Eduar Mane

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eduar Mane
Eduar Mane
Lični podaci
Datum rođenja(1832-01-23)23. januar 1832.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti30. april 1883.(1883-04-30) (51 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Umetnički rad
Uticaji odThomas Couture

Eduar Mane (franc. Édouard Manet; Pariz, 23. januar 1832 – Pariz, 30. april 1883) bio je francuski slikar. Njegov rad je inspirisao impresioniste, ali on sam je odbio da se svrsta u same okvire impresionizma. Njegov veliki uticaj na francusku umetnost, i generalno na razvoj moderne umetnosti, formiran je zahvaljujući njegovom portretisanju svakodnevice, upotrebom jednostavnih i jasnih boja i žive slikarske tehnike.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Eduar Mane rođen je u Parizu 23. januara 1832. godine, i živeo je u ulici des Petits Augustins (danas rue Bonaparte) u imućnoj i dobro povezanoj porodici.[1] Njegova majka Judžini-Dezire Furnije bila je ćerka diplomata i kćerka švedskog prestolonaslednika Šarla Bernadota, od koga potiču švedski monarsi. Njegov otac August Mane bio je francuski sudija koji je očekivao da će Eduar nastaviti pravnu karijeru. Njegov ujak Edmond Furnije ohrabrio ga je da se bavi slikanjem i poveo je mladog Manea u Luvr.[2] Godine 1841. upisao se u srednju školu, Collège Rollin. 1845. godine, po savetu svog ujaka, Mane je upisao specijalni kurs crtanja gde je upoznao Antonina Prusta, budućeg ministra likovnih umetnosti i kasnijeg prijatelja doživotnog života.

Na predlog njegovog oca, 1848. godine otplovio je u Rio de Žaneiro. Nakon što je dva puta pao na ispitu za pridruživanje mornarici,[3] njegov otac je popustio svojim željama da se bavi umetničkim obrazovanjem. Od 1850. do 1856. Mane je studirao kod akademskog slikara Tomasa Kutura. U svoje slobodno vreme Mane je kopirao Stare majstore u Luvru.

Od 1853. do 1856. godine Mane je posetio Nemačku, Italiju i Holandiju, a za to vreme pod uticajem holandskog slikara Fransa Halsa i španskih umetnika Dijega Velaskeza i Franciska Goje.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Železnica, 1872 — 1873.

Mane je počeo da slika svakodnevne subjekte, žanrovski, kao što su bili portreti starih prosjaka, uličnih mangupa, ljudi u kafeima, ili scene španskih koridskih borbi. Usvojio je direktnu, smelu slikarsku tehniku u svom realističnom tretmanu materije subjekta. Godine 1863, njegova čuvena slika Doručak na travi[4] (danas se nalazi u muzeju Orse u Parizu), prikazana je u Salonu odbijenih, novom izložbenom prostoru koji je otvorio Napoleon III, kao odgovor na protest umetnika koji su odbijeni u zvaničnom Salonu. Ovo Maneovo platno koje portretiše piknik u šumi koje uključuje i nagu žensku figuru u sedećem položaju u društvu dva obučena muškarca, privuklo je momentalno ogromnu pažnju, ali je bukvalno bilo diskreditovano od strane kritike. Mane biva proglašen od strane mladih umetnika vođom, i postaje centralna figura u sporu između akademskog slikarstva sa jedne, i buntovničke umetničke grupe iz tog vremena, sa druge strane. Mane ipak postaje priznat od strane zvaničnog Salona 1864. godine, koji mu priznaje dve slike, i 1865. godine on izlaže „Olimpiju“, portret nage žene baziran na Ticijanovoj prikazi Venere. Ova slika ponovo izaziva veliku pažnju, i protest akademskih krugova zbog takozvanog „neortodoksnog realizma“.

Francuski pisac Emil Zola je 1866. godine dao vrlo pozitivne kritike Maneove umetnosti u francuskom listu „Figaro“ i ubrzo je postao Maneov bliski prijatelj.[4] Ubrzo mu se pridružila i grupa mladih francuskih impresionista — Edgar Dega, Klod Mone, Ogist Renoar, Alfred Sisli, Kamij Pisaro i Pol Sezan, koji su bili inspirisani Maneovom umetnošću i koji je za uzvrat uticao na njih u upotrebi svetlijih boja i naglašavanju efekata svetlosti.[5] Mane je služio kao oficir u francuskoj vojsci od 1870. do 1871. godine tokom francusko - pruskog rata. Umetničko priznanje je dobio tek u kasnim godinama, kada su njegovi portreti postali izuzetno traženi. Jedna od njegovih poslednjih slika Bar u Foli Beržeru izložena je u Salonu 1882. godine[6] i njegov stari prijatelj, koji je u to vreme bio ministar Primenjenih umetnosti, dodelio mu je Orden legije časti. Mane je umro u Parizu 30. aprila 1883. godine. Ostavio je, pored mnogobrojnih akvarela i pastela, 420 ulja na platnu.

