohvalio je opreznost stanovnika Rjazanja i naredio vazdušno bombardovanje grada Grozni, koji je obeležio početak Drugog čečenskog rata.[4] Trideset i šest sati kasnije, lokalna policija je uhapsila tri agenta federalne službe bezbednosti, koji su postavili uređaje u Rjazanju. Incident je proglašen kao vežba obuke i agenti su pušteni po naređenjima izdatih u Moskvi.[5]

Član parlamenta Jurij Ščkočihin podneo je dva predloga za parlamentarnu istragu o događajima, ali ruska Duma je odbila predloge u martu 2000. godine. Nezavisnom[6] javnom komisijom za istragu o bombaškim napadima predsedavao je zamenik Dume, Sergej Kovalev. Komisija je bila neefikasna zbog odbijanja vlade da odgovori na pitanja. Dva ključna člana Sergejeve komisije, Sergej Jušenkov i Jurij Ščkohihin, su ubijeni u očiglednim atentatima.[7][8] Advokat i istražitelj Komisije Mihail Trepaškin uhapšen je i dobio je kaznu od četiri godine zatvora zbog otkrivanja državne tajne.[9] Aleksandra Litvinjenka, koji je u dve knjige optužio Federalnu Službu Bezbednosti za organizovanje bombardovanja, otrovali su agenti FSB-a u Londonu.

Zvanična ruska istraga o bombaškim napadima završena je 2002. godine i zaključeno je da je sve bombaške napade, organizovao i vodio Ahemez Gočijaev, koji je ostao na slobodi, a koji je dobijao naredbe od islamskih ratnih lidera Ibn el Hataba i Abu Omar el Saifa, koji su ubijeni. Pet drugih osumnjičenih je ubijeno, a šestoro su ruski sudovi osudili zbog optužbi za terorizam.

Prema nekim istoričarima, napade su koordinirale ruske službe državne bezbednosti kako bi doveli Putina u predsedništvo.[10][11][12][13][14][15] Ovim stavom opravdano je nekoliko sumnjivih događaja, uključujući bombe postavljene od strane agenata FSB-a u gradu Rjazanj, saopštenje o bombardovanju u gradu Volgodonsku tri dana pre nego što se to i desilo, slabih dokaza i demantovanja sumnji da niko od njih nije bio Čečen i trovanje Aleksandra Litvinjenka koji je napisao dve knjige na ovu temu.

Bombardovanje[uredi | uredi izvor]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Desilo se pet bombaških napada na stanove i najmanje tri pokušaja bombardovanja je sprečeno.[16] Sve bombe su imale isti "potpis", sudeći po prirodi i obimu uništenja. U svim slučevima, korišćen je eksplozivni heksogen, a tajmeri su postavljeni da se aktiviraju noću i da obuhvate maksimalan broj civilnih žrtava. Eksplozivi su postavljeni da uništavaju najslabije, najkritičnije elemente zgrada i da utiču na to da zgrade "padnu kao kuća od karata".[17] Pojedinci koji stoje kao organizatori bombardovanja, mogli su da dobiju ili proizvedu nekoliko tona snažnog eksploziva i da ih isporuče na brojne destinacije širom Rusije.[17][18]

Moskovski tržni centar[uredi | uredi izvor]

Dana 31. avgusta 1999. godine, u 20:00 časova po lokalnom vremenu, eksplozija se dogodila u tržnom centru "Ohotni Rijad" na Manežnaja trgu u Moskvi.[19][20] Jedna osoba je ubijena, a 40 osoba je povređeno.[17] Prema FSB-u, eksploziju je izazvala veoma mala bomba od samo oko 300 grama eksploziva.[19] Dana 2. septembra 1999. godine, nepoznata osoba pozvala je i tvrdila da je bombardovanje počinila "Oslobodilačka vojska Dagestana".[21]

Bujnaksk, Dagestan[uredi | uredi izvor]

Dana 4. septembra 1999. godine, u 22:00 časova, automobilska bomba eksplodirala je ispred zgrade od pet spratova u gradu Bujnaksk u Dagestanu, u blizini granice Čečenije. U zgradama su živeli ruski vojnici granične policije sa svojim porodicama.[22] Šezdeset četiri osobe su ubijene, a 133 su povređene u eksploziji.[23] Još jedna auto-bomba pronađena je i eksploziv je deaktiviran sa nje, u istom gradu..[22][24] Bomba koja je bila u automobilu sadržala je 2.706 kilograma eksploziva. Lokalni stanovnici su ga otkrili na parkingu okruženom vojnom bolnicom i stambenim zgradama.

Moskva, Pečatniki[uredi | uredi izvor]

Dana 9. septembra 1999, neposredno nakon ponoći po lokalnom vremenu,[25] 300 do 400 kilograma eksploziva je eksplodiralo u prizemlju stambene zgrade u jugoistočnoj Moskvi (ulica Gurjanova 19). Devetospratna zgrada je uništena, ubivši 94 osobe koje su bile unutar zgrade i povredivši 249 drugih ljudi i oštetivši 19 zgrada u blizini.[25] Tokom ovog bombaškog napada uništeno je ukupno 108 stanova. Portparol FSB-a identifikovao je eksploziv kao heksogen.[17] Stanovnici su izjavili da su videli, nekoliko minuta pre nego što se desio napad, četvoricu kako se udaljavaju automobilom od zgrade.[26]

Tadašnji Predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin naredio je pretresanje 30.000 stambenih zgrada u Moskvi zbog eksploziva.[27] Lično je kontrolisao istragu o bombaškom napadu.[18]Putin je 13. septembra objavio dan žalosti za žrtve napada..[25]

Moskva, Kaširski auto-put[uredi | uredi izvor]

Spasioci kopaju kako bi našli preživele nakon bombaškog napada na Kaširskom auto-putu.

Dana 13. septembra 1999. godine, u 5:00 sati ujutru, velika bomba eksplodirala je u podrumu stambenog bloka na Kaširskom auto-putu u južnoj Moskvi, oko 6 km od mesta poslednjeg napada. Ovo je bila najsmrtonosnija eksplozija u lancu bombaških napada (jer je zgrada bila izgrađena od cigle), gde je 119 ljudi ubijeno i 200 povređeno. Osmospratna zgrada je bila spljoštena, razbacani su delovi po ulici i betonski komadi su mogli da se pronađu stotinama metara odatle.[28]

Moskva, sprečeni bombaški napadi[uredi | uredi izvor]

Dana 13. septembra 1999. Ahemez Gočijaev je pozvao i prijavio da su bombe postavljene na nekoliko lokacija. Gočijaev je tvrdio da mu je podmetnuo stari poznanik, oficir FSB-a koji ga je zamolio da izda podrume "kao skladišni prostor" na četiri lokacije na kojima su kasnije pronađene bombe. Posle druge eksplozije na Kaširskom putu, Gočijaev je priznao da mu je bilo namešteno, pozvao policiju i rekao im o podrumima još dve zgrade, gde su stvarno pronađeni eksplozivi i izbegnute su eksplozije..[29][30][31]

Volgodonsk[uredi | uredi izvor]

Volgodonska bomba je delimično uništila ceo blok stanova.

Kamionska bomba eksplodirala je 16. septembra 1999. godine, ispred zgrade od devet spratova u južnom ruskom gradu Volgodonsku, ubivši 17 i povredivši 69 ljudi.[17] Bombardovanje se desilo u 5:57 sati ujutru.[32] Zgrade u okolini su takođe bile oštećene. Eksplozija se desila i na 14 km od nuklearne elektrane.[32] Premijer Putin potpisao je dekret kojim se traži da organi za sprovođenje zakona i druge agencije razviju planove u roku od tri dana kako bi zaštitili industriju, saobraćaj, komunikacije, centre za preradu hrane i nuklearne komplekse.[32]

Incident u Rjazanju[uredi | uredi izvor]

U 20:30, 22. septembra 1999. godine, stanovnik stambene zgrade u gradu Rjazanju primetio je dvojicu sumnjivih muškaraca koji su unosili vreće u podrum iz automobila sa registarskim tablicama iz Moskve.[33][34] Pozvao je i upozorio policiju, ali do trenutka kada su stigli, muškarci su nestali. Policajci su pronašli tri vreće belog praha u podrumu, gde je svaka bila teška 50 kilograma. Detonator i uređaj za merenje vremena su bili pričvršćeni i naoružani. Tajmer je postavljen na 5:30 ujutru. Juri Tačenko, šef lokalne jedinice za bombe, isključio je detonator i tajmer i testirao tri vreće bele supstance sa analizatorom "MO-2". Uređaj je otkrio tragove heksogena, vojnog eksploziva koji se koristio u svim prethodnim bombaškim napadima.[17]Policija i vozila za spasavanje su se približavali iz različitih delova grada, a 30.000 stanovnika je evakuisano sa područja. 1.200 lokalnih policajaca naoružanih automatskim oružjem postavilo je blokade na auto-putevima po gradu i počeli su da patroliraju železnicama i aerodromima kako bi uhvatili i uhapsili teroriste.[17]

U 1.30 č ujutru, 23. septembra 1999. godine, inženjeri za eksplozive su uzeli malo supstance iz sumnjivih vreća sa mesta napada zbog testiranja, na udaljenosti od 1,6 km od Rjazanja.[35] Tokom ispitivanja supstanci na tom području pokušali su da ga eksplodiraju pomoću detonatora, ali njihovi napori nisu uspeli, supstanca nije bila detonirana, a eksplozija se nije desila.[35][36][37][38] U pet ujutru, Radio Rusija je izveštavala o pokušaju bombardovanja, naglašavajući da je bomba postavljena za 5.30 č. Ujutro je "Rjazan ličio na grad pod opsadom". Kompozitne skice tri sumnjiva terorista, dva muškarca i žene, bili su objavljeni svuda po gradu i prikazani na televiziji. U 08:00 sati, ruska televizija je prijavila pokušaj eksplodiranja bombe u zgradi u Rjazanju i identifikovala eksploziv koji se koristi u bombi kao heksogen.[36] Vladimir Rušailo je kasnije objavio da je policija sprečila teroristički napada. U vestima u 16 časova, izvestili su da nisu uspeli da detoniraju eksplozive tokom testiranja izvan grada.[35][36][37][38][39][40]

