Žak Širak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Žak Širak
Žak Širak
Lični podaci
Datum rođenja(1932-11-29)29. novembar 1932.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti26. septembar 2019.(2019-09-26) (86 god.)[1]
Mesto smrtiPariz, Francuska
ReligijaKatolik
UniverzitetPariski institut političkih nauka, Univerzitet Harvard, Cours Hattemer, Lycée Louis-le-Grand, École nationale d'administration, Lycée Carnot
Porodica
SupružnikBernadet Širak
Deca2 ćerke
Politička karijera
Politička
stranka		Republikanci Francuske (od 2015)
ranije:
Unija za narodni pokret (2002—2015)
Predsednik Francuske
15. maj 1995 — 16. maj 2007.
PrethodnikFransoa Miteran
NaslednikNikola Sarkozi
Ko-princ Andore
15. maj 1995 — 16. maj 2007.
PrethodnikFransoa Miteran
NaslednikNikola Sarkozi
Premijer Francuske
20. mart 1986 — 10. maj 1988.
PrethodnikLoran Fabius
NaslednikMišel Rokar
Gradonačelnik Pariza
20. mart 1977 — 16. maj 1995.
Prethodniknova funkcija
NaslednikŽan Tiberi
Ministar unutrašnjih poslova Francuske
27. februar 1974 — 28. maj 1974.
PrethodnikRemon Marselan
NaslednikMišel Poniatovski
Potpis

Žak Rene Širak (franc. Jacques René Chirac; Pariz, 29. novembar 1932 — Pariz, 26. septembar 2019) bio je predsednik Francuske u dva mandata. Prvi put 17. maj 1995 — 16. maj 2002. i drugi put 17. maj 2002 — 17. maj 2007. Pre toga bio je gradonačelnik Pariza. Njegov prethodnik na mestu predsednika Francuske bio je Fransoa Miteran, a nasledio ga je Nikola Sarkozi.

Bio je jedan od svetskih državnika koji je zagovarao bombardovanje vojnih snaga Republike Srpske i bombardovanje Srbije, 1999. godine.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Gradonačelnik Pariza[uredi | uredi izvor]

Žak Širak sa predsednikom Fransoa Miteranom (1986)

Širak je nakon odlaska iz kabineta želeo da dobije vođstvo političke desnice, da u budućnosti dobije francusko predsedništvo. RPR je zamišljen kao izborna mašina protiv predsednika Žiskara d'Estena. Paradoksalno, Širak je imao koristi od Gicardove odluke da stvori kancelariju gradonačelnika u Parizu, koja je bila u prekidu od Komune 1871. godine, jer su se lideri Treće republike (1871–1940) plašili da bi opštinska kontrola glavnog grada dala gradonačelniku previše snage. 1977. Širak se kandidovao protiv Mišela d'Ornana, bliskog predsedniku, i pobedio. Kao gradonačelnik Pariza, Širakov politički uticaj je rastao. Na ovoj funkciji je bio do 1995. godine.[3]

Širakove pristalice ističu da je, kao gradonačelnik, obezbedio programe pomoći starima, osobama sa invaliditetom i samohranim majkama i uveo Motokrot za čišćenje ulica,[4] istovremeno pružajući podsticaj preduzećima da ostanu u Parizu. Njegovi protivnici tvrde da je on postavio politiku "klijente".[3]

Predsednik Francuske[uredi | uredi izvor]

Prvi mandat: 1995–2002[uredi | uredi izvor]

U okviru prvog predsedničkog mandata, 2001, boravio je u Beogradu gde je otvorio obnovljeni Francuski kulturni centar demoliran u danima NATO bombardovanja 1999. godine. Smatra se da je upravo Širak stavio veto na bombardovanje beogradskih mostova.[5]

Odbrambena politika[uredi | uredi izvor]

Širak na vojnoj paradi povodom Dana Bastilje, 2006.