Doručak na travi, 1863.

Doručak na travi[uredi | uredi izvor]

Glavni rani rad je Doručak na travi (Le déjeuner sur l'herbe), izvorno Le Bain. Pariški salon odbacio ga je za izložbu 1863. godine, ali je Mane pristao da ga izloži na Salonu odbijenih, koji je bio paralelna izložba zvaničnom Salonu, kao alternativnu izložbu u Elizejskoj poljani. Salon des Refusés pokrenuo je car Napoleon 3. kao rešenje problematične situacije koja je nastala pošto je Selekcioni odbor Salona te godine odbacio 2.783 slike. Svaki slikar mogao bi da odluči da li će iskoristiti priliku da izloži na Salonu odbijenih, a manje od 500 odbačenih slikara se odlučilo za to.

Olimpija[uredi | uredi izvor]

Kao i u slučaju Doručka na travi, Mane je ponovo parafrazirao cenjeno delo renesansnog umetnika na slici Olimpija (1863), akt je prikazan u stilu koji podseća na rane studijske fotografije, ali čija je poza počivala na Ticijanovoj Veneri iz Urbina (1538). Slika takođe podseća na sliku Gole Maje (1800) Fransiska Goje.

Olimpija, 1863.

Telo Olimpije, kao i njen pogled, neslavno su konfrontativni. Ona prkosno gleda kako joj sluga nudi cveće od jednog od njenih udvarača. Iako joj ruka počiva na nozi, skrivajući područje stidne regije, pominjanje tradicionalnih ženskih vrlina je ironično; pojam skromnosti u ovom radu očigledno ne postoji. Isto tako, budna crna mačka u podnožju kreveta pogodi seksualno buntovnu notu za razliku od onog spavaćeg psa u Ticijanovom portretu boginje na njegovoj Veneri iz Urbina.

Rat[uredi | uredi izvor]

Maneov odgovor na savremeni život obuhvatio je radove posvećene ratu, na teme koje se mogu smatrati ažuriranim tumačenjima žanra „istorije slikarstva“.[7] Prvo takvo delo bila je Bitka kod Čerburga i Alabame (1864), morski okršaj poznat pod nazivom Bitka za Čerburg iz Američkog građanskog rata koja se odigrala kraj francuske obale, a verovatno je umetnik tome svedočio.[8]

Sledeća je bila zanimljivost francuske intervencije u Meksiku; od 1867. do 1869. Mane je naslikao tri verzije pogubljenja cara Maksimilijana, događaj koji je izazvao zabrinutost u vezi sa francuskom spoljnom i unutrašnjom politikom.[9] Nekoliko verzija Pogubljenja spadaju među najveće Maneove slike, što sugeriše da je tema bila ona koju je slikar smatrao najvažnijom. Njegova tema je pogubljenje meksičke vatrene jedinice habzburškog cara koju je postavio Napoleon Treći. Ni slike, ni litografija predmeta nisu smele biti prikazane u Francuskoj.[10] Kao optužnica za formalizovano klanje, slike se osvrću na Goju,[11] i predviđaju Pikasovu Gerniku.

Smrt[uredi | uredi izvor]

U aprilu 1883. levo stopalo mu je amputirano zbog gangrene, usled komplikacija od sifilisa i reume. Umro je jedanaest dana kasnije, 30. aprila u Parizu. Sahranjen je na groblju Pasi u gradu.[12]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Maneova javna karijera trajala je od 1861. godine, godine njegovog prvog učešća na Salonu, pa sve do njegove smrti 1883. Maneovo ukupno delo, koje su katalogovali istoričar umetnosti Deni Ruar i trgovac umetnosti Danijel Vildenštajn 1975, čini: 430 ulja, 89 pastela i više od 400 drugih radova na papiru.[13]

Iako su ga oštro osuđivali kritičari koji su mu zamerali nedostatak uobičajene završnice, Maneov rad je od početka imao obožavatelje. Jedan od njih bio je Emil Zola, koji je 1867. godine napisao: „Nismo navikli da gledamo tako jednostavne i direktne prevode stvarnosti. Tada, kao što rekoh, postoji takva iznenađujuće elegantna nespretnost... Zaista je šarmantno iskustvo razmišljati o ovome kao blistavoj i ozbiljnoj slici koja prirodu tumači kao blagu brutalnost." [13]