U 19 sati, Vladimir Putin pohvalio je opreznost stanovnika Rjazanja i naredio vazdušno bombardovanje glavnog grada Čečenije, Grozni, kao odgovor na teroristička dela.[41] Rekao je:[42]

Kasnije, iste večeri, jedan zaposleni u telefonskoj službi u Rjazanju je prisluškivao telefonske razgovore na daljinu i uspeo je da otkrije razgovor u kome je osoba van grada predložila drugima da se "podele" i "sami nađu sopstveni izlaz". Broj te osobe je pratila jedinica za telefonske centre u FSB-u.[43] Prilikom hapšenja, pritvorenici su proizveli FSB identifikacione karte. Oni su ubrzo bili pušteni po naređenjima iz Moskve.[44][45]

Direktor FSBa, Nikolaj Patrušev je 24. septembra najavio da je vežba sprovedena kako bi se testirali odgovori nakon ranijih eksplozija.[46] FSB u Rjazanju "reagovao je u besu" i izdao izjavu rekavši:[42] "Ova objava je došla kao iznenađenje za nas i pojavila se u trenutku kada je ... FSB identifikovao mesta prebivališta u Rjazanju onih koji su bili uključeni u postavljanje eksplozivnih naprava i bio je spreman da ih zadrži." FSB je takođe objavio javno izvinjenje o incidentu.[46] U emisiji uživo na NTV-u Evgenij Savostojanov, bivši direktor FSB-a u Moskvi, kategorički je porekao da bi bilo koja takva vežba mogla da bude izvedena u stambenim zgradama sa stanovnicima unutar nje i bez obaveštavanja lokalnih vlasti.[47]

Eksplozivi u Rjazanjskom sporu[uredi | uredi izvor]

Položaj ruskih vlasti o incidentu iz Rjazanja vremenom se značajno promenio. Prvobitno je FSB i federalna vlada to proglasila stvarnom pretnjom. Međutim, nakon što su ljudi koji su postavili bombu identifikovani kao operativci FSBa, zvanična verzija je promenjena na "sigurnosnu obuku".[48] FSB je takođe u početku izvestio da je eksploziv koji su koristili teroristi bili heksogen. Međutim, kasnije su izjavili da eksploziv nije bio heksogen, već mešavina aluminijuma u prahu, nitre (šalitra), šećera i TNT koju su pripremili počinioci u betonskoj mešalici u fabrici đubriva u Urus-Martanu, u Čečeniji.[49][50] Heksogen se proizvodi u jednoj fabrici u Rusiji, u gradu Permu.[17] Prema Davidu Sateru, FSB je promenio priču o vrsti eksploziva, pošto je bilo teško objasniti kako su nestale ogromne količine heksogena iz čuvanog objekta u Permu. Međutim, Robert Brus Vare veruje da se heksogen može nabaviti na crnom tržištu.[51]

Juri Tkačenko, ekspert policije za eksploziv koji je deaktivirao bombu u Rjazanju, insistirao je da je to stvarno. Tkačenko je izjavio da su eksplozivi, uključujući tajmer, izvor energije i detonator, bili prava vojna oprema i očigledno ju je pripremio profesionalac. Takođe je rekao da je analizator gasa koji je testirao isparenja iz vreća, bez sumnje ukazivao na prisustvo heksogena. Tkačenko je rekao da nije bilo pitanje da li je analizator mogao da funkcioniše, pošto je analizator gasa bio kvaliteta svetske klase, koštao je 20.000 dolara, a održavao ga je specijalista koji je radio po strogim procedurama, proveravajući analizator nakon svake upotrebe i čestim profilaktičkim proverama. Tkačenko je istakao da je precizna briga u rukovanju analizom gasa neophodna jer su životi stručnjaka za bombe zavisili od pouzdanosti njihove opreme. Policajci koji su odgovorili na originalni poziv i otkrili bombu takođe su insistirali da je očigledno, iz njenog izgleda, da supstanca u bombama nije šećer.[17][52] Međutim, kasnije na konferenciji za novinare povodom Dana radnika Federalne službe sigurnosti u decembru 2001, Tkačenko je istakao da je pogrešio u svojim prethodnim zaključcima i rekao da je detonator u stvari lovački patron koji ne bi mogao da detonira bilo koji eksploziv.[53]

U martu 2000. godine ruski list Novija Gazeta objavio je vest o privatnom računu Alekseja Pinjajeva iz 137. puka koji je čuvao vojni objekat u blizini grada Rjazanja. Iznenadio se kada je video da je "magacin sa oružjem i municijom" sadržao vreće na kojima je pisalo "šećer". Dvojica padobranaca su presekli rupu u jednoj od vreća i napravili čaj sa šećerom uzetim iz torbe. Ali ukus čaja bio je užasan. Bilo im je sumnjivo jer su ljudi pričali o eksplozijama. Supstanca se ispostavila da je heksogen. Nakon novinskog izveštaja, oficiri FSB-a su otišli u jedinicu Pinjajeva, optužili ih da su "otkrili državnu tajnu" i rekli su im: "Vi ne možete ni da zamislite u kakav ozbiljan posao ste se zapetljali". Puk je kasnije tužio izdavače Novije Gazete zbog vređanja časti ruske vojske, pošto nije postojao privatni račun Alekseja Pinjajeva u puku, prema njihovoj izjavi.[54] Na konferenciji za novinare FSBa, Pinjajev je izjavio da u 137. vazduhoplovnom puku nema heksogena i da je hospitalizovan u decembru 1999. godine i da od tada više nije posećivao puk.[53]

Prema Sateru, sva četiri bombardovanja koja su se desila imala su sličan "potpis" koji je naznačio da su eksplozivi bio pažljivo pripremljeni, što je znak kvalifikovanih stručnjaka. Takođe nema objašnjenja o tome kako su teroristi mogli da nabave tone heksogenog eksploziva i da ih transportuju na različite lokacije u Rusiji; heksogen se proizvodi u jednoj fabrici u Permskoj oblasti za koju je FSB odgovoran za njenu sigurnost. Krivci bi takođe trebalo da organizuju devet eksplozija (četiri koje su se desile i pet pokušaja bombardovanja koje su vlasti prijavile) u različitim gradovima u dvonedeljnom periodu. Procena Satera da je za vreme koje je potrebno za razvoj ciljnog plana, posete na terenu, pripremu eksploziva, iznajmljivanje prostora na lokacijama i transport eksploziva na lokacije, bilo četiri do četiri i po meseca.[17]

Zaključak[uredi | uredi izvor]

Bombaški napad po datumu i smrti
Grad Datum Broj poginulih
Bujnaksk 4. septembar 64
Moskva 9. septembar 94
Moskva 13. septembar 118
Volgodonsk 16. septembar 17
Rjazanj 22. septembar Sprečeno

Povezani događaji[uredi | uredi izvor]

Invazija na Dagestan[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Invazija na Dagestan

Dana 7. avgusta 1999. godine, islamistička grupa, koju su predvodili Šamil Basajev i Ibn el Hatab, napala je rusku republiku Dagestan.

Napredna upozorenja o predstojećim bombaškim napadima[uredi | uredi izvor]

U julu 1999. ruski novinar Aleksandar Žilin, pisao je u Moskovskoj pravdi, i upozorio je da će u Moskvi vlada organizovati terorističke napade. Koristeći dokument koji je "procureo" iz Kremlja kao dokaz, dodao je da bi motiv bio podrivanje protivnika ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Među njima su bili gradonačelnik Moskve Jurij Luškov i bivši premijer Jevgenij Primakov. Međutim, ovo upozorenje je ignorisano.[55][56]

Prema Ejmi Najtu, američkom istoričaru sovjetskog saveza i Rusije, "još značajnija je činjenica da je 9. septembra, prvog dana prvog bombardovanja u Moskvi, Konstantinu Borovju, uglednom i uticajnom poslaniku Dume rečeno da će u gradu biti teroristički napad. Njegov izvor je bio oficir ruske vojne obaveštajne službe (GRU), a Borovoj je preneo ove informacije službenicima FSB-a koji su služili u Jeljcinovom Savetu bezbednosti, ali su ga ignorisali".[55][57]

Obaveštenje u Ruskoj Dumi o predstojećim bombaškim napadima u Volgodonsku[uredi | uredi izvor]

  1. septembra, samo nekoliko sati posle druge eksplozije u Moskvi, ruski predsednik Dume, Genadi Seleznov iz Komunističke partije objavio je: "upravo sam dobio izveštaj. Prema informacijama iz Rostov na Donu, stambena zgrada u gradu Volgodonsk je sinoć eksplodirala".[58][59][60][61][62]. Kada se 16. septembra dogodio bombaški napad na Volgodonsku, Vladimir Žirinovski je narednog dana zatražio objašnjenje u Dumi, ali Seleznov mu je isključio mikrofon.[58] Vladimir Žirinovski je rekao u Dumi: "Sećate li se, Genadi Seleznovu, kako ste nam rekli da je eksplodirala zgrada u Volgodonsku, tri dana pre same eksplozije? Kako treba to da tumačimo? Državna Duma zna da je zgrada uništena u ponedeljak, a u stvari je zaista eksplodirala u četvrtak (iste nedelje) ... ".[63][64]

Aleksandar Litvinjenko je to opisao kao "uobičajeni nered u KGBu": "Moskva-2 je bila 13. i Volgodonsk 16. septembra, ali je informacija stigla kao obrnuta", rekao je on. Istražitelj Mihail Trepaškin potvrdio je da je čovek koji je Seleznovu preneo poruku bio zaista oficir FSB-a.[65]

U intervjuu sa Jurijem Dudom u avgustu 2017. godine, Vladimir Žirinovski je potvrdio da je FSB imao informacije o budućem terorističkom aktu u Volgodonsku i preneo to Seleznovu, međutim, neko je pogrešno preneo informaciju Seleznovu da se već desio teroristički akt u Volgodonsku.[66]

Zabrana istrage od strane Ruske Dume[uredi | uredi izvor]

