Istorija Pariza
Istorija Pariza obuhvata razvoj francuske prestonice od starog veka do danas. Nastao od rimske Lutecije, u 5. veku dobio je ime Pariz. Od 507. do 768. bio je prestonica Franačke države, a od 987. do danas je prestonica Francuske. Grad je bio poprište Stogodišnjeg rata (15. vek), Hugenotskih ratova (16. vek), Fronde (17. vek) i brojnih revolucija, od Francuske revolucije 1789. do Pariske komune 1871.[1]
Praistorija[uredi | uredi izvor]
2008. godine, arheolozi nacionalnog instituta za preventivna arheološka istraživanja (Institut national de recherches archéologiques préventives) (INRAP) (kojim upravlja francusko Ministarstvo za visoko obrazovanje i istraživanje) su kopajuči u 15. arondismanu, nedaleko od leve obale Sene otkrio najstarije ljudske ostatke i tragove naselja lovaca-sakupljača u Parizu, koji datira oko 8000 godina pre nove ere, tokom perioda mezolita.[2]
Drugi noviji tragovi privremenih naselja pronađeni su u Berciju 1991. godine, koji datiraju od oko 4500-4200. p. n. e.[3] Iskopavanjima u Bersiju pronađeni su fragmenti tri drvena kanua koje su koristili ribari na Seni, a najstariji datira iz 4800-4300. p. n. e. Sada su izloženi u Muzeju karnavaleta.[4][5][6] Iskopavanjima su pronađeni tragovi naselja iz perioda srednjeg neolita (4200-3500. p. n. e.); iz ranog bronzanog doba (3500-1500. p. n. e.); i prvo gvozdeno doba (800-500. p. n. e.).
Arheolozi su pronašli keramiku, fragmente životinjskih kostiju i delove uglačanih sekira.[7] Sekire napravljene u istočnoj Evropi pronađene su na neolitskom lokalitetu u Bersiju, što pokazuje da su prvi Parižani već trgovali sa naseljima u drugim delovima Evrope.[8]
Stari vek[uredi | uredi izvor]
Prvo naselje na mestu Pariza bilo je utvrđeno selo (opidum) galskog plemena Parizi (lat. Parisii) na močvarnom ostrvu reke Sene (danas Site). Rimljani pod Cezarom ga osvajaju 52. p.n.e tokom Galskog rata i daju mu naziv Lutecija (lat. Lutetia). Naselje se pod Rimljanima širi i na levu obalu Sene, i brzo pretvara u značajan i dobro utvrđen galo-romanski grad, čiji tragovi postoje i danas. No najezde Germana i Huna (3-5. vek) primorale su stanovništvo da napusti levu obalu reke, ponovo se povuče i utvrdi na ostrvu. Po plemenu koje ga je osnovalo, grad u to vreme dobija današnji naziv. Početkom 5. veka izgrađena je prva ansenta (gradski bedem), koja obuhvata samo ostrvo.[1]
Srednji vek[uredi | uredi izvor]
Oko 497. Pariz pada pod vlast Franaka, a od 507. je prestonica Merovinga. Za vlade Karolinga značaj Pariza opada, jer od Karla Velikog (768-814) nije više prestonica, već samo sedište pariske grofovije. U 9. veku Pariz su u više navrata pustošili Normani (845, 856, 861). Grad se uspešno odupro tokom normanske opsade Pariza (885-886). Pariz 987. postaje prestonica dinastije Kapeta. Od tada je definitivno glavni grad Francuske, a njegov je razvoj neposredno vezan za jačanje države.[1]
U 11. veku grad se proširuje i pretvara u značajan trgovački centar. Filip II Ogist izgradio je 1190-1210. na desnoj, a do 1220. i na levoj obali Sene asentu, koju je flankiralo 100 kula. U to vreme Pariz već ima oko 100.000 stanovnika: na desnoj obali Sene je trgovački, a na levoj upravni i kulturni deo grada. U 13. veku Pariz je najveći kulturni centar zapadne Evrope. Pariski univerzitet, osnovan oko 1200, pohađa krajem 12. veka oko 10.000 stranih studenata. Razvija se i zanatska radinost, raste broj i uloga cehovskih udruženja - u drugoj polovini 13. veka ima ih preko 100. Najuticajnije od njih je Udruženje rečnih trgovaca (). Starešina cehova (franc. prévôt des marchands) predsednik je pariske opštine.[1]
