Eugen Savojski

Eugen Savojski
Princ Eugen Savojski, rad Jakoba van Šupena
Lični podaci
Datum rođenja	(1663-10-18)18. oktobar 1663.
Mesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	21. april 1736.(1736-04-21) (72 god.)
Mesto smrti	Beč, Habzburška monarhija
Vojna karijera
Učešće u ratovima	Veliki turski rat • Bitka kod Sente Rat Velike alijanse Rat za špansko nasleđe • Bitka kod Karpija • Bitka kod Kjerija • Bitka kod Blindhajma • Bitka kod Torina • bitka kod Tulona • Bitka kod Udnara • Opsada Lila • Bitka kod Malplaka • Bitka kod Denena Osmansko-habzburški sukobi • Bitka kod Petrovaradina • Opsada Beograda Rat za poljsko nasleđe

Eugen Savojski (nem. Eugen von Savoyen; Pariz, 18. oktobar 1663 — Beč, 21. april 1736) je bio knez, austrijski vojskovođa i državnik. Smatran je najvećim vojskovođom svog vremena. Potomak je kneževa od Karinjana, inače sporedne linije dinastije Savoja. Ovaj čovek, koji je bio stranac u Habzburškoj monarhiji, zaista je voleo svoju drugu otadžbinu, a voleo je i carski dom. Poreklom Italijan, po odgoju Francuz, postao je jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom „Austrija iznad svega”. Odbačen od Luja XIV zbog svog izgleda, sa osamnaest godina je stupio u carsku vojsku, veoma brzo napredovao u službi i izvojevao niz veoma značajnih pobeda za Habsburšku monarhiju tokom blistave pedesetdvogodišnje vojničke karijere, predvodeći carsku vojsku u ratnim metežima krajem XVII i početkom XVIII veka kada se Evropa odbranila od Turaka, raspadala se carstva i nastajali zameci velikih nacionalnih država u srednjoj i zapadnoj Evropi.

Od dana kada je postao glavnokomandujući carske vojske do zenita svoje vojničke karijere teritorija Habzburške monarhije uvećana je za više nego duplo. Sem što je predvodio Austrijance na bojnom polju stizao je da obavlja i brojne državničke poslove koje su mu poveravali carevi koje je služio. Bio je prvi general posle Montekukolija koji je postao predsednik Dvorskog ratnog saveta, najvažnije vojne institucije u Carstvu. U isto vreme je bio vojskovođa i obavljao posao guvernera Holandije. Ali ovaj veliki general je stizao da se dokaže i na drugim poljima. Slobodno vreme je popunjavao prepiskom sa filozofima, među kojima se ističe Gotfrid Vilhelm Lajbnic. Potomstva nije imao, ali je čovečanstvu ostavio velelepni dvorac Belvedere u Beču i još niz objekata veličanstvene arhitekture širom Habsburške monarhije. Posle smrti, od biblioteke princa Eugena, koja je bila čuvena po velikom broju knjiga, nastala je Austrijska nacionalna biblioteka. Mnogim umetnicima je bio mecena, od kojih su ostala značajna dela.

Biografija

Poreklo i mladost

Rođen je u Parizu, u Hotelu Soason, 18. oktobra 1663. godine. Eugenovi roditelji su poreklom Italijani. Njegova majka, Olimpija Manćini, bila je Mazarenova sinovica i on ju je 1647. godine iz Rima doveo u Pariz, gde je u kraljevskoj palati odrastala pored kralja Luja XIV. Nadala se da bi mogla postati kraljica, ali posle Lujeve ženidbe ona se 1657. godine udala za Eugena Mauricija, najmlađeg sina Tome Franca, princa karinjanskog i grofa soasonskog, i najmlađeg brata grofa Vitora Amadea Savojskog, koji je bio oženjen ćerkom Anrija IV, francuskog kralja. Eugen Mauricio i Olimpija su imali petoricu sinova, od kojih je Eugen bio najmlađi, i tri ćerke. Postojale su sumnje da je bio vanbračni sin Luja XIV, mada je Luj snažno trudio da opovrgne ove sumnje. Roditelji su malo vremena provodili sa decom. Eugen Mauricio je bio vojnik u francuskoj vojsci, zapovednik od Kampanje i šef Švajcarske garde, i dosta vremena je provodio na frontu, dok je Olimpija bila sklona sudskim intrigama i deci je posvećivala vrlo malo pažnje. Godine 1673. je čak pala sumnja na nju da je otrovala svog muža, a potom da je čak i planirala ubistvo kralja. Ne čekajući suđenje 1680. godine je iz Francuske otišla za Brisel ostavljajući Eugena da ga paze njegova baka, Marija de Burbon-Soason, princeza od Karinjana, i tetka, Luiza Kristina, markgrofica od Baden-Badena, majka princa Ludviga Vilhelma Badenskog. Sa deset godina, procenjujući da je Eugen psihički i fizički slab da izdrži napore vojničkog života kralj je odredio da treba da se posveti duhovnom životu. Ali Eugen ni najmanje nije mario za ovim životom; čitao je preko volje svoj trebnik, a na protiv nije se mogao rastati od Kurcija, Tacita i Cezara. Tadašnje ratno doba Luja XIV uticalo je na njega više nego viteška dela što ih je u tim knjigama čitao. Februara 1683. godine mladi princ je sve iznenadio svojom namerom da pristupi vojsci. Kada je zamolio Luja XIV da mu da mesto u vojsci, kralj, koji nije pokazivao naklonost prema Olimpijinoj deci posle njenog odlaska za Brisel, odbio je njegov zahtev i bio vrlo neprijatno iznenađen što Eugen, kada je došao kod njega na audijenciju nije, kao plašljivi plemići iz Versaja, prebledeo pred kraljevskim veličanstvom i što nije kao oni pao ničice kada ga je kralj upitao šta želi.