Ruska Duma odbacila je dva predloga za parlamentarnu istragu o Rzjanjskom incidentu.[67][68] U Dumi, pro-Kremljanska stranka Jedinstvo, glasala je da u narednih 75 godina treba da se zapečate svi materijali vezani za incident u Rjazanju i zabranila istragu o tome šta se dogodilo.[42]

Tvrdnje, poricanja i priznanja odgovornosti za eksplozije[uredi | uredi izvor]

Dana 9. septembra, anonimna osoba, koja je imala kavkaski naglasak, pozvala je novinsku agenciju Interfaks, rekavši da su eksplozije u Moskvi i Bujnaksku bile "naš odgovor na bombardovanje civila u selima u Čečeniji i Dagestanu".[18][69]

Dana 15. septembra, neidentifikovani čovek, koji je takođe imao kavkaski akcenat, nazvao je novinsku agenciju ITAR-TASS, tvrdeći da predstavlja grupu koja se zove Oslobodilačka vojska Dagestana. Rekao je da su oni organizatori eksplozija u Bujnaksku i Moskvi.[18] Prema njegovim rečima, napadi su bili osveta smrti muslimanskih žena i dece tokom ruskih vazdušnih napada u Dagestanu. "Odgovorićemo na smrt sa smrću", rekao je pozivalac.[70] Ruski zvaničnici iz Ministarstva unutrašnjih poslova i FSB-a, izrazili su skepticizam nad tvrdnjama i rekli da ne postoji takva organizacija.[71][72] 15. septembra 1999. zvaničnik iz Dagestana takođe je negirao postojanje "Dagestanske oslobodilačke vojske".[73]

Aslan Mashadov, Šamil Basajev i Ibn el Hatab su odbili odgovornost za eksplozije.[74][75][71] Basajev je izjavio da ne zna ko stoji iza bombardovanja.[76] Hatab je rekao da se bori protiv ruske vojske, a ne proviv žena i dece..[77]

Batčajev i Krimšahalov su priznali da su prevezli pun kamion eksploziva u Moskvu, ali su rekli da "nikad nisu bili u kontaktu sa čečenskim ratnicima i da ne poznaju Gočijaeva".[78] Oni su rekli da ih je neko "koji se postavio kao vođa džihada, namsamario da uđu u operaciju", angažujući ih da prevezu eksploziv, a kasnije su shvatili da taj čovek radi za FSB.[78] Oni su tvrdili da je bombaške napade usmeravao Ugriumov koji je tada nadzirao specijalne jedinice FSB Alfa i Vimpel.[79]

Tokom saslušanja, Dekušev je rekao da je bombardovanje zgrada naručeno od strane CIA-e,[80] i da je Abu Omar bio taj koji je obećao da će mu platiti za obavljen posao, ali mu na kraju nije ništa ni platio. Rekao je da je, zajedno s Krimšahalovim i Batčajevim, pripremio eksploziv, prevezao ih u Volgodonsk i sda su lučajnim odabirom izabrali zgradu koju su razneli.

Istrage[uredi | uredi izvor]

Krivična istraga i sudska odluka[uredi | uredi izvor]

Zvanična istraga zaključena je 2002. godine. Prema podacima ruskog državnog tužioca,[50][81] svi bombaški napadi na stanove bili su izvedeni pod komandom etničkog Karačajca Ahemeza Gočijaeva, a planirali su ih Ibn el Hatab i Abu Omar el Saif, arapski militanti koji su se borili u Čečeniji na strani čečenskih pobunjenika.[82][83] Ibn el Hatab i Abu Omar el Saif su ubijeni tokom Drugog čečenskog rata. Prema islednicima, eksplozivi su pripremljeni u fabrici đubriva u Urus-Martanu, u Čečeniji, "mešanjem aluminijumskog praha, nitrata i šećera u betonskoj mešalici",[84] ili tako što su stavljali i heksogen i TNT.[50] Odatle su ih poslali u skladište hrane u Kislovodsk, kojim je rukovodio ujak jednog od terorista, Jusuf Krimšahalov. Drugi zaverenik, Ruslan Magajajev, zakupio je KamAZ kamion u kojem su dva meseca skladištene vreće. Nakon što je sve bilo planirano, učesnici su bili organizovani u nekoliko grupa koje su onda eksploziv transportovale u različite gradove.

Eksploziju u moskovskom tržnom centru, 31. avgusta počinio je drugi čovek Magomed-Zagir Garžikajev po naređenjima Šamila Basajeva, prema istragama FSBa.[85]

Sudske presude[uredi | uredi izvor]

Prema odluci suda, Ibn el Hatab je platio Gočijaevu 500.000 dolara kako bi izvršio napade na ulicama Gurjanova, Kaširskoje i Borisovskije Prudi, a potom pomagao da se sakrije Gočijaev i njegovi saučesnici u Čečeniji.[80][31] Početkom septembra 1999, Magajajev, Krimšahalov, Batčajev i Dekušev su ponovo napunili teret u prikolicu Mercedes-Benz 2236[86] i isporučili ga u Moskvu. Na putu su bili zaštićeni od mogućih komplikacija od strane saučesnika, Hakima Abajeva, koji je pratio prikolicu u drugom automobilu. Na putu su bili zaštićeni od mogućih komplikacija od strane saučesnika, Hakima Abajeva,[86] koji je pratio prikolicu u drugom automobilu. U Moskvi su sreli Ahemeza Gočijaeva, koji se prijavio u hotelu Altaj pod lažnim imenom "Lajpanov" i Denisa Sajtakova. Eksplozivi su ostavljeni u skladištu u ulici Krasnodonskaja, koju je iznajmio pseudo-Lajpanov (Gočijaev). Sledećeg dana, eksplozivi su isporučeni u kombiju "ZIL-5301" na tri adrese - Ulica Gurjanova, Kaširski auto-put i Ulica Borisovskije Prudi, gde je pseudo-Lajpanov iznajmljivao podrume.[86] Gočijaev je nadzirao postavljanje bombi u zakupljenim podrumima. Zatim su se desile eksplozije na prethodnim adresama. Eksplozija na Borisovskije Prudi je sprečena.[80]

Prema tvrdnjama suda, bombaške napade u Bujnaksku 14. septembra je naručio Ibn el Hatab, koji je obećao bombarderima 300.000 dolara da odvezu kamion eksploziva u centar kompleksa, što bi istovremeno uništilo četiri stambene zgrade. Međutim, bombaši su se parkirali u susednoj ulici i razneli samo jednu zgradu. Na suđenju su se požalili da im Ibn el Hatab nije dao sav novac koji im je obećao.[80] Jedan od bombardera priznao je da radi za Ibn el Hataba, ali je tvrdio da nije znao da je eksplozivom imao nameru da uništi vojne stambene zgrade.[80]

Eksplozija u tržnom centru na Manežnaja trgu bila je predmet odvojenog sudskog procesa održanog u Moskvi 2009. godine. Sud je optužio Halida Hugujeva i Magumadzira Gadžikajeva da su organizovali i izvršili eksplozije iz 1999. godine u tržnom centru na Manežnaja trgu i hotelu Intourist i osudio ih na 25 i 15 godina zatvora.[87]

Presude[uredi | uredi izvor]

Dva člana Gočijaeve grupe, koji su izvršili napade, Adam Dekušev i Jusuf Krimšahalov, obojica su osuđeni na doživotno služenje kazne u koloniji specijalnog režima.[88] Oba optužena su se izjasnila krivima samo za neke optužnice. Na primer, Dekušev je priznao da je znao da će eksploziv koji je prevezao biti upotrebljen za teroristički čin. Dekušev je takođe potvrdio i ulogu Gočijaeva u napadima.[89] Dekušev je izručen Rusiji 14. aprila 2002. godine da bi mu se sudilo. Krimšahalov je uhapšen i izručen Moskvi.[80][88] Tokom 2000. godine u Azerbejdžanu je uhapšeno šest bombardera koji su učestvovali u napadu u Bujnaksku i osuđeni su za bombaške napade.[80] Ahemez Gočijaev, šef grupe koji je izvršila napade i navodno glavni organizator, je begunac i nalazi se pod međunarodnim poternicom.[88] U saopštenju objavljenom u januaru 2004. godine, FSB je rekao: "dok ne uhapsite Gočijaeva, istraga bombardovanja stambenog bloka iz 1999. godine neće biti završena".[90]

Osumnjičeni i optuženi[uredi | uredi izvor]

U septembru 1999. godine, stotine čečenskih državljana (preko 100.000 stalno naseljenih u Moskvi) bili su kratko zadržani i ispitivani u Moskvi.[91] Svi su bili nevini. Prema zvaničnoj istrazi, sledeći ljudi su ili dostavili eksplozive, skladištili ih ili zaštitili druge osumnjičene:

Bombaški napadi u Moskvi[uredi | uredi izvor]
Bombaški napadi u Volgodonsku[uredi | uredi izvor]
  • Timur Batačajev (etnički Karačaj),[103] ubijen u Gruziji u sukobu sa policijom tokom kojeg je Krimšahalov uhapšen.[50]
  • Zaur Batačajev (etnički Karačaj),[104] ubijen u Čečeniji 1999—2000. godine.[50]
Bombaški napadi u Bujnaksku[uredi | uredi izvor]
  • Isa Zainutdinov (etnički Avar)[103] i rodom iz Dagestana, osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu u martu 2001. godine[105]
  • Alisultan Salihov (etnički Avar)[103] i rodom iz Dagestana, osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu u martu 2001. godine[105]
  • Magomed Salihov (etnički Avar)[103] i rodom iz Dagestana,[106] uhapšen u Azerbejdžanu u novembru 2004. godine, izručen Rusiji, proglašen da nije kriv za optužbu za terorizam od strane porote 24. januara 2006. godine; proglašen krivim za učešće u oružanim snagama i nezakonit prelazak državne granice[107] Ponovo je osuđen za iste optužbe 13. novembra 2006. godine i ponovo je proglašen da nije kriv, ovog puta po svim optužbama, uključujući i one za koje je proglašen krivim na prvom suđenju.[108] Prema izjavama u novinama Komersant, Salihov je priznao da je dostavio boje u Dagestanu za Ibn el Hataba, iako nije bio siguran šta je stvarno isporučivao.[109]
  • Zijavudin Zijavudinov (rodom iz Dagestana),[110] uhapšen u Kazahstanu, izručen Rusiji, osuđen na 24 godine u aprilu 2002. godine.[111]
  • Abdulkadir Abdulkadirov (etnički Avar)[103] i rodom iz Dagestana, osuđen na 9 godina u martu 2001. godine[105]
  • Magomed Magomedov - osuđen na 9 godina u martu 2001. godine.[105]
  • Zainutdin Zainutdinov (etnički Avar)[103] i rodom iz Dagestana, osuđen na 3 godine u martu 2001. godine i odmah pušten pod amnestijom.[105]
  • Mahač Abdulsamedov (rodom iz Dagestana), osuđen na 3 godine u martu 2001. i odmah pušten pod amnestijom.[105]