Od 14. veka Pariz nije samo kraljevska rezidencija, već i sedište državne uprave. U njemu se sastaje skupština staleža, i od tog vremena ima značajnu ulogu u istoriji Francuske. Sredinom 14. veka Pariz je najnaseljeniji grad Evrope (po hronikama, u njemu živi oko 200.000 stanovnika). U drugoj polovini 14. veka u Parizu su česti žestoki socijalni sukobi, među kojima je najvažnija pobuna 1356-1358. pod vođstvom Etjena Marsela, ugušena i pored početnih uspeha. U suštini, bio je to prvi pokušaj buržoazije da sebi obezbedi politička prava. Uprkos klasnim sukobima i francuskim porazima u prvoj fazi Stogodišnjeg rata, Pariz se i dalje širio. Šarl V (1364-1380) izgradio je novu ansentu na desnoj obali Sene radi zaštite dela grada koji je izrastao izvan postojećih bedema. U sklopu bedema, i za zaštitu severnog ulaza u grad, izgrađeno je 1370. veliko utvrđenje Bastilja, koje će u narednom veku biti pretvoreno u tamnicu, uglavnom za političke krivce (1789. francuski narod oboriće Bastilju kao simbol apsolutističko-feudalne tiranije). Pariz je pod Šarlom V teritorijalno i administrativno podeljen na 16 kvartova.[1]
Početkom 15. veka Pariz je zahvaćen građanskim ratom između Armanjaka i Burgunđana. Englezi u drugoj fazi Stogodišnjeg rata osvajaju Pariz 1420. i ostaju u njemu 16 godina. Feudalna aristokratija Pariza je pod Englezima sačuvala, pa i proširila svoja prava, zato 1429. nije podržala Jovanku Orleanku u njenom pokušaju da oslobodi grad. Sredinom 15. veka Pariz je imao oko 300.000 stanovnika.[1]
Novi vek[uredi | uredi izvor]
Renesansa i apsolutizam[uredi | uredi izvor]
Epoha renesanse obogatila je grad lepim i monumentalnim građevinama. U hugenotskim ratovima (1562-1598) Pariz je često bio u centru događaja: Luj Konde opseo je 1567. Pariz nedovoljnim konjičkim snagama, te ga je konetabl An Monmoransi (franc. Anne de Montmorency) iznenadnim ispadom razbio 10. novembra 1567. u bici kod Sen Denija, severnog predgrađa Pariza, i primorao na povlačenje. U Bartolomejskoj noći (24. avgusta 1572) u Parizu je poklano oko 2.000 hugenota. Pariskim ustankom na dan barikada (12. maja 1588), vođe Katoličke lige su se odvojile od kralja: da bi ih ukrotio, on se pomirio sa hugenotskim vođom Anrijem od Navare (kasniji Anri IV). Njih dvojica su 1589. sa 30.000 vojnika opseli Pariz, ali im se vojska raspala pre napada na grad odlaskom znatnog dela katoličkog plemstva. Drugi pokušaj opsade (7. maja-31. avgusta 1590) takođe nije uspeo. Kralj Anri IV (1589-1610) ušao je u grad tek 1593, pošto se prethodno odrekao protestantizma.[1]
U međuvremenu,sredinom 16. veka preduzeti su radovi na proširenju grada i izgradnji nove ansente, tj. produženju postojeće na desnoj obali Sene, pa je polovinom 17. veka površina Pariza na desnoj obali reke, iz vremena Šarla V, gotovo udvostručena. Ova ansenta, ojačana nizom bastiona, fortifikacijski je daleko solidnija od prethodnih.[1]
Za vlade Anrija IV opšti napredak Francuske osetio se naročito u Parizu. Grad se širi po unapred određenom planu, sa težnjom da se stanovnicima pruži više otvorenog prostora - široke ulice, veliki mostovi, prostrani trgovi. Pod Lujem XIII (1610-1643) Pariz je imao oko 400.000 stanovnika.
