Istorija hiperbarične medicine

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istorija hiperbarične mediicine kao posebne grane preventivne i medicine seže u daleku prošlost, kada je u srednjem veku, kada je britanski sveštenik Hanshu (engl. Nathaniel Henshaw 1628-1673), koji je, iako bez naučnih i medicinskih znanja, 1662. godine konstruisao, preteču današnje barokomore „domicilium“, i u njoj započeo sa primenom hiperbaričnih uslova za lečenje nekih bolesti. Od tog vremena skoro pet vekova hiperbarična medicina se neprestano razvija i usavršava.[1][2]

Istorija hiperbarične medicine u svetu[uredi | uredi izvor]

Prva primena gasa pod pritiskom[uredi | uredi izvor]

Prvi put u istoriji medicine sa primenom gasa pod pritiskom u lečenju medicinskih poremećaja, započeo je britanski sveštenik Hanshu (engl. Nathaniel Henshaw 1628-1673) koji je, iako bez naučnih i medicinskih znanja, 1662. godine konstruisao, preteču današnje barokomore „domicilium“.[3] Neku vrstu „sobe“, sa ventilima za kontrolu protoka vazduha, koja je korišćena za stvaranje hiperbaričnih i hipobaričnih uslova. Kako je u tom periodu, vazduh u zatvorenoj komorni pod pritiskom nazivan „domicilijum“ (franc. domicilium), po njemu je prva barokomora dobila ime. Bez jasnih dokaza, Henshu je izneo pretpostavke da se akutni poremećaji i hronične bolesti svih vrsta, a najviše poremećaji disanja i varenja, u organizmu čoveka mogu otkloniti promenama u atmosferi, tj smanjenjem ili povećanjem pritiska gasa. Pojednostavljeni princip upotrebe Hanshu je zasnovao na pretpostavci da akutna stanja pozitivno reaguju na povišenom, a hronična na smanjenom atmosferskom pritisku.[4]

Promene u domiciliumu bile su osmišljene da simuliraju uticaja klimatskih promena, kao neka vrsta putovanja ka većim visinama (planinama) ili nižim nadmorskim visinama (morskoj obali)... Njegov domicilium nije bio ništa drugo nego zatvoren prostor povezan preko ventila sa mehom. Manipulacijom ventilima i funkcijama meha, atmosfera u „sobi“ se mogla komprimovati (sabiti).[5][6]

Antoan Lavoazje (1743 - 1794) prvi objavljuje teoriju o razmeni gasova u plućima
Džozef Pristli (1733—1804), prvi otkrio toksične efekte kiseonika

Prva saznanja iz fizike i fiziologije gasova[uredi | uredi izvor]

Francuski naučnik Antoan Lavoazje (1743—1794), otkrio je u 18. veku da se gasovi prilikom disanja razmenjuju u plućima. I da se udahnuti kiseonik u njima zamenjuje sa ugljen-dioksidom, dok se azot izbacuje iz pluća u nepromenjenom obliku.[7]

Posle pronalaska kiseonika prvi put je postavljena sumnja da je moguće i njegovo štetno dejstvo na organizam čoveka. Tu sumnju potvrdio je Džozef Pristli 1772. koji je po otkrivanju toksičnih osobina kiseonika, započeo sa eksperimentima na životinjama a kasnije i na ljudima u barokomorama.

Beddos i Watt 1799. opisali su promene na plućima mačića koje su eksperimentalno izlagani, vazduhu sa 80% kiseonika.

Sve do 1830, vlada zatišje u ovoj oblasti medicine, da bi se sledećih godina desile velike promene u razvoju hiperbarične medicine. Godine 1837, Pravaz je sagradio veliku hiperbaričnu komoru i koristito je za lečenje raznih bolesti. Komora je najčešće primenjivana za lečenje plućnih bolesti, uključujući tuberkulozu, laringitis, traheitis i veliki kašalj, kao i naizgled nepovezanih bolesti kao što su gluvoća, kolera, rahitis i zapaljenje vežnjače.