Malo umetnika je bilo toliko kontroverzno u svoje vreme kao Eduar Mane. Godine 1876, na primer, branio se od optužbi klevetnika da je uništio tradicionalna pravila slikanja. Ali, u stvarnosti, veliki deo njegovih slika ima prethodnike u delima starih majstora; Doručak na travi, inspirisan je Rafaelom i Đorđonom; Olimpija Ticijanovom Urbinskom Venerom; Stari muzičar (1861–62; Nacionalna galerija u Vašingtonu) Velaskezom; i Le Bon Bok prema likovima Fransa Halsa koji piju i puše. Nije se ustručavao da pozajmi temu iz remek dela ili da u jednom platnu kombinuje elemente koje je preuzeo iz različitih izvora; tako, Ribolov u Sant-Uanu („La Pèche” oko 1858; Muzej Metropoliten u Njujorku) podseća na Lov i ribolov Anibalea Karačija i Rubensov Pejzaž sa dugom i parkom zamka de Stin. Maneov neprocenjivi doprinos umetnosti predmodernog perioda proizlazi iz čiste linearnosti, plošnih volumena i oštrih kontrasta svetla i senke, zatim osećajnog i slobodnog poteza četkicom, kojim je podražavao Velazkeza i Fransa Halsa. Važnost njegovog dela za evropsku umetnost takođe je u izuzetno inteligentnom stilu — stilu koji je istovremeno antiintelektualan i veoma moderan, oživljen učenjima sa drvoreza starih japanskih majstora. Francuski avangardni slikari su u umetnosti Azije nalazili neke od osobina za kojima su tragali u sopstvenim delima. U svim ovim aspektima Mane je bio preteča moderne umetnosti. Maneova svesna „prisvajanja” dela starijih umetnika, nastala, ponekad, da bi im odao počast, a drugi put da bi iskazao svoj ironičan stav prema njima, postala su osnovna strategija postmodernističkih umetnika.

Prodaja slika[uredi | uredi izvor]

Maneova slika, Le Printemps (1881), prodata je muzeju J. Paul Getty Museum za 65,1 milion dolara, postavljajući novi rekord za aukciju za Manea, što je premašilo procenu pre-prodaje od 25–35 miliona dolara 5. novembra 2014.[14] Prethodni rekord aukcije držao je Autoportret s paletom koji je 22. juna 2010. godine prodat za 33,2 miliona dolara.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Néret, Gilles (2003). Édouard Manet : 1832-1883 : the first of the moderns. Köln: Taschen. ISBN 3-8228-1949-2. OCLC 51527377. 
  2. ^ King, Ross (2006). The judgment of Paris : the revolutionary decade that gave the world Impressionism. New York: Walker & Co. ISBN 0-8027-1466-8. OCLC 62281431. 
  3. ^ Grancsay, Stephen V. (1938). „A Maximilian Helmet and Gauntlet Retrieved”. The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 33 (12): 268—271. ISSN 0026-1521. JSTOR 3256390. doi:10.2307/3256390. 
  4. ^ a b „Rođen francuski slikar Eduar Mane, preteča impresionizma – 1832. godine”. Dnevno. 23. 1. 2016. Pristupljeno 26. 1. 2019. 
  5. ^ „Eduar Mane”. Znanje. Pristupljeno 26. 1. 2019. 
  6. ^ „A Bar at the Folies-Bergère”. courtauld.ac.uk. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  7. ^ Ramsey, I. T. (1958). „Primitive Christianity in its Contemporary Setting. By Rudolph Bultmann. Translated by R. H. Fuller. (Thames and Hudson. 1956. Pp. 240. Price 18s.)”. Philosophy. 33 (124): 83—84. ISSN 0031-8191. S2CID 170877199. doi:10.1017/s0031819100038134. 
  8. ^ Krell, pages 84–6.
  9. ^ Krell, pages 87–91.
  10. ^ Krell, str. 91
  11. ^ Krell, str. 89
  12. ^ Blagoy Kiroff, Edouard Manet: 132 Master Drawings, Blagoy Kiroff. 2015. ISBN 6051761888.
  13. ^ a b Manet, Édouard (2012). Manet : portraying life. Stevens, Mary Anne,, Nichols, Lawrence W.,, Toledo Museum of Art,, Royal Academy of Arts (Great Britain). Toledo: Toledo Museum of Art. ISBN 978-1-907533-53-2. OCLC 811771434. 
  14. ^ Roos, Jane Mayo (2017-07-05), „Manet and the Impressionist Moment”, Perspectives on Manet, Routledge, str. 73—96, ISBN 978-1-315-08986-7, doi:10.4324/9781315089867-5, Pristupljeno 2020-08-28 
  15. ^ „Potts, Timothy Faulkner, (born 17 June 1958), Director, J. Paul Getty Museum, Los Angeles, since 2012”, Who's Who, Oxford University Press, 2007-12-01, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u246272, Pristupljeno 2020-08-28 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Longer works:

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едуар_Мане&oldid=27689893”