Pariz je bio poprište poslednjih pokušaja francuskog plemstva da se suprotstavi uspostavljanju apsolutističke monarhije (Fronda) koji je trajao od 1648. do 1652, kada je Veliki Konde, vođa pobunjenih velikaša, napustio Pariz, a u njega se vratio kralj. Pod apsolutističkom monarhijom, posebno Lujem XIV (1661-1715), koji je 1682. svoju rezidenciju preselio u Versaj, Pariz dobija akademiju, pozorišta, javna zdanja i spomenike. Uvodi se osvetljavanje ulica, organizuje gradska policija, a broj kvartova popeo se na 20. U to doba sazidane su i prve kasarne. Pariz doživljava veliki uspon i postaje svetski centar književnosti i umetnosti. Međutim, taj prenaseljeni grad (oko 500.000 stanovnika) pun je oštrih suprotnosti: pored blistavih palata, puno je bednih straćara; dok aristokratija živi u velikom luksuzu, najveći deo Parižana (sitne zanatlije, radnici, sitni trgovci) nema dovoljno sredstava za život i lišen je elementarne zdravstvene zaštite. Takvo stanje nastavlja se i pogoršava sve do Francuske revolucije (1789). Luj XV (1715-1774) i Luj XVI (1774-1793) nastavili su izgradnju Pariza. Pored mnogih palata i javnih građevina, 1751-1756. sazidana je zgrada Vojne Akademije (franc. École militaire).[1]
Revolucija i carstvo[uredi | uredi izvor]
U drugoj polovini 18. veka Francuska zapada u duboku krizu: narasle proizvodne snage (koje kontroliše buržoazija) došle su u oštar sukob sa apsolutističko-feudalnim poretkom. U tim uslovima nastaje nova ideologija: Pariz postaje stecište filozofa i slobodnih mislilaca, rasadnik novih demokratskih ideja koje će potresti temelje feudalnog društva. Tu žive i rade Volter, Ruso, Didro i drugi. Narod Pariza ustao je na oružje i zauzeo 14. jula 1789. Bastilju, i tako dao početni impuls Francuskoj revoluciji. Noću 10. avgusta 1792. republikanci Pariza obrazovali su revolucionarnu opštinsku upravu - Parisku komunu, koja će kao predstavnik pariskog proletarijata bitno uticati na tok francuske revolucije. U tim danima, pariske mase svojim oduševljenjem i odlučnošću daju primer čitavom francuskom narodu. Pariz definitivno postaje sedište najviše zakonodavne i izvršne vlasti zemlje - prestonica Francuske, sedište Narodne skupštine, Konventa, Direktorijuma i vrhovne vojne uprave revolucije.[1]
Za vreme Carstva (1796-1815), Napoleon I, u želji da od prestonice Francuske napravi verno ogledalo svoje slave, podiže kolosalna, monumentalna zdanja u neoklasičnom stilu: Pariz postaje novi Rim novog Cezara. Poučen nedavnim događajima, Napoleon istovremeno teži da preko prefekta Sene i prefekta policije, onemogući aktivnost pariskog proletarijata. Pariz nije bio samo svedok Napoleonove slave, već i njegovog pada. Posle trodnevne opsade, u kojoj su malobrojne francuske trupe pružile energičan otpor, saveznici su 31. marta 1814. ušli u Pariz. To je bio prvi pad Napoleona. Naredne godine on se 20. marta vratio u Pariz, ali je posle vladavine od 100 dana definitivno morao napustiti Pariz i Francusku.[1]
U međuvremenu, krajem 18. veka Pariz je dobio novu ansentu. Ona obuhvata obe obale Sene, duga je oko 24 km, gotovo kružnog oblika i zahvata mnogo veću površinu od prethodnih.[1]
Restauracija i nove revolucije[uredi | uredi izvor]
Uspostavljanje apsolutističkog režima restaurisane burbonske monarhije i sve veće zaoštravanje klasnih suprotnosti, doveli su do julske revolucije 1830, u kojoj je učestvovalo oko 80.000 ljudi i žena Pariza. Pošto su na ulicama Pariza 26. jula podigli stotine barikada, ustanici su sutradan počeli oružanu borbu protiv vladinih trupa. Do 28. jula uspešno su odolevali napadima vojske, a narednog dana primorali su kralja Šarla X (1824-1830) da abdicira. Uspostavljena je parlamentarna julska monarhija na čelu sa liberalnim kraljem Lujom Filipom (1830-1848), predstavnikom finansijskih krugova krupne buržoazije. Pariski proletarijat izneo je revoluciju na svojim plećima, ali, bez jedinstvene partije i ideologije, kao ni sitna buržoazije, nije dobio svoje predstavnike u novoj vlasti.[1]