Kao vrhovni komandant francuskih oružanih snaga smanjio je vojni budžet, kao i njegov prethodnik. Na kraju njegovog prvog mandata to je činilo tri procenta BDP-a.[6] Godine 1997. nosač aviona Klemanso je povučen nakon 37 godina službe, dok je njen sestrinski brod Foš povučen 2000. godine nakon 37 godina službe, ostavljajući francusku mornaricu bez nosača aviona sve do 2001. godine, kada je Šarl de Gol pušten u funkciju.[7] Takođe je smanjio izdatke za nuklearno oružje, a francuski nuklearni arsenal je smanjen na 350 bojevih glava, u poređenju sa ruskim nuklearnim arsenalom od 16.000 bojevih glava. Takođe je objavio plan za smanjenje broja lovaca Francuza. Vojska imala za 30.[8]

Nakon što je Fransoa Miteran napustio funkciju 1995. godine, Širak je započeo približavanje NATO-u pridruživanjem Vojnom komitetu i pokušajem da pregovara o povratku u integrisanu vojnu komandu, što nije uspelo nakon što je francuski zahtev za paritetom sa Sjedinjenim Državama ostao neispunjen. Mogućnost daljeg pokušaja propala je nakon što je Širak bio primoran na kohabitaciju sa kabinetom predvođenim socijalistima između 1997. i 2002. godine, a zatim loši francusko-američki odnosi nakon što je francuska pretnja vetom UN-a na Irak 2003. onemogućila transatlantske pregovore.

Drugi mandat: 2002–2007[uredi | uredi izvor]

Sa 69 godina, Širak se suočio sa svojom četvrtom predsedničkom kampanjom 2002. Dobio je 20% glasova na prvom glasanju na predsedničkim izborima u aprilu 2002. Očekivalo se da će se suočiti sa aktuelnim premijerom Lionelom Žospenom (PS) u drugom krugu izbora; umesto toga, Širak se suočio sa političarem krajnje desnice Žan-Mari Le Penom iz Nacionalnog fronta (FN), koji je došao sa 200.000 glasova ispred Žospena. Sve stranke osim Nacionalnog fronta (neračunajući Lutte Ouvrière) pozvale su na suprotstavljanje Le Pen, čak i ako je to značilo glasanje za Širaka. Period od 14 dana između dva kruga glasanja obeležile su demonstracije protiv Le Pena i parole poput „Glasajte za lopova, a ne za fašistu” ili „Glasajte štipaljkom na nosu”. Širak je ponovo izabran ubedljivo, sa 82 procenta glasova na drugom glasanju. Međutim, Širak je postao sve nepopularan tokom svog drugog mandata. Prema anketi iz jula 2005.[9] 37 procenata je ocenilo Širaka pozitivno, a 63 procenta nepovoljno. Ekonomist je 2006. pisao da je Širak „najnepopularniji stanar Jelisejske palate u istoriji pete republike“.[10]

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Širak sa američkim predsednikom Bilom Klintonom ispred Jelisejske palate, 1999.
Širak sa Džordžom V. Bušom, Gerhardom Šrederom, Vladimirom Putinom, Džuničirom Koizumijem i drugim državnim liderima u Moskvi, 2005.
Širak i britanski premijer Toni Bler, 2003.
Širak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, 2001

Zajedno sa Vladimirom Putinom (kojeg je nazvao „ličnim prijateljem“),[11] Hu Đintaom i Gerhardom Šrederom, Širak se pojavio kao vodeći glas protiv Džordža Buša i Tonija Blera 2003. tokom organizacije i angažovanja američkih i britanskih snaga koje učestvuju u vojnoj koaliciji za nasilno uklanjanje vlade Iraka koju kontroliše Baas partija pod vođstvom Sadama Huseina, što je rezultiralo ratom u Iraku 2003–2011.

Uprkos britanskom i američkom pritisku, Širak je u tom trenutku zapretio da će staviti veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom bi se odobrila upotreba vojne sile da bi se Irak oslobodio navodnog oružja za masovno uništenje, i okupio je druge vlade na svoju poziciju. „Irak danas ne predstavlja neposrednu pretnju koja opravdava neposredan rat“, rekao je Širak 18. marta 2003. Budući premijer Dominik de Vilpen stekao je veliki deo svoje popularnosti svojim govorom protiv rata u Ujedinjenim nacijama (UN).[12]

Nakon smrti vođe Toga Nasingbea Ejademe 5. februara 2005, Širak mu je odao počast i podržao njegovog sina, Fora Nasingbea, koji je od tada nasledio svog oca.[13]

Širak je 19. januara 2006. rekao da je Francuska spremna da pokrene nuklearni napad na svaku zemlju koja sponzoriše teroristički napad protiv francuskih interesa. On je rekao da je nuklearni arsenal njegove zemlje rekonfigurisan tako da uključuje mogućnost izvođenja taktičkog udara u znak odmazde za terorizam.[14]