Pokušaji nezavisne istrage[uredi | uredi izvor]

Ruska Duma odbacila je dva predloga za parlamentarnu istragu o incidentu u Rjazanju.[67][68]

Nezavisnom javnom komisijom za istragu o bombaškim napadima predsedavao je poslanik Dume Sergej Kovalev. Komisija je započela svoj rad u februaru 2002. godine. 5. marta Sergej Jušenkov i član Dume Juli Ribakov odleteli su u London gde su sreli Aleksandra Litvinjenka i Mihaila Trepaškina. Nakon tog sastanka, Trepaškin je počeo da radi sa komisijom.[112]

Međutim, javna komisija je postala neefikasna zbog odbijanja vlade da odgovori na istrage.[113][114][115] Dva ključna člana Komisije, Sergej Jušenkov i Juri Ščkohihin, obojica članovi Dume, umrli su u očiglednim atentatima u aprilu i julu 2003. godine.[116][117] Još jedan član komisije, Oto Lacis, napadnut je u novembru 2003. godine,[118] a dve godine kasnije, 3. novembra 2005. godine, umro je u bolnici nakon automobilske nezgode.[119]

Komisija je zatražila od advokata Mihaila Trepaškina da istraži slučaj. Trepaškin je tvrdio da je našao da je podrum jedne od bombardovanih zgrada iznajmio oficir FSB-a Vladimir Romanovič, što je kasnije posvedočilo nekoliko ljudi. Trepaškin je takođe ispitao i pismo koje se pripisuje Ahemezu Gočijaevu i ustanovilo da je navodni pomoćnik Gočijaeva, koji je organizovao isporuku vreća, možda bio potpredsednik Kapstroj-2000, Aleksandar Karmišin, stanovnik Vjazma.[120]

Trepaškin nije bio u mogućnosti da donese navodne dokaze sudu zato što je uhapšen u oktobru 2003. godine (zbog optužbi za posedovanje nelegalnog oružja) i smešten u zatvoru u Nižnji Tagil, samo nekoliko dana pre nego što je javno objavio svoje nalaze.[121] Tajni vojni sud u Moskvi ga je osudio na četiri godine zatvora po optužbi za otkrivanje državnih tajni.[122] Amnesti internašonal je izdao izjavu da "postoje ozbiljne osnove da se poveruje da je Mihail Trepaškin uhapšen i osuđen pod falsifikovanom krivičnom prijavom koja bi mogla biti politički motivisana, kako bi se sprečio da nastavi da istražuje u vezi sa bombaškim napadima na stanove 1999. godine u Moskvi i drugim gradovima".[123]

U pismu Olgi Konskoj, Trepaškin je napisao da je neko vreme pre bombardovanja, regionalna direkcija Moskve protiv organizovanog kriminala uhapsila nekoliko ljudi zbog prodaje eksplozivnog heksogena. Posle toga, Direktorat FSB-a Nikolaja Patruševa, došao je u štab direkcije protiv organizovanog kriminala, zaplenio dokaze i naložio da islednici dobiju otkaze. Trepaškin je napisao da je saznao o priči na sastanku sa nekoliko oficira direkcije protiv organizovanog kriminala 2000. godine. Oni su tvrdili da bi njihove kolege mogle da predstave račune svedoka na sudu. Oni su ponudili video kasetu sa dokazima protiv dilera heksogena. Trepaškin nije objavio to sa sastanka jer je bio uplašen za živote svedoka i njihovih porodica.[124][125]

Prema rečima Trepaškina, njegove starešine i ljudi iz FSB-a su obećali da ga neće uhapsiti ako napusti komisiju Kovalev i počne da radi zajedno sa FSBom "protiv Aleksandra Litvinjenka".[126]

Dana 24. marta 2000. godine, dva dana pre predsedničkih izbora, NTV Rusija je istakla Rjazanjske događaje iz jeseni 1999. godine u emisiji "Nezavisne istrage". Razgovor sa stanovnicima zgrade Rjazanj, zajedno sa direktorom FSB-a za odnose s javnošću Aleksandrom Zdanovičem i rukovodiocem Rjazanjskog ogranka, Aleksandrom Sergejevim snimljen je nekoliko dana ranije. Boris Nemcov je 26. marta izrazio zabrinutost zbog mogućeg gašenja NTV-a zbog emitovanja govora.[127] Sedam meseci kasnije, generalni menadžer NTV-a Igor Malašenko rekao je u vladinoj školi DžFK da ga je ministar za informisanje Mihail Lesin nekoliko puta upozorio. Malašenko se seća da ga je Lesin upozorio da je emitovanjem emisije NTV "prešao liniju" i da su menadžeri NTV-a bili "odmetnici" u očima Kremlja.[128] Prema rečima Aleksandra Goldfarba, Malašenko mu je rekao da je Valentin Jumašev dobio upozorenje iz Kremlja, jedan dan pre emitovanja emisije, obećavajući da u potpunosti menadžeri NTV-a "trebaju da smatraju da su završili" ako nastave sa emitovanjem.[129]

Artiom Borovik bio je među ljudima koji su istraživali bombardovanja.[130] Dobio je brojne pretnje smrću i umro u sumnjivoj avionskoj nezgodi u martu 2000. godine[131] za koju su Feljtinski i Priblovski smatrali za verovatnim atentatom.[132]

Novinarka Ana Politkovska i bivši pripadnik službe bezbednosti Aleksandar Litvinjenko, koji su istraživali bombardovanja, ubijeni su 2006. godine.[133]

Preživele žrtve bombardovanja u ulici Gurjanova zatražili su od predsednika Dmitrija Medvedeva da nastavi zvaničnu istragu 2008. godine,[134] ali istraga nije nastavljena.

U razgovorima 2017. godine za Radio Slobodna Evropa Sergej Kovalev je rekao: "Mislim da je trag iz Čečenije bio spretno izmišljen, niko od ljudi koji su organizovali bombaške napade nije pronađen i niko ih zapravo nije ni tražio".[135] Tada ga je pitao Vladimir Kara-Murza da li veruje da je nekoliko ključnih članova njegove komisije, pa čak i Boris Berezovski i Boris Nemcov koji su "znali dosta stvari o bombaškim napadima" ubijeni kako bi sprečili nezavisnu istragu. Kovalev je odgovorio: "Ne mogu s punim poverenjem da izjavim da su eksplozije organizovale vlasti. Iako je jasno da su eksplozije bile korisne za njih, korisne za budućeg predsednika Vladimira Putina, jer je obećao da će stradati svi koji su imali bilo kakvu vezu sa terorizmom. Bilo je politički korisno za njega da plaši ljude sa terorizmom. To nije dokazano. Ali ono što se može s punim poverenjem utvrditi je sledeće: istraga i obe eksplozije u Moskvi i "vežbe" u Rjazanju su bile izmišljene. Mogu biti različite mogućnosti. Čini mi se da je Rjazanj trebalo da bude sledeća eksplozija, ali to ne mogu da dokažem."

Teorija učešća ruske vlade[uredi | uredi izvor]

Prema Davidu Sateru, Juriju Felštinskom, Aleksandru Litvinjenku, Vladimiru Pribilovskomu i Borisu Kagarlickom, bombaški napadi su bili uspešni državni udar kojim su koordinisale ruske službe državne bezbednosti kako bi osvojile javnu podršku za novi rat u Čečeniji i doveli Putina na vlast.[136][11][12][13][14][137][15][138] Neki od njih opisali su bombaške napade kao tipične "aktivne mere" koje je KGB koristio u prošlosti. Rat u Čečeniji pogurao je premijera i bivšeg popularnog direktora FSBa, Vladimira Putina, i doveo partiju Jedinstvo u Dumu i omogućio Putinu predsedničko mesto u roku od nekoliko meseci.

David Sater je tokom svog svedočenja u Predstavničkom domu Sjedinjenih Država rekao: "sa Jeljcinom i njegovom porodicom koja se suočila sa mogućim krivičnim gonjenjem, međutim, uveden je plan da se uspostavi naslednik koji bi garantovao da će Jeljcin i njegova porodica biti sigurni od krivičnog gonjenja i krivična podela imovine u zemlji ne bi bila predmet ponovnog ispitivanja. Međutim, da bi "operacija Naslednik" uspela, bila je neophodna masovna provokacija. Po mom mišljenju, ova provokacija je bio bombaški napad u septembru 1999. godine, bombardovanja zgrada u Moskvi, Bujnaksku i Volgodonsku. Posle ovih napada, koji su oduzeli 300 života, pokrenut je novi rat protiv Čečenije. Putin, novoimenovani premijer koji je bio zadužen za taj rat, dostigao je popularnost u toku noći. Jeljcin je ranije podneo ostavku. Putin je izabran za predsednika i njegov prvi čin bio je da garantuje imunitet Jeljcinu od krivičnog gonjenja."[139]

Prema rekonstrukciji događaja Felštinskog i Pribilovskog,[140]

  • Bombaški napadi u Bujnaksku izvršio je tim od dvanaest GRU oficira koji su poslati u Dagestan i nadgledani od strane šefa 14. generalnog direktorata GRU-a Kostečenks. Ta verzija je delimično zasnovana na iskazu Alekseja Galkina. Bombaški napad u Bujnaksku vodio je GRU kako bi se izbegao "međuagencijski sukob između FSB-a i Ministarstva odbrane"
  • U Moskvi, Volgodonsku i Rjazanju, napade je organizovao FSB kroz komandni lanac u kome je bio direktor odeljenja za borbu protiv terorizma general Ugriumov, operativci FSB-a Maksim Lazovski, Vladimir Romanovič, Ramazan Dišekov i drugi. Ahemez Gočijaev, Tatjana Koroljeva i Alekander Karmišin iznajmili su skladišta koja su primila isporuke heksogena maskiranog kao šećer i možda nisu znali da su eksplozivi isporučeni.
  • Adam Dekušev, Krimšahalov i Timur Batačajev su regrutovani od strane agenata FSB-a koji su se predstavili kao "čečenski separatisti" da bi isporučili eksplozive u Volgodonsku i Moskvi.
  • Imena i sudbine agenata FSB-a koji su postavili bombu u gradu Rjazanju ostaju nepoznati.

