Pređi na sadržaj

Kalojan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kalojan Asen
Rekonstrukcija glave cara Kalojana
Lični podaci
Datum rođenja1168.
Mesto rođenjaVizantijsko carstvo
Datum smrti1207.
Mesto smrtiSolun, Solunska kraljevina
Grobverovatno crkva Svetih Četrdeset mučenika u Trnovu
Supružnikžena kumanskog porekla, nepoznatog imena
PotomstvoMarija Bugarska, latinska carica
Roditeljinepoznato
nepoznato
DinastijaDinastija Asena
Bugarski car
Period1196-1207
PrethodnikJovan Asen I
NaslednikBoril

Kalojan Asen ili Kalo-Jovan Asen (bug. Калоян Асен; rođen 1168/1169) zvani „Ubica Romeja“ (bug. Ромеоубиеца)[1] bio je bugarski car[2]/kralj[2] u periodu od 1197—1207. iz dinastije Asena.

Poznat je i po obnovi Trnovske patrijaršije 1204. godine, u čiji sastav je ušla i Niška eparhija. Ona je postojala sve do 1219. godine i osnivanja autokefalne Srpske Crkve. Umro je 1207. godine u okolini Soluna. Kalojanov sarkofag se danas nalazi u crkvi Svetih Četrdeset mučenika u Velikom Trnovu.

Rani život

[uredi | uredi izvor]

Kalojan je bio mlađi brat Teodora i Asena, vođa ustanka Bugara i Vlaha protiv Vizantijskog carstva 1185. godine.[3] Teodor je krunisan za cara 1185. godine i poneo je ime Petar.[4] Asen je pre 1190. godine postao Petrov savladar.[5] Obezbedili su nezavisnost svoje države uz pomoć kumanskih ratnika iz pontijskih stepa.[6] Kalojan je tada još uvek bio mlad. Rođen je oko 1170. godine prema istoričaru Aleksandruu Madžaru.[7] Kršten je kao Jovan, ali je pre vlasti bio poznatiji pod nadimkom Johanica (Mali Jovan), budući da je Jovan bilo kršteno ime i njegovog starijeg brata Asena.[8] Kalojan je izvedenica iz grčkog izraza za Jovana Lepog (Kallos Ioannis).[9] Njegovi grčki neprijatelji zvali su ga i Skilojan (Jovan Pas) usled čega se na freskama u manastiru Dragalevci i Sučevica javlja ovaj njegov nadimak.[10]

Nakon što su Vizantinci zarobili Asenovu ženu, Kalojan je kao talac poslat u Carigrad u zamenu za nju na proleće 1188. godine.[11][12] Datum njegovog oslobođenja nije poznat, ali se pretpostavlja to bilo oko 1189. godine kada je pobegao. Vratio se u domovinu kada je boljar Ivanko ubio Asena u Trnovu 1196. godine.[12] Uz vizantijsku podršku Ivanko je pokušao da se domogne prestola, ali ga je Teodor-Petar primorao da pobegne u Vizantiju.[13]

Vladavina

[uredi | uredi izvor]

Sukobi sa Vizantijom

[uredi | uredi izvor]

Vizantijski hroničar Nikita Honijat piše da je Teodor-Petar odredio Kalojana „da mu pomogne u poslovima i učestvuje u vladavini“,[14] ali ne donosi vremensku odrednicu.[13] Kalojan je postao jedini vladar Bugarske nakon što je Teodor-Petar ubijen 1197. godine.[15][16] Ubrzo nakon toga on je napao vizantijsku provinciju Trakiju i pokrenuo učestale napade na nju u narednim mesecima.[17] Otprilike u isto vreme poslao je pismo papi Inoćentiju III, pozivajući ga da uputi izaslanika u Bugarsku.[15][18] Namera mu je bila da izdejstvuje papino priznanje bugarske nezavisnosti. Inoćentije je rado stupio u prepisku sa Kalojanom jer je ponovno ujedinjenje hrišćana pod papskom vlašću bio njegov primarni cilj.[19]

Kalojanov prsten sa natpisom: "Kalojan, car Bugara".

