Ekološka umetnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Marko Kasagrande, Peščani crv, Beaufort04 trijenale savremene umetnosti, Venduin, Belgija, 2012.
Primer pejzažne umetnosti u jednoj šumi u Škotskoj

Ekološka umetnost (umetnost životne sredine ili environmental art (engl. environment - sredina, životna sredina) je izraz koji se u opštem slučaju koristi za označavnje umetnosti onih umetnika koji se bave stvaranjem dela u jednom ekološkom okruženju, odnosno prirodnoj životnoj sredini. Prilikom projektovanja umetničkog dela za prirodno okruženje postavlja se pitanje o tome da li delo nanosi ekološku štetu datoj životnoj sredini, mada je obično uslov da se posle završetka umetničke intervencije životna sredina vrati u njeno prvobitno stanje.[1][2] U okviru ove umetnosti se nalaze trodimenzionalna kompleksna dela instalirana u prostoru, često kao dela prolaznog karaktera koja ispunjavaju kompletne enterijere ili se uklapaju u spoljašnje prostore naglašavajući arhitekturu u jednom teško definišućem stanju između slikarstva, objekta u umetnosti, skulpture ili instalacije u kojem ove umetničke vrste mogu različito da se ispolje i da nastanu različite skulpture. Kao prethodnica se mogu shvatiti neka dela umetnika nastala posle dvadesetih godina 20. veka, poput El Lisickog ili Kurta Švitersa. Ova umetnost se razvija od kraja 50-ih godina 20. veka u spoju sa hepeningom i akcijama Alana Kaprova. Kao klasičan primer su dela umetnika Edvard Kinholca i Georg Segala, a dalji primeri su kod Janis Kundelisa, Marija Noldman ili Volf Vostel.

Umetnost životne sredine je evoluirala od formalnih pitanja, na primer monumentalnih zemljanih radova koji koriste zemlju kao skulpturalni materijal, ka dubljem odnosu prema sistemima, procesima i fenomenima u odnosu na društvene probleme.[3] Integrisani društveni i ekološki pristupi koji su se razvili kao etički, restorativni stav pojavili su se 1990-ih.[4] Tokom proteklih deset godina ekološka umetnost postala je fokusna tačka izložbi širom sveta, jer društveni i kulturni aspekti klimatskih promena dolaze u prvi plan.

Termin „umetnost životne sredine“ često obuhvata „ekološke“ probleme, ali nije specifičan za njih.[5] Prvenstveno slavi vezu umetnika sa prirodom koristeći prirodne materijale.[1][2] Koncept se najbolje razume u odnosu na istorijsku umetnost zemlje i razvojno polje ekološke umetnosti. Oblast je interdisciplinarna u činjenici da umetnici životne sredine prihvataju ideje iz nauke i filozofije. Praksa obuhvata tradicionalne medije, nove medije i kritičke društvene forme proizvodnje. Rad obuhvata čitav niz pejzažnih/ekoloških uslova od ruralnih, do prigradskih i urbanih, kao i urbanih/ruralnih industrijskih.

Istorija: pejzažno slikarstvo i reprezentacija[uredi | uredi izvor]

Delo pejzažne umetnosti - deo od 7.000 stabala hrasta za Dokumanta 7 u 1982. god.
Klod Mone, most Vaterlo, London

Može se tvrditi da je ekološka umetnost počela sa paleolitskim pećinskim slikama naših predaka. Iako (još) nisu pronađeni pejzaži, pećinske slike su predstavljale druge aspekte prirode važne za rane ljude, kao što su životinje i ljudske figure. „To su praistorijska posmatranja prirode. Na ovaj ili onaj način, priroda je vekovima ostala prioritetna tema kreativne umetnosti.“[6] Moderniji primeri ekološke umetnosti potiču iz pejzažnog slikarstva i reprezentacije. Kada su umetnici slikali na licu mesta, razvili su duboku vezu sa okolnim okruženjem i njegovim vremenom i uneli ova bliska zapažanja na svoja platna. Slike neba Džona Konstebla „najbliže predstavljaju nebo u prirodi“.[7] Moneova Londonska serija takođe predstavlja primer umetnikove veze sa okruženjem. „Za mene pejzaž ne postoji sam po sebi, jer se njegov izgled menja u svakom trenutku; ali ga oživljava okolna atmosfera, vazduh i svetlost, koji se za mene neprestano menjaju, samo okolna atmosfera daje subjektima njihovu pravu vrednost.“[8]