Knjige i filmovi[uredi | uredi izvor]

Teorija učešća ruske vlade pojavljuje se u knjigama i filmovima na ovu temu.

Dokumentarci[uredi | uredi izvor]

David Sater, viši član Hudsonovog instituta, autor je dve knjige "Tama u svitanju: Uspon ruske kriminalne države" i "Što manje znate, što bolje spavate: Put Rusije ka terorizmu i diktaturom pod Jeljcinom i Putinom" (objavila Jejl Univerzitetska štampa 2003. i 2016. godine), gde je kritički razmatrao preglede događaja i došao do zaključka da su bombaške napade organizovale ruske službe državne bezbednosti.[17][44]

Godine 2002, bivši oficir FSB-a Aleksandar Litvinjenko i istoričar Juri Felštinski objavili su knjigu "Razbijanje Rusije: Teror iznutra".Felshtinsky & Litvinenko 2007 Prema autorima, ruske službe bezbednosti su izvršile bombaške napade i druga teroristička dela kako bi opravdali Drugi čečenski Rat i doveli Vladimira Putina na vlast.[141]

U drugoj knjizi, "Ljubjanka Kriminalna grupa", Aleksandar Litvinjenko i Aleksandar Goldfarb opisali su transformaciju FSB-a u kriminalnu i terorističku organizaciju, uključujući i bombaške napade. Bivši analitičar i istoričar GRU-a, Viktor Suvorov rekao je da se u knjizi opisuje "vodeća kriminalna grupa koja pruža" zaštitu "za sav drugi organizovani kriminal u zemlji i koja nastavlja krivični rat protiv svog naroda", kao i njihovi prethodnici NKVDa i KGBa. Dodao je: "Knjiga dokazuje: Ljubjanku (sedište KGB-a) preuzeli su državni neprijatelji... Ako Putinov tim ne može da ospori činjenice koje je pružio Litvinjenko, Putin mora da se ubije. Patrušev i svi ostali rukovodioci kriminalne grupe Ljubjanka moraju pratiti njegov primer".[142]

Aleksandar Goldfarb i Marina Litvinjenko objavili su knjigu "Smrt disidenta". Oni su tvrdili da je ubistvo Aleksandara Litvinjenka bio "najznačajniji dokaz" teorije uključivanja FSB-a. Prema knjizi, ubistvo Litvinjenka "je dalo poverenje svim njegovim prethodnim teorijama, pružajući pravdu za stanare bombardovanih zgrada, Sergeja Jušenkova, Jurija Ščkohihina i Ane Politkovske, kao i poluistrebljenim Čečenima, izlažući svoje ubice za ceo svet da vide".[143]

Dokumentarni film Atentat na Rusiju je napravljen 2000. godine od strane dva francuska producenta koji su ranije radili na NTV-om programu "Šećer iz Rjazanja".[144][145] Sergej Markov, savetnik ruske vlade, kritikovao je film kao "propagandu".[146]

Na filmskom festivalu Sandens 2004. premijerno je prikazan dokumentarac Neverstvo o kontroverzi bombardovanja, ruskog reditelja Andreja Nekrasova. Film prikazuje priču o Tatjani i Aljoni Morozovoj, o dve rusko-američke sestare, koje su izgubile majku u napadu i odlučile da otkriju ko je to učinio.[147][148][149] Njegov sledeći film je bio "Pobuna: slučaj Litvinjenko".

Fikcija[uredi | uredi izvor]

Pisac Aleksandar Prohanov je autor političkog trilera "Gospodin Heksogen" koji opisuje bombardovanje kao "čekističku izbornu tehniku".[150][151]

Juli Dubov, autor knjige "Veliki deo", napisao je roman "Manje zlo", baziran na bombaškim napadima. Glavni likovi priče su Platon (Boris Berezovski) i Lari (Badri Patarkatsišvili). Oni se bore protiv zlobnog oficira KGB-a, Starca (naizgled inspirisan legendarnim Filipom Bobkovim), koji dovodi još jednog oficira KGB-a, Fedora Fedoroviča (Vladimir Putina) na vlast, postavljajući niz bombaških napada na stanove.[152]

Podrška[uredi | uredi izvor]

Američki senator Džon Mekejn izjavio je 2003. godine: "Tokom 1999. godine kada je Putin bio na dužnosti premijera, pokrenuo je Drugi čečenski rat nakon bombaških napada u Moskvi. Ostaju verodostojni navodi da je ruski FSB imao pomoć u sprovođenju ovih napada. Putin je postao predsednik 2000. godine ukazujući prstom prema Čečenima zbog izvršenja ovih zločina i pokretanja nove vojne kampanje u Čečeniji".[138]

Bivši ruski državni savetnik za bezbednost države Aleksandar Lebed u intervjuu od 29. septembra 1999. godine sa Le Figaroom rekao je da je skoro uveren da je vlada organizovala teroristička dela.[153][154][155]

Andrej Ilarionov, bivši ključni ekonomski savetnik ruskog predsednika, rekao je:[156] "Učešće FSB-a nije teorija, to je činjenica. Ne postoji drugi element koji bi mogao da organizuje bombaške napade osim FSB-a".

U dkumentarnom film Pi-Bi-Es-a "Frontline" o Vladimiru Putinu takođe je spomenuta teorija i učešće FSB-a, citirajući brzo uklanjanje ruševina i tela iz bombaških napada pre nego što je bilo koja istraga mogla da se desi, otkriće Rjazanjske bombe, smrt nekoliko ljudi koji su pokušali da istraže bombaške napade, kao i deaktivirana bomba u Rjazanju koja je napravljena od strane ruskih vojnih eksploziva i detonatora.[157][158]

Prema rečima bivšeg oficira KGB-a Konstantina Preobraženskog, "optužbe Litvinjenka nisu neosnovane. Čečenski pobunjenici nisu bili sposobni da organizuju niz bombardovanja bez pomoći visokih zvaničnika iz Moskve."[159]

Godine 2008, britanski novinar Edvard Lukas zaključio je u svojoj knjizi "Novi hladni rat: Putinova Rusija i pretnja zapadu" da težina dokaza do sada podržava najveće tumačenje: da su napadi bili nemilosrdno planirani podvig da stvore klimu panike i straha u kojima bi Putin ubrzo postao neosporni lider u zemlji, kao što je zaista i učinio.[42]

U izdanju časopisa GK u septembru 2009. godine, veteran dopisnik ratnog novinarstva, Skot Anderson napisao je članak o Putinovoj ulozi u vezi sa ruskim bombardovanjem stanova, delom zasnovanog na njegovim intervjuima s Mihailom Trepaškinom.[160] Vlasnik časopisa, Konde Nast, potom je preduzimao ekstremne mere da spreči Andersonov članak koji se pojavio u ruskim medijima, kako fizički tako i u prevodu.[161]

Istoričar Ejmi Najt je napisao da je "izuzetno jasno" da je FSB odgovoran za izvršenje napada i da je "krivica Vladimir Putina očigledna", jer je bilo nezamislivo da bi FSB to učinio bez sankcionisanja Putina,[162] bivšeg direktora agencije i tadašnjeg premijera Rusije.[163][164]

Istoričarka Karen Daviša, u svojoj knjizi "Putinove Kleptokratije" sumirala je razne dokaze vezane za bombardovanje i zaključila: "Da je politička grupa oko Putina mogla da organizuje bombardovanje stanova je užasna. Praktično je nemoguće naći takve primere u savremenoj istoriji. Svakako, mnogi lideri su započeli ratove u inostranstvu i ubili "druge" u svojoj potrazi za političkom snagom kod kuće. Lideri poput Hafiza Asada u Siriji i Sadama Huseina u Iraku su brutalno ubijali mnoge građane koji su se usudili da ospore njihovu vladavinu. Ali da raznesete nevine ljude dok spavaju u vašem glavnom gradu, to je nešto što je skoro nezamislivo. Ipak, dokazi da je FSB barem uključen u postavljanje bombe u Rjazanju je neosporna".[165]

Kritika[uredi | uredi izvor]

U martu 2000. godine, Putin je odbacio navode o učešću FSB-a u bombaškim napadima kao "delirius nonsense". "U ruskim tajnim službama nema ljudi koji bi bili sposobni za takav zločin protiv svog naroda, a sami navodi su nemoralni", rekao je on.[166] Portparol FSB-a je rekao da "Litvinjenkov dokaz ne može ozbiljno da shvati ona osoba koja istražuje bombardovanje".[159]

Prema filozofu Robertu Brusu Varu, "tvrdnje da su ruske službe bezbednosti odgovorne za bombardovanje sz bar delimično pogrešne i izgleda da je dovelo do opskurantske mitologije ruske krivice. U najmanju ruku, jasno je da su ove tvrdnje nepotpune, jer nisu u potpunosti uzimali u obzir dokaze koji sugerišu odgovornost vehabija pod vođstvom Ibn el Hataba, koji su možda tražili odmazdu za savezni napad na dagestanski islamski Džamat".[167]

Prema ruskom novinaru Andreju Soldatovu, "Od samog početka, činilo se da je Kremlj bio odlučan da uguši svaku diskusiju ... Kada je 2003. godine, ruski aktivista za ljudska prava Aleksandar Podrabinek pokušao da uveze kopije Litvinjenkove i Felštinskijeve knjige "Razbijanje Rusije: Teror iznutra", FSB ih je konfiskovao. Sam Trepaškin, advokat dvojice rođaka žrtava eksplozije, nije mogao da dobije informacije koje je zatražio, a imao je pravo da ih po zakonu vidi." Međutim, on je verovao da opstrukcija može da odražava "paranoju", a ne krivicu od strane vlasti".[168]

Ruska novinarka i radio-voditeljka, Julija Latinina, ocenila je da je verzija o učešću FSB-a apsurdna jer ga je promovisao Boris Berezovski, koji je sam doveo Putina na vlast.[169] Međutim, ona je kritikovala FSB zbog lošeg rukovanja predmetom.[170]

Prema Strobu Talbotu, koji je bio zamenik državnog sekretara tokom tih događaja, "nije bilo dokaza koji podržavaju teoriju zavere, iako je rusko javno mnjenje zaista stalo iza Putina u njegovoj odlučnosti da izvrši brzu, odlučujuću kontraofanzivu".[2]

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Ruski vojni analitičar Pavel Felgenhauer napomenuo je: "FSB je optužio Ibn el Hataba i Ahemeza Gočijaeva, ali čudno je da nisu uperili prst na režim čečenskog predsednika Aslana Mashadova, zbog kojeg je rat pokrenut."