Godine 1845, Triger je prvi opisao simptome, koji su se javljali u rudara, za koje je kasnije utvrđeno da su izazvani dekompresionim poremećajima.[8] Vazduh pod pritiskom, čija „snaga“ se koristila da spreči porodor vode u keson, imala je posledice po zdravlje rudara. Oni su se po izlasku iz kesona žalili na bolove i grčeve u mišićima. Tokom 1854, Pol M. i Vatele M. prvi su objavili da je hitna dekompresija u barokomori neophodna da se spreči pojava ovih simptoma, i predlažili primenu rekompresije za njihovo uklanjanje.[9]

Hiperbarične medicineu SAD i Evropi s kraja 19. i s početka 20. veka[uredi | uredi izvor]

Prva hiperbarična komora na severno američkom kontinentu izgrađena je 1860. u Oshau, Ontario u Kanadi. Prvu barokomoru u Sjedinjenim Državama sagradio je Korning godinu dana kasnije u Njujorku sa namerom da leči „neurološke i srodne poremećaje“.

Nakon što su SAD započele razvoj metoda hiperbarične medicine, hiperbarične komore postaju dostupne za lečenje i u gotovo svim većim evropskim gradovima. Francuski hirurg Fonten (franc. Fontaine) projektovao je pokretnu barokomoru, čiji se rad zasnivao na povećanju pritiska vazduha u komori specijalnim mehom. Tim postupkom Fonten je povećavao količinu rastvorenog kiseonika u krvi bolesnika za vreme davanja azot-oksidula kao anestetika. Ovom metodom sprečavao je pad nivoa kiseonika u krvi, što se često događalo, tokom hirurških zahvata u dubokoj anesteziji.[10]

Prva prenosna barokomora
Jedna od prvih barokomora (Australija)

U ovoj komori obavljeno je sedam operaci u roku od 3 mesaca. Uspeh je bio veliki i ova metoda lečenja se sve više primenjivala, ali nažalost Fonten je doživeo nesreću u barokomori koja za posledicu imala njegovom smrt. Tako je Fonten postao prvi lekar koji je dao svoj život za razvoj hiperbarične medicine.

Vilijams, u britanskom Medicinskom časopisu još daleke 1885, objavio je komentar, koji je i danas aktuelan i navodi se u mnogim publikacijama da ukaže na neravnomeran razvoj ove grane medicini i u 21 veku.

Korišćenje atmosferskog vazduha u različitim nivoima atmosferskog pritiska, u lečenju bolesti, jedan je od najvažnijih dostignuća u savremenoj medicini i kada uzmemo u obzir jednostavnost agensa, egzaktne metode kojima se može primeniti i preciznost sa kojom se može regulisati na zahteve svakog pojedinca, mi smo zapanjeni da se u Engleskoj, ovaj metod lečenja tako malo koristi.

Prvu hiperbaričnu komoru u Sjedinjenim Državama, konstruisao je američki lekar J. Leonard Corning) u Njujorku 1891. godine. Nekoliko decenija kasnije američki lekar Orvel Kaningem predsednik Odeljenja za anesteziologiju na Kanzaskoj medicinskoj školi, je 1900. primetio različitost promena u zdravstvenom stanju bolesnika koji boluju od iste vrste srčanosudovnih bolesti, u zavisnosti od nadmorske visine na kojoj žive. On je to povezao sa promenama u atmosferi i doneo zaključak da je uzrok povišeni atmosferski pritisak vazduha. Na osnovu ovih saznanja Kaningem je konstruisao valjkastu komoru veličine 3h27 m i istu koristio prvo za lečenje obolelih tokom pandemije gripe na kraju Prvog svetskog rata, a zatim za lečenje bolesti srca, hipertenzije, reumatske groznice, šećernu bolest i mnogih drugih bolesti.[11]

Hiperbarična medicina između dva svetska rata[uredi | uredi izvor]

Godine 1928. u Klivlendu, g-din Timkin, zahvalan pacijent koji je bolovao od uremije i čije stanje se poboljšalo posle primene hiperbarične terapije, konstruisao je za dr Orvela Kaningema ogromnu 60 ft (18 m) visoku, 64 fita u prečniku, hiperbaričnu bolnicu koja je imala izgleda čelične sfere.[12] Svaki sprat ove bolnice imao je 12 sobe sa svim sadržajima dobrog hotela. U ovim uslovima lečeni su bolesnici koji su bolovali od hipertenzije, šećerne bolesti, sifilisa sve do 1930, kada je lokalno medicinsko društvo zatvorilo hiperbaričnu bolnicu zbog nedostatka naučnih dokaza za lečenje u njoj. Dr Kaningem je više puta tražio od Biroa za Istraživanje Američke medicinske asocijacije (AMA) da dokumentuje svoje tvrdnje o efikasnosti hiperbarične medicine ali nažolost primena ove komore se nije dugo održala jer medicinski autoriteti tog vremena nisu imali razumevanja za ovaj metod lečenja.[13][14][15]

Prvu hiperbaričnu bolnicu visoku 60 stopa i 64 stopa široku, 1928. za potrebe dr Kaningema izgradio je u Klivlendu zahvalni bolesnik.

