Georgij Žukov

georgij žukov
Georgij Žukov
Lični podaci
Datum rođenja	(1896-12-01)1. decembar 1896.
Mesto rođenja	Strelkovka, Kaluška gubernija, Ruska Imperija
Datum smrti	18. jun 1974.(1974-06-18) (77 god.)
Mesto smrti	Moskva, Ruska SFSR, SSSR
Profesija	vojno lice
Delovanje
Član KPSS od	1. marta 1919.
Učešće u ratovima	Prvi svetski rat Ruski građanski rat Veliki otadžbinski rat
Služba	Sovjetska armija
Čin	maršal SSSR-a
ministar odbrane SSSR
Period	1955 — 1957.
Prethodnik	Nikolaj Bulganjin
Naslednik	Rodion Malinovski
Heroj
Heroj SSSR od	29. avgusta 1939.
Odlikovanja	sovjetska odlikovanja: Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Orden pobede Orden pobede Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Oktobarske revolucije Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden Suvorova prvog stepena Orden Suvorova prvog stepena strana odlikovanja: Heroj Narodne Republike Mongolije Orden Suhabatora Orden Suhabatora Orden Suhabatora Orden crvene zastave (Mongolija) Orden Legija zasluga-stepena glavnokomandujući

Georgij Konstantinovič Žukov (rus. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков; Strelkovka, Kaluška gubernija, 1. decembar 1896 — Moskva, 18. jun 1974) je bio sovjetski vojskovođa, maršal Sovjetskog Saveza i ministar odbrane Sovjetskog Saveza od 1955. do 1957. godine.

Jedan od najuspešnijih komandanata u Drugom svetskom ratu. Pod njegovom komandom, Crvena armija je izvojevala važne pobede u bitkama za Moskvu, Staljingrad, Lenjingrad, Belorusiju i Berlin. Četvorostruki je Heroj Sovjetskog Saveza, Heroj Narodne Republike Mongolije, nosilac Ordena pobede i mnogih drugih sovjetskih i stranih odlikovanja.

Posle Drugog svetskog rata, zapao je u Staljinovu nemilost, a nakon njegove smrti podržao je Nikitu Hruščova u obračunu sa antipartijskom grupom (Molotov, Maljenkov i Kaganovič). Godine 1957. zbog neslaganja s Nikitom Hruščovim isključen je Centralnog komiteta KPSS-a i smenjen sa svih vojnih funkcija, a 1958. je prebačen u rezervu i penzionisan. Posle Hruščova, 1964. godine, novo rukovodstvo vratilo ga je u milost, ali ne i na vlast. Ostao je popularna ličnost u Sovjetskom Savezu sve do smrti.

Biografija

Predratna karijera

Žukov 1916. godine kao vojnik Ruske carske vojske

Rođen je u seoskoj porodici u Strelkovki, rejon Malojaroslavec, Kaluška gubernija (sada Žukovo). Poslat je u Moskvu da izuči zanat, a 1915. biva regrutovan u rusku vojsku, gde je služio u puku kao redov. Tokom Prvog svetskog rata, Žukov je odlikovan Krstom Svetog Đorđa dva puta i unapređen u čin podoficira za iskazanu hrabrost u bici. Pristupa partiji boljševika posle Oktobarske revolucije, i njegovo poreklo iz siromašne porodice tada mu postaje prednost. Kada se oporavio od tifusa, borio se u građanskom ratu (1918—1920).

Žukov 1923.

Od 1923. Žukov je bio komandant puka, a 1930. brigade. Vatreno se zalagao za bržu reformu vojske i uvođenje i veće korišćenje oklopnih jedinica jer je smatrao da će tenkovi imati odlučujuću ulogu u budućim ratovima. Bio je poznat po svojoj strogosti, detaljnom planiranju i gvozdenoj disciplini. Preživeo je Staljinove čistke vrha Crvene armije (1937—1938/39).

Godine 1938, Žukovu je predata dužnost nad komandom Prve sovjetsko-mongolske armijske grupe, kako bi sproveo akciju protiv japanskih invazionih snaga na granici između Mongolije i Mandžuko koju su kontrolisali Japanci u neobjavljenom ratu koji je trajao od 1938. do 1939. Ono što je počelo kao granično puškaranje - japanski test spremnosti Sovjeta da odbrane svoju teritoriju - naglo je eskaliralo u pravi rat, koji su Japanci pokrenuli, napredujući kroz Mongoliju sa 80.000 vojnika, 180 tenkova i 450 borbenih aviona.

To je dovelo do odlučujuće bitke na Halkin Golu. Žukov je zahtevao znatna pojačanja i 15. avgusta, 1939. izdaje naređenje za napad koje je iz prva izgledalo kao konvencionalni frontalni napad. Međutim, Žukov je držao dve tenkovske brigade u pozadini, koje je tokom uspešnog manevra, poslao na oba krila fronta. Uz podršku motorizovane artiljerije i pešadije, dve borbene grupe su opkolile japansku šestu armiju i presekli im vezu sa zalihama. U toku nekoliko narednih dana japanske trupe bivaju poražene.