Zabrana informacija od strane američke vlade[uredi | uredi izvor]

Dana 8. februara 2000. godine, senator Džesi Helms je pitao državnu sekretarku Medlin Olbrajt za svaki dokaz koji povezuje bombaške napade sa čečenskim pobunjenicima tokom njenog svedočenja pred Komitetom za odnose sa inostranstvom u Senatu. Ona je odgovorila, "ne, nismo videli dokaze koji povezuju bombaške napade sa Čečenijom."[171]

Dana 14. jula 2016. godine, David Sater je podneo zahtev za dobijanje zvanične procene ko je bio odgovoran za bombaške napade od strane Stejt departmenta, CIA-e i FBI-a u skladu sa Zakonom o slobodi pristupa informacijama. On je dobio odgovor da su svi dokumenti bili klasifikovani od strane američke vlade zato što su "te informacije imale potencijal ... da izazovu ozbiljnu štetu odnosu sa ruskom vladom". CIA je odbila čak da prizna postojanje bilo kakve relevantne evidencije jer bi to otkrilo "veoma specifične aspekte interesnog obaveštenja Agencije ili njegov nedostatak u ruskim bombaškim napadima".[171]

Prema telegramu o Rjazanjskom incidentu iz američke ambasade u Moskvi, 24. marta 2000. godine, "bivši ruski obaveštajni oficir, navodno jedan od glavnih informatora ambasade, rekao je da stvarna priča o incidentu u Rjazanju nikada ne bi mogla biti poznata, jer to bi "uništilo zemlju". Informator je rekao da je FSB imao "posebno obučen tim muškaraca" čija je misija bila "da sprovede ovu vrstu urbane borbe"[172] i Viktor Čerkesov, prvi zamenik direktora FSB-a i ispitivač sovjetskih disidenta bio je "upravo prava osoba koja je naredila i izvršila takve akcije".[173]

Dana 11. januara 2017, senator Marko Rubio pokrenuo je pitanje bombaških napada iz 1999. godine tokom potvrdnih saslušanja Reksa Tilersona.[171] Prema senatoru Rubiju, "postoji neverovatno telo izveštavanja, otvorenog koda i drugih, da je to sve - sve te bombe su bile deo operacije crne zastave od strane FSB-a".[172] Dana 10. januara 2018. senator Ben Kardin iz Komiteta za spoljne odnose Senata Sjedinjenih Država objavio je "Putinov asimetrični napad na demokratiju u Rusiji i Evropi: implikacije na nacionalnu bezbednost u SADu".[172] Prema izveštaju, "ruski organi nisu predstavili verodostojne dokaze koji povezuju čečanske teroriste, ili bilo koga drugog, sa bombaškim napadima u Moskvi".

Hronologija događaja[uredi | uredi izvor]