Vladavina finansijske aristokratije naišla je na otpor pariskog proletarijata i sitne buržoazije: pariski radnici ustajali su u zaštitu svojih prava 1832, 1834. i 1839, ali bez uspeha. U Parizu je od kraja 1843. do početka 1845. živeo Karl Marks. Tu se u jesen 1844. prvi put sastao sa Fridrihom Engelsom, i počelo je stvaranje nove ideologije - komunizma. Združeni pariski proletarijat i buržoazija odneli su pobedu u februarskoj revoluciji 1848, prvoj buržoasko-demokratskoj revoluciji, u kojoj se proletarijat afirmisao kao nova društvena snaga. Parižani su se 22. februara digli na oružje: došlo je do sukoba sa žandarmerijom i vojskom, barikade su nikle po čitavom gradu. a bataljoni Nacionalne garde počeli su da prelaze na stranu ustanika. Luj Filip je sutradan primoran da prihvati ostavku vlade, 24. februara da abdicira, a 25. februara proglašena je republika i proklamovane demokratske slobode. Pariz se u ime francuskog naroda još jednom obračunao sa omraženim režimom; još jednom je pobeda Parižana odjeknula širom Evrope, naročito u Nemačkoj (Martovska revolucija), Austrougarskoj (Bečka revolucija, Mađarska revolucija) i Italiji (Italijanski ratovi za ujedinjenje). Međutim, buržoazija je i ovoga puta iskoristila parisku radničku klasu, te dolazi do junskog ustanka pariskih radnika (23-26. juna 1848) u kojem učestvuje oko 45.000 ljudi. Bio je to prvi put u istoriji građanski rat između proletarijata i buržoazije. Pariski proletarijat, izolovan od ostalih masa, pretrpeo je poraz, a posledice su bile veoma surove - masakrirano je oko 3.000 radnika.[1]
Modernizacija i 20. vek[uredi | uredi izvor]
Jak ekonomski polet i snažan industrijski razvoj, koji je zahvatio Francusku posle 1848. osetio se i u Parizu: on sada ima preko milion stanovnika. Razvijaju se velika industrijska preduzeća, osnivaju banke, železničke kompanije, robne kuće. U urbanističkom pogledu, Pariz je, u suštini, još uvek bio srednjovekovni grad. Pod upravom Žorža Osmana (franc. Georges-Eugène Haussmann), prefekta Sene, izvršeni su tokom vlade Napoleona III urbanistički radovi ogromnih razmera: Pariz je dobio današnji lik. Taj džinovski poduhvat urbanističkog preuređenja grada uslovljen je, prvenstveno, željom da se Pariz, kolevka tolikih revolucija, učini neprikladnim za ulične borbe i podizanje barikada. Srušene su čitave četvrti starog grada, gde, u lavirintima uskih ulica, artiljerija i konjica nisu mogle efikasno da dejstvuju. Otvoreni su novi široki bulevari i avenije, prošireni stari, trasirani prostrani parkovi i trgovi. U periodu 1840-1870. podignuta je poslednja ansenta - gradski bedem Pariza, ukupne dužine preko 40 km, koji se u francusko-pruskom ratu (1870-1871) odupro petomesečnoj opsadi. Na vest o predaji Napoleona III kod Sedana (2. septembra 1870), radnici i vojnici Pariza su 4. septembra prodrli u Burbonsku palatu i primorali zakonodavnu skupštinu da objavi zbacivanje cara i proglasi Treću francusku republiku. Od 19. septembra do 28. januara 1871. grad je bio pod opsadom, dok je predaja grada Prusima dovela do ustanka Parižana protiv vlade i stvaranja Pariske komune, koja je ugušena u krvi do 28. maja. U ratu i revoluciji 1870-1871. izgubilo je život oko 100.000 Parižana.[1]
Do Prvog svetskog rata Pariz se naglo povećava. Tako 1871. ima 1.800.000, 1879. već 2.200.000, a 1896. preko 2.500.000 stanovnika. U 1889. u Parizu je održan prvi kongres Druge internacionale, a 1890. održana je prva prvomajska demonstracija. Pariz je u Prvom svetskom ratu, naročito 1918, pretrpeo niz bombardovanja teškom artiljerijom, avionima i balonima.[1]
Između dva svetska rata, Pariz se proširio van gradskog bedema: poslednja ansenta Pariza porušena je 1919-1920. U Drugom svetskom ratu, Pariz je okupiran od Nemaca 14. juna 1940. bez borbe, a oslobođen je u narodnom ustanku 19-25. avgusta 1944, kome je pomogao ulazak u grad savezničkih snaga.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 6), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973), str.546-548
- ^ „Le Monde Planete, sur les traces des premiers Parisiens”. Pristupljeno 3. 3. 2017.
- ^ „Paris, Roman City –Chronology”. Mairie de Paris. Pristupljeno 16. 7. 2006.
- ^ Lawrence & Gondrand 2010, str. 26.
- ^ (jezik: francuski) vidéo, radio, audio et publicité - Actualités, archives de la radio et de la télévision en ligne - Archives vidéo et radio. Ina.fr. Retrieved on 2013-07-12.
- ^ (jezik: francuski) vidéo, radio, audio et publicité - Actualités, archives de la radio et de la télévision en ligne - Archives vidéo et radio. Ina.fr. Retrieved on 2013-07-12.
- ^ Dictionnaire historique de Paris (2013), Le Livre de Poche, p. 608.
- ^ Combeau, Yvan, Histoire de Paris, Presses Universitaires de France, 1999, p. 6.