Dijan Burko, Vodeni glečeri i jeleni, 2013

Savremeni slikari, kao što je Dajan Burko, predstavljaju prirodne fenomene — i njihovu promenu tokom vremena — da bi skrenuli pažnju na ekološka pitanja poputi klimatskih promena.[9][10] Pejzaži Aleksisa Rokmana oslikavaju sardoničan pogled na klimatske promene i intervencije čovečanstva na druge vrste putem genetskog inženjeringa.[11]

Ekoumetnost[uredi | uredi izvor]

Milton Besera, NIDOS, reka Tačira, Venecuela 1995.[12]

Ekološka umetnost, takođe poznata kao ekoumetnost, je umetnička praksa ili disciplina koja predlaže paradigme održive sa životnim oblicima i resursima naše planete.[13] Sastavljena je od umetnika, naučnika, filozofa i aktivista koji su posvećeni praksi ekološke umetnosti.[14] Istorijski presedani uključuju zemljane radove, land art i pejzažno slikarstvo/fotografiju. Ekoumetnost se odlikuje fokusom na sisteme i međuodnose unutar našeg okruženja: ekološki, geografski, politički, biološki i kulturni.[15] Ekoumetnost stvara svest, stimuliše dijalog, menja ljudsko ponašanje prema drugim vrstama i podstiče dugoročno poštovanje prirodnih sistema sa kojima koegzistiramo. Ona se manifestuje kao društveno angažovana, aktivistička, restauratorska ili intervencionistička umetnost u zajednici. Ekološka umetnica Aviva Rahmani veruje da je „Ekološka umetnost umetnička praksa, često u saradnji sa naučnicima, urbanistima, arhitektama i drugima, koja rezultira direktnom intervencijom u degradaciji životne sredine. Često je umetnik vodeći agent u toj praksi.“[16]

Postoje brojni pristupi ekoumetnosti uključujući, ali ne ograničavajući se na: reprezentativna umetnička dela koja se obraćaju okolini kroz slike i objekte; projekti sanacije koji obnavljaju zagađeno okruženje;[17] aktivistički projekti koji angažuju druge i aktiviraju promenu ponašanja i/ili javne politike;[18] društvene skulpture zasnovane na vremenu koje uključuju zajednice u nadgledanje njihovih pejzaža i preuzimanje participativne uloge u održivim praksama; ekopoetički projekti koji iniciraju ponovno zamišljanje i ponovno očaravanje svetom prirode, inspirišući lečenje i koegzistenciju sa drugim vrstama; umetnička dela direktnog susreta koja uključuju prirodne pojave kao što su voda, vreme, sunčeva svetlost ili biljke;[19] pedagoška umetnička dela koja dele informacije o ekološkoj nepravdi i ekološkim problemima kao što su zagađenje vode i zemljišta i opasnosti po zdravlje; relaciona estetika koja uključuje održiva, van mreže, permakulturna postojanja.

Postoji diskusija i debata među ekoumetnicima da li ekološku umetnost treba smatrati diskretnom disciplinom unutar umetnosti, različitom od umetnosti životne sredine. Trenutna definicija ekološke umetnosti, koju je zajednički izradio EcoArtNetwork je „Ekološka umetnost je umetnička praksa koja obuhvata etiku socijalne pravde u svom sadržaju i u formi/materijalima. Ekoumetnost je kreirana da inspiriše brigu i poštovanje, stimuliše dijalog i ohrabruje dugoročni procvat društvenog i prirodnog okruženja u kojem živimo. Obično se manifestuje kao društveno angažovana, aktivistička, restauratorska ili intervencionistička umetnost u zajednici."[20] Umetnici koji rade u ovoj oblasti uglavnom su usredsređeni na jedan ili više od sledećih principa: fokusiranje na mrežu međusobnih odnosa u našem okruženju — na fizičke, biološke, kulturne, političke i istorijske aspekte ekoloških sistema; stvaranje radova koji koriste prirodne materijale ili se angažuju sa silama životne sredine kao što su vetar, voda ili sunčeva svetlost; povraćaj, obnova i saniranje oštećenog okruženja; informisanje javnost o ekološkoj dinamici i ekološkim problemima sa kojima se suočavamo; revidiranje ekoloških odnosa, kreativnim predlaganjem novih mogućnosti za saživot, održivost i lečenje.[21]