  • 5. avgusta 1999: Šamil Basajev ušao je u zapadni Dagestan iz Čečenije čime je započeo dagestanski rat.
  • 9. avgusta 1999: Sergej Stepašin je smenjen i Putin je postao premijer.
  • 22. avgusta 1999: Snage Šamila Basajeva povukle su se u Čečeniju.
  • 25. avgust 1999: ruski avioni započeli su bombardovanje na 16 lokacija u Čečeniji.[174]
  • 4. septembra 1999. godine: bombardovanje u Bujnaksku, 64 ljudi ubijeno, 133 povređeno.
  • 9. septembra 1999. godine: bombardovanje u Moskvi, Pečatniki, 94 ljudi je ubijeno, 249 povređeno.
  • 13. septembra 1999. godine: Bombaški napad u Moskvi, Kaširski auto-put, 118 ljudi je ubijeno.
  • 13. septembra 1999. godine: bomba je deaktivirana, a u Moskvi je pronađeno skladište sa nekoliko tona eksploziva i šest tajmera.
  • 13. septembra 1999. godine: ruski predsednik Dume, Genadij Seleznov nagovestio je da će se desiti bombaški napad stambene zgrade u gradu Volgodonsk, koji se desio tek tri dana kasnije, 16. septembra.
  • 16. septembra 1999. godine: bombardovanje u Volgodonsku, 18 ubijeno, 288 povređenih.
  • 23. septembar 1999: U gradu Rjazanju pronađena je bomba. Vladimir Rušailo je oglasio da je policija sprečila teroristički akt. Vladimir Putin je pohvalio opreznost građana i pozvao na vazdušno bombardovanje grada Grozni.
  • 24. septembra 1999. godine: lokalna policija je uhapsila agenta FSB-a koji je postavio bombu u Rjazanju. Nikolaj Patrušev je izjavio da je incident bio trening vežba.
  • 24. septembra 1999. počinje Drugi čečenski rat.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hoffman 2002, str. 461–477.
  2. ^ a b Talbott 2002, str. 356–357
  3. ^ Otvet Genprokuraturы na deputatskiй zapros o vzrыvah v Moskve Arhivirano 2012-02-10 na sajtu Wayback Machine (jezik: ruski), machine translation.
  4. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 190, 196.
  5. ^ Finally, We Know About the Moscow Bombings | by Amy Knight | The New York Review of Books
  6. ^ Russian Federation: Amnesty International’s concerns and recommendations in the case of Mikhail Trepashkin – Amnesty International Arhivirano 2009-09-10 na sajtu Wayback Machine
  7. ^ „Moskovskie Novosti”. MN.RU. Arhivirano iz originala 29. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  8. ^ „Radiostanciя 'Эho Moskvы' / Peredači / Intervью / Četverg, 25 July 2002: Sergeй Kovalev”. Beta.echo.msk.ru. 25. 7. 2002. Arhivirano iz originala 16. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  9. ^ (jezik: ruski) Volgodonsk (Rostov region) apartment bombing; criminal investigation of Moscow and Buynaksk apartment bombings, an interview with FSB public relations director Alexander Zdanovich and MVD head of information Oleg Aksyonov by Vladimir Varfolomeyev, Echo of Moscow, 16 September 1999. computer translation
  10. ^ Vladimir Putin & 1999 Russian Apartment-House Bombings - Was Putin Responsible? | National Review
  11. ^ a b „David Satter – House committee on Foreign Affairs” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 27. 9. 2011. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  12. ^ a b Felshtinsky & Pribylovsky 2008, str. 105–111
  13. ^ a b PnkYo9TuBIQ na sajtu YouTubeIn Memoriam Aleksander Litvinenko, Jos de Putter, Tegenlicht documentary VPRO 2007, Moscow, 2004 Interview with Anna Politkovskaya
  14. ^ a b Evangelista 2002, str. 81
  15. ^ a b ’’The consolidation of Dictatorship in Russia” by Joel M. Ostrow, Georgil Satarov, Irina Khakamada pp. 96.
  16. ^ Satter 2003, str. 24–33 and 63–71
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j Satter 2003
  18. ^ a b v g „Dr Mark Smith, A Russian Chronology July 1999 – September 1999” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 3. 2009. g. Pristupljeno 28. 6. 2017. 
  19. ^ a b Blast rocks Moscow, BBC News, 1 September 1999
  20. ^ Topol, Sergey; Oleg Stulov (1. 9. 1999). „Vsego lišь 200 gramm trotila”. Kommersant. 
  21. ^ „Terakt v TK "Ohotnый rяd" v Moskve 31. avgusta 1999 goda. Spravka RIA Novosti”. RIA Novosti. 
  22. ^ a b „Russia hit by new Islamic offensive”. BBC News. 5. 9. 1999. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  23. ^ "6 Convicted in Russia Bombing That Killed 68". Patrick E. Tyler. The New York Times, 20 March 2001
  24. ^ Non-Fiction Reviews (21. 3. 2008). „Vladimir Putin and his corporate gangsters”. The Daily Telegraph. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  25. ^ a b v „Russia mourns blast victims”. BBC News. 9. 9. 1999. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  26. ^ Russian blast deaths blamed on terrorism, Helen Womack, The Independent, 10 September 1999
  27. ^ Satter 2003, str. 65.
  28. ^ „Dozens dead in Moscow blast”. BBC News. 13. 9. 1999. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  29. ^ Felshtinsky & Litvinenko 2007, str. 205–206
  30. ^ (jezik: ruski) Я Hoču Rasskazatь O Vzrыvah Žilыh Domov Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. januar 2007), Novaya Gazeta No. 18, 14 March 2005
  31. ^ a b „Russia hits back over blasts claims”. BBC News. 26. 7. 2002. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  32. ^ a b v Gordon, Michael R. (17. 9. 1999). „ANOTHER BOMBING KILLS 18 IN RUSSIA”. The New York Times. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  33. ^ Fears of Bombing Turn to Doubts for Some in Russia, Maura Reynolds, Los Angeles Times, 15 January 2000
  34. ^ Did Alexei stumble across Russian agents planting a bomb to justify Chechen war? Arhivirano 2011-05-12 na sajtu Wayback Machine,Helen Womack, The Independent, 27 January 2000
  35. ^ a b v Taйmer ostanovili za semь časov do vzrыva: Terakt predotvratil voditelь avtobusa Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2022), Sergey Topol, Nadezhda Kurbacheva, Kommersant, 24 September 1999
  36. ^ a b v (jezik: ruski) ORT newscast on 23.09.99, at 09:00
  37. ^ a b Novosti dnя, Četverg, 23 sentяbrя Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. avgust 2017) (1999)
  38. ^ a b „Hour №222 (641). Daily Newspaper. Petit”. Arhivirano iz originala 14. 2. 2012. g. Pristupljeno 9. 2. 2014. 
  39. ^ „Rяzanskiй sahar geksogena ne soderžit”. Lenta.ru. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  40. ^ Sokolov, Dmitriй. „Rяzanь, sentяbrь 1999: učeniя ili terakt? Rassledovanie Politkom.ru”. Arhivirano iz originala 16. 11. 2003. g. 
  41. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 196.
  42. ^ a b v g Edward Lucas, The New Cold War: Putin's Russia and the Threat to the West , Palgrave Macmillan (19 February ). 2008. ISBN 978-0-230-60612-8. str. 22–28.
  43. ^ Russia's terrorist bombings Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. oktobar 2007), WorldNetDaily, 27 January 2000
  44. ^ a b The Shadow of Ryazan: Is Putin’s government legitimate? Arhivirano 2010-01-06 na sajtu Wayback Machine,National Review Online, 30 April 2002
  45. ^ „Ryazan 'bomb' was security service exercise”. BBC News. 24. 9. 1999. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  46. ^ a b Tyler, Patrick E. (1. 2. 2002). „Russian Says Kremlin Faked 'Terror Attacks'”. The New York Times. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  47. ^ „Rяzanskiй sahar: učeniя specslužb ili neudavšiйsя vzrыv”. Nezavisimoe rassledovanie. 24. 3. 2000. 
  48. ^ „'Učeniя FSB v Rяzani': я эto videl”. 9. 10. 2014. Pristupljeno 31. 5. 2016. 
  49. ^ (jezik: ruski) Two life sentences for 246 murders Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2010), Kommersant, 13 January 2004. (Russian:“v betonomešalke izgotovila smesь iz sahara, selitrы i alюminievoй pudrы”
  50. ^ a b v g d đ e Only one explosions suspect still free Arhivirano 2012-12-21 na sajtu Archive.today, Kommersant, 10 December 2002.
  51. ^ Ware & Kisriev 2009, str. 126–127
  52. ^ " The Shadow of Ryazan: Is Putin's government legitimate?" Arhivirano 2010-01-06 na sajtu Wayback Machine,David Satter, National Review, 30 April 2002.
  53. ^ a b (jezik: ruski) Today is the Federal Security Service Employee Day: Satisfied with the year summary Arhivirano 2011-01-31 na sajtu Wayback Machine,Ryazanskie Vedomosti, 20 December 2001, computer translation
  54. ^ Felshtinsky & Pribylovsky 2008, str. 127–129.
  55. ^ a b Knight, Amy (22. 11. 2012). „Finally we Know About the Moscow Bombings”. Pristupljeno 6. 4. 2017. 
  56. ^ Satter 2003, str. 63.
  57. ^ Satter 2003, str. 267
  58. ^ a b Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 265
  59. ^ „Video of the Incident”. Arseniй Gorюnov. Pristupljeno 5. 1. 2014. 
  60. ^ „Haunting Yushenkov Lecture Broadcast”. The Jamestown Foundation. 12. 6. 2003. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. 
  61. ^ „CDI”. CDI. Arhivirano iz originala 10. 3. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  62. ^ „Gennadiя Selezneva predupredili o vzrыve v Volgodonske za tri dnя do terakta ("Gennadiy Seleznyov was warned of the Volgodonsk explosion three days in advance")” (na jeziku: ruski). Newsru.com. 21. 3. 2002. 
  63. ^ „FSB vzrыvaet Rossiю v biblioteke FictionBook”. Fictionbook.ru. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  64. ^ (jezik: ruski) Reply of the Public Prosecutor Office of the Russian Federation to a deputy inquiry
  65. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 266.
  66. ^ „Žirinovskiй - o drakah, memah i fašizme / vDudь”. youtube.com. 29. 8. 2017.  From 33:52 to 37:50.
  67. ^ a b Duma Rejects Move to Probe Ryazan Apartment Bomb Arhivirano 2006-03-10 na sajtu Wayback Machine,Terror-99, March 21, 2000
  68. ^ a b Duma Vote Kills Query On Ryazan Arhivirano 2006-03-10 na sajtu Wayback Machine, The Moscow Times, 4 April 2000
  69. ^ (jezik: ruski) The explosion of an apartment house in Moscow put an end to calm in the capital, A. Novoselskaya, S. Nikitina, M. Bronzova, Nezavisimaya Gazeta, 10 September 1999 (computer translation)
  70. ^ Helen Womack in Moscow (19. 9. 1999). „Russia caught in sect's web of terror”. The Independent. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  71. ^ a b AUTUMN 1999 TERRORIST BOMBINGS HAVE A MURKY HISTORY, Monitor, Volume 8, Issue 27, Jamestown Foundation, 7 February 2002
  72. ^ '’Islam in Russia by Shireen Hunter, Jeffrey L. Thomas, Alexander Melikishvili, J. Collins. P.91
  73. ^ „Russia: Dagestani official denies existence of Dagestan Liberation Army”. Nl.newsbank.com. 15. 9. 1999. Arhivirano iz originala 09. 08. 2011. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  74. ^ Ware & Kisriev 2009, str. 125–126
  75. ^ Waal, Tom de (30. 9. 1999). „Russia's bombs: Who is to blame?”. BBC News. Pristupljeno 28. 6. 2017. 
  76. ^ Rebel Chief, Denying Terror, Fights to 'Free' Chechnya, Carlotta Gall, The New York Times, 16 October 1999
  77. ^ Chechen president advocates joint action with Russia against terrorism, Newsline, Radio Free Europe/Radio Liberty, 15 September 1999
  78. ^ a b Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 270
  79. ^ Hexogen trail Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. septembar 2007), Novaya Gazeta, 9 December 2002
  80. ^ a b v g d đ e Murphy 2004, str. 106
  81. ^ (jezik: ruski) Results of the investigation of explosions in Moscow and Volgodonsk and an incident in Ryazan. The answer of the Russian state Prosecutor office to the inquiry of Gosduma member A. Kulikov, circa March 2002 (computer translation)
  82. ^ Religioscope – JFM Recherches et Analyses. „Religioscope > Archives > Chechnya: Amir Abu al-Walid and the Islamic component of the Chechen war”. Religioscope.info. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  83. ^ „World Exclusive Interview with Ibn al-Khattab”. IslamicAwakening.Com. 27. 9. 1999. Arhivirano iz originala 18. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  84. ^ Two life sentences for 246 murders Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2010), Kommersant, 13 January 2004. (Russian:"v betonomešalke izgotovila smesь iz sahara, selitrы i alюminievoй pudrы"