Vizantijski car Aleksije III Anđeo postavio je Ivanka za upravnika Filipopolja (današnjeg Plovdiva).[16][17] Ivanko je od Kalojana osvojio dve tvrđave u Rodopskim planinama, ali je do 1198. godine sa njim sklopio savez.[17] Kumani i Vlasi iz zemalja severno od Dunava provalili su u Vizantiju na proleće i u jesen 1199. godine. Honijat, koji beleži ove događaje, nije pomenuo Kalojanovu saradnju sa osvajačima, tako da su Bugarsku verovatno prešli bez njegovog odobrenja. Kalojan je osvojio Braničevo, Velbužd (Ćustendil), Skoplje i Prizren.[20]

Izaslanik Inoćentija stigao je u Bugarsku krajem decembra 1199. godine, donevši papino pismo Kalojanu.[21] Inoćentije je izjavio da je obavešten da su Kalojanovi preci došli „iz grada Rima“.[21] Kalojanov odgovor napisan na staroslovenskom jeziku nije sačuvan, ali se njegova sadržina može rekonstruisati na osnovu kasnije prepiske sa Svetom stolicom.[22] Kalojan je sebe nazivao „carem Bugara i Vlaha“ i tvrdio da je legitimni naslednik vladara Prvog bugarskog carstva.[22][23] Zahtevao je od pape carsku krunu i izrazio želju da bugarsku crkvu stavi pod papinu jurisdikciju.[23]

Vizantinci su zarobili Ivanka i okupirali njegove zemlje 1200. godine.[24] Kalojan i njegovi kumanski saveznici pokrenuli su novu kampanju protiv vizantijskih teritorija u martu 1201. godine.[25] Uništili su Konstanciju (Simeonovgrad) i zauzeli Varnu.[23][26] Takođe su podržali pobunu Dobromira Hrsa i Manojla Kamice protiv Aleksija, ali su kasnije obojica poraženi.[23][27] Roman Mstislavič, knez Galiča i Volinije, napao je kumanske teritorije, primoravajući ih da se 1201. godine vrate u domovinu.[28] Nakon povlačenja Kumana Kalojan je sa Aleksijem zaključio mir i povukao svoje trupe iz Trakije (krajem 1201. ili početkom 1202).[23][29] Prema Kalojanovom pismu papi, Aleksije je bio spreman da mu prizna carsku krunu i autokefalni status Bugarske crkve.[23]

Carske ambicije

[uredi | uredi izvor]

Vukan Nemanjić, vladar Zete iz dinastije Nemanjića, proterao je svog brata Stefana iz Srbije 1202. godine.[30] Kalojan je Stefanu pružio utočište i dopustio Kumanima da preko Bugarske napadnu Srbiju.[31] Sam je takođe uputio trupe na Srbiju i leta 1203. godine zauzeo Niš.[32] Prema Madžaru, on je takođe zauzeo teritorije Dobromira Hrsa zajedno sa prestonicom Prosekom.[33] Emerik, ugarski kralj, koji je polagao prava na Beograd, Braničevo i Niš, intervenisao je u Vukanovo ime.[31] Ugarska vojska okupirala je teritorije na koje je pravo polagao Kalojan.[34] Pošto je Vukan već priznao papski primat, Inoćentije je pozvao Kalojana da sklopi mir sa njim u septembru.[35] Istog meseca papski legat Jovan od Kazamarija predao je palijum Vasiliju I, poglavaru Bugarske crkve, potvrđujući njegov položaj arhiepiskopa, ali negirajući uzdizanje na rang patrijarha.[36]

Pismo pape Inoćentija III Kalojanu.

Nezadovoljan papinom odlukom, Kalojan je poslao novo pismo u Rim, tražeći kardinale koji bi ga mogli krunisati za cara.[37][38] Takođe, obavestio je papu da je Emerik Ugarski zauzeo pet bugarskih episkopija, tražeći od pape da arbitrira u sporu i odredi granicu između Bugarske i Ugarske.[38] U pismu sebe naziva „carem Bugara“.[37] Papa nije prihvatio njegove zahteve za carskom krunom, ali je početkom 1204. godine uputio kardinala Lava Brankaleonija u Bugarsku da ga kruniše za kralja.[39][40]

Kalojan je uputio izaslanike krstašima koji su opsedali Carigrad, nudeći im vojnu podršku ukoliko ga krunišu za kralja (prema hronici Roberta Klarijskog).[37][41] Međutim, krstaši su ga prezirali i nisu prihvatili njegovu ponudu.[41] Oni 13. aprila 1204. godine zauzimaju Carigrad i imenuju Balduina IX Flandrijskog za cara. Vizantijsko carstvo podelili su među sobom.[42]

Papski legat putovao je kroz Ugarsku, ali je uhapšen u Kevi (današnji Kovin) na ugarsko-bugarskoj granici.[43] Emerik je kardinalu naložio da pozove Kalojana u Ugarsku i arbitrira u njihovom sukobu. Brankaleoni je pušten tek na intervenciju pape krajem septembra ili početkom oktobra.[40][44] Došao je u Bugarsku i posvetio Vasilija za primasa crkve Bugara i Vlaha 7. novembra 1204. godine. Sledećeg dana legat je krunisao Kalojana za kralja.[44] U svom kasnijem pismu papi Kalojan sebe oslovljava kao „kralja Bugarske i Vlahije“, ali je svoju državu nazivao carstvom, a Vasilija patrijarhom.[44][45]

Rat sa krstašima

[uredi | uredi izvor]

Koristeći se raspadom Vizantije, Kalojan je zauzeo njene teritorije u Trakiji.[46] U početku je pokušao da se sporazume o mirnoj podeli sa krstašima. Molio je Inoćentija da ih spreči da napadnu bugarske teritorije.[47] Međutim, krstaši su želeli da ostvare svoj sporazum, a teritorije namenjene za podelu zaposeo je i Kalojan.[41] Kalojan je pružao utočište vizantijskim izbeglicama i ubedio ih da podstiču nerede u Trakiji i Makedoniji protiv Latina.[48] Izbeglice su, prema izveštaju Roberta Klarijskog, takođe obećale da će ga priznati za cara ukoliko napadne Latinsko carstvo.[48] Grčki građani Hadrijanopolja (Jedrena) i obližnjih gradova ustali su početkom 1205. godine protiv Latina.[48] Kalojan je obećao da će im pre Uskrsa poslati pojačanje. Smatrajući opasnom saradnju bugarskog cara i pobunjenika, Balduin je odlučio da pokrene kontranapad i naredio povlačenje svojih trupa iz Male Azije.[49] Opseo je Hadrijanopolj pre nego što je uspeo da okupi sve trupe. Kalojan je poveo više od 14000 vojnika i naneo im težak poraz 14. aprila 1205. godine.[46][50]

Kalojanov rat protiv krstaša.

Balduin je zarobljen na bojnom polju i umro je u zatočeništvu u Trnovu.[51] Honijat je optužio Kalojana da je mučio i ubio Balduina jer je „ključao od besa“ protiv krstaša.[52][46][53] Georgije Akropolit je dodao da je Balduinova glava očišćena i ukrašena sa svih strana kako bi je Kalojan koristio kao pehar.[54][46][53] Sa druge strane, Balduinov brat i naslednik Henrik obavestio je papu da se Kalojan prema zarobljenicima iz Hadrijanopolja ponašao sa puno poštovanja.[55]

Kalojanove trupe opljačkale su Trakiju i Makedoniju nakon pobede nad Latinima.[56] Pokrenuli su kampanju protiv Solunskog kraljevstva, opsedajući krajem maja iste godine grad Ser.[57] Branicoima je nakon predaje obećao slobodan prolaz, ali je prekršio reč i zarobio ih. Nastavio je kampanju, zauzeo Veriju i Moglen (Almopija).[33] Većinu stanovnika Verije je pobio ili zarobio. Henrik (koji je upravljao Latinskim carstvom kao regent) pokrenuo je juna meseca protivofanzivu.[58][59] Bezuspešno je opseo Hadrijanopolj. Nakon iznenadne poplave primoran je da se povuče i ispred Didimotike.[58]

Bugarska pod Kalojanom (1197–1207)

Kalojan je rešio da se osveti građanima Filipopolja koji su dobrovoljno sarađivali sa krstašima.[59] Uz pomoć lokalnim pavlićana zauzeo je grad i naredio pogubljenje najistaknutijih građana.[60] Obični građani u lancima su predati Vlahiji.[61] Vratio se u Trnovo nakon što je u drugoj polovini 1205. godine ili početkom 1206. godine tamo izbio ustanak.[62][63] Prema Honijatu[64], surovo je ugušio ustanak i pobunjenike podvrgao surovim kaznama.[63] Januara 1206. godine ponovo je napao Trakiju. Zauzeo je Rusion (Kešan) i masakrirao njen latinski garnizon.[65] Uništio je većinu tvrđava duž Via Egnatia doprevši sve do Atire (Bujukčekmedže).[65] Lokalno stanovništvo je zarobljeno i prisilno raseljeno na donji Dunav. Akropolit je zabeležio da se Kalojan nakon toga prozvao Romanoubicom sa jasnom referencom na Vasilija II „Bugaroubicu“.[66][67]

Masakr i zarobljenje sunarodnika razbesnelo je Grke u Trakiji i Makedoniji.[62][68] Shvatili su da je Kalojan bio više neprijateljski raspoložen prema njima od Latina.[69] Građani Hadrijanopolja i Didimotike pozvali su Henrika nudeći mu svoju pokornost.[62] Henrik je ponudu prihvatio i pomogao Teodoru Vrani da preuzme ova dva grada.[62] Kalojan je juna napao Didimotiku, ali su ga krstaši primorali da prekine opsadu.[69] Ubrzo nakon toga Henrik je krunisan za cara. Kalojan se vratio i uništio Didimotiku.[70] Zatim je opseo Hadrijanopolj, ali ga je Henrik primorao da se povuče iz Trakije.[71] Henrik je potom provalio u Bugarsku i oslobodio 20.000 zarobljenika u oktobru.[72] Bonifacije, kralj Soluna, u međuvremenu je povratio Ser.[73]

Kalojan je zaključio savez sa Teodorom I Laskarisom, nikejskim carem.[73][74] Laskaris je započeo rat protiv Davida Komnina, trapezuntskog cara, kojeg su podržavali Latini.[74] Nagovorio je Kalojana da izvrši invaziju na Trakiju, primoravajući Henrika da se povuče iz Male Azije. Kalojan je opseo Hadrijanopolj u aprilu 1207. godine. Mesec dana kasnije Kumani su napustili Kalojanov logor, jer su želeli da se vrate u pontijske stepe. Kalojana je to primoralo da podigne opsadu.[70][73] Inoćentije je pozvao Kalojana da sklopi mir sa Latinima, ali je ovaj odbio.[75]

Henrik je sa Laskarisom zaključio primirje jula 1207. godine.[73][75] Takođe se sastao i sa Bonifacijem Solunskim koji je priznao njegovu vrhovnu vlast u Kipseli u Trakiji.[73][75] Međutim, na povratku u Solun Bonifacije je upao u zasedu, te je ubijen u Mosinopolju 4. septembra. Prema Žofrou Vilerdenu, lokalni Bugari bili su počinioci ovog ubistva, a Bonifacijevu glavu poslali su Kalojanu.[75] Robert od Klarija i Honijat su takođe zabeležili da je Kalojan postavio zasedu.[76] Bonifacija je nasledio maloletni sin Dimitrije.[77] Majka maloletnog kralja, Margareta Ugarska, preuzela je upravu nad državom. Kalojan je opseo Solun.[76]

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Kalojan je umro oktobra 1207. godine prilikom opsade Soluna. Okolnosti njegove smrti nisu poznate. Georgije Akropolit navodi da je umro od pleuritisa.[78][79] Takođe je zabeležio glasine prema kojima se tvrdilo da je Kalojanova smrt izazvana Božjim gnevom, jer mu se u snu pojavio naoružani ratnik koji ga je udario kopljem u bok.[79][80]

Ubrzo nakon Kalojanove smrti zabeležene su legende o intervenciji Svetog Dimitrija Solunskog u zaštitu opsednutog grada.[78][81] Robert od Klarija je pre 1216. godine napisao da je svetac sam došao do carevog šatora i proboo ga kopljem kroz telo.[82] Stefan Nemanjić je isto zabeležio 1216. godine u hagiografiji svoga oca Stefana Nemanje.[81] Jovan Stavrakije, koji je krajem 13. veka sastavljao legende o Svetom Dimitriju, zabeležio je da je čovek koji je jahao na belom konju udario Kalojana kopljem.[83] Kalojan je povezao napadača sa Manastrasom, komandantom svojih plaćenika koji je iz tih razloga morao da pobegne pre careve smrti.[84] Legenda je prikazana na zidovima više od pet pravoslavnih crkava i manastira. Freska u Manastiru Dečani prikazuje Svetog Dimitrija kako ubija cara Skalojana.[79]

Kontradiktorne vesti o Kalojanovoj smrti dali su povoda za više naučnih teorija od kojih su najzastupljenije one prema kojima je car ubijen.[63][78] Madžaru piše da je Kalojana ubio Manastras kojeg je najverovatnije angažovala Kalojanova žena, zajedno sa nećakom Borilom. Istoričarke Genoveva Cankova-Petkova i Frančesko D’Alja pišu da je Manastras ubio Kalojana, ali uz pretpostavku da su ga Grci okrenuli protiv nekadašnjeg gospodara.[63]

Grob

[uredi | uredi izvor]
Kalojanov pretpostavljeni grob u crkvi Svetih Četrdeset mučenika u Trnovu

Lokacija Kalojanovog groba nije poznata. Prema verziji Žitija Svetog Save s kraja 13. veka Kalojanovo telo je balsamovano i preneto u Trnovo.[85] Starija verzija iste legende zabeležena 1254. godine ne pominje ovu epizodu.[79] Zlatni prsten pronađen u grobu u blizini crkve Svetih Četrdeset mučenika u Trnovu (1972) nosi ćirilični natpis „Kalojanov prsten“.[86] Ivan Dujčev je smatrao da prsten dokazuje da su Kalojanovi posmrtni ostaci preneti u crkvu koja je izgrađena 1230. godine. Identifikacija groba kao mesta Kalojanove sahrane je kontroverzna jer se prsten sa njegovim imenom ne može datirati pre 14. veka. Štaviše, grobovi svih ostalih članova kraljevske dinastije koji su sahranjeni na istom mestu nalaze se unutar crkve, što sugeriše da prsten nije bio u vlasništvu cara Kalojana već nekog njegovog imenjaka iz 14. veka.[87]


Na osnovu lobanje pronađene u istom grobu i povezivane sa Kalojanom, antropolog Jordan Jordanov rekonstruisao je Kalojanovo lice. Identifikacija je, međutim, sporna.[86]

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Kalojanova žena bila je kumanska princeza.[15] Rodila je Kalojanovu jedinu poznatu ćerku (čije ime, međutim, nije poznato).[88] Prema glasinama koje je zabeležio Alberik od Troa-Fontena, Kalojanova žena pokušala je da zavede latinskog cara Balduina koji je bio zatočen u Trnovu. Međutim, tračevi se nastavljaju, Balduin je odbio, zbog čega ga je pokušala da je on pokušao nju da zavede. Ogorčen tom tvrdnjom, Kalojan je pogubio Balduina i njegovo telo dao psima. Sastavljena na osnovu priče o Potifaru i njegovoj ženi, glasina je očigledno nepouzdana.[53] Nakon Kalojanove smrti, njegova udovica preudala se za carevog naslednika Borila.[89] Boril je Kalojanovu ćerku dao za ženu latinskom caru Henriku 1211. godine.[90]


Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Romeji je drugi naziv za Vizantince (Grke).
  2. ^ a b Pisma Inoćentija ІІІ.: Inoćentije III. koristi rex, kralj: Calojoanni, illustri Bulgarorum et Blacorum regi ... regem te statuimus super eos, a Kalojan - imperator, car: Calojoannes, imperator Bulgarorum, sanctissimo domino, fidei Christianorum ab Oriente uque ad Occidentem patriarchae, papae Romano
  3. ^ Curta 2006, str. 358–359, 379.
  4. ^ Vásáry 2005, str. 17.
  5. ^ Fine 1994, str. 16.
  6. ^ Vásáry 2005, str. 17–18.
  7. ^ Madgearu 2016, str. 111–112.
  8. ^ Madgearu 2016, str. 39.
  9. ^ Detrez 2015, str. 269.
  10. ^ Madgearu 2016, str. 170–171.
  11. ^ Fine 1994, str. 15.
  12. ^ a b Madgearu 2016, str. 111.
  13. ^ a b Madgearu 2016, str. 112.
  14. ^ O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates (6.1.472), p. 259.
  15. ^ a b v Dimnik 2004, str. 266.
  16. ^ a b Stephenson 2000, str. 306.
  17. ^ a b v Madgearu 2016, str. 114.
  18. ^ Stephenson 2000, str. 309.
  19. ^ Sweeney 1973, str. 321.
  20. ^ Madgearu 2016, str. 118–119.
  21. ^ a b Curta 2006, str. 379.
  22. ^ a b Curta 2006, str. 380.
  23. ^ a b v g d đ Stephenson 2000, str. 310.
  24. ^ Madgearu 2016, str. 115.
  25. ^ Madgearu 2016, str. 116.
  26. ^ Madgearu 2016, str. 116–117.
  27. ^ Treadgold 1997, str. 662.
  28. ^ Fine 1994, str. 31–32.
  29. ^ Fine 1994, str. 32.
  30. ^ Fine 1994, str. 47.
  31. ^ a b Madgearu 2016, str. 124.
  32. ^ Fine 1994, str. 48.
  33. ^ a b Madgearu 2016, str. 158.
  34. ^ Madgearu 2016, str. 131.
  35. ^ Fine 1994, str. 44–45, 48.
  36. ^ Sweeney 1973, str. 321–322.
  37. ^ a b v Curta 2006, str. 381.
  38. ^ a b Sweeney 1973, str. 322.
  39. ^ Sweeney 1973, str. 323–324.
  40. ^ a b Madgearu 2016, str. 133.
  41. ^ a b v Lock 1995, str. 52.
  42. ^ Lock 1995, str. 43–51.
  43. ^ Sweeney 1973, str. 324.
  44. ^ a b v Curta 2006, str. 383.
  45. ^ Madgearu 2016, str. 135.
  46. ^ a b v g Fine 1994, str. 81.
  47. ^ Madgearu 2016, str. 144.
  48. ^ a b v Madgearu 2016, str. 145.
  49. ^ Madgearu 2016, str. 146.
  50. ^ Madgearu 2016, str. 149.
  51. ^ Madgearu 2016, str. 149, 152.
  52. ^ O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates (9.642), p. 353.
  53. ^ a b v Madgearu 2016, str. 153.
  54. ^ George Akropolites: The History (ch. 13.), p. 139.
  55. ^ Fine 1994, str. 81–82.
  56. ^ Madgearu 2016, str. 156.
  57. ^ Madgearu 2016, str. 157.
  58. ^ a b Vásáry 2005, str. 51.
  59. ^ a b Madgearu 2016, str. 159.
  60. ^ Madgearu 2016, str. 159–160.
  61. ^ Madgearu 2016, str. 73, 160.
  62. ^ a b v g Fine 1994, str. 85.
  63. ^ a b v g Madgearu 2016, str. 171.
  64. ^ O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates (9.628), p. 344.
  65. ^ a b Madgearu 2016, str. 160.
  66. ^ Vásáry 2005, str. 54.
  67. ^ Madgearu 2016, str. 162.
  68. ^ Treadgold 1997, str. 714–715.
  69. ^ a b Vásáry 2005, str. 52.
  70. ^ a b Vásáry 2005, str. 53.
  71. ^ Madgearu 2016, str. 161.
  72. ^ Madgearu 2016, str. 165.
  73. ^ a b v g d Fine 1994, str. 87.
  74. ^ a b Treadgold 1997, str. 715.
  75. ^ a b v g Madgearu 2016, str. 166.
  76. ^ a b Madgearu 2016, str. 167.
  77. ^ Lock 1995, str. 58.
  78. ^ a b v Fine 1994, str. 91.
  79. ^ a b v g Madgearu 2016, str. 170.
  80. ^ George Akropolites: The History (ch. 13.), p. 140.
  81. ^ a b Madgearu 2016, str. 169.
  82. ^ The Conquest of Constantinople: Robert of Clari, p. 127.
  83. ^ Madgearu 2016, str. 3, 169.
  84. ^ Madgearu 2016, str. 168–169.
  85. ^ Madgearu 2016, str. 169–170.
  86. ^ a b Madgearu 2016, str. 172.
  87. ^ Madgearu 2016, str. 172-173.
  88. ^ Madgearu 2016, str. 188.
  89. ^ Curta 2006, str. 384.
  90. ^ Madgearu 2016, str. 187–188.

Primarni izvori

[uredi | uredi izvor]
  • George Akropolites (2007). The History. ISBN 978-0-19-921067-1.  (Translated with and Introduction and Commentary by Ruth Macrides) . Oxford University Press. .
  • O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniatēs. 1984. ISBN 978-0-8143-1764-8.  (Translated by Harry J. Magoulias) . Wayne State University Press. .
  • The Conquest of Constantinople: Robert of Clari. 1996. ISBN 0-8020-7823-0.  (Translated with introduction and notes by Edgar Holmes McNeal) . Columbia University Press. .

Sekundarni izvori

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Vladari Bugarske
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Калојан&oldid=30574604”