Doprinosi žena u oblasti ekoumetnosti su značajni, mnogi su katalogizovani u WEAD-u, Imeniku ženskih umetnika životne sredine koji su 1995. osnovale Džo Hanson, Suzan Lejbovic Stajnman i Estel Akamin.[22] Rad ekofeminističkih pisaca inspirisao je rane muške i ženske praktičare da se pozabave svojom zabrinutošću oko horizontalnijeg odnosa prema pitanjima životne sredine u sopstvenoj praksi. Feministička umetnička spisateljica Lusi Lipard, koja je pisala za Weather Report Show u svojstvu kuratora u Bolder muzeju savremene umetnosti 2007. godien, a koji je obuhvatao mnoge ekološke i ekofeminističke umetnike, komentarisala je koliko su od tih umetnica bile žene.[23]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Bower, Sam (2010). „A Profusion of Terms”. greenmuseum.org. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 29. 1. 2014. 
  2. ^ a b Steinman, Susan. „WEAD, Women Environmental Artists Directory”. WEAD, Women Environmental Artists Directory. Pristupljeno 3. 2. 2014. 
  3. ^ Kastner, J. and Wallis, B. Eds. (1998) Land and Environmental Art. London: Phaidon Press.
  4. ^
    • Gablik, S. (1984) Has Modernism Failed? New York: Thames and Hudson.
    • Gablik, S. (1992) The Reenchantment of Art. New York: Thames and Hudson.
    • Matilsky, B., (1992) Fragile Ecologies: Contemporary Artists Interpretations and Solutions, New York, NY: Rizolli International Publications Inc.
  5. ^ Weintraub, Linda. „Untangling Eco from Enviro”. Artnow Publications. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 8. 2. 2014. 
  6. ^ „The Landscape in Art: Nature in the Crosshairs of an Age-Old Debate - ARTES MAGAZINE”. ARTES MAGAZINE (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2016-04-04. g. Pristupljeno 2016-05-09. 
  7. ^ Thornes, John E. (2008). „A Rough Guide to Environmental Art”. Annual Review of Environment and Resources. 33: 391–411 [395]. doi:10.1146/annurev.environ.31.042605.134920 Slobodan pristup. 
  8. ^ House, John (1986). Monet: Nature into Art. London: Yale Univ. Press. str. 221. ISBN 978-0-300-03785-2. 
  9. ^ „Painting Climate Change: An Interview with Artist Diane Burko About Her Show 'The Politics of Snow'”. The Scientist. 3. 3. 2010. 
  10. ^ Arntzenius, Linda (5. 9. 2013). „Diane Burko's Polar Images Document Climate Change”. Town Topics. 
  11. ^ Tranberg, Dan (1. 12. 2010). „Alexis Rockman”. Art in America. Arhivirano iz originala 21. 2. 2014. g. Pristupljeno 8. 2. 2014. 
  12. ^ Book Analysis of a process over time - (2007) ISBN 980-6472-21-7
  13. ^ Wildy, Jade. „Progressions in Ecofeminist Art: The Changing Focus of Women in Environmental Art”. International Journal of the Arts and Society. The Arts Collection. 6 (1): 53—66. Arhivirano iz originala 2017-05-09. g. Pristupljeno 2014-02-04. 
  14. ^ Weintraub, Linda (2006). Eco-Centric Topics: Pioneering Themes for Eco-Art. New York: Artnow Publications: Avant-Guardians: Textlets in Art and Ecology. 
  15. ^ Weintraub, Linda (2007). EnvironMentalities: Twenty-Two Approaches to Eco-Art. New York: Artnow Publications, Avan-Guardians: Texlets in Art and Ecology. 
  16. ^ Rahmani, Aviva (2013). „Triggering Change: A Call to Action” (PDF). Public Art Review (48): 23. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 2. 2014. g. Pristupljeno 7. 2. 2014. 
  17. ^ Rahmani, Aviva; Schroeder, Paul C.; Boudreau, Paul R.; Brehme, Chris E.W.; Boyce, Andrew M.; Evans, Alison J. (2001). „The Gulf of Maine Environmental Information Exchange:participation, observation, conversation”. Environment and Planning B: Planning and Design. 28 (6): 865—887. S2CID 61284002. doi:10.1068/b2749t. 
  18. ^ Stringfellow, Kim (2003). „Safe as mother's milk”. Proceedings of the SIGGRAPH 2003 conference on Web graphics in conjunction with the 30th annual conference on Computer graphics and interactive techniques - GRAPH '03. str. 1. S2CID 9277137. doi:10.1145/965333.965387. 
  19. ^ Dionisio, Jennifer (2016-06-03). „Calendar of Rain”. Science History Institute. Arhivirano iz originala 05. 08. 2021. g. Pristupljeno 26. 12. 2018. 
  20. ^ Kagan, Sacha (2014). The practice of ecological art. [plastik] 4 . Available online at: http://art-science.univ-paris1.fr/plastik/document.php?id=866 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016). ISSN 2101-0323.
  21. ^ „ISE's Beverly Naidus publishes "Arts for Change"”. Institute for Social Ecology. 2009-04-10. Pristupljeno 8. 2. 2014. 
  22. ^ Hanson, Jo, Leibovitz Steinman, Susan and Akamine, Estelle. „WEAD, Women Environmental Artists Directory”. WEAD, Women Environmental Artists Directory. 
  23. ^ Lippard, Lucy R.; Smith, Stephanie; Revkin, Andrew (2007). Weather Report: Art and Climate Change. Boulder, Colorado: Boulder Museum of Contemporary Art. ISBN 978-0979900709. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lexikon der Modernen Kunst, Markus Stegman/René Zey, Hamburg 2002.
  • Beardsley, John (1998). Earthworks and Beyond: Contemporary Art in the Landscape. New York: Abbeville Press. ISBN 978-0-89659-963-5. 
  • Gooding, Mel (2002). Song of the Earth: European Artists and the Landscape. London: Thames & Hudson. str. 167p. ISBN 978-0-500-51016-2. * Kagan, Sacha (2011). Art and Sustainability: Connecting Patterns for a Culture of Complexity. Bielefeld: transcript Verlag. ISBN 978-3-8376-1803-7. 
  • Sonfist, Alan (2004). Nature: The End of Art. Florence, Italy: Gli Ori,Dist. Thames & Hudson. str. 280p. ISBN 978-0-615-12533-6. 
  • Adams, Clive, Environmental Art: A Brief Introduction Centre for Contemporary Art and the Natural World, 2002.
  • Beardsley, John. Earthworks and Beyond: Contemporary Art in the Landscape, Abbeville Press, 1989 and 2008.
  • Berleant, Arnold, ed., Environment and the Arts. Ashgate, 2002.
  • Braddock, Alan C. A Keener Perception: Ecocritical Studies in American Art History, University of Alabama Press, 2009.
  • Boetzkes, Amanda. The Ethics of Earth Art. Minneapolis; London: University of Minnesota Press, 2010.
  • Brown, Andrew, Art & Ecology Now, Thames & Hudson, 2014.
  • Cheetham, Mark A. Landscape into Eco Art: Articulations of Nature since the '60s. Penn State UP, 2018.
  • Demos, T.J. and Francesco Manacorda, Radical Nature: Art and Architecture for a Changing Planet, Walter Koenig, 2010.
  • Giannachi, Gabriella and Nigel Stewart, eds. Performing Nature: Explorations in Ecology and the Arts , Peter Lang, 2005.
  • Kagan, Sasha and Volker Kirchberg, Sustainability: A New Frontier For The Arts And Cultures, Verlag Fur Akademisch, 2008.
  • Kastner, Jeffrey, ed. Nature (Whitechapel: Documents of Contemporary Art) 2012.
  • Lippard, Lucy. Undermining a Wild Ride Through Land Use, Politics, and Art in the Changing West. The New Press, 2014.
  • Marsching, Jane and Andrea Polli, eds. Far Field: Digital Culture, Climate Change and the Poles, Intellect, 2012.
  • Miles, Malcolm, Eco-Aesthetics: Art, Literature and Architecture in a Period of Climate Change (Radical Aesthetics, Radical Art), 2014.
  • Smith, Stephanie and Victor Margolin, eds. Beyond Green, Smart Museum of Art, 2007.
  • Sonfist, Alan, Nature, the End of Art: Environmental Landscapes , Gli Ori, 2004.
  • Strelow, Heike. Ecological Aesthetics: Art in Environmental Design: Theory and Practice. Initiated by Herman Prigann. Birkhäuser, 2004.
  • Szerszyski B, W. Heim W & C. Waterton. Nature Performed: Environment, Culture and Performance. Blackwell, 2003.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ekološka umetnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еколошка_уметност&oldid=27556702”