  85. ^ „FSB: organizator teraktov v Moskve izobražal sumasšedšego”. Vesti. 
  86. ^ a b v „Moscow court rulings”. Terror1999.narod.ru. Arhivirano iz originala 08. 02. 2011. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  87. ^ „Organizator terakta v "Inturiste" polučil 25 let strogogo režima”. RIA Novosti. Pristupljeno 9. 12. 2009. 
  88. ^ a b v „Apartment houses-blasts defendants sentenced to life imprisonment”. Russiajournal.com. Arhivirano iz originala 13. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  89. ^ „Agence France-Presse 8 September 2002 Alleged suspect for 1999 bombings hiding in Georgia: Russian FSB CORRECTION: ATTENTION – ADDS background”. Eng.terror99.ru. Arhivirano iz originala 11. 1. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  90. ^ Convicted Terrorists Sentenced to Long Prison Terms Arhivirano 2010-08-11 na sajtu Wayback Machine
  91. ^ Chechens rounded up in Moscow, The Guardian, 18 September 1999
  92. ^ a b ACHIMEZ GOCHIYAYEV: RUSSIA’S TERRORIST ENIGMA RETURNS Arhivirano 2007-09-30 na sajtu Wayback Machine
  93. ^ Gochiyayev's wanted page Arhivirano 2005-03-18 na sajtu Wayback Machine on FSB web site
  94. ^ Saradzhyan, Simon (2006). „Russia: Grasping the Reality of Nuclear Terror” (PDF). The Annals of the American Academy of Political and Social Science. Ann.sagepub.com. 607: 64—77. S2CID 145500667. doi:10.1177/0002716206290964. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  95. ^ „Putin's defense sector appointees”. Bu.edu. Arhivirano iz originala 02. 08. 2003. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  96. ^ Karachayev terrorists found in the morgue Arhivirano 2013-01-13 na sajtu Archive.today, Kommersant, 8 June 2004.
  97. ^ Process o vzrыvah žilыh domov: advokat Adama Dekkuševa prosit ego polnogo opravdaniя Arhivirano 2008-03-21 na sajtu Wayback Machine
  98. ^ a b „Court starts hearings into 'hexogen case'”. Gazeta.ru. 16. 9. 1999. Arhivirano iz originala 17. 02. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  99. ^ „Separatists Tied to '99 Bombings.”. Eng.terror99.ru. Arhivirano iz originala 16. 2. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  100. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007
  101. ^ Two life sentences for 246 murders Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2010), Kommersant, 13 January 2004.
  102. ^ A terrorist has imprisoned a policeman Arhivirano 2013-04-17 na sajtu Archive.today, Kommersant, 15 May 2003.
  103. ^ a b v g d đ PRIČASTNЫE K VZRЫVAM V MOSKVE USTANOVLENЫ Arhivirano 2006-10-04 na sajtu Wayback Machine, FSB website
  104. ^ NEWS FROM RUSSIA", Vol.VI, Issue No.18, dated 1 May 2003 Arhivirano 2007-08-23 na sajtu Wayback Machine
  105. ^ a b v g d đ Buinaksk terrorists sentenced to life Arhivirano 2013-04-16 na sajtu Archive.today, Kommersant, 20 March 2001.
  106. ^ Suspect in 1999 Buinaksk bombing brought to Russia Arhivirano 2009-05-09 na sajtu Wayback Machine, Jurist, 13 November 2004
  107. ^ Jury acquitted a Buinaksk suspect, Lenta.Ru, 2006 January 24.
  108. ^ Jury acquitted a Buinaksk suspect again, Lenta.Ru, 2006 November 13.
  109. ^ Khattab said: Your task is small Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. novembar 2007), Kommersant, 13 November 2006.
  110. ^ „One More Participant of Terrorist Act in Buinaksk, Dagestan, Detained in Almaty, Republic of Kazakhstan”. Ln.mid.ru. Arhivirano iz originala 18. 3. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  111. ^ They should be blown up, not put on trial Arhivirano 2013-04-17 na sajtu Archive.today, Kommersant, 10 April 2002
  112. ^ The Unsolved Mystery Behind the Act of Terror That Brought Putin to Power, by David Satter
  113. ^ Putin critic loses post, platform for inquiry Arhivirano 2006-03-10 na sajtu Wayback Machine, The Baltimore Sun, 11 December 2003
  114. ^ Russian court rejects action over controversial "anti-terrorist exercise" Arhivirano 2006-03-10 na sajtu Wayback Machine, Interfax, 3 April 2003
  115. ^ „Moskovskie Novosti”. MN.RU. Arhivirano iz originala 8. 2. 2006. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  116. ^ Chronology of events. State Duma Deputy Yushenkov shot dead Arhivirano 2006-03-03 na sajtu Wayback Machine, Centre for Russian Studies, 17 April 2003
  117. ^ Worries Linger as Schekochikhin's Laid to Rest Arhivirano 2007-04-26 na sajtu Wayback Machine, The Moscow Times, 7 July 2003
  118. ^ (jezik: ruski) V Moskve žestoko izbit Otto Lacis, NewsRU, 11 November 2003
  119. ^ (jezik: ruski) Skončalsя izvestnый rossiйskiй žurnalist Otto Lacis, 3 November 2005
  120. ^ (jezik: ruski) Tenth anniversary of the "black autumn" in Russia, Vladimir Kara-Murza Jr. interviews Mikhail Trepashkin and others, Radio Free Europe/Radio Liberty, 4 September 2009, computer translation
  121. ^ For Trepashkin, Bomb Trail Leads to Jail Arhivirano 2007-03-14 na sajtu Wayback Machine, The Moscow Times, 14 January 2004
  122. ^ Russian Ex-Agent's Sentencing Called Political Investigator was about to release a report on 1999 bombings when he was arrested Arhivirano 2007-09-29 na sajtu Wayback Machine, Los Angeles Times, 20 May 2004
  123. ^ „Russian Federation: Amnesty International calls for Mikhail Trepashkin to be released pending a full review of his case”. Amnesty International. 24. 3. 2006. Arhivirano iz originala 8. 10. 2012. g. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  124. ^ „Letter to Olga Konskaya”. news.trepashkin.info (objavljeno 25. 2. 2007). 10. 12. 2006. Arhivirano iz originala 10. 08. 2018. g. Pristupljeno 3. 9. 2013. 
  125. ^ „PODRЫVAЮЩIЙ USTOI”. Novaya Gazeta, Saint Petersburg's Edition (objavljeno 12. 2. 2007). 10. 12. 2006. Arhivirano iz originala 17. 10. 2012. g. Pristupljeno 3. 9. 2013. 
  126. ^ (jezik: ruski) Interview with Mikhail Trepashkin Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2008), RFE/RL, 1 December 2007. "davaй vmeste rabotatь protiv Litvinenko i uйdi iz komissii po vzrыvam domov i togda tebя nikto ne tronet. Я govoril so svoimi šefami, soveršenno točno, tebя ne tronut. Končaй s Kovalevыm Sergeem Adamovičem kontaktirovatь v Gosdume i tak dalee."
  127. ^ (jezik: ruski) FSB is blowing up Russia: Chapter 5. FSB vs the People Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. jun 2007), Alexander Litvinenko, Yuri Felshtinsky, Novaya Gazeta, 27 August 2001
  128. ^ Caucasus Ka-Boom Arhivirano 2008-05-15 na sajtu Wayback Machine, Miriam Lanskoy, 8 November 2000, Johnson's Russia List, Issue 4630
  129. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 198.
  130. ^ (jezik: ruski) Grigory Yavlinsky's interview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. april 2011), TV6 Russia, 11 March 2000
  131. ^ Russian crash: search for terrorist link, BBC News, 10 March 2000
  132. ^ Yuri Felshtinsky; Vladimir Pribylovsky (2008). The Age of Assassins: The Rise and Rise of Vladimir Putin. London: Gibson Square Books. str. 116—121. ISBN 978-1-906142-07-0. 
  133. ^ (jezik: ruski) Presidential election is our last chance to learn the truth Arhivirano 2008-09-06 na sajtu Wayback Machine, Anna Politkovskaya, Novaya Gazeta, № 2, 15 January 2004
  134. ^ (jezik: ruski) The bombing case. Victims ask the president to resume the investigation (Russian) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2022), RFE/RL, 2 June 2008
  135. ^ „Kto vzrыval doma v Rossii v 1999-m?” (na jeziku: ruski). Radio Free Europe/Radio Liberty. 5. 9. 2017. 
  136. ^ Cockburn, Patrick (29. 1. 2000). „Russia 'planned Chechen war before bombings'”. Independent. Arhivirano iz originala 27. 8. 2009. g. Pristupljeno 14. 9. 2017. 
  137. ^ Did Putin's Agents Plant the Bombs?, Jamie Dettmer, Insight on the News, 17 April 2000.
  138. ^ a b McCain decries "new authoritarianism in Russia" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. jun 2017), John McCain's press release, 4 November 2003
  139. ^ Satter House Testimony Arhivirano 2011-09-27 na sajtu Wayback Machine, 2007.
  140. ^ Yuri Felshtinsky; Vladimir Pribylovsky (2008). The Corporation. Russia and the KGB in the Age of President Putin. ISBN 978-1-59403-246-2.  Encounter Books; February 25, 2009, pages133-138
  141. ^ Russian editor questioned over seizure of controversial book Arhivirano 2006-12-07 na sajtu Wayback Machine
  142. ^ Why United States have no "external intelligence", by Victor Suvorov
  143. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 259.
  144. ^ "Assassination of Russia"- Film Screening and Panel Discussion Arhivirano 2008-10-26 na sajtu Wayback Machine, Woodrow Wilson International Center for Scholars, 24 April 2002.
  145. ^ Goldfarb & Litvinenko 2007, str. 249–250.
  146. ^ Foiled Attack or Failed Exercise? A Look at Ryazan 1999
  147. ^ Screening Horror; A new film seeks the truth behind the 1999 bombings. Arhivirano 2007-02-18 na sajtu Wayback Machine, The Moscow Times
  148. ^ Disbelief. The record in IMDb.
  149. ^ Disbelief – 1999 Russia Bombings Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2007) Google Video
  150. ^ The Age of Assassins. str. 183
  151. ^ Gospodin Geksogen' ('Mr. Hexogen') Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2007), by Dr. Alexandr Nemets and Dr. Thomas Torda, NewsMax
  152. ^ (jezik: ruski) Novый roman Юliя Dubova o prihode k vlasti Vladimira Putina Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2005), RFE/RL, 19-02-05
  153. ^ pp. 304, 389 Klebnikov 2000
  154. ^ pp. 82 Dunlop 2012
  155. ^ (in Russian) „General Lebedь: "Moskva ničego ne dobьetsя bombardirovkami Čečni"”. Segodnя. 30. 9. 1999. 
  156. ^ „Russians would attack Russians to justify war in Ukraine, ex-Putin aide alleges”. Pristupljeno 3. 12. 2014. 
  157. ^ „Who is Putin”. Frontline. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  158. ^ „FRONTLINE Putin's Way”. PBS. 
  159. ^ a b Nedbayeva, Olga. „Conspiracy theories on Russia's 1999 bombings gain ground”. Agence France-Presse. Arhivirano iz originala 25. 10. 2007. g. 
  160. ^ Who was behind the 1999 Moscow apartment bombings that accelerated Vladimir Putin's rise to power? by Scott Anderson, GQ Magazine, March 30, 2017
  161. ^ Why 'GQ' Doesn't Want Russians To Read Its Story, by David Folkenflik, NPR, September 4, 2009.
  162. ^ „Finally, We Know About the Moscow Bombings”. The New York Review of Books. 22. 11. 2012. 
  163. ^ „Yeltsin's man wins approval”. BBC News. 16. 8. 1999. Pristupljeno 9. 11. 2017. 
  164. ^ Getting away with murder by Amy Knight, The Times Literary supplement, August 3, 2016
  165. ^ Karen Dawisha (2014). Putin's Kleptocracy: Who Owns Russia?. Simon & Schuster. str. 222. ISBN 9781476795195. 
  166. ^ „Russia charges bombing suspects”. BBC News. 16. 3. 2000. Pristupljeno 29. 1. 2012. 
  167. ^ Sakwa 2005
  168. ^ „The Truth Russians Can't Know”. Russia Profile. 8. 9. 2009. Arhivirano iz originala 17. 9. 2009. g. Pristupljeno 19. 9. 2009. 
  169. ^ Access code (Yulia Latynina's radio program), September 2009
  170. ^ Latыnina, Юliя (28. 9. 2009). „Spustя desяtь let, ili O vzrыvah domov v Moskve”. ej.ru. 
  171. ^ a b v The Mystery of Russia’s 1999 Apartment Bombings Lingers — the CIA Could Clear It Up by David Satter, National Review
  172. ^ a b v „U.S. Senator Ben Cardin Releases Report Detailing Two Decades of Putin's Attacks on Democracy, Calling for Policy Changes to Counter Kremlin Threat Ahead of 2018, 2020 Elections | U.S. Senator Ben Cardin of Maryland”. www.cardin.senate.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 17. 1. 2018. , pages 165-171.
  173. ^ How America Helped Make Vladimir Putin Dictator for Life by David Satter, August 29, 2017
  174. ^ „Russia acknowledges bombing raids in Chechnya”. CNN. 26. 8. 1999. Arhivirano iz originala 19. 9. 2000. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Bombaški napadi na ruske stanove 1999. na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бомбашки_напади_на_руске_станове_1999.&oldid=27674663”