Dreger, koji je u 1917. osmislio sistem za lečenje ronilačkih nesreća, prvi je shvatio potencijalne prednosti korišćenja kiseonika pod pritiskom za lečenje dekompresione bolesti. Iz nekog nepoznatog razloga, Dregerov sistem nikada nije ušao u proizvodnju.

Za početak savremene hiperbarične medicine uzima se 1937. godina, kada su Benke i Šeiv počeli da koriste hiperbaričnu komoru za lečenje dekompresione bolesti ronilaca.

Razvoj hiperbarične medicine nakon Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Od 1955. Čerčil i Davidson koriste hiperbaričnu oksigenaciju i za lečenje drugih bolesti i rana koje su nastale kod obolelih od karcinoma kao posledica radiopterapije.[16]

Berm je, u Holandiji 1956. u hiperbaričnoj komori izveo prvu operaciju na srcu, a iste godine u Evropi počela je sve učestalija primena hiperbaričnog kiseonika u medicinskoj praksi. U Amsterdamu 1956, Berm je podneo izveštaj da primena hiperbaričnog kiseonik (HBO) kao pomoćnog sredstvoa, daje dobre rezultate u srčanoplućnoj hirurgiji, posebno ako se primenin u lečenju kongenitalnih (urođenih) anomalija, kao što su tetralogija Falot, transpozicija velikih krvnih sudova ili stenoza plućne arterije.[17]

Kolega Berma W. H. Brummelkamp, koji je takođe interesovao za hiperbaričnu medicinu, otkrio je 1959. (i kasnije 1961. objavio), da hiperbarična terapija inhibira anaerobne infekcije.[18]

U međuvremenu Brem, koga često nazivaju ocem savremene hiperbarične medicine, objavio je članak pod nazivom „Život bez krvi“, ukome je naveo da je kod fatalno anemičnih svinja, koje je tretirao hiperbaričnim kiseonikom postigao vrlo dobre rezultate oporavka.[19]

U 1962, Smit i Šarp objavili su prve rezulate o uspešnoj primeni hiperbarične terapije u lečenju trovanja ugljen-monoksidom.[20] što je doprinelo „prodoru“ hiperbarične terapije u sve veći broj oblasti savremene medicine toga doba.

Prrins iz Velike Britanije 1965. ukazao je na efekte hiperbarične oksigenacije kod pacijenata sa osteomielitisom. Saltzman i saradnici iz Sjedinjenih Američkih Država 1966. godine otkrili su pozitivne učinke hiperbarične oksigenacije u lečenju pacijenata sa moždanim udarom.[21] Boschetty i Cernoch iz Čehoslovačke u sedamdesetim godinama 20. veka počeli su da korišste hiperbaričnu oksigenaciju u lečenju multiple skleroze. Lamm iz Zapadna Nemačka 1971. počeo je sa primenom hiperbarične oksigenacije u lečenju iznenadne gluvoće.

Thurston je 1973. godine opisao primenu hiperbaričnu oksigenaciju kao metodu koja u ranoj fazi lečenja smanjuje mortalitet kod infarkta miokarda. Tokom godina, pokazano je da je hiperbarična oksigenacija naročito efikasna kod anaerobnih infekcija, npr. gasne gangrene.[22][23]

U poslednjim decenijama 20. veka mnogobrojni „hiperbaričari“ uočili su da terapija kiseonikom daje vrlo dobre rezultate u lečenju rana, kao i oštećenja kože nakon akutnih termičkih opekotine, koje u prisutsvu kiseonika brže zarastaju. Ove studije kao i brojna druga iskustva u primeni HBOT, pratili su brojni kongresi, naučni skupovi i brojne demonstracije izlečenih pacijenata, na kojima je začeta ideja o osnivanju međunarodnih udruženja za hiperbaričnu medicinu.[24][25][26]

Razvoj hiperbarične medicine u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji[uredi | uredi izvor]