Širak je kritikovao izraelsku ofanzivu na Liban 14. jula 2006. godine.[15] Međutim, Radio Izraelske vojske je kasnije izvestio da je Širak tajno rekao izraelskom premijeru Ehudu Olmertu da će Francuska podržati izraelsku invaziju na Siriju i svrgavanje vlade predsednika Bašara el Asada, obećavajući da će staviti veto na sve poteze protiv Izraela u Ujedinjenim nacijama, ili Evropske unije.[16] Dok je neslaganje oko Iraka izazvalo razdor između Pariza i Vašingtona, nedavne analize sugerišu da su obe vlade blisko sarađivale na dosijeu o Siriji kako bi okončale sirijsku okupaciju Libana, i da je Širak bio pokretač ove diplomatske saradnje.[17]

U julu 2006, G8 se sastala da razgovara o međunarodnim energetskim problemima. Uprkos rastućoj svesti o pitanjima globalnog zagrevanja, G8 se fokusirala na pitanja „energetske bezbednosti“. Širak je nastavio da bude glas na sastancima samita G8 za podršku međunarodnoj akciji za obuzdavanje globalnog zagrevanja i zabrinutosti zbog klimatskih promena. Širak je upozorio da „čovečanstvo pleše na vulkanu“ i pozvao na ozbiljnu akciju vodećih svetskih industrijalizovanih nacija.

Nakon Širakove smrti 2019. godine, ulica koja vodi ka Luvru u Abu Dabiju je u novembru 2019. nazvana Ulica Žaka Širaka u čast Širakovih napora da ojača veze između Francuske i Ujedinjenih Arapskih Emirata tokom njegovog predsedavanja.[18]

Širak je zastupao čvrstu promarokansku politiku, a već uspostavljeni promarokanski stavovi Francuske u odnosu na konflikt u Zapadnoj Sahari su ojačani tokom njegovog predsedničkog mandata.[19]

Penzionisanje[uredi | uredi izvor]

Početkom septembra 2005. Širak je doživeo događaj koji su njegovi lekari opisali kao "vaskularni incident". Zvanično je prijavljen kao „manji moždani udar“[20] ili blagi moždani udar (takođe poznat kao prolazni ishemijski napad).[21] Ubrzo se oporavio i vratio svojim dužnostima.

U unapred snimljenom televizijskom prenosu emitovanom 11. marta 2007. godine, on je najavio, što je bio široko predviđeni potez, da neće izabrati da se kandiduje za treći mandat kao predsednik. (2000. godine ustav je izmenjen da bi se dužina predsedničkog mandata smanjila na pet godina, tako da je njegov drugi mandat bio kraći od prvog.)[22] „Ceo moj život je bio posvećen služenju Francuskoj i služenju miru“, Širak je rekao i dodao da će pronaći nove načine da služi Francuskoj nakon što napusti funkciju. Nije obrazložio razloge za svoju odluku.[23] On tokom emitovanja nije podržao nijednog od kandidata koji se kandiduju za izbore, ali je nekoliko minuta svog govora posvetio molbi protiv ekstremističke politike koja se smatrala slabo prikrivenim pozivanjem biračima da ne glasaju za Žan-Mari Le Pena i preporuka Nikoli Sarkoziju da ne orijentiše svoju kampanju tako da uključuje teme koje se tradicionalno povezuju sa Le Penom.[24]

Posle okončanja mandata[uredi | uredi izvor]

Širak u Sen Tropeu, 2010

Širak je bio jedan od najistaknutijih gostiju na proslavi šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom u Moskvi 2005. godine. Tom prilikom, otkrio je i spomenik Šarlu de Golu.

Osuđen je na uslovnu kaznu od dve godine 15. decembra 2011. zbog zloupotrebe državnih fondova i sukoba interesa u vreme dok je bio gradonačelnik Pariza.