Za uspeh u ovoj operaciji Žukov je nagrađen titulom Heroja Sovjetskog Saveza. Van Sovjetskog Saveza, međutim, o ovoj bici se malo znalo, i do tada je i Drugi svetski rat počeo. Žukovljevo pionirsko korišćenje oklopnih jedinica je prošlo nezapaženo od strane Zapada, i posledice nemačkog blickriga na Francusku u 1940. su došle kao veliko iznenađenje.

Unapređen u čin generala 1940, Žukov je nakratko bio šef Generalštaba pre nego što je zbog nekih nesuglasica sa Staljinom smenjen u julu maršalom Šapošnjikovim (koga je opet nasledio Aleksandar Vasiljevski u novembru).

Drugi svetski rat

Posle nemačke invazije na Sovjetski Savez u junu 1941, Žukov je poslat u Lenjingrad da organizuje odbranu grada. Zaustavio je nemačko napredovanje ka južnoj periferiji grada u jesen 1941.

Žukov oktobra 1941.

U oktobru 1941, kada su se Nemci približili Moskvi, Žukov zamenjuje generala Konjeva na dužnosti komandanta i biva zadužen da upravlja odbranom Moskve (vidi Moskovska bitka). Takođe je rukovodio prebacivanjem trupa sa Dalekog istoka, gde je veliki deo sovjetskih kopnenih snaga bio stacioniran na dan Hitlerove invazije. Uspešna sovjetska protivofanziva 1941. naterala je Nemce da se povuku, van domašaja sovjetske prestonice. Žukovljevi podvizi u zaključivanju o daljim neprijateljevim potezima se smatraju jednim od njegovih najvećih dostignuća.

U 1942. Žukov je postao zamenik vrhovnog komandanta i poslat na jugozapadni front da bi komandovao odbranom Staljingrada. Pod sveobuhvatnom komandom Vasiljevskog, nadgledao je opkoljavanje i zarobljavanje nemačke šeste armije godine 1943. po ceni od oko milion mrtvih (vidi Staljingradska bitka). Tokom staljingradskih operacija Žukov je proveo najveći deo vremena u bezuspešnim napadima na pravcu Ržev-Vjazma, poznata kao "Rževska klanica" ("Rževskaя mяsorubka"), bez obzira na sve proglasio je pobedu kod Staljingrada kao svoju, što je nateralo Staljina da potpiše objavu o Žukovljevom nepropisnom ponašanju: "Suprotno Žukovljevim tvrdnjama, on nema nikakve veze sa planom likvidacije grupe nemačkih trupa kod Staljingrada; poznato je da je plan razvijan i pokrenut u jesen 1942, dok je Žukov bio na drugom frontu, daleko od Staljingrada".

U januaru 1943. organizovao je prvi proboj nemačke blokade Lenjingrada. Posle neuspeha Maršala Vorošilova, preuzeo je akciju i uspešno je prekinuo opsadu Lenjingrada u januaru 1944.

Žukov je predvodio sovjetsku ofanzivu 1944. i konačni napad na Nemačku u 1945. kao i okupaciju Berlina u aprilu. Postao je prvi komandant sovjetske okupacione zone u Nemačkoj. Kao najčuveniji sovjetski vojni komandant u Velikom otadžbinskom ratu, Žukov je vršio inspekciju Pobedničke parade na Crvenom trgu u Moskvi godine 1945.

Žukov sa Konstantinom Rokosovskim i Montgomerijem u Berlinu, 1945.

Posleratna karijera

Ratni vođa i heroj naročito popularan u vojsci, Žukov je predstavljao najozbiljniju potencijalnu pretnju Staljinovoj diktaturi. Kao rezultat toga, godine 1946. biva postavljen na dužnost odeskog vojnog okruga (koji je daleko od Moskve i bez nekog većeg strateškog značaja). 1948.preuzima uralski vojni okrug. Ali, pred Staljinovu smrt, Žukov biva vraćen u Moskvu i postaje zamenik ministra odbrane (1953), zatim ministar odbrane (1955).

Godine 1953. Žukov staje na stranu poststaljinističkog rukovodstva komunističke partije u izvođenju hapšenja (i kasnije smaknuća) Lavrentija Berije, šefa obaveštajne službe (KGB) kada je ovaj pokušao da dođe na Staljinovo mesto.

Žukov, kao sovjetski ministar odbrane, je odgovoran za intervenciju u Mađarskoj u oktobru, 1956. On je to od Hruščova i zahtevao.

Godine 1957, Žukov je podržao Hruščova u borbi protiv konzervativnih struja unutar partije, takozvane "antipartijska grupa" koju je predvodio Vjačeslav Molotov. Žukovljev govor na plenumu centralnog komiteta je bio veoma značajan - direktno optužujući neostaljiniste za njihovo saučesništvo u Staljinovim zločinima.