Na prostoru srednjeg Balkana prva roničačka škola osnovane je 1927. u Tivtu. Prva hiperbarična komora u Kraljevini Jugoslaviji instalirana je 1933, ali nažalost zbog brojnih tehničkih poteškoća do početka rata nije puštena u rad.[27]

Na prostoru bivše SR Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata u Institutu za pomorsku medicinu ratne mornarice JNA u Splitu 1969. počinje sa radom veća rekompresiona komora, u kojoj dr Stracimir Gošović 1970. počinje redovnu primenu hiperbaričnog kiseonika u kliničke svrhe. Na inicijativu dr S Gošovića, 1976. u nastavni program VMA uvodi se i specijalizacija iz pomorske ili podvodne i hiperbarične medicine, a na inicijativu dr Rudija Debjađija specijalizacija iz vazduhoplovne medicine.

U Beogradu je 1974. godine pri KBC Zemun osnovan prvi Hiperbarični centar u Srbiji pod rukovodstvom dr Nikole Dekleve, da bi na njegovu inicijativu 1994. Beograd dobio pri Instititutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, prvi Centar za hiperbaričnu medicinu (danas Specijalna bolnica za hiperbaričnu medicinu). Te godine počinje i otvaranje većeg broja privatnih specijalističkih ordinacija za hiperbaričnu medicinu uglavnom u Beogradu i na severu Srbije.[27]

U KBC Zemun 1974. osnovan je prvi Hiperbarični centar u Srbiji pod rukovodstvom dr Nikole Dekleve
U Nišu 2008. osnovana je prva specijalistička ordinacija za hiperbaričnu medicinu na jugu Srbije pod rukovodstvom dr Milorada Dimića.

Krajem 2008. godine u Nišu je počela sa radom prva specijalistička ordinacija za hiperbaričnu medicinu na jugu Srbije[28] na 130 godina organizovanog zdravstva u ovom gradu.[29]

Na Institutu za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 2008. godine instalirane su eksperimentalne hiperbarične komore za naučna istraživanja i nastavnu delatnost u oblasti hiperbarične medicine.

Septembra 2012. u Srbiji su organizovana tri kongresa iz oblasti baromedicine, podvodne medicine i ronjenja. ECHM-a evropskog komiteta za hiperbaričnu medicinu, EUBS-a Evropskog društva za hiperbaričnu i podvodnu medicinu, DAN-a ronilačke organizacije koja se bavi sigurnosti u ronjenju.[30]

Do kraja 2012. u Srbiji je osnovan veći broj centara za hiperbaričnu medicinu u Nišu, Vrnjačkoj Banji, Gamzigradskoj Banji, Požarevcu, Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu i Subotici.

Osnivanje udruženja za hiperbaričnu medicinu[uredi | uredi izvor]

Godine 1967. godine osnovano je Undersea Medical Society (UMS) od strane šestorica medicinskih službenika U.S. Navy Diving and Submarine medical kao organizacija posvećene ronjenju i podmorskoj medicini. UMS je kasnije preimenovan u Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS) 1986. godine. Ovo profesionalno društvo osnovano je za sve one koji se praktićno bave hiperbaričnom ili ronilačkom medicinu. Vremenom ono je postalo odgovorno za objavljivanje brojnih uputstava i odobrenih indikacija za HBO tretmane.[31][32]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ K.K. Jain, The Hystori of Hyperbaric Medicine PDF Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2015)
  2. ^ Stewart J Jr. Exploring the History of Hyperbaric Chambers, Atmospheric Diving Suits and Manned Submersibles: The Scientists and Machinery. Bloomington, IN: Xlibris; 2011:68 - See more at: [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. oktobar 2015)
  3. ^ Henshaw N. Aero-chalinos. Dublin, Dancer, 1664.
  4. ^ (jezik: engleski) Daniel S. Morrison, M.D. R. Duncan Kirkby, Ph.D. Hyperbaric Medicine: A Brief History,
  5. ^ Henshaw IN, Simpson A. Compressed Air as a Therapeutic Agent in the Treatment of Consumption, Asthma, Chronic Bronchitis and Other Diseases. Edinburgh: Sutherland and Knox;1857.
  6. ^ UHMS, The Hyperbaric Oxygen Therapy Indications,USA, 12.th. Edition, Published 2008.
  7. ^ M. Daumas, Lavoisier, théoricien et expérimentateur, Paris : Presses Universitaires de France, 1955.
  8. ^ Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  9. ^ Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  10. ^ Fontaine JA. Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med 1897; 28:445.
  11. ^ Jacobson JH and others. The historical perspective of hyperbaric therapy. Annals of the New York Academy. of Sciences 117:651, 1965.
  12. ^ Kindwall E, Whelan H. Hyperbaric Medicine Practice. 2nd ed. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company; 2004:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30.
  13. ^ Clarke, D. (2008). History of Hyperbaric Therapy. In T. S. Neuman & S. R. Thom (Eds.), Physiology and Medicine of Hyperbaric Oxygen Therapy (1st ed., pp. 3-23). Philadelphia: Saunders. Retrieved from ClinicalKey.
  14. ^ Jain, K. K. (2009). Textbook of hyperbaric medicine. Cambridge, Mass.: Hogrefe and Huber.
  15. ^ Moon, R. E., & Camporesi, E. M. (1999). Hyperbaric oxygen therapy: from the nineteenth to the twenty-first century. Respir Care Clin N Am, 5(1), 1-5.
  16. ^ Churchill-Davidson I, Sanger C, Thomlinson RH. High-pressure oxygen and radiotherapy. Lancet 1955; 268(6874): 1091−5.
  17. ^ Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  18. ^ Brummelkamp, W.H., et al.Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  19. ^ Boerema I, et al. Life without blood. A study of the influence of high atmospheric pressure and hypothermia on dilution of the blood. J Cardiovascular Surg. 1960;1:133-146.
  20. ^ Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  21. ^ Boerema I, Huiskes JW, Kroll JA, Kroon B, Lokin E, Meyne NG. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Arch Chir Neerl 1956; 8(3): 193–211.
  22. ^ Jain KK. Textbook of Hyperbaric Medicine. 4th ed. Ashland On: Hogrefe & Huber; 2004.
  23. ^ Brummelkamp WH, Hogendijk J, Boerema Y. Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 1961; 49: 299–302
  24. ^ Tibbles PM, Edelsberg JS. Hyperbaric oxygen therapy. N Engl J Med 1996; 334:1642–8.
  25. ^ Gabb G, Robin ED. Hyperbaric oxygen—a therapy in search of diseases. Chest 1987; 92:1074–82.
  26. ^ Hampson NB, ed. Hyperbaric Oxygen Therapy: 1999 Committee report. Kensington MD, Undersea and Hyperbaric Medical Society, 1999.
  27. ^ a b Živković M., Kanjuh Ž, Bakočević P, Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; (1998). pp. 103–13. (Serbian)
  28. ^ Barokomora-kiseonik u službi zdravlja na www.stetoskop.info Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jul 2016), Pristupljeno 29. 4. 2013.
  29. ^ Povodom 130 godina postojanja Vojne bolnice u Nišu:januar 1878-januar 2008. Đenić N, i sar. Vojnosanit. Pregled 2008;65(1):69-80
  30. ^ 38.Kongres o hiperbaričnoj medicini, Beograd, 2012,izvor B-92, Pristupljeno 7. 12. 2012.
  31. ^ Feldmeier JJ. Hyperbaric Oxygen Therapy 2003: Indications & Results. The Hyperbaric Oxygen Therapy Committee Report. Kensington, MD: Undersea & Hyperbaric Medical Society, 2003
  32. ^ Gimbel ML, Hunt TK. Wound healing and hyperbaric oxygenation. In EP Kindwall (ed), Hyperbaric Medicine Practice. Flagstaff, AZ: Best Publishing (2002); pp. 169-204

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • American Heritage Dictionary. Boston: Houghton Mifflin Co., 1994.
  • Simpson I. Compressed air as a therapeutic agent in the treatment of consumption, asthma, chronic bronchitis and other diseases. Edinburgh: Sutherland & Knox, 1857.
  • Fontaine JA Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med. 28:445, 1879.
  • Sheridan RL, Shank ES. Hyperbaric oxygen treatment: A brief overview of a controversial topic. Journal of Trauma 47:426-435, 1999.
  • Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  • Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  • Bert P and others. La Pression barométrique, recherches de physiologie expérimentale. Paris: Masson, 1878.
  • Moir EW. Tunnelling by compressed air. Journal of the Society of Arts 44:567, 1896.
  • Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  • Brummelkamp, W.H., et al. (1961). Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  • Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  • National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine, Publication 1298, 1966.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_хипербаричне_медицине&oldid=27381416”