Širak je preminuo u svojoj kući u 6. arondismanu Pariza 26. septembra 2019. godine, okružen porodicom.[25] U Sen-Sulpisu je 30. septembra održana misa zadušnica.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Preminuo Žak Širak”. www.rts.rs. 26. 9. 2019. Pristupljeno 26. 9. 2019. 
  2. ^ „ŽAK ŠIRAK IZJAVIO: Bombardovanje Srbije je bilo nužno zbog...”. Palo. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  3. ^ a b Palier, Bruno. „France more liberalised than social democratized?” (PDF). Chercheur CNRS au CEVIPOF. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 7. 2010. g. 
  4. ^ Meisler, Stanley (1986-03-21). „Chirac Named French Premier; Cabinet Picked”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-19. 
  5. ^ „UMRO U 86. GODINI Širak bio najveći zagovornik bombardovanja Srpske, a OVAKO je govorio o Srbima”. srpskainfo.com (na jeziku: srpski). Srpska Info – EuroBlic portal. Pristupljeno 16. 10. 2019. 
  6. ^ „CIA – The World Factbook – Rank Order – Military expenditures – percent of GDP”. Pristupljeno 17. 12. 2011.  Arhivirano 13 jun 2007 na sajtu Wayback Machine. Cia.gov..
  7. ^ „Porte-avions Charles de Gaulle”. Netmarine.net. Arhivirano iz originala 6. 4. 2010. g. Pristupljeno 20. 4. 2010. 
  8. ^ „Archived copy”. defense.gouv.fr. Arhivirano iz originala 22. 9. 2020. g. Pristupljeno 15. 1. 2022. 
  9. ^ „Europe”. Bloomberg L.P. 2. 6. 2005. Pristupljeno 20. 4. 2010. 
  10. ^ „What France needs”. The Economist. 26. 10. 2006. Arhivirano iz originala 13. 10. 2007. g. Pristupljeno 5. 8. 2007. 
  11. ^ „Europe's bear problem”. The Economist. 25. 2. 2010. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 8. 3. 2011. 
  12. ^ Stefano Recchia, "Did Chirac Say"'Non'"? Revisiting UN Diplomacy on Iraq, 2002-03." Political Science Quarterly 130.4 (2015): 625-654 JSTOR 43828728.
  13. ^ "Naufrage de la Françafrique – Le président a poursuivi une politique privilégiant les hommes forts au pouvoir.", Stephen Smith in L'Histoire n°313, October 2006 (special issue on Chirac), p.70 Šablon:In lang
  14. ^ Chirac: Nuclear Response to Terrorism Is Possible Arhivirano 4 decembar 2016 na sajtu Wayback Machine, The Washington Post, 20 January 2006
  15. ^ „France Criticizes Israel Attack on Lebanon”. The Washington Post. 14. 7. 2006. Arhivirano iz originala 24. 10. 2012. g. 
  16. ^ „France Urged Israel to Invade Syria During War”. 18. 3. 2007. Arhivirano iz originala 5. 8. 2019. g. Pristupljeno 5. 8. 2019. 
  17. ^ Duclos, Michel (1. 10. 2019). „Jacques Chirac – explorateur du monde multipolaire”. Institut Montaigne (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 1. 10. 2019. g. Pristupljeno 1. 10. 2019. 
  18. ^ Dajani, Haneen (11. 11. 2019). „Street named in honour of Jacques Chirac at Louvre Abu Dhabi ceremony”. The National. Arhivirano iz originala 30. 8. 2020. g. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  19. ^ Tisseron, Antonin (2014). „Diplomatic Struggle in Africa and Europe over the Western Sahara Conflict”. Ur.: Boukhars, Anouar; Roussellier, Jacques. Perspectives on Western Sahara: Myths, Nationalisms, and Geopolitics. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. str. 154. ISBN 978-1-4422-2685-2. Arhivirano iz originala 27. 9. 2021. g. Pristupljeno 21. 8. 2021. 
  20. ^ Willsher, Kim (4. 9. 2005). „Minor stroke puts Chirac in hospital but he hangs on to reins of government”. The Daily Telegraph. London. Arhivirano iz originala 4. 12. 2011. g. Pristupljeno 20. 4. 2010. 
  21. ^ „Rivals in open warfare after Chirac's stroke raises stakes in succession fight battle”. The Belfast Telegraph. 6. 9. 2005. Arhivirano iz originala 4. 11. 2012. g. Pristupljeno 20. 4. 2010. 
  22. ^ Duhamel, Olivier (30. 11. 2001). „France's New Five-Year Presidential Term”. Arhivirano iz originala 20. 4. 2017. g. Pristupljeno 19. 4. 2017. 
  23. ^ „France's Chirac says he will not run for re-election”. Pristupljeno 11. 3. 2007.  Arhivirano 20 mart 2007 na sajtu Wayback Machine Associated Press, 11 March 2007.
  24. ^ „Chirac Leaving Stage Admired and Scorned”. Pristupljeno 11. 3. 2007.  Arhivirano 7 novembar 2017 na sajtu Wayback Machine by John Leicester, Associated Press, 11 March 2007..
  25. ^ Clarity, James F.; Tagliabue, John (26. 9. 2019). „Jacques Chirac, French President Who Championed European Identity, Is Dead at 86”. The New York Times. Arhivirano iz originala 26. 9. 2019. g. Pristupljeno 26. 9. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жак_Ширак&oldid=27718960”