U junu iste godine postao je punopravni član Prezidijuma Centralnog komiteta komunističke partije. Imao je, međutim, značajne političke nesuglasice sa Hruščovim po pitanjima vojne politike. Hruščov je smanjivao broj konvencionalnih snaga i mornarice, i u isto vreme razvijao strateško nuklearno naoružanje kao primarnu silu koja je trebalo da odvrati neprijatelje od sukoba sa Sovjetskim Savezom, stoga oslobađajući ljudstvo i resurse koji su mogli služiti razvoju civilne ekonomije.

Žukov je podržao interese vojske i usprotivio se Hruščovljevoj politici. Hruščov, da bi demonstrirao dominaciju partije nad vojskom, smenio je Žukova sa ministarske dužnosti i proterao ga iz Centralnog komiteta (oktobra 1957). U svojim memoarima, Hruščov tvrdi da je verovao da Žukov planira državni udar protiv njega i optužuje Žukova za ovo kao osnovu za isterivanje na sastanku Centralnog komiteta.

Posle Hruščovljeve smene u oktobru 1964. novo rukovodstvo Leonida Brežnjeva i Alekseja Kosigina vraća Žukova u milost, ali ne i na vlast. Ostao je popularna ličnost u Sovjetskom Savezu sve do smrti 1974. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.

Asteroid 2132 Žukov je nazvan po njemu. Godine 1995, u znak sećanja na Žukovljev stoti rođendan, Ruska Federacija je usvojila red Žukova i orden Žukova.

Ambasadorski zvezdani brod USS Žukov (NCC-62136) se pominje u američkoj naučno-fantastičnoj televizijskoj seriji Zvezdane Staze: Sledeća generacija.

Odlikovanja

Žukov je nosilac brojnih odlikovanja. Između ostalog, četiri puta je bio proglašen herojem Sovjetskog Saveza; pored njega, samo je još Leonid Brežnjev bio četiri puta heroj. Žukov je jedan od tri nosioca dupla Ordena Pobede.

Između ostaloga odlikovan je Jugoslovenskim Ordenom slobode i američkom Legijom za zasluge.

Foto galerija

• 
  Žukovljev muzej u gradu Žukovu
• 
  Bista u Spomen-parku Čačalica u Požarevcu

Literatura

• Afanasiev, Yuri N., ur. (1989). There Is No Other Way. Hanoi: Social Science Publisher and Truth Publisher. 
• Axell, Albert (2003). Marshal Zhukov. Toronto: Pearson Education Ltd. ISBN 978-0-582-77233-5. 
• Chaney, Otto P. (1996). Zhukov – Revised Edition. Norman, Oklahoma: University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2807-8.  Two volumes.
• Coox, Alvin D. (1985). Nomonhan: Japan Against Russia, 1939. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1160-9. 
• Isaev, Aleksey V. (2006). Georgiй Žukov: Posledniй dovod korolя [Zhukov: The Last Argument of the King] (na jeziku: ruski). Moscow: Yauza. ISBN 978-5-699-16564-3. 
• Shtemenko, Sergei M. (1989). Generalьnый štab v godы voйnы [The General Staff During the War Years] (na jeziku: ruski). Moscow: Voenizdat. 
• Spahr, William J. (1993). Zhukov: The Rise and Fall of a Great Captain. Novato, CA: Presidio Press. ISBN 978-0-89141-551-0. 
• Thâm, Cố Vân. 10 Đại Tướng soái thế giới. 
• Vasilevsky, Aleksandr M. (1978). Delo vseй žizni [The Matter of a Whole Life] (na jeziku: ruski). Moscow: Politizdat. 
• Zhukov, Georgy K. (1965). The Memoirs of Marshal Zhukov. 20 years of victory Jubilee edition. Moscow. 
• Žukov, G. K. (2002). Vospominaniя i razmыšleniя. V 2 t. M. ISBN 978-5-224-03195-5. Arhivirano iz originala 21. 01. 2021. g. Pristupljeno 21. 06. 2005. 
• Goldman, Stuart D. Nomonhan 1939: The Red Army's Victory That Shaped World War II. Annapolis, Md.: Naval Institute Press. 2012. ISBN 978-1-59114-329-1..
• Granville, Johanna, trans., "Soviet Archival Documents on the Hungarian Revolution, 24 October – 4 November 1956" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. август 2011),
• Hill, Alexander (2017), The Red Army and the Second World War, Cambridge University Press, ISBN 978-1-1070-2079-5 .
• Cold War International History Project Bulletin, no. 5 (Woodrow Wilson Center for International Scholars, Washington, D.C.), Spring 1995, pp. 22–23, 29–34.
• Solzhenitsyn, Aleksandr Times of Crisis, in: Apricot Jam and Other Stories. Counterpoint. 2012. ISBN 978-1-61902-008-5..

Spoljašnje veze

• (jezik: ruski) Vospominaniя i razmыšleniя Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. januar 2021) Georgiji Žukov, Žukovljevi memoari
• (jezik: ruski) Žukovljeva odlikovanja
• Shadow of Victory and Take Words Back, books by Viktor Suvorov, highly critical of Zhukov
• Georgy Zhukov