Princ Eugen u bici kod Sente

Vojna karijera

Studirao je matematiku i prirodne nauke. Stupio je u austrijsku vojsku nakon neuspelog pokušaja da bude primljen u francusku armiju. Istaknuvši se u ratu protiv Turaka kod Beča, Pešte i Beograda i protiv Francuza u Pijemontu postao je general, a 1693. i feldmaršal. Od 1703. do smrti bio je predsednik Dvorskog ratnog saveta. Bio je isto toliko sposoban državnik i političar koliko i vojskovođa, pa je imao veliki uticaj na vođenje poslova u Austriji prve polovine 18. veka.

Njegove pobede nad Turcima (predvođenim sultanom) kod Sente 1697. (bitka kod Sente), kod Petrovaradina 1716. i kod Beograda 1717. (opsada Beograda), značile su prekid turskih osvajanja u Evropi, a rezultati tih pobeda, bio je Karlovački 1699, odnosno Požarevački mir (1718), kojim je Austrija stekla velike delove Hrvatske i Slavonije, Banat, severnu Srbiju, deo Bosne, Vlaške, Ugarske i Erdelj, značili su učvršćenje Austrije u Podunavlju. Pobede Eugena Savojskog nad Francuzima u Ratu za špansko nasleđe (1701—1709) značile su istovremeno jačanje austrijskih pozicija u zapadnoj Evropi, gde je Francuska bila u prvom planu političkih zbivanja.

Mnogo je uticao na uređenje Srbije za vreme austrijske okupacije 1718—1739. U Beogradskoj tvrđavi se kapija Karla VI često pogrešno naziva kapija princa Evgenija ili kapija Eugena Savojskog, a doskora su postojali i ostaci njegovog dvora na Dorćolu u Beogradu.

Potkraj života sudelovao je s manje uspeha i u Ratu za poljsko nasleđe. Neko vreme bio je carski namesnik u Italiji i Flandriji. U svom dvorcu Belvedere (na italijanskom „lep vidik") u Beču skupio je vrednu zbirku umetničkih dela i veliku biblioteku. Poreklom Italijan, po vaspitanju Francuz, postao je jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom "Austrija iznad svega".

Godine 1697. car Svetog rimskog carstva Leopold I, u skladu s tadašnjim običajima, a za posebne zasluge u pobedi nad Turcima kod Sente, podario mu imanje u južnoj Baranji. U sklopu imanja nalazilo se 13 sela, kojima je kasnije dodano još 6 sela, površine oko 800 km². Za sedište imanja vlasnik je izabrao selo Bilje, gde je između 1707. i 1712. sagradio dvorac. Celo imanje dobilo je ime Belje po mađarskom izgovoru imena tog sela Bellye.

Zanimljivosti

Posle smrti Eugena Savojskog, koji je bio neženja i nije imao direktnih naslednika, počev od 1736. pa do kraja Prvog svetskog rata, Belje je bilo naizmenično u vlasništvu austrijskog dvora i pojedinih pripadnika njegovog plemstva.

Nacistička 7. SS dobrovoljačka brdska divizija, sastavljena od nemačkog stanovništva sa područja gde je nekada ratovao, dobila je ime po njemu Princ Eugen.

Za vreme Drugog svetskog rata,kada su nacisti okupirali Jugoslaviju, plan je bio da se Beograd preimenuje u "Prinz Eugen Stadt" (Princ Eugenov Grad) po Eugenu Savojskom.

Vidi još

• Beogradska tvrđava
• Ćukovac (Zemun)
• Princ Eugen, plemeniti vitez

Literatura

• Branko Bešlin, Evgenije Savojski i njegovo doba, Novi Sad: Matica srpska, 2014.
• „Opća enciklopedija JLZ“ (2 C-Fob), Zagreb, 1977.
• „Enciklopedija Jugoslavije" (4 E-Hrv), Zagreb, 1986.
• „Belje. Tvornica šećera. 75", Šećerana, 1986.
• "Mala enciklopedija Prosveta" (1 A-J), Beograd, 1978.
• Lediard, Thomas (1736). The Life of John, Duke of Marlborough. 3 Volumes. London OCLC 15928285, 228744439, 220564162
• Saint-Simon, Louis de Rouvroy, duc de (1999 [1739–50]). Memoirs: 1691–1709.. Volume 1. . Prion Books Ltd. ISBN 978-1-85375-352-7. OCLC 835927465. 
• Saxe, Maurice de (2007) [1757]. Reveries on the Art of War. Dover Publications Inc. ISBN 978-0-486-46150-2. OCLC 84903033. 
• Chandler, David G. (1990). The Art of Warfare in the Age of Marlborough. Spellmount. ISBN 978-0-946771-42-4. OCLC 60068733. 
• Chandler, David G. (2003). Marlborough as Military Commander. Spellmount Ltd. ISBN 978-1-86227-195-1. OCLC 51993029. 
• Childs, John (2003). Warfare in the Seventeenth Century. Cassell. ISBN 978-0-304-36373-5. OCLC 50936157. 
• Churchill, Winston (2002). Marlborough: His Life and Times, Bk. 1, vols. i & ii. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-10633-5. OCLC 758346908. 
• Churchill, Winston (2002). Marlborough: His Life and Times, Bk. 2, vols. iii & iv. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-10635-9. OCLC 780358828. 
• Coxe, William (1864). History of the House of Austria. 6 Volumes. Henry G. Bohn OCLC 14574176, 513651195
• Duffy, Christopher (1985). Frederick the Great: A Military Life. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-7100-9649-4. OCLC 14100234. 
• Falkner, James. The War of the Spanish Succession 1701 - 1714 (2015) excerpt
• Hatton, Ragnhild (2001). George I. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08883-0. OCLC 48649409. 
• Heer, Friedrich The Holy Roman Empire (trans. George Weidenfeld & Nicolson). The Holy Roman Empire. Phoenix Press. 2002. ISBN 978-1-84212-600-4. OCLC 59422701. 
• Henderson, Nicholas (1966). Prince Eugen of Savoy: A Biography. Phoenix. ISBN 978-1-84212-597-7. OCLC 50018284. 
• Lynn, John A. (1999). The Wars of Louis XIV, 1667–1714. Longman. ISBN 978-0-582-05629-9. OCLC 475214160. 
• MacMunn, George (1933). Prince Eugene: Twin Marshal with Marlborough. Sampson Low, Marston & CO., Ltd. OCLC 2229365
• McKay, Derek (1977). Prince Eugene of Savoy. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-87007-5. OCLC 3716509. 
• McKay, Derek & Scott, H. M. The Rise of the Great Powers: 1648–1815. Longman. 1984. ISBN 978-0-582-48554-9. OCLC 8194784. 
• Paoletti, Ciro (2006). „Prince Eugene of Savoy, the Toulon Expedition of 1707, and the English Historians--A Dissenting View.”. Journal of Military History. 70 (4): 939—962. S2CID 159792642. doi:10.1353/jmh.2006.0267. 
• Setton, Kenneth M. Venice, Austria, and the Turks in the Seventeenth Century.. American Philosophical Society. . 1991. ISBN 978-0-87169-192-7. OCLC 24198465. 
• Simms, Brendan (2008). Three Victories and a Defeat: The Rise and Fall of the First British Empire, 1714-1783. Penguin Books Limited. ISBN 978-0-14-028984-8. OCLC 230193500. 
• Somerset, Anne (2004). The Affair of the Poisons: Murder, Infanticide, and Satanism at the Court of Louis XIV. Phoenix. ISBN 978-0-7538-1784-1. OCLC 59264609. 
• Spielman, John (1977). Leopold I of Austria. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-87005-1. OCLC 2857311. 
• Stoye, John (2000). The Siege of Vienna. Birlinn Ltd. ISBN 978-1-84341-037-9. OCLC 219959588. 
• Sweet, Paul R. (1951). „Prince Eugene of Savoy and Central Europe”. The American Historical Review. 57 (1): 47—62. JSTOR 1849477. doi:10.2307/1849477. 
• Sweet, Paul R. (1966). „Prince Eugene of Savoy: Two New Biographies”. The Journal of Modern History. 38 (2): 181—186. JSTOR 1879033. S2CID 144274964. doi:10.1086/239856. 
• Wolf, John B. (1962). The Emergence of the Great Powers: 1685–1715. Harper & Row. ISBN 978-0-06-139750-9. OCLC 464788044. 
• Arneth, Alfred. (1858–64). Prinz Eugen von Savoyen. 3 Volumes. Vienna OCLC 180451821, 180452392, 180452386
• Braubach, Max. (1963–65). Prinz Eugen von Savoyen. 5 Volumes. Vienna OCLC 697500
• Ingrao, Charles; Samardžić, Nikola; Pešalj, Jovan, ur. (2011). The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. ISBN 9781557535948. 

Spoljašnje veze

• Eugen Savojski: Uspon legendarnog Habzburškog komandanta i Osmansko carstvo (TV Istorija- Zvanični kanal)
• Izložba Eugen Savojski
• EUGEN SAVOJSKI
• Eugene of Savoy
• Vremeplov Eugen Savojski
• Trag mača, trag pera Eugena Savojskog („Politika”, 10. maj 2017)
• U potrazi za spomenikom Evgeniju Savojskom („Politika”, 6